ПРАИСТОРИЈСКИ СРБИ ТРОМОРАВЉА (3) Историјско-језичка и археолошка предочавања Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ МЕДИ-ГЛАВНИ СРБСКИ НАРОД, ГОСПОДАРИ ПРВОГ СВЕТСКОГ ЦАРСТВА Стари србски назив за бакар је – мед, по чему су древни Срби, као први проналазачи бакра, и добили име. Тим називом Руси, Бугари, Пољаци и други Србима братски народи и данас именују метал – бакар. Меди су живели на врло широком простору јужно од Дунава, односно од Алпа до Црнога мора. Меди на територији данашње Србије звали су се - Горњи Меди, а они према истоку - Доњи Меди. Ромеји су србску државу Медију на Балкану поделили по истом територијалном принципу на Горњу и Доњу Медију, односно на провинције – Горњу и Доњу Мезију. У време кад Меди почињу да се територијално шире преко евроазијског континента, обухватали су простор од Европе, преко Балкана, Медитерана, Блиског истока, Мале Азије, Међуречја до Индије, рачунајући и четири њене покрајине. Било је то прво највеће србско и светско царство, које је настало под царем Аријем Србиндом. И данас на целом овом простору постоје материјални докази медске – србске цивилизације, а о њиховом присуству говоре и бројни топоними на сва три суседна континента. Најочигледнији пример је име – Медитеран. Овај назив је настао од етнонима Меди и латинске речи terra=земља, што значи-Медска земља. Метитеран је обухватао данашње Средоземно море са залеђем Европе, Блиског истока и Африке. Тај назив дали су му Латини. А Срби су ово море у праисторији звали Бело море. Медију су несрбски народи називали Арија и Меде Арима. Плиније и Трог Помпеј тврде да су Сармати пореклом од Меда. Сармати, Парти и Меди су били рођаци. „Медију данас, тврди Бошар, већим делом, зову Серван (Сербан), а један медијски краљ звао се Сарбак“. „Халдејски историчар Бероз, из трећег века п.н.е, писао је да је династија која je владала у Еламу, пре 2000. г. п.н.е. била ''медијска'' (12.ст.45). У Старом завету ''Мадај'', то јест Меди, су приказани као један од синова Јафетових који се појављује далеко од Европе, у Азији. О њима доста говори Стари Завет а такође и асирски записи, пошто су они (Меди) били главно аријевско племе у Азији У једном оштећеном запису из времена Хамурабија, почетак 18. века п.н.е. говори се о неким народима у Северној Вардунији и помињу се ''Манда'', то јест Меди (12.ст.47). Неброд се доводи у везу са Медима који су освојили Бабилон, о чему пише Бероз (30.ст.47). ''Манда'' се помиње и у записима из времена цара Саргона I, сина Ниновог, (12.ст.48) и у свим каснијим временима. (Јован Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2000. стр. 33). Меде (енглески научник) још каже: Аристотел помиње неку земљу Медику, до Пеоније, а код Римљана постојала је ''префектура Медика''. Изократ помиње неког Меда, краља ових предела. Грци зову европске Меде ''Мадаји'', а оне у Азији ''Меди'' (33.ст.281). Едуард Велс, позивајући се на свог великог претходника Медеа, каже: ''Има једно племе у Македонији (Јужна Србија) које се зове Меди или Моеди'' (31.ст.71). (Јован Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2000. стр. 35). У Пловдиву се, у античком времену, налазио храм бога Medyzeus-a (Медски Зевс-односно на првобитном србском Медидив или Медски Див=Медски бог) (160.I.93). Као што му само име говори, ово божанство је било месно божанство племена Меда. У истом извору налазимо и закључак да се ''Медари из унутрашњости Хелмског полуострва не могу одвојити од Меза у Подунављу'' (160.II.59). Херодот каже да су Меде сви звали Арима, то јест Аријевцима (39.VII.62). Де Бунсен сматра да су Меди и Хиксоси исти народ. Берозова изјава да су Меди освојили Бабилонију не може се доводити у сумњу. Из Месопотамије Меди су отишли у Египат (30.