АПСТРАКТ: Да није било Шупељачког устанка 1832. године против турског зулума, отвара се теоретско питање, да ли би уопште кнез Милош Обреновић успео да припоји још шест нахија Србији? Врло је мали број познавалаца србске и троморавске историје данас који зна нешто више о овом успелом устанку народа ражањске и параћинске нахије на Шупељаку, поред Цариградског друма. ШТА ЈЕ ШУПЕЉАК И ГДЕ СЕ НАЛАЗИ ?
Јовановачка река која настаје од два потока изнад села Брачина и улива се у Велику Мораву, као десна притока, у прошлости, тачније све до прве половине 19. века звала се – Шупељак. Као хидроним Шупељак је у средњем веку био јужна граница Петрушког војводства (области). Али Шупељак је и топоним, насељено место, које потиче из 5.500 година пре нове ере. Наиме, то су на основу археолошког материјала нађеног на терену Шупељка, данас Брачина, (Новог и Старог), односно Јовановца, утврдили чувени српски археолози Милутин и Драга Гарашанин, истражујући овај крај средином 20. века. Насеље Шупељак се налазило испод утврђења Градац, у равници ближе Јовановачкој реци. (Видети: Драга и Милутин Гарашанин „Археолошка налазишта у Србији“, САНУ и „Просвета“, Београд, 1951.). ШУПЕЉАК - ВАРОШ КАО ШТО ЈЕ КРУШЕВАЦ И АЛЕКСИНАЦ У деветом столећу Христове ере Ниш са околином припао је династији Мрњавчевића, која је старија од светородне династије Немањића. Мрњавчевићи су били вазали Источног Ромејског царства (тзв. Византије), са наследним правом. Без обзира на све историјске промене, Мрњавчевићи једнако остају на свом поседу као архонти (старешине) Ниша и околине. Околина Ниша обухватала је следеће градове: Ниш, Сврљиг, Мокро (данашња Бела Паланка), Курвинград (Копријан) и Пирот. Под управом Мрњавчевића припадале су и вароши: Алексинац, Крушевац, Ражањ и Шупељак (Јовановац или данашњи Нови Брачин). (Сретен Л. Поповић „Путовање по новој Србији“, Српска књижевна задруга, Београд, 1950. стр. 331). ШТА ЗНАЧИ НАЗИВ - ШУПЕЉАК? Шупељак је као погранична варош Мрњавчевићевог феуда, био врло важно место уз Царски стареник – Цариградски пут, одувек главну саобраћајницу Балкана. Поред осталог, шупељачки извиђачи, надгледачи и дојављивачи у ту сврху користили су – фрулу. Фрула је стари србски инструмент и у то време се звао – шупељка. Сакривени у густој храстовој шуми, шупељачки граничари су користили шупељку - фрулу свирајући на њој различите мелодије, што је зависило од тога да ли на територију феуда долазе пријатељи или непријатељи, каравани, путописци, поштоноше на коњима, организоване групе... Мелодију првог шупељкаша-фрулаша, прихватао је други фрулаш (на фруломет), затим трећи и тако редом на неколико миљоказа даље, одакле би, ако је требало, полазио брзи коњаник у Ниш да дојави важну вест. Дакле, овим крајем вековима уназад се чула фрула-шупељка, која је и оставила заувек име овом месту. (Истовремено са генерације на генерацију преносио се и фрулашки таленат кроз србски народ, да би у 20. веку Сава Јеремић, најчувенији фрулаш у Југославији, опет прославио име шупељке и Шупељака). Постоји предање да је Шупељак добио име по шупама где је складиштен пиринач, али као што смо видели топоним Шупељак је врло старог порекла и везује се за дојављиваче и извиђаче на царском старенику – Цариградском путу. Назив Шупељак се није ни до данас изгубио у народном памћењу, па се скоро равноправно употребљава у говору као и ново име – Јовановац. Јован, брат по оцу Милоша Обреновића, волео је у првој половини 19. века да долази у Шупељак, где је ловио дивљач, опијао се по друмским механама и банчио, па је на овом месту саградио и омању ловачку кућу, у којој је ноћивао. По Јовану, Шупељак доби име – Јовановац, 1859. године. (Милан Ђ. Милићевић „Кнежевина Србија“, Београд, стр. 801). УСТАНАК НАРОДА ПАРАЋИНСКЕ И РАЖАЊСКЕ НАХИЈЕ Шупељачки устанак почео је крајем октобра 1832. године. Само у тој