МОРАВА – НАРОД ОД ИНДИЈЕ ДО ИРСКЕ И ОД ТИБЕТА ДО АТЛАНТИКА „Од свих Словена разиђоше се Словени по земљи и назваше се именима својим по местима гдје седоше. Они који дошавши и сједоше уз ријеку по имену МОРАВА, назваше се МОРАВА...“ (Несторов летопис или Повест минулих лета, „Никола Пашић“, Београд, 2003). Тако је записао Рус Нестор Часни Кијевски. Као што смо видели, и арапски писац Масуди сврстава племена МОРАВА и МОРАВЉАНЕ, МОРВАНЕ у братска племена истога рода и порекла као што су и МЕДИ: „Племе САРБИН (Србин), племе веома опасно за своје противнике; племе МОРАВА, а до њих МОРВАНИ“. Ова веза племена МОРАВА и МОРАВЉАНА са првородним праисторијским МЕДИМА је веома важна за генеалошко порекло Срба. То племе, народ МОРАВА, који „седоше уз Мораву“, антички Грци ће прозвати Трибалима (што је грчки изговор за Србаље), и тим именом ће они и званично све од Херодота (5. век п. н. е.) па до 16. века Христове ере називати тим именом србски народ у долини Мораве, а србске краљеве и цареве – „архонтима Меза (МЕДА) и Трибала“. “МОРАВА је планетарни феномен. МОРАВА је истовремено: хидроним, ороним, топоним и етноним, односно, она је одувек била, а то је и данас, истовремено: и реке, и планине, и насеља, и народ, и земље, и државе, и административне области ... А ту поливалентност, ширину појма, ту свеобухватност МОРАВЕ као географског, историјског, етничког и културолошког појма, нема ни један други назив, термин или појмовник на земаљској кугли. А у дугој историји Срба, МОРАВА је управо била све то. Још је Павле Шафарик запазио: „Мораве - једва да се могу побројати“. (Мирослав Димитријевић „Морава и Моравци планетарни феномен“, Ик „Пешић и синови“, Београд, 2013. стр. 5)
„Милош С. Милојевић, зачетник лингвистичке историјске методе, открио и записао на свом великом путовању од Индије и Кине до Јадрана и Балтика преко седам стотина србских етнонима, оронима, топонима и хидронима. Као пример да су Срби свуда тамо где су боравили, живели, пребивали остављали су једно те исто име и своје државе оснивали, може се навести и еклатантан пример – Морава“. Народ Морава био је дакле распрострањен од Индије до Ирске (Ерске) и од Тибета до Атлантика. (М. Димитријевић „Морава и Моравци планетарни феномен“, стр. 7). Девете године Христове ере, Еузебије Памфил, писац и творац дела ''Опера Омниа'', описује борбу србских племена против Римљана. Иначе, побуна србских племена против римске власти почела је још 11. године пре Христа, у време цара Августа, када је Рим био у успону. Народ Мораве у тој борби имао је врло важну улогу. Рат Срба и Римљана трајао је врло дуго и проширио се по целој територији Балкана. У току устанка масакрирани су римски грађани, трговци и гарнизони, размештени у Панонији и Илирику. Од Поморавља до Купе и од Јадрана до Саве, устало је 800.000 Срба против римског завојевача. Устанике су предводили Брана и Бата. Србе МОРАВЦЕ и ПАНОНЦЕ предводио је, Брана, а Србе ДАЛМАТЕ Бата. Колико је ситуација била врло тешка за Римљане, показује и податак да су у римску војску мобилисани и римски грађани, па чак и ветерани, а повлашћени и ситуирани грађани су морали да ослободе све своје робове и пошаљу их на бојиште. Уплашени цар Август, иначе, после смрти проглашен за божанство, рекао је сав усплахирен том приликом пред римским Сенатом: ''Ако се не предузму крајње мере, Срби ће за десет дана бити пред Римом''. Устанак Срба смирио је Тиберије, Августов пасторак, тако што је са Србима направио политички компромис: Срби су постали римски грађани, што значи да нису морали да плаћају порез и друге дажбине, већ су за узврат били обавезни само да учествују у походу римских легија. „Римљане је ова побуна коштала много људи, а донела мало користи''. Рат са Србима, истрошио је римску благајну и изазвао је у Риму велике политичке и економске последице, о чему нам сведочи Еузебио