ПРАИСТОРИЈСКИ СРБИ ТРОМОРАВЉА (5) Историјско-језичка и археолошка предочавања Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ ТЕМЕНИЋИ – НАРОД ОД РОДА СЛАВНОГА ЈЕРАКЛА Теменићи су једно од најстаријих србских праисторијских племена, које живело на обалама Велике и Западне Мораве, у пределу који и данас носи име по њима-Теменићима - Темнић. Народ од лозе Јеракла (Јераклићи) односно Серба Макеридовића, дивинизованог у бога Сербона, а у народу популарног цара Тројана, о коме смо већ писали у вези са Тројан-градом код данашње Ћуприје. Јераклово потомство је врло разгранато. Сам Јераклид потиче од Јеракловог сина Хила, који изроди Клеодеја, а овај Аристомаха, а овај опет роди – ТЕМЕНА. Мит о ТЕМЕНУ остао је записан захваљујући Паусанију, (2. век п. н. е.), (Паусаније, „Опис Хеладе“, Нови Сад, Матица српска, 1990.), Плутарху (Плутарх „Славни ликови антике“, Нови Сад, Матица српска, 1990.) и Аполодору (1. на 2. век п. н. е.). И по једном, и по другом, и по трећем писцу, ТЕМЕН је србског порекла. Нужно је довести у везу данашњи топоним ТЕМНИЋ са ТЕМЕНИЋИМА. То античко србско братство насељавало је простор данашњег ТЕМНИЋА, односно обале у горњем току Велике Мораве, као што смо већ напред рекли. Из родослова Јераклида даље налазимо да је ТЕМЕН родио КАРАНА, оснивача племена КАРАНА, односно КАРАНОВИЋА, из чије лозе и потиче Александар Велики, цар србски. Теменићи су подигли древни србски град Ђурђелин, код данашње Бачине, испод јужних падина Јухора, у време владара Ђурђа, по коме је град у почетку и носио име - Ђурђелин, да би данас еволуирао у – Ђерђелин. Ђурађ је опеван у старим народним песмама као велики јунак, али и дивинизован у рангу са Триглавом, Перуном, и другим боговима древног србског Алимпа (не Олимпа). Теменићи су нарасли у велики народ, делом су се селили на исток у Азију, о чему пише Милош С. Милојевић: „И тамо у Азији и овде су биле реке и градови тога имена...Темна река – Темнон планина, вид: наш данашњи Темнић“.(М. С. Милојевић: „Одломци историје Срба“, Србско учено друштво, Државна штампарија Београд, 1872; репринт ИКП „Никола Пашић“, Београд, стр. 43). Постојање ових топонима на Тибету вероватно потиче из времена цара Серба Макеридовића или Бога Сербона (другог бога Бака), када су и ТЕМЕНИЋИ пошли за њим у освајање светског србског царства. По освајању остали су на тим погодним местима да живе и географске појмове сравнили са појмовима из свог првобитног завичаја у балканској Србији те је тако једна река на Тибету „крову света“ добила име ТЕМНА, а планина ТЕМНОН...