години Турци су силовали 17 србских девојака и 21 девојку одвели у харем. Чаша је препуњена када су Турци, браћа Френчевићи из Крушевца, украли две сестре близнакиње из села Мозгова. Народ онда листом устаде на оружје и устанак доби широке размере. Срби из Параћинске и Ражањске нахије окупе се у Шупељаку. О томе нам сведочи и писмо шупељачког кнеза Стојана Јовановића и ражањског Мијушка Јовановића, које они послаше књазу Милошу 29. новембра 1832. године (Извор: Архив Србије, КК XIV/ 1832). У писму га обавештавају да се народ параћинске и ражањске нахије побунио и „да су сви дошли на Шупељак; да су све караулџије лепо испратили и казали им да иду у Ражањ и кажу: Да Турци (јабанџије – странци) и бескућници мирно и слободно иду одакле су дошли. Раја се није дигла против честитог цара и везира... раја је устала против зулума, да тражи правицу и цареве судије, а не да се раја роби и глоби“. (Мирољуб С. Живковић Мика „Брачин и Брачинци“, Брачин 1983. стр. 13.). Књаз Милош је одмах послао Милета Радојковића да побуњује народ на устанак и у источној Србији, а јавно је у одговору на писмо устаника из Шупељака забрањивао: „Не дирајте у Турке, ни најмање, не убијајте их, не претите им, но остављајте сваког на миру. Ви први не дирајте ни у кога. Друмови царски нека остану отворени и нека буду безбедни, поставите свуда страже, да татарин (поштоноша) или царски или везирски човек или пошта немачка и сваки путник и сваки трговац буде слободан проћи путем...“ (Мирољуб С. Живковић Мика „Брачин и Брачинци“, Брачин 1983. стр. 14.). Међутим, устаници из параћинске и ражањке нахије не послушаше књаза Милоша, јер су знали да је то писмо само дипломатски маневар, и одмах, на своју руку и одлуку, кренуше на Ражањ. Седиште нахије освојише 1. и 2. децембра 1832. године, а мула Ибашу протераше из Ражња са његових седамдесетак коњаника. (Извор: Архив Србије, КК XIV/7 1832). Устанички подвиг Параћинаца, Шупељачана, ражањске и алексиначке раје позитивно је одјекнуо у Србији. Србија је била на ногама. Амза ага био је принуђен да удовољи захтевима устаника и 4. фебрауара 1833. године пустио је из харема сестре Милкану и Марију из Мозгова. (Милкана је отишла у родно село, а Марију је књаз Милош удао за свог подрумара Васиљевића, коме се беше Марија веома допала). ЗАКЉУЧАК Шупељачки устанак је донео велику предност књазу Милошу у преговорима са Портом, јер су устаници из Параћина, Ражња и Алексинца својом блокадом Цариградског друма, ослобађањем Ражња и протеривањем Турака из те нахије, као и турских стражара дуж старог друма, подигли борбени морал Срба спремних на нови србски устанак. Чекао се само Милошев знак за почетак. Међутим, мудри књаз је тај устанак вешто искористио да прошири Србију за још шест нахија, без проливене капи крви. (А. Вајс и Љ. Кандић „Историја државе и права“, Београд, 1971. стр. 9). Нажалост, овај важан историјски догађај се готово заборавио, и никада од професора историје, нити од „званичних историчара“ нисмо чули за Шупељачки устанак народа Параћина и Ражња, ни за његов слободарски значај и стварање нове србске државе. И што је најжалосније, овај велики догађај до сада није ни једном обележен у Шупељаку, нити му је држава дала било какав значај. Аутор ових редова има утисак, не само на овом примеру, да све што се догађало у далекој и ближој прошлости србског народа Троморавља, без кога се ни једна битка, ни победа није могла извојевати, нити на бојном пољу, нити у животу, лукаво и вешто се крије, омаловажава и заборавља од стране историчара-удворица. А историја и слобода, државност и правда ишли су одувек Царским стареником – Цариградским путем, па самим тим и преко Шупељка, Параћина, Ћуприје, Јагодине... до Београда. /Напомена: Паметарница је стари србски назив за историју/. (Наставиће се)
0 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|