РАТОВАЊА СРБА И МОРАВАЦА ПРОТИВ РИМЉАНА У НОВОЈ ХРИСТОВОЈ ЕРИ Девете године Христове ере, Еузебије Памфил, писац и творац дела ''Опера Омниа'', описује борбу србских племена против Римљана. Иначе, устанак србских племена против римске власти почео је још 11. године пре Христа, у време цара Августа, када је Рим био у успону. Народ Мораве је у тој борби имао врло важну улогу. Рат Срба и Римљана трајао је врло дуго и проширио се по целој територији Балкана, Паноније и делом на Апенинском полуострву. У току устанка масакрирани су римски грађани, трговци и гарнизони, размештени у Панонији, Илирику и Србији. Од Поморавља до Купе и од Јадрана до Саве, устало је против Рима 800.000 Срба. Устанике су предводили Брана и Бата. Србе МОРАВЦЕ и ПАНОНЦЕ предводио је, Брана, а Србе ДАЛМАТЕ Бата. Колико је ситуација била тешка за Римљане, показује и податак да су у римску војску мобилисани и римски грађани, па чак и ветерани, а повлашћени и ситуирани грађани су морали да ослободе све своје робове и пошаљу их на бојиште. Уплашени цар Август, иначе, после смрти проглашен за божанство, рекао је сав усплахирен том приликом пред римским Сенатом: ''Ако се не предузму крајње мере, Срби ће за десет дана бити пред Римом''. Са Србима се нагодио Тиберије, Августов пасторак, тако што је са њима направио политички компромис, односно уговор: Срби су постали римски грађани, што значи да нису морали да плаћају порез и друге дажбине, већ су за узврат били обавезни само да учествују у походима римских легија. „Римљане је ова побуна коштала много људи, а донела мало користи''. Рат са Србима, истрошио је римску благајну и изазвао је у Риму велике политичке и економске последице, о чему нам сведочи Еузебио Памфил: ''Појавиле су се тешкоће око намирница, порасле су цене производа, чак и таква лојална група као што су витезови, изражавала је незадовољство'', пише Еузебије Памфил у свом делу ''Омниа опера''. ''Међу свим народима, осим Гала, који нападаху на Рим и његове области, били су Срби најужаснији нападачи, чак из Даније (Данска) и са Србског мора из Француске, на Рим, јасно је кад се зна: да су ти нападаји били само због повраћаја отетих од Срба земаља'', пише Милош С. Милојевић. (Милош С. Милојевић: „Одломци историје Срба“, Србско учено друштво, Државна штампарија Београд,1872, (репринт) ИКП „Никола Пашић“, Београд, 2004).
Међутим, Срби са Балкана су много раније почели да насрћу на Рим, да поврате своје територије у Италији око 60. године пре Христа, а о томе нам сведочи римски историчар Тацит, који пише: ''Кад се навршило 640 година од подизања нашег града (Рима) и то у време Цецилија Метела и Папидија Карбона, први пут код нас чули су се ужасни звуци србског оружја''. Тацит даље наводи: ''Од тог времена до другог конзулата Трајановог свршило је се 210 година како се ми непрестано боримо да би покорили Србе, а колико смо несрећа за то време претрпели, то само богови знају''. ЗНАЧИ, 210 ГОДИНА РИМ ЈЕ РАТОВАО ПРОТИВ СРБА, НЕ УСПЕВАЈУЋИ ДА ИХ ПОКОРИ НИКАДА ДО КРАЈА. У истом тексту Тацит је о СРБИМА записао и следећу сјајну реченицу, најлепше признање Србима, које долази из противничког табора: ''ПО ВЕЛИЧИНИ И СИЛИ НЕДОСТИЖНОЈ ТОГА НАЈХРАБРИЈЕГ НАРОДА НА СВЕТУ''. „A према Тацитовој „Историји“, у којој описује њему савремене војничке и цивилне догађаје у периоду од 54. до 70. године нове ере, у римским провинцијама оформљеним на окупираној територији Срба, идентификовао сам и показао десетак старопоседничких земљорадничких србских племена највећег народа Србаља (Трибала), по имену: Морава, Морављани, Серби, Винди-Венди, Серви, Сербани, Сарбати (Сармати), Меди (Мези), Севери (стари Бореји), Раци (Раси), Свеборуми (Свеби), Унди (Винди), Боји (Воји), Урби (Врби), Тоти (Тети) и она србска племена која носе географске називе по својим провинцијама у којима живе. која се означавају пo провинцијама. А србске су провинције, у којима стално живе једино поменута племена Срба, ове: Панонија са Панонским Алпима, Мезија, Илирик, Далмација, Вендика на Уни, Либурнија, Вендика уз крајње северно Јадранско приморје, Рација и Норик као приалпске провинције. Истовремено Срби живе у западној или панонској Сарматији, као слободној држави између Дунава и Тисе. Тацитови налази потврђени су списима доцнијих грчких хроничара, затим у потоњим хроникама Ајнхарда, Дукљанина и Порфирогенита, потом повељама владара и властеле у србским средњовековним државама: Србији, Босни са Доњим Крајем“. (Др Борислав Влајић