„Сматрамо да су Теменићи, по којима је данашњем Темнићу и остало име, односно Ђурђеви потомци, контролисали простор од састава двеју Морава, преко Темнића, Доњег и Горњег Левча, Средњег Поморавља до Белице и Багрданског теснаца, заправо цело Средње Поморавље. Јухор, у срцу Србије, био је централна стратешка тачка, са које су контролисани сви прилази, све капије Поморавља односно Троморавља. Јухор је био изванредно заштићен и као планина пуна рудног богатства, посебно племенитих метала, и као централна област на Балкану, од изузетног значаја за праисторијске Србе. Зна се да су и у 4. веку Христове ере постојали „рудници цара Константина на Јухору“, затим у средњем веку те руднике су користили цар Душан и кнез Лазар Хребељановић“. (Мирослав Димитријевић: Древна паметарница земње и народа Морава“, Удружење свесловенске учености, Београд, 2015, стр. 117) ТЕМНИЋ (ОБЛАСТ) Темнић се убраја истовремено и у левачки, и у шумадијски и у моравски крај . Са истока му граница Велика Морава, са југа Западна Морава, а са севера гребен планина Јухор, до села Трешњевице. Темнић се простире истовремено и у равници крај двеју Морава (Велике и Западне) и у брдовитом пределу. Покрај Западне Мораве има 26 села, а уз Велику Мораву 20 насеља. Седиште ове области је варош Варварин, општинско место, Расински округ. Сва насеља су врло стара, а простор Темнића је био насељен од прасрбског доба или неолита и зато има много археолошких локалитета, који још увек нису често ни сондирани. Ђерђелин код Бачине је епски и историјски град кога су подигли Теменићи, од рода Јеракловог (Херакловог – на грчком), у коме је, према Паусанију и Плутарху, боравио међу својом родбином и сам Александар Велики Карановић, цар четвртог србског светског царства. Археологија: Што се тиче археолошког материјала треба нагласити да је врло богат и да потиче из дубоке праисторије, а да се ископава на многим локалитетима: Ђерђелин, град из доба Серба Макеридовића (око 1300 година пре нове ере, затим Бачина, код које се налазе предмети из доба неолита (6200 година п.н.е.), као и из бронзаног доба (2000 година п.н.е.), Бедем, Горњи Катун, обронци Јухора, Обреж, Својново, Поточац, Рашевица... У Бачини је један мештанин поклонио Феликсу Каницу трибалску гривну са Јухора. У сваком насељу Темнића постоји откривени и неоткривени локалитети: Избеница, Обреж, Орашје, Пајковац... Сва ова налазишта су сведоци прасрбског и древног србског доба. КЕЛТИ И СКОРДИ (СОРБИ-СОРДИ): ГРАНА ВЕЛИКОГ СРБСКОГ НАРОДНОГ СТАБЛА Келти у римским изворима познати су као Гали, у грчким као Келти или Галати, а у германским изворима као Валахаси. На западној обали Велике Мораве (где се и налази планина Јухор), а у Херодотовој 'трибалској равници', живели су Велики Скорди - Сорби, како су поморавски Србаљи називали ово сродно племе, истог корена, језика и порекла.Источну обалу Мораве и залеђе држали су Мали Скорди – Сорби, односно Сораби, заједничко име за велики србски етнос на широким просторима северозападне и средње Европе. Централни део Поморавља, заузимала су следећа сорабска племена: Скорди (Сорби), Квадићи, Маркоманићи и Јеригићи. „Диодор каже да је Сербон по освајању Иберије предао власт најбољим људима и прешао v Келтску коју је целу покорио и завео законе. Под Келтском се овде подразумева стара Галија, односно Француска, чије је српско име Роданија. Затим каже да је Сербон основао велики град Алезију. Становници града су већином били староседеоци. Келти држе тај град на части као град-мајку свих градова у Келтској (110.IV.405). Затим додаје да град Алезија није никада био освојен нити похаран све до Јулијуса Каесара (Јулија Цезара-наша прим.) 52. г. п.н.е. Страбон каже да је Алезију основао Сербон при повратку из Иберије и да су тај град Гали сматрали за престоницу Галије (86.II.56). Алезија као име појављује се и код српских племена у Малој Азији, па се стиче утисак да је ово име пренето из Мале Азије у Роданију. Сајс помиње Алезионска поља источно од Тарса у Киликији (7б.ст.1). У старим предањима помиње се Радамант, племић из критске династије Мино, као краљ у Алезији. Из тога се може закључити да је Сербон оставио Радаманта у Алезији као краља Роданије. Та земља је била насељена са више српских племена. На ушћу реке Родане постојао је град који се помиње као ''Хераклеја''. Превод Хераклеје је Сербонија и биће да је основан у време истог похода. Роданија је богата са српским именима, то јест траговима српског присуства“. (Јован И. Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2002. стр 49-50). Џозеф Меде (енглески научник) каже да су Грци називали Галате: ''Галате'' и ''Келте'' и да је грчко ''Келте'' исто што и Кимбри, који се у Британији називају Cumrah. За Германе Диодор каже да су пореклом од Кимера, а Јевреји их називају Ашкеназим. (35.ст.283). Едуард Велс проширује излагање свог претходника Медеа и каже: ''Што се тиче сведочења старих писаца, као Диодора са Сикеле, као што Меде примећује, они потврђују да Германи воде своје порекло од Кимера: и Јевреји до данашњег дана, као што исти учењак напомиње, зову их Ашкеназим или Ашкеназ као потомке од ове Гомерове гране (31.ст.54). Велс још додаје и Апианово сведочