ПАРАКИН ИЛИ БАРАКИН? Идеја: Основна идеја овог првог наставка фељтона је да се још једном на конкретним примерима покаже да савремена србска насеља леже на праисторијским србским темељима или се налазе у њиховој непосредној близини. Овде посебно истичемо насеља у долини Велике Мораве. Параћин се први пут помиње у средњовековним историјским списима 27. септембра 1375. године у Цреповој повељи, којом кнез Лазар дарује свом „брату Црепу“ Петрушко властелинство и – „Паракинов брод“. Назив овог града је по свој прилици – антропоним, по човеку Паракину, који је, каже легенда, на реци Црници држао брод и наплаћивао – бродарину, прелаз преко воде. Али упоредо са именом Паракин, у историјским документима опстојава и име БАРАКИН. Још 1565. године Јован Бецек, путописац и царски курир из Беча, бележи име нашег града као –БАРАЦИН: „Сат времена пошто пређосмо Мораву стигосмо у BARATZCHIN. Ту заноћисмо у караван-сарају“. (Мирослав Димитријевић „Страни путописци о Параћину“, издавач РНЈП „Параћин“, Параћин, 1996.). И Аустријанци, по заузећу северног дела Србије 1718. године, уписали су на својој карти име нашег града као – BARAGIN. Барагин је тада био дистрихт. Дакле, БАРАКИН НОСИ ОВО ИМЕ и у 18. ВЕКУ.(Епшелцова карта северне Србије из 1718. године).
И на топографској карти околине Параћина израђеној за потребе Ратног већа из Беча 1737. године име Параћина је уписано као Barachin. (Детаљан аустријски план из 1737. године). Како језик боље памти од археологије и других историјских наука, помоћ смо потражили од палеолингвиста и историчара, што нам потврђују језичке анализе др Ружице Борисављевић, др Светислава Билбије, др Радивоја Пешића и других језикословаца, као и мишљење историографа Живојина Андрејића, који, такође, сматра да се Паракин у праисторији звао – БАРАКИН. Ево шта наука каже о морфеми односно коренској основи – БАР. У старосрбском језику поморавских Срба или Србаља (Трибала) реч – бар – означавала је тврђаву, а реч - кин - блато. И данас се каже „немој да ме кињиш (киниш=блатиш)“. И историограф Живојин Андрејић, такође, сматра да Параћин није добио име по баждарнику Паракину, већ да је име овога места много старијег датума. Дакле, првобитно име Параћина је Баракин или Тврђава од блата, Блатна тврђава, Тврђава у блату и слично. Сви топоними који у свом корену или имену имају морфеме – бар или вар – (Бар, Баракин, Барајево, Варварин, Вараждин, Варадин-Петроварадин) упућују на закључак да је ту некада била тврђава. А зашто је Баракин добио то име? Ако знамо да је између Параћина и Ћуприје постојало Змичко језеро, онда је разумљиво откуда долази и име БАРАКИН. Ту поред језера Срби (Србаљи-Трибали) из Поморавља имали су утврђење, одакле су могли да контролишу тај главни Велики пут или Народни пут (а каснији римски назив, претежно у литератури: Виа милитарис, односно Стареник). Једну, а можда и две стране Баракина - „тврђаве у блату“ штитило је Змичко језеро и живо блато око њега. Тврђава Баракин-Паракин је током своје веома дуге историје мењала владаре, пропадала и ојачавала своје бедеме и померала локацију, а у складу са исушивањем Змичког језера и историјским потребама. Средином 17. века затиче је и Евлија Челебија: „Ову тврђавицу подигао је на реци Црмници србски краљ Лазо. По положају своме она је јака“. .“( Евлија Челебија „Путопис“, Споменик, Београд, 1938). Милош С. Милојевић, описујући србске родове и племена у Италији и њихову географију, пронашао бројне топониме са србским морфолошким кореном и србофоним значењима, па је тако забележио да Срби и у Италији имају град – Баракин, баш како се и звало праисторијско утврђење на обали Змичког језера у Средњем Поморављу.