Земљанички „Срби и Римљани“, Београд, приватно издање, 2001). Апијан из Александрије бележи почетком првог века Христове ере да су „Трибали – Србаљи или Моравци и Сорбисци (Сорби) била два највећа и најславнија племена“. ОЗВАНИЧЕЊЕ СРБСКО - РОМЕЈСКОГ ИЛИ – СРБСКОГ ЦАРСТВА Цар Тиберије, Августов пасторак, преузео је енергичну команду над римским легијама које су биле већ деморалисане, без плате, без добре хране а пред непобедивим србским противником, који је претио да освоји и „вечни град“. Вештом тактиком која се састојала од укопавања и постепеног померања напред, али пре свега и од политичких преговора и дипломатских потеса, Тиберије је понудио Србима споразум о миру, који су потписале обе зараћене стране. „Упоришна тачка приче о „Римском царству“ је уговор србских устаника Панона, Илира и Далмата с царем Тиберијем девете године нове ере, при чему се мора приметити, како се ти историјски Илири више уопште не помињу до десетог века!? Сва србска племена која су обитавала на десној обали Дунава, од Норикума до Црног мора, сматрали су Римљани једним илирском народом, којем је цар Тиберије доделио римска грађанска права (Патеркул, Еусебије, Деретић) уз обавезу да војнички бране Римску царевину! Зар је опстанак бахате римске царевине која је владала тада познатим светом, једноставно препуштен провинцијској војнoj сили неких Срба, која је тобоже продужила живот Римске царевине за четири века?... Уговором с царем Тиберијем настала је заједничка Србскo-римскa царевина позната као „Ромеја“ у време стварања јудео-хришћанства, а од 16. века „Византија“. Јоанис Зонара, франачки летописац ту србско-римску државу после два века зове именом - Србско царство, а „римски“ цар Стојан, алијас Константин у следећем веку уводи на Никејском сабору србске обичаје у хришћанство. У тој србско-римској држави „званични“ језик био је латински, али, Софроније Јероним је превео Библију на латински тек у четвртом веку (!?), кад су и „Грци“ административном реформом добили заједнички језик. Како је онда апостол Павле могао да проповеда античким Србима хришћанство на туђем језику? Постоје иконе св. Петра и Павла, као и Убрус Господњи (Пешић, Николић) из апостолског времена с ћирилским натписима, али и ћирилична слова на „римским“ мозаицима из Источне Србије! На једном папирусу из 230 године писмо апостола Павла Колосејцима је на к`урилици (ћирилици)...“ (Слободан М. Филиповић / Весник – Наш Гласник / vesnik.net.). Сирмијум постаје главни град Србско-ромејског царства. Римски хроничар Амијен Маркелин назвао је Сирмијум (Сирбијум) „многољудним и надалеко чувеним градом“, са великим хиподромом, библиотеком, обавезним купатилима и луксузним вилама. Сирбијум (данашња Сремска Митровица) био је седиште царева, па је у њему столовао на царском трону и Константин Велики од 316-324. године. Тада је Сирбијум био један од четири највећа града на свету, поред србских градова Нисе (Наиса) и Виминацијума, а свакако и у србско-ромејском царству. Цар Константин је у Сирбијуму основао и ковницу новца. (Види: Др Душко Лопандић „Пурпур империје – римски цареви са простора Србије и Балкана“ , издавач „Book & Marso”, Београд, 2007). ДО 14. ВЕКА У ЕВРОПИ ПОСТОЈИ САМО ЈЕДНО ЦАРСТВО – И ОНО ЈЕ СРБСКО „ Преузимајући главну улогу у одбрани Царевине, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први Србин император био је Максимин Рашанин (235. н. е.). Од тога времена управни центар прелази из Рима у Сирмијум, место које је било главни град Римске Србије. Рим убрзо постаје само стари град за којег су везане успомене. Са Декиусом, који је дошао на престо 248. године, почиње непрекидна српска доминација Империјом и трајаће све до смрти цара Валентиниана II. Срби су владали Римском Империјом без прекида. Као универзалну светску државу, Срби су Римску Империју прихватили као своју и бранили је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној тако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница. То је био главни разлог слома Римске Империје, а сви други разлози били су споредни и од мањег значаја. Код Срба унутар Царства била је врло развијена национална свест. Постоје бројни докази о саосећању и сарадњи између поданика царства и Срба ван граница Империје. Срби су одржавали римску државну традицију, а при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена. Међутим, српско национално име није било потиснуто, нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник Клаудије Толомеј, који