Памфил: ''Појавиле су се тешкоће око намирница, порасле су цене производа, чак и таква лојална група као што су витезови, изражавала је незадовољство'', пише Еузебије Памфил у свом делу ''Омниа опера''. ''Међу свим народима, осим Гала, који нападаху на Рим и његове области, били су Срби најужаснији нападачи, чак из Даније (Данска) и са Србског мора из Француске, на Рим, јасно је кад се зна: да су ти нападаји били само због повраћаја отетих од Срба земаља'', пише Милош С. Милојевић. (Милош С. Милојевић: „Одломци историје Срба“, Србско учено друштво, Државна штампарија Београд,1872, (репринт) ИКП „Никола Пашић“, Београд, 2004). Међутим, Срби су много раније почели да насрћу на Рим да поврате своје територије у Италији, то је време 60. година пре Христа, а о томе нам сведочи римски историчар Тацит, који пише: ''Кад се навршило 640 година од подизања нашег града (Рима) и то у време Цецилија Метела и Папидија Карбона, први пут код нас чули су се ужасни звуци србског оружја''. Тацит даље наводи: ''Од тог времена до другог конзулата Трајановог свршило је се 210 година како се ми непрестано боримо да би покорили Србе, а колико смо несрећа за то време претрпели, то само богови знају''. ЗНАЧИ, 210 ГОДИНА РИМ ЈЕ РАТОВАО ПРОТИВ СРБА, НЕ УСПЕВАЈУЋИ ДА ИХ ПОКОРИ НИКАДА ДО КРАЈА. У истом тексту Тацит је о СРБИМА записао и следећу сјајну реченицу, најлепше признање Србима, које долази из противничког табора: ''...ПО ВЕЛИЧИНИ И СИЛИ НЕДОСТИЖНОЈ ТОГА НАЈХРАБРИЈЕГ НАРОДА НА СВЕТУ''. „A према Тацитовој „Историји“, у којој описује њему савремене војничке и цивилне догађаје у периоду од 54. до 70. године нове ере, у римским провинцијама оформљеним на окупираној територији Срба, идентификовао сам и показао десетак старопоседничких земљорадничких србских племена највећег народа Србаља (Трибала), по имену: Морава, Морављани, Серби, Винди-Венди, Серви, Сербани, Сарбати (Сармати), Меди (Мези), Севери (стари Бореји), Раци (Раси), Свеборуми (Свеби), Унди (Винди), Боји (Воји), Урби (Врби), Тоти (Тети) и она србска племена која носе географске називе по својим провинцијама у којима живе. која се означавају no провинцијама. А србске су провинције, у којима стално живе једино поменута племена Срба, ове: Панонија са Панонским Алпима, Мезија, Илирик, Далмација, Вендика на Уни, Либурнија, Вендика уз крајње северно Јадранско приморје, Рација и Норик као приалпске провинције. Истовремено Срби живе у западној или панонској Сарматији, као слободној држави између Дунава и Тисе. Тацитови налази потврђени су списима доцнијих грчких хроничара, затим у потоњим хроникама Ајнхарда, Дукљанина и Порфирогенита, потом повељама владара и властеле у србским средњовековним државама: Србији, Босни са Доњим Крајем“. (Др Борис Земљанички „Срби и Римљани“, Београд, приватно издање, 2001). Др Јован Деретић у свом делу „Античка Србија“, наводећи Равенског Анонимуса даје још један нови податак о постојању реке Мораве и народа који се звао Заморавци или Заморављани, дакле они који су се настанили и живе иза Мораве – за Моравом: „Између земаља Аријане и Бактријане налазила се река која се на санскритском помиње као Маргус, (што тврди и Милан Будимир о хидронимији Маргус – наша примедба), а код грчких писаца као Маргианис, код неких источних народа као Мархава, а чије је право име било Морава (43. ст.23). Саке, који су живели преко те реке, називали су За-Моравиас, што значи Заморавци. Херодот ово име помиње као Хамургиес (39. VII.64). Грци ту земљу помињу и као ''Аморхеис''. Тако је краљ племена Дервика, који је био побеђен од персијског цара Кира Великог, назван краљем Аморхеоса што је преличено име Заморавља. Једна владарка Сака (Заморављанка), односно Меса-Гета, помиње се као Зарина, (Зеринех на персијском исто је што и Сарина, Сара на србском језику), за коју се каже да је била пореклом из аријевске земље и да је наследила свога мужа на престолу. Владала је у време Астобара краља Медије (43.