(Милојевић, М. „Одломци историје Срба“, Београд, „Никола Пашић“, 2000.). Сретен Л. Поповић, београдски писац и судија касационог суда, путујући 1878. године по по новој, ослобођеној Србији, забележио је име Боракин, које је нашао на неким старим мапама: „На старим неким незграпним мапама нађох да стоји означен Хисарџик, но не крај Дунава, како треба да је Гроцка, него даље, и то као друмско место, куда иде пут из Београда, преко истог места Хазарџика, затим БОРАКИН, па у Ниш. (Сретен Л. Поповић „Путовање по новој Србији“ (1878 и 1880), Београд, 1950, стр. 34). Др Ранка Куић овако објашњава име града Параћина у духу камријског (велшанског језика): PARHAD (значи трајност), у коме „H“ испада па са суфиксом ТИН даје ПАРА(Д/Т)ИН, односно ПАРАТИН из чега долази ПАРАЋИН, у значењу трајна (отпорна) тврђава. Давно прихваћено историјско уверење да се Паракинов брод, по коме је, Параћин добио име, налазио на реци Црници, недавно су демантовала два угледна научника професор др Синиша Мишић и мр Небојша Ђокић, као коаутори научне студије „Капија Поморавља у историјској и војно-стратегијској географији“, у којој дословно тврде: „Кнегиња Милица је 1398. земљу око трга Паракинов брод даровала духовнику Сисоју, коју су пре тога држали Зуб и Раденко. Испоставило се да је то земљиште у поседу Лавре Хиландара. Кнегиња је наредила да се врати предходном власнику, пошто га Шишат и Зуб предходно омеђе. Из документа се види да је Паракинов брод био прелаз на Морави, трг и сеоско насеље (подвукао М. Д.). За Паракинов брод се не каже да припада Петруском крајишту, али је очито био у поседу господара овог крајишта – војводе Црепа Вукославића“, тврде др Синиша Мишић и мр Небојша Ђокић. “Док су северна, источна и јужна граница Петруског крајишта добро познате, западна граница није јасна. Очигледно да она није допирала до Велике Мораве јер се за ни једно насеље на Морави не каже да је у Петрусу“, кажу аутори поменутог дела.(Текст поменутих аутора је оригинално објављен, са научном апаратуром, у тематском зборнику „Капија Поморавља“, Варварин-Крушевац, 2011. године.). У ЦЕНТРУ СЕЛА СВОЈНОВА – НАСЕЉЕ ИЗ КАМЕНОГ ДОБА Својново има много дубљу историјску прошлост него што се мислило до недавно. Живот људи у Својнову бележи се још из каменог доба – или пре најмање десет хиљада година. А центар тог праисторијског насеља, највероватније се налазио у данашњем центру села Својнова. Приликом сондажног ископавања локалитета у центру села Својнова, код Задружног дома, сада Дом културе са тргом, археолози јагодинског музеја пронашли су више камених алатки из млађег неолита или млађег каменог доба. Најинтересантнија су свакако камена сечива и то дуго, танко неретуширано сечиво и фрагментарно дуго листолико сечиво, такође, пронађено код старог Задружног дома. Оба ова сечива била су изложена у јагодинском музеју на изложби „Камен у праисторији“, септембра 2009. године. Један од најлепших експоната на поменутој изложби било је дуго камено сечиво, од окресаног камена, са усадником за дршку, која је могла бити дрвена или коштана. Ово камено сечиво пронађено је мало ниже од центра Својнова, на левој обали Велике Мораве, у данашњем атару овога села. .(Види: Соња Перић „Камен у праисторији“, Јагодина, 2009.). На највишем врху Јухора – Великом Ветрену, живот је, такође, струјао у том периоду или Прасрбском добу, што потврђују керамички налази на врху ове планине. Мало ниже Великог Ветрена, на источној страни Јухора, у центру данашњег Својнова, налазило се, дакле, још једно праисторијско насеље, које потврђује старост људског живота народа у Поморављу. У атару села Својнова, тачније у пределу који се зове Ливађе, такође је постојало још једно праисторијско насеље. Нажалост, број пронађених предмета из периода неолита је врло мали, тако да не можемо опширније говорити о њему. А по свој прилици, званичне археологе тај локалитет не занима, већ је препуштен појединцима, архео-аматерима, који полако пустоше србско праисторијско благо. „СЛАТИНА“ У РАШЕВИЦИ –НАСЕЉЕ ИЗ СТАРЧЕВАЧКО-ВИНЧАНСКЕ КУЛТУРЕ Извор сумпоровите и лековите воде „Слатина“ налази се на педесетак метара западно од последњих кућа у Рашевици, на левој обали Слатинског или Великог потока. Ова вода је историју мила, а њу су хиљадама година људи пили и њоме се лечили.