је живео од 90. до 168. године, у својој „Географији света“ помиње Србе као такве у Илирији. Свети Јероним, чије крштено име је Софроније (рођен у Стридону 347, умро у Витлејему 420. године), био је највећи хришћански теолог свога времена. По националностм Јероним се помиње једино као Србин”. (Јован И. Деретић „Античка Србија“ Темерин, 2000). „Чињенице говоре, да постоји само једно царство у Европи до 14. века и оно је србско, али га зову „Источно Ромејско“ и „Византијско“. (М. Николић „Карло Велики није постојао“, Београд, 2014.), У 15. веку је постављен нови циљ, денационализација и католичење Срба и Руса која траје до дана данашњег, а има различите видове у које се убраја претходно Латинско царство, затим, папске интеркалације календара, Вукова реформа језика… укључујући геополитику 20. века. До 14. века, католичка црква је темељно очистила православље у Западној Европи, а ти православци су нама данас познати под прикривеним именима „патарени“ и „катари“ како су полуверци звали православне“. (Слободан М. Филиповић / Весник – Наш Гласник / vesnik.net). ЈЕЗИК, ПИСМО, ВЕРА И КУЛТУРА „Рим је основан на месту илирског града Гортине половином осмог века ст. ере, али први писани извори о њему су млађи више од 400 година! Зашто су Тројанци или Латини, алијас „Римљани“, напрасно „заборавили“ да пишу читава четири века по оснивању митског Рима? Апенински Тројанци су говорили језиком Брига, на чијем дијалекту је писана и оригинална Илијада око 1000 године, а по владајућој историји преведена тек 400 година касније. Ако, заиста постоји прекид у континуитету „римске“ писмености, како онда историја данас поименице зна за 17 тројанских владара до оснивања Рима? Или су они измишљени, као што је Сарбинима скинуто слово „р“ јер Сабини звуче мање србски? Очигледно, да се овде ради о прикривању расенског или тројанског писма и културе. У прилог овог става, иде одлука римског Сената у трећем веку ст. ере да уништи сва писана документа тројанских Расена, алијас Етрураца!? У каквој вези стоји ова одлука Сената с већ 300 година „нерешивом“ питањем порекла „Етрураца“ који су Пелазги или антички Срби, без обзира на теорију одакле су дошли на Апенине. Ова „димна завеса“ управо прикрива преузимање расенског (тројанског) писма и културе од стране “Римљана”. Да је ова „одлука“ била у служби психологије гордих, који су сматрали да историја треба да почне с њима, сведоче и „римски“ бројеви који постоје у још неолитској Винчи. Зашто се они зову „римски“, кад су винчански и старији од Рима барем три хиљаде година? Одлука римског Сената, временски је приближна сарбатској династији македонских Лагића у Мисиру, тадашњем културном центру света који је говорио и писао тим истим медским, сарбатским, расенским или језиком и писмом тројанских Брига. Немачки историчар Дројзен је у 19. веку прогласио културу Лагића за „јелинизам“, иако је јасно разликовао македонске Сарбате од Јелина који тада нису имали ни државу нити заједнички језик. Зато је веома неозбиљна историјска прича, о преводу библијске Септуагинте а поготово акценат на уверљивости с идентичним преводима (!?). Најважнија књига старог света, није „преведена“ на службени сарбатски у Мисиру, него с тада још непостојећег јеврејског којим су у то време говорили само свештеници, на „грчки“ језик за потребе Јевреја у Лесандрији (!?), иако „грчки“ тада уопште није био јединствен већ подељен на дијалекте!? Је ли ово историја или бајка? Нажалост, ово није усамљен пример. Созиген, званични астроном и астролог Теје, алијас Клеопатре, последњег изданка сарбатске лозе Лагића, „урадио“ је календар по поруџбини за (измишљеног) Цезара. У питању је стари сарбатски (србски) календар Лагића у Мисиру, коме је интеркалацијом премењен почетак календарске године (грађанска), па је он назван „јулијански“, али, сасвим озбиљно питање гласи, да ли је уопште постојао Цезар који се толико поносио родом Јулија? Или је прича о Цезару и Теји, алијас Клеопатри, само песничка имагинација млађа више од 14 векова, када је уствари и настала? Није овде у питању само Цезар, већ и сама „Римска царевина“ чија је историја колико нелогична толико у супротности сама са собом! У потпуној супротности с овом натегнутом и неуверљивом причом владајуће науке, стоји као савремена примогеност Србске цркве (Iliricum sacrum), где нема ни „Грка“ нити Латина! Апостол Павле је у првом веку проповедао хришћанство у Илирику, а његов ученик Андреја у Панонији где је на првом васељенском Сабору изабран за владику. Прво владичанство или епископија је била у Сирбијуму (данас Митровица), у Панонији, све док није 441 године премештена у Солун а затим у Скопље 535. године под именом Јустинијана Прва. Свети Сава се позивао на примогеност србске цркве и њен континуитет, управо, преко архиепископије Јустинијане Прве и Охридске патријаршије!