ст.23/24). Бергман каже да име племена Дервика потиче од речи дерво, то јест, дрво. Припадници тог племена називали су се Дервљанима, као што је то био случај много касније са једним племеном у Русији. (Ј. И. Деретић „Античка Србија, стр. 62). Бергман нам још каже да су Саки, дакле Заморавци, упали у Месопотамију 620. г. п.н.е и да њих Бабилонци називају Ма-Гог. На њиховом челу, приликом тог упада, био је вођа Мадуа. Једно од старих имена Дунава било је Матоас (Мадоас – Медска река) (43.ст.31). Бергман доводи у везу име Дунава са именом вође Меса-Гета (Срба Замораваца). Драгијана (земља) и народ Драги, Драгићи, Пура, Морава — Margus — Морављани, (Јован И. Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2002. стр 42). „Порфирогенит је пет пута, у два списа, описао постојање србске кнежевине Велике Моравије, јужно од Саве и Дунава са Београдом (почетком X века), на територији пруженој од Дрине до Видина и реке Искар, докле је претходно била граница српске провинције Мезије“. (С. Пириватрић, Византијска тема Морава и "Моравије" Константина VII Порфирогенита, Зборник радова Византолошког института 36 (1997), стр. 173-201). Константин Николајевић, државник, историчар, књижевник и полиглота оставио је књигу „Критички покушаји у периоду од првих пет векова српске историје“ или „Први векови српске историје пре Немањића“, са којим се др Реља Новаковић не слаже у много чему, али је врло занимљив текст о Морави, која је у првим вековима Христове ере имала много шире значење у територијалном смислу од пуког хидронима. Моравом се називала врло широка област Паноније на левој, и Горње Мезије и Дарданије на десној обали Дунава. Кратко речено, Морава превазилазила значај и самог Подунавља. Ево шта о томе пише Константин Николајевић:'' ... Морава се звало лево Подунавље између чешких гора и Матре, а Морава цела Панонија, горња Мезија и Дарданија у десном Подунављу –настањивала су их племена: Брањани (Барањани - Барања) племе у панонској Морави, и Брањани или Браничевци у мезијској Морави од Колубаре до Пека“. МОРАВАЦ (АЛЕКСИНАЦ) Моравац је приградско насеље код Алексинца у Нишавском округу. Броји око 1700 становника. Археолошки налази у атару Моравца показују да је ово поднебље било насељено још у праисторији. Чувени србски археолог Милутин Гарашанин у својој књизи „Праисторија на тлу Србије“ помиње и Моравац: "у атару овог села, на локалитету Коњарник, пронађена је камена секира са отвором за држаљу. Чува се у Завичајном музеју у Алексинцу, а припада старчевачкој култури“, односно старијем неолиту 6200-8000 година пре нове ере. Покретни материјал се састоји од глинених посуда и ископавају се на целом атару села Моравца. И познати србски етнолог и етнограф Тихомир Ђорђевић сматра да су сва села алексиначке општине са леве стране тока Јужне Мораве била су настањена у праисторији. Нажалост, озбиљнија археолошка истраживања овог терена никада нису обављена. Поменути истраживач сматра да је Via militaris пролазио баш кроз село Моравац. МОРАВЦИ (ЉИГ) „Село Моравци лежи у углу Љига и Качера, на десној страни обе реке. На атару овога села завршава се помињано развође ових река. Од Округлог Поља на северо-запад спушта се у долину Љига стрма коса Брестова. Ова је коса самом природом свог положаја јаче издвојена од села Моравци, а од Липља је одвојена дубодолином Брестовог Потока. На странама ове косе је један део сеоског насеља, а остали, много већи, део лежи растурен на северним и северо-западним странама брегова Орнице и Црквеног Забрана и њиховим косама које се на ту страну спуштају у доста пространу и потпуно равну љишку долину. Даље се налазе насеља на странама Моравичког Камаља, које се стрмо спушта на северо-запад у долину Љига, а на југи-исток у долину Качера... Свега у селу