ст.48). Поред балканаског простора, Стара Медија је обухватала следеће покрајине, према савременим називима: Ширван, Азербејџан, Гилан, Масандеран и Ирак Ађеми, Персијски цар Дарије је био од Меда. У савременом Ирану постоје градови са именима, Сараб и Сабзавар. Медијска и Персијска имена, која су до нас стигла преко Грка, су сва преличена, као на пример, име Ратабан које Грци пишу као ''Артабанос''. (Јован Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2000. стр. 36).
„Медијско племе било је главно аријевско племе које је отишло из Европе у Азију. Зато Беда говори о народу Јафетову да се он простирао од Медије до Гибралтара. У Старом завету ''Мадај'', то јест Меди, су приказани као један од синова Јафетових...“ Да се осврнемо на Александра Великог и на онај његов славни говор пред војском у Индији. Износећи шта је све до тада постигао, Александар каже: ''Почевши са Македонијом, држим власт над Грчком, покорио сам Тракију и Илирију, Трибалима и Медима заповедам...'' То значи да су Меди суседи или близу Трибала и у сваком случају унутар Александрове царевине“. „Моеди (Меди) односно Моеси (Мези) су стварно једно племе...“ (Јован Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2000, стр. 34). ''Казао је Масуди: СЛОВЕНИ СУ ОД ПЛЕМЕНА МАДАЈА, МАДА ИЛИ МЕДА, СИНА ЈАФЕТА, СИНА НУХА, ЊЕМУ ПРИПАДАЈУ СВА ПЛЕМЕНА СЛОВЕНА И ЊЕМУ СЕ ПРИКЛАЊАЈУ''. СРБИ СУ ДАКЛЕ МЕЂАНИ, ИЗ ПЛЕМЕНА МЕДА, ОД КОГА ВОДЕ ПОРЕКЛО СВИ АРИЈЕВЦИ. Још је Херодот (5. век п. н. е.) рекао ДА СУ НАРОД МЕДА ЗВАЛИ У ЊЕГОВО ВРЕМЕ - АРИЈЕВЦИМА. Масуди даље наводи која су то словенска племена и набраја их: Племе ВАЉАН (ВЕЉИЋИ), касније се прозвали ЉУТИЋИ), владар им се звао Мадак (Медак) и Бабак; племе ВАСПАРАНИ, владар им се звао Саклић; племе ДУЛЕНИ (ДУЛАНИ), што се може довести у везу са реком Дуленком у јагодинском крају, подно Јухора-наша прим.), владар им је био Слава; племе САРБИН, племе веома опасно за своје противнике; племе МОРАВА, а до њих МОРВАНИ; племе САСИН; племе БАРАНЏАБИ. Масуди даље наводи: ''ПЛЕМЕ ПОД ИМЕНОМ САРБИН, ОНИ СУ НАРОД ОПКОЉЕН СЛОВЕНИМА, У ВЕЛИКОМ ПОШТОВАЊУ ОД СВИХ ДРУГИХ ПЛЕМЕНА, КОЈИМА СУ ВЛАДАЛИ, А ЗАШТО СУ ТОЛИКО БИЛИ ПОШТОВАНИ ТРЕБАЛО БИ МНОГО ДА СЕ КАЗУЈЕ, ИЗ РАЗНОРАЗНИХ РАЗЛОГА''.(Јован Деретић: Античка Србија, „Југо-Пирс“ Темерин, 2000.). Осим Вељића, међу првима су у новој ери примили Хришћанство: Сарбини, Саклићи, Астробани, Сасини, Илири, Срибали (Трибали), Рашани, Меди (Мези)... (Масуди „Златни лугови“, Свевлад) После Масудија и Ибрахим Ибн Јакуб спомиње србска хришћанска племена Сарбине и Сарнине. У тексту „Српски стари век“ Миодраг Милановић доказује да су Срби били упознати са хришћанством већ у 1. веку Христове ере, ослањајући се на доказане хришћанске историјске изворе. У Библији (Стари Завет), а поводом Мојсија, који се после убиства фараоновог војника, склонио код Меда или Мадијанаца, за њихову бројност се каже: ''А Мадијанаца беше као скакаваца''. Стари завет на више места спомиње народ Меда, Медијце (Књига о Нахуму и Књига пророка Данила). Милош С. Милојевић набраја праисторијска племена народа народа Меда у Мидији или Медији: „У Мидији: Cadusii - Кадићи, Gelae-Гелићи, Галићи et Dribices" — Дрбићи, Дрвићи. (М. Милојевић, 65). Мизи, који