(Мирослав Димитријевић „Јавне чесме у општини Параћин“, Параћин, 1996.). Слатину као извор лековите воде спомиње и Станоје Мијатовић, описујући Рашевицу. (Мијатовић, С. „Темнић“, Београд , СКА, 1905.). „Слатина“ је не само извор лековите воде, познат у народу надалеко и нашироко, већ je „Слатина“ и њена околина једно од најстаријих праисторијских насеља, и припада тзв. старчевачкој-винчанској култури. Овде је живот бујао још пре девет хиљада година. Сунчана страна десне косе у Рашевици, била је насељена у континуитету све до друге половине 19. века. Данас је насељен само њен источни део, на левој страни Великог или Слатинског потока. Локалитет Слатина припада неолиту – тзв. старчевачкој-винчанској култури или древном србском добу, и на том потесу се ископавају предмети из овог периода, али и из тзв. металног доба или србског доба (хиљаду година пре нове ере. И данас постоји Слатинска мала и пружа се од извора до данашњег сеоског гробља. На том локалитету пронађен је керамички ћуп-урна где су сахрањивани остаци покојника који нису изгорели приликом спаљивања. И та чињеница наводи нас на закључак да је овде постојало древно насеље у континуитету. Може се са сигурношћу тврдити да је Слатина једно од најстаријих насеља у долини Велике Мораве. Па ипак, овај древносрбски или старчевачки локалитет „Слатина“ није озбиљније археолошки истраживан. У Рашевици, као и по њеним ободима, постоји неколико десетина недовољно истражених локалитета из свих периода србске праисторије и цивилизације. Очигледно је да је ово насеље веома старо и врло велико и да је то био највероватније праисторијски велеград на левој обали Велике Мораве. И на крају, да ли је баш пука случајност да се сви праисторијски локалитети, некада велегради: у Параћину, у Дреновцу, Сикирици и у Рашевици зову истим именом – „Слатина“? Мислимо да није случајност. Наши праисторијски преци знали су за лековитост и моћ сланих сумпоровитих вода. СЕЛО СИКИРИЦА – ИЗ ДОБА КАМЕНЕ СЕКИРИЦЕ На територији параћинског села Сикирице и у његовом атару, постоје материјални докази људског живљења и настањивања још из периода неолита, односно млађег каменог доба. О томе нам сведочи археолошки покретни материјал са локалитета. „Слатина“: Преко овог значајног налазишта древне србске цивилизације својевремено је прешла траса Ауто-пута Београд-Ниш. Истраживања на овом месту вршили су стручњаци Завичајног музеја из Јагодине, у коме се и налазе материјални докази живота на терену Сикирице из периода од 10-6 хиљада година пре нове ере. На локалитету „Церјак“ се налазе материјални остаци из периода старијег гвозденог доба. Овај локалитет се са истока надовезује на локалитет „Слатина“, док се са западне стране додирује готово са данашњим селом. И ова чињеница, сама по себи, сугерира нам закључак да је у питању својеврсни локацијски континуитет култура и цивилизација које су цветале на овом терену у праисторији. Може се претпоставити да се, можда са краћим прекидима, живот Срба Мораваца на терену Сикирице одвијао у историјском и у хронолошком континуитету. Овај локалитет проучавали стручњаци Завичајног музеја из Параћина, где се покретни материјал може и разгледати. „Тераса“ на којој лежи данашња Сикирица, такође, је важна археолошка тачка која обилује материјалом из млађег гвозденог доба, као и из римског периода, а налазиште се пружа у дужини од два километра, почев од границе дреновачког атара до сикиричког гробља и локалитета „Попово“. На сикиричком гробљу и локалитету „Попово“ проналазе се трагови византијске културе, који се откривају и данас приликом ископавања рака или гробних места. Углавном се ради о керамичком материјалу. Да је сикиричко гробље веома старо, доказују и урне из гвозденог доба, а на истом месту се откопавају и византијски и римски гробови. Ово је свакако за археолошку науку битан податак који указује на непрекидност живота људи на терену села Сикирице у периоду од десет до дванаест хиљада година. ИРАН - СЕЛО У ПЕТРУШКОЈ ЖУПИ У својој студији мр Радослав Прокић међу несталим средњовековним насељима спомиње и село - Иран – за које није сигуран где се могло тачно налазити у Петрушкој жупи, али сматра да је то можда локација код данашњег села Давидовца или у Кулајни подно планине Бабе.