има 95 кућа, од којих је 64 у Моравцима, а 31 у Брестови, од којих је 10 српских, а остало циганске“. (Из књиге Милоја Т. Ракића „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ). МОРАВСКИ БУЈМИР (АЛЕКСИНАЦ) Моравски Бујмир је насеље у општини Алексинац. Припада Нишавском округу. У насељу Моравски Бујмир живи 179 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи око 46 година. У насељу има 67 домаћинстава, у којима живи у просеку по три члана. Моравски Бујмир је србско насеље, чији житељи су Срби православне хришћанске вере. Археологија: На територији Алексинаца находе се предмети из старчевачке и виначанске културе, али ни један локалитет није научно истраживан и у питању се случајни налази. Налазишта која припадају Параћинској култури – 1600 година пре нове ере, такође су само евидентирана. ТРИБАЛИ – СРБАЉИ: НАЈВЕЋИ И НАЈСЛАВНИЈИ НАРОД Народ Трибала или Србаља, односно народ праисторијских Мораваца, који је према Херодоту живео у „трибалској“ или моравској равници, спомињу бројни антички хроничари: Тукидит, Диодор Сицилијски, Апијан, Страбон, Плиније Птоломеј и други. - Triballi (народ у Тракији и Илирикуму, 456.) Херод., Тук, Диод., Сиц., Арр., Страбон, Плин., Птол. и др.; Србаљ, Србљи. (Павле Шафарик ''Порекло Словена''). Трибали су Србаљи, Србљи. У првом веку после Христа, историчар Апијан из Александрије, забележио је да су крајем старог и почетком новог века ''ТРИБАЛИ (СРБАЉИ) и СКОРДИСЦИ (СОРБИ) била ДВА НАЈВЕЋА И НАЈСЛАВНИЈА ПЛЕМЕНА''. Трибали су насељавали области целог србског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, Колубару, источну Србију, северозападну Бугарску, простирали се на југ до Скопља и држали велики део Далмације. Имали су уређену државно-правну територију, о чему сведочи њихов грб, који се појављује после пропасти средњовековне србске државе. Србске владаре, као што знамо, византијски цареви и ромејске хронике називају ''архонтима Меза (Меда) и Трибала''. Према др Милораду Стојићу, сребрни украсни предмети Трибала-Србаља откопавани су у градинским насељима, а бронзани украсни и културни предмети налажени су у насељима око утврђења дуж коридора Велике Мораве. Симболи на овим предметима су најчешће: двострука секира, сунчев диск, змијолике шаре... У коридору Велике Мораве до сада је евидентирано око 300 локалитета из бронзаног и гвоздено доба, односно из периода културе Трибала. (Др Милорад Стојић „Гвоздено доба у басену Средњег Поморавља“, Светозарево – Београд, 1986). Трибали - Србаљи из Поморавља су били најбројнији народ античког света, и као људска и ратничка сила играли су водећу улогу и у првим вековима Христове ере. На просторима Поморавља и Србије Трибали дочекују и средњи век, и из овог се народа уздиже ''ТРИБАЛСКА КРУНА НЕМАЊИЋА'', како сви грчки хроничари називају крунисане главе србских средњевековних владара. „Цар Душан трибалску круну Немањића донесе до Егеја“. (Борислав Пекић „Златно руно“). И средњевековни византијски хроничари спомињу Трибале и трибалске владаре у периоду од дванаестог до четрнаестог века: Никита Хонијат, један од најпознатијих византијских историчара, („Историја“, 21. књига), затим Теодор Метохит („Посланичко писмо“), Алексије Ламбин и на крају Лаоник Халкохондило каже: ''СРБИ ТРИБАЛИ НАРОД НАЈСТАРИЈИ И НАЈВЕЋИ ОД (СВИХ) НАРОДА, ПОУЗДАНО ЗНАМ''. (Халкокондилас, “Histor Byzant“, стр. 14.). „Антички писци слажу се у једноме, када говоре о Трибалима као о самосвојном народу: Страбон их убраја у Трачане, тј. Рачане, Рашане, Стефан Византинац у илирска племена. По Платону, Трачани су припадали огранку скитског народа. У Хомеровој Илијади, били су савезници Пријама у Тројанском рату. Поред Трибала, Страбон помиње следећа највећа трачанска (рачанска) племена: Бесе, Дентелете, Гете, Меде, Мезе и Серде“.