су такође, као и Раци или Рашани, бранили Троју од насилника египатских, вавилонских, колониста Грка. Под Мизе МЕДЕ или МИДЕ урачунавају: Бобриће, Беркуте (Беркутиће), Себкре, Србе, Облиће - Обилиће), Тмолиће, Лиде, Ораовиће, а често их опет урачувавају у Брегиће или Брђане; Даље Витјане и Мигдоне. Помпелије Мела и Плиније опет урачунавају и Тројане, Брегиће, Дардане (дарданиће), Пеоне, Поличане, Пољане (Пољаниће), Елеспонтјане, Олимљане па и Македонце у Мизе. По Иродоту (Херодоту) они су пре живили у Лидији, а по уништењу тројанског царства, Грци су често урачунавали сва рацка или рашка племена у Мизе“. (Милош С. Милојевић: „Одломци историје Срба“, Србско учено друштво, Државна штампарија Београд, 1872, репринт ИКП „Никола Пашић“, стр. 65 и 71-72) О Мезима (Медима – најразвијенијем народу беле расе) и Трибалима (Србаљима) – моравском народу који је одувек живео у Троречју Мораве), др Драгослав Срејовић каже: (Напомена: текст је преузет у писму на којем је и објављен). „Mezi (Меди-) i Tribali, najbliži srodnici Dardanaca, ostavili su takođe vidne tragove u istoriji i kulturi antičkog sveta. Ove tri velike grupacije u srcu Balkana uspevale su da vekovima sačuvaju svoj etnički i kulturni integritet... Mezi, koji su se tokom XIII veka (п.н.е.) delom iselili u Malu Aziju i naselili u susedstvu Trojanaca, pominju se u Ilijadi kao "borci izbliza", kao nepobedivi ratnici. Da je njihovo ime veoma mnogo značilo sve do kraja stare ere, pokazuje činjenica da su Rimljani, po osvajanju Podunavlja, celu teritoriju od sastava Save i Dunava do Crnog mora nazvali Mezija. S druge strane, Tribali su sve do III veka pre n. e. bili najsnažnije i najveće pleme na centralnobalkanskom području, a sećanja na njihovu negdašnju slavu bila su za dugo vreme tako živa da su pojedini učeni vizantijski pisci smatrali da su Srbi prvobitno nosili njihovo ime“. (Драгослав Срејовић, „Кад смо били културно средиште света“, електронско издање, заједнички подухват ТИА Јанус и Арс Либри, Арс либри и Кремен, Београд, 2001, Библиотека Лавиринт, књига 10). Део научника, на челу са Бергманом и Моријем, заступао је мишљење да су Мадај и Мешех, то јест Меди и Мосхи, исти народ. У ствари, то су племена једног истог народа. (Ј. И. Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2000, стр. 73). У време Римљана постојала је Горња и Доња Моесиа и то име се задржало и код средњевековних Срба. Горња ''Моезија'' или Мезија је Моравска Србија, а доња Мезија је земља између венца Старе планине и Дунава, савремена северна Бугарска. Стари писци су почињали Мезију од северне границе Македоније, а то је од Радовиша и Берова па до Дунава. На сред те Медије налази се предео Серди, са главним градом Сердиком, то је савремена Софија. Серди и Сердика нису друго до Серби и Сербица. Сада можемо да извучемо закључак: Меди су Срби, заправо једно велики србски народ који је чинило главнину Нинове војске приликом освајања Азије. Зато смо већ на почетку рекли да је Бак, односно Нино, кренуо у поход на исток из Србије, а не из Грчке, како би се то могло разумети из Ариановог писања. Сходно томе, Бак се враћао победоносно из Индије у Србију, одакле је и пошао... Постојала је и једна покрајина Месија или Медија у Малој Азији, коју Грци називају ''Мисиа'' или ''Мизиа''. Азијска Мезија је обухватала северозападни део Мале Азије, тамо где је касније била Фригија и Људеја. У римском времену сматрали су Пергам за стони град Мезије (азијске). Када се ово има