( Радослав Прокић: Средњевековна архитектура Петрушке области, „Светлост“ Крагујевац, 1982.). Већ сам назив села – Иран, па у Србији данас нам се чини врло необичним, самим тим и интригантним. Поред државе Иран, у којој се налази и старо село Ираниан, а у Републици Северна Осетија, у реону Кировскиј, село истоветног назива – Иран, село под истим називом имали су и Срби на Балкану. Где се деде средњевековно петрушко село Иран, тешко је одговорити, јер су бројне сеобе однеле много тога у заборав. Праисторијско србско племе Парси, део великог народа Меда, живело је на територији Кучајских планина, источно од данашњег Параћина. Један део тог пастирског племена, кренуо је за својим вођом Аријем Србиндом у поход према Индији. Највећи део Парса, касније Персијца, Персијанаца, зауставио се на Персијској висоравни, која се касније назва – Иранска висораван и Иран. Нећемо овде говорити о успону тог србског медског народа и његовом огромном Персијском царству, али можемо претпоставити да је једно средњовековно насеље близу Параћина задржало име – Иран, по племену које је ту живело. Милош С. Милојевић, необорива историјска громада истине о србском народу кроз протекле миленијуме, на простору Помераније, поред Балтичког или Ерског мора, налази племе Ирани (Рани) и Иранци (Ранци). По повратку из Индије, око 3000 године пре нове ере, један део потомака Парса или Иранаца вратио се на огњиште својих прадедова у предео Кучајских планина и ту се настанио. Свом селу је дао старо име – Иран. Други део потомака старих Персијаца или Иранаца, отишао је према северу Европе, где их поред Балтика у Померанији налази и Милош С. Милојевић као Иране (Ране) и Иранце (Ранце). Нажалост, и ово племе је својевремено понемчено под именом Ругијани.( Милош С. Милојевић „Одломци историје Срба..“. Србско учено друштво, Државна штампарија Београд, 1872, репринт ИКП „Никола Пашић“, Београд, 2000.). „Ипак, да се вратимо Сербону, славном Хераку који је у митологији познат под именом Херакло. Хераково име се и данас налази у многим топонимима широм Европе и Азије Тако нас име савременог Ирака (простор негдашње Асирије) доводи до недвосмисленог закључка да је тај назив остао још из Сербоновог доба, те да је то само, током времена, незнатно измењено Хераково име. Па и назив Ирана (Персије) проистекао је на сличан начин, јер је Херан исто што и Херак, то јесте, Сербон – пише др Јован Деретић и наставља: „У прилог горе наведеној претпоставци иду и називи градова у Ираку: Сорбатија (Сербо Див) у долини Тигра, Багдад и њему оближњи град Бакуба, у којима препознајемо име Баково; уз то, Бакуба се налази на реци Дијали која д(иј)ели источну половину Асирије на јужни и северни део. У иранској престоници Техерану, такође, препознајемо Херана, заправо, већ помињано "ту (је) Херан, "ту-херан". На североистоку Ирана су градови Сабзавар (Србски Вар), мало даље, Нишапур (да ли Нишка Ватра или Нин-Шапур ) и још даље, на граници с Авганистаном, срећемо језеро Нежексар (Низе Цар или Нишки Цар) које се протеже и у авганистанску област Херат! Коначно, у Пер(а)сијском Мору наилазимо на острво Харак(!), одакле би се могло претпоставити да се некада Персијски Море називало Херак, по богу Сербону, баш као што је Средоземно Море било Белак по богу Белу. Близу авганистанско-пакистанске јужне границе и данас тече река Сербас (Србац или Србица )“. (Др Јован Деретић, Срби народ и раса – Нова Вулгата, „Глас српски“ Бања Лука, 1998.). У сваком случају, после овако исцрпне историјско-језичке анализе, долазимо до закључка, да су Иран (држава, народ и село) истога језичког порекла као и Ирска или Ерска, Иран или Еран, Ирак или Ерак, као што су истога рода и порекла и наше Ере, насељене у западној Србији, Старом Влаху и дуж Западне Мораве. Све је то исти ерски народ, народ Ераклов. А друго име за Србе, вековима уназад, било је управо – Ера. Додуше, Турци су мислили да је то погрдно име за Србе, па су нас тако и звали. Ере – Ераклови потомци су овековечени у народним причама и легендама, као врло домишљати, виспрени и непобедиви људи, а о њима је написана и компонована прва србска опера „Еро с онога свијета“. (Наставиће се)
0 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|