(Ј. И. Деретић „Античка Србија“). Помпоније Мела, римски историчар и картограф, описује Трибале – Србаље као најхрабрији народ, а и Александар Велики Карановић је био пореклом Србин (Трибал). Детињство и младост провео је у Темнићу, у граду Ђерђелину, код својих рођака, по очевој линији. Трибали су се убрајали у Рашане (Трачане-Рачане) и били су њихово највеће племе. О границама Србаљије или Трибалије пише Милош С. Милојевић: „Србаљија — Тривалија-Трибалија — или прастара Србија граничила је се од запада Илириом, почев од Призрена и Шар планине па све до утока Дрине у Саву. Од сјевера Дунавом па до реке Вида Великог, а од истока Видом па до Балкана и јужно до дан. Црне Горе — Качаника и Шара планине. У њој су били градови: Сингидуним дан. Београд; Златогорск дан: Смедерево, у ком је прва винова лоза, а за владе импер: Проба посађена; Марг на утоку Мораве у Дунав; Виминака, или Биминакум, неки држе да је Костолац, а неки дан. Видин; Таљатис или Талија дан: Градишка; Егеста код Трајановог моста; Ратарија на реци Србици, или дан. Цибрици. Због Дака овде је био двојни легион римски; Ниш место рођена им: Константина Великог; Улпијан дан. Костендил. Јустинијан је овај град назвао Јустанијанија I. — Justiniania Prima, a Призрен II. — Justiniania Secunda - Скопље у ком је Регилијан управитељ над војскама илирским извикан за импер: по победи одржаној над Галијеном. Овај простор земље опет млоги зову Горњом Мизиом; но под овим именом ваља разумети све земље од извора реке Рашке на дан: Балкану, па овим све даље овамо захватајући дан. Софију и друге земље“. (Милош С. Милојевић: „Одломци историје Срба“, Србско учено друштво, Државна штампарија Београд, 1872, репринт ИКП „Никола Пашић“, стр. 81). „Шта рећи за византијске историчаре који за Србе кажу да су Трибали, а за њихове владаре да су архонти Трибала. Још је интересантније да се стара област Немањића Захумље и Травунија (Херцеговина) називала Тривалија.На Трибале подсећају многи хидроними и топоними: Трибал, село код Бенковца, Трибија, засеок у Височком крају у Босни, Трибирал, врх на планини Мосор... Области које су некада припадале Трибалима Немања је припојио својој држави крајем 12. века. У повељи манастира Хиландара се каже да је обновио дедовину, и између осталих спомиње области Загрлате, простор између Јужне и Западне Мораве, Левча, Белице Лепенице. Повељом манастира Жиче приложио је области Морава, Борач, обе Лепенице, Белицу, Левач, Лугомир, Расину и Јошаницу. Дакле, некадашње западне области Трибала“. (Фрагменти из саопштења Ж. Андрејића на „Сорабским сусретима“ у Нишу 1998. године у Нишу). Археологија: Најзначајније археолошке доказе о Трибалима у Поморављу изнео је др Милорад Стојић у студији „Гвоздено доба у басену Средњег Поморавља“. Он је лоцирао око 300 трибалских насеља на терасама дуж Велике Мораве, са детаљно описаним налазима и археолошким покретним материјалом. Без обзира што др Милорад Стојић не препознаје Трибале као праисторијске Србе, упркос сведочењима и грчким средњовековним хроничарима о Немањићима, и упркос многим другим историјским изворима, ово његово дело за сада је најрелевантнија археолошка студија о Трибалима (Србаљима-наша прим.). Према Стојићевим истраживањима, Трибали су насељавали област целог србског Подунавља, комплетно Поморавље, „Доњу Посавину, део Колубаре, источну Србију, северозападну Бугарску и простирали се на југ до Скопља“. (М. Стојић „Гвоздено доба у басену Средњег Поморавља“). Имали су уређену државно-правну територију, о чему сведочи њихов грб, који се појављује после пропасти средњевековне србске државе. Грб Трибалије се јавља од 17. века, па га и вожд Првог србског устанка Карађорђе ставља на устанички барјак. То је глава дивљег вепра са прободеном стрелом. (Напомена: придев србски пишемо са словом б као што је и Вук Караџић чинио, јер ми нисмо Српи већ Срби) Наставиће се
0 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|