у виду, постаје сасвим јасно зашто се Кимери (Симери или Симбери-први бродоградитељи) из Мале Азије називају у асирским записима - Медима. А исто тако постаје јасно зашто се Меди у Старом завету убрајају у европске народе. Исто тако нам сада постаје јасна изјава Александра Великог када каже: ''Заповедам Трибалима и Медима''. Код др Олге Луковић се налази један тачан закључак у вези са Медима који она преноси од Апендинија: ''И стварно, племе Меда је првородно у Ракији-Тракији, на то подсећају више њих, међу којима Ливије, који их назива Меди, Мадуатени или Мадитени, очевидно од мед (бакар). Полибије, који као и Ливије сведочи да су (Меди) суседи Македоније; Толомеј, област Меда с оне стране Дунава зове Тракија. Тако су Медо-Сармати и Медо-Сигини били исто што и Трачани-Рачани-Рашани, а азијска Медија је настала од трачко-медијских насеобина, које су до тамо стигле, како се то код Херодота може закључити'' (65.I.254). Медију су Грци називали Арија и Меде Арима. Плиније и Трог Помпеј кажу да су Сармати пореклом од Меда. А Бошар каже: Сармати, Парти и Меди су били рођаци (2.I.III.XIV). и, Алфред Мори позивајући се на Плинија (VI.VII) каже, такође, да су Сармати пореклом од Меда (77.ст.228). Затим исти писац каже: ''Винди (Венети) су били, као и Сармати, пореклом од Меда'' (77.ст.231). Бошар каже: „Медију данас, већим делом, зову Серван (2 .I. IV. XXXIII). Ово ''Серван'' читајте - Сербан. Медијски краљ, који је освојио Асирију, звао се Сарбак. Код Диодора са Сикеле стоји ''Арбак'', без почетног слова С (110.II.459). Други грчки писци помињу овога краља као ''Киаксарес''? Његов четврти наследник зове се Сарбиан, а код Диодора ''Арбианес'', опет без почетног слова 'сима'. Ова два имена медијских владара, судећи према њиховом облику, делују као лична имена, пре него титуле. У каснијим временима ми налазимо код партских и персијских царева титуле ''Сарбараза''. Такву титулу је имао, чак у седмом веку н.е. цар Хозрое, ''Chosroes Persarum rех Sarbaraza'' (149.I.721). Неће бити да је Диодор изоставио почетно слово 'сима' у овим именима, него је то учињено цензуром или нечијом грешком“, пише др Јован Деретић. О Доњој Мезији пише и Милош Милојевић: „ Дољња Мизија, у овој су, вели се, од искона живили Срби или Србаљи. Она се простире од реке Вида па све до утока Дунава у Црно Море, и од Дунава па до Балкана. Градови су Осек — Oescus— главни град Србаља; Никопољ основан Трајаном; Доростељ дан. Силистрија а некадашња и права престолница до Симеуна бугарских царева, са столицом патриарха бугарског. Егис дан. Исакџи, овде је Дарије цар Парсијски направио мост преко Дунава, преко ког му је војска пролазила у Скитију; Истрополис, или Истр. дан. Ћустенџе. На Цр. Мору: Томи дан. Баба, или Томисвар; Калатис дан: Мангалија; Одеса дан. Варна, Круна, а доцније Дионизиус близу дан. Варне“.(Милош С. Милојевић: „Одломци историје Срба“, Србско учено друштво, Државна штампарија Београд, 1872, репринт ИКП „Никола Пашић“). МЕДИ су древни Срби, који су заједно са другим сродним племенима били носиоци прве најразвијеније и најзначајније културе. Као што смо видели из горњих редова, и племе Морава и Морвани, њихови рођаци, припадају великом медском народу. МЕДОЈЕВАЦ (КОД ЈАГОДИНЕ) Село Медојевац има 38 домаћинстава и око 130 становника. Налази се у јагодинској општини, и удаљено је од општинског центра и седишта Поморавског округа 17 километара. Према народном предању, које се везује за доба кнеза Лазара, овде се врцао