Да Срби нису од самих апостола примили веру хришћанску а ови им били први патријарси, како би папа Јован X могао да пише 925 године србским владарима Михајлу у Захумљу и Томиславу у Хрватској (име регије): Ко сме и може да сумња, да се цркава у краљевству Србо-хрватском не рачуна у ону коју су још први апостоли основали и која се рачуна у првобитну васионску цркву? Она је као рану проповед апостолске цркве, с млеком вере примила, као што су је Саксонци примили у најновије време, а под мојим предсвештеником благе успомене папом Григоријем (М. Милојевић). Исто каже и папа Урбан у 13. веку који Србе назива прворођенчад у крилу цркве. Апостолско хришћанство није настало на Истоку већ у Европи, у Подунављу и данашњој Србији, али, то већ није случај с јудео-хришћанством насталим после иконоборства, када се појављују најстарији примерци фалсификоване Библије и Илијаде. Новгородски летопис и часни Нестор Кијевски сведоче, да Срби („Словени“) од искона живе у Подунављу, а веру хришћанску су примили у апостолско време. Срби су једини народ који је хришћанство примио добровољно и једини који Библију зове Свето писмо. На Сабору у Сердики (Софија) из 347. године, стоје потписи владика из Македоније, Солуна, Дарданије, Медитеранеје и Дакије Прибрежне коју помиње Управда (Јустинијан) 535. године као слабу у вери хришћанској. Уговором с царем Тиберијем настала је заједничка Србскo-римскa царевина позната као „Ромеја“ у време стварања јудео-хришћанства, а од 16. века „Византија“. Зонара ту србско-римску државу после два века зове именом Србско царство, а „римски“ цар Стојан, алијас Константин у следећем веку уводи на Никејском сабору србске обичаје у хришћанство. У тој србско-римској држави „званични“ језик био је латински, али, Софроније Јероним је превео Библију на латински тек у четвртом веку (!?), кад су и „Грци“ администартивном реформом добили заједнички језик. Како је онда апостол Павле могао да проповеда античким Србима хришћанство на туђем језику? Постоје иконе св. Петра и Павла, као и као и Убрус Господњи (Пешић, Николић) из апостолског времена с ћирилским натписима, али и ћирилична слова на „римским“ мозаицима из Источне Србије! На једном папирусу из 230 године писмо апостола Павла Колосејцима је на курилици (ћирилици), која се назива „грчким“ писмом, како се назива синајско и писма Истока, па чак и Винче!? Ћирилица или тачније „к`урилица“, назив је од архаично србског (аријског) к’урали, вештина (писања), одакле је име за старосрбско дипломатско писмо и језик по коме је настало латинско curialia и “куријални” стил. Отуда је монашко име Кирило (Ћирило) згодно послужило као каламбур за заплет приче о „глагољици“, која се приписује гетском владици Богомилу, а у измишљеној причи пореди с рунама и писмом сарбатских Германа. У потпуној супротности са солунским „просветитељима“, стоји србско Четворојеванђеље из шестог века на пергаменту с 305 страна, сматрано за најстарије хришћанско јеванђеље, све до 15. века када је „пронађено“ латинско из апостолских времена у граду Cividale (М. Стеванчевић). Препис србског Четворојеванђеља налази се у колекцији Честер Бити у Даблину а на његовој другој страни дата је азбука к`урилице (ћирилице)!? Србски језик је најстарији (не)класични књижевни језик Европе, али сумњу око србског писма нарочито појачава Србско право и Зборник позитивних закона Константина и Управде, алијас Јустинијана, које је познато као „Римско право“ штампано тек пет векова касније (јел. Пандекта, лат. Дигеста)!? Неки истраживачи сматрају да је „Римско право“ Аларићев Бревијар и 12 таблица, али, чак ни то није „Римско право“ јер је Бревијар гетски (= готски) а 12 Таблица идентичне с таблицама критске Гортине! Врхунац историјске папјазаније око латинске писмености, јединствен је и непримеран случај на свету, а то је превод свих службених државних књига („Источног ромејског царства“) с латинског на јелински, алијас „грчки“ крајем десетог века!? (Напомена: придев србски пишемо са словом б као што је и Вук Караџић чинио, јер ми нисмо Српи већ Срби) Наставиће се
0 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|