мед, по коме је селу остало и име – Медојевац. Међутим, ми смо мишљења да је и ово село сачувало име великог народа – Меда, цивилизацијски и културолошки најразвијеније популације из Прасрбског доба, односно из тзв. бакарног доба – јер се бакар на старосрбском звао мед - мјед- како и данас говоре Руси, Бугари, Пољаци... Медојевац није добио име по меду, како казује легенда о пустињаку Ивку са Јухора и кнезу Лазару, већ по народу који је први пронашао бакар на планини Јухор. Археологија: О Јухору као планини која крије племените руде сведочи хидроним Бакарни кладенац, и рудишта бакра (меда) у Рашевици, Поточцу, као и Платински поток, који извире у својновачком атару, лева притока Поточког потока. МЕДОШЕВАЦ (КОД НИША) До средине 20. века Медошевац је био село, од седамдесетих година постаје приградско насеље, а данас је део града, градска четврт, пошто се град Ниш у међувремену ширио. Медошевац има око 2700 становника. Његово име етимолошки кореспондира са оближњом Медијаном, односно представљају својеврсни трезор за медску топонимију. Археологија: А у самом Медошевцу археолози су пронашли материјалне остатке србске културе из бронзаног доба – 2000 година пре нове ере, древне гробнице које се налазе у непосредној близини Медијане. Медошевац и својим ојконимом и својим археолошким благом необориво сведочи у корист Меда – великог србског народа у праисторији. МЕДОШЕВАЦ (КОД ЛАЗАРЕВЦА) Медошевац припада ГО Лазаревац. На попису 2011. године насеље Медошевац је бројало је 642 становника и 299 домова. Име му се спомиње у аустријском попису 1718. године – Medoschevaz. Насеље је и данас насељено искључиво србским становништвом. Име није добило по меду, већ по имену најразвијенијег народа Старога света – по Медима, који први почеша да производе скупоцене метале мед (бакар), злато и сребро. Археологија: На овој територији нађен је бакарни нож и неколико бакарних секира из винчанског периода, који се сада чувају у Народном музеју. Постоје и археолошки налази из старијег каменог доба (6200-7500 година п.н.е.). Такође, на терену око Медошевца проналази се и керамички предмети винчанског стила. МЕДИЈАНА (НИШ) Медијана је данас по свом историјском и археолошком значају једна од највећих ризница необоривих археолошких, материјалних и лингвистичких података, чињеница и доказа из периода медске цивилизације. Медијана и у свом имену (ојкониму) чува потпуни назив огромног медског царства и државе – Медије - Медија(на), како се ова србска империја звала и почетком нове, Христове ере. Медија(на) чува име најмоћнијег народа Меда, који први на свету пронађе технологију добијања и израде меда-бакра, злата, сребра, бронзе, гвоздене руде... И пет и по хиљада година пре, али и у првим вековима после Христа, народи на Блиском истоку су србску територију од Алпа до Црног мора звали – Медија, и за њу су имали изреку: „Од десет мерица мудрости (лукавости) Медија је узела девет мерица“. А тако су говорили из свог искуства јер су Меди већ давно били суседи тим народима. Чак се и у Старом завету каже „А Медијанаца беше као скакаваца“. Толико је древни србски народ Меди био бројан и моћан у живој сили. Према археолошком материјалу, устврђено је да првобитну Нису и Медијану не треба раздвајати, јер су настали у исто време, односно ради се о истом граду и насељу, истој култури и цивилизацији, о истом градитељском народу. Касније у време владавине Ромеја, односно у време србско-ромејског царства, на чијем трону је седело чак 18 царева рођених у Србији, србског порекла и крви, гради се тзв. Медијана римска, али опет у непосредној близини старе, праисторијске Медијане и праисторијске Нисе из времена око 2000 година пре нове ере. Из старог града Нисе су полазили сви србски цареви у освајање света: Арије Србинда, Нино Белић (Нимброд), Сербо Макеридовић и Александар Велики Карановић, стварајући велика србска светска царства. Код данашњих официјелних историчара постоје три противуречности када је у питању насеље Ниш, Наисос, Наисус, Наис. Једни тврде да је насеље Ниш настало у 3. веку п.н.е. и да су га подигли Келти, а други пак говоре да су у том периоду град подигли Дардани. Истини за вољу, за србску историју оба народа су србског порекла, али време подизања града није 3. век пре Христа, већ 20. век пре Христа. И нису га подили ни Келти, ни Дардани већ – Меди. По Медима Медијана и носи своје име. Друга нелогичност произилази из прве, горе речене. Ако су Келти у трећем веку подигли насеље Ниш, онда је Ниш најјужнији келтски град на Балкану, а не „келтски“ град на Великом Ветрену, највишем врху планине Јухор у централном Поморављу, како тврди друга струја савремених археоисторичара. Трећа нелогичност, овога пута – бесмислица, јесте тврђење „званичних“ историчара да су граду Нишу име дали Келти и да Наис значи – Вилин град. Свако ко је прочитао и простудирао књигу „Црвено и бело-келтско србске паралеле“ Ранке Куић, зна да је на гејли наречју и камријском наречју келтског језика вила=хелила, а не – наис (!!). На пример, келтска Равиола је србска вила Равијојла... Готово да и нема разлике у ономастици, ни после скоро два и по миленијума. (Опширније: М. Димитријевић „Чувари тајног блага“, „Беокњига“, Београд, 2012.) Дакле, Брзи Брод је најстарији археолошки локалитет који сведочи о старости насеља Ниса, Низа, Наис... Налази се 6 километара источно од центра Ниша, а истраживала га је најпре Драга Гарашанин и установила да је овде 2000 година пре нове ере постојало насеље бронзаног доба. То њено откриће далеко је ближе правој истинитој историји, јер је и цар Нино Белић у то доба кренуо из Нисе у освајање другог светског србског царства (после Арија Србинде). Археологија: У атару села Брзи Брод налази се и тзв. римска Медијана – Субурбијум. Већ само име Субурбијум недвосмислено нас асоцира на – Србурбијум, дакле србско праисторијско насеље. И у (намерно!) измењеном облику речи, изостављањем слова Р, јасно је као дан да је у питању древни србски град, који је овом изменом требало да се сакрије од очи јавности и склони из историјских уџбеника. На том простору је у време србско-ромејског царства била и палата цара Константина Великог. Наравно, да је пре тога на овом месту, у време око 2000 година пре нове ере, била резиденција Нина Белића, потом Серба Макеридовића око 1350. године п.н.е. и Александра Великог Карановића око 330 године пре Христа. Сви ови освајачи света, Срби по роду и колену, полазили су из највећег града тога доба – из Нисе, из највећег града србске Медије, из Медијане. Насеље Брзи Брод добија ово име тек негде у средњем веку, а дотле је било познато у латинској варијанти као – Србурбијум, а пре Римљана имало је србски облик - Србурб. Облик Србурб очигледно је био врло тежак за изговор странцима, па је морао да се прилагоди латинском изговору. (Напомена: придев србски пишемо са словом б као што је и Вук Караџић чинио, јер ми нисмо Српи већ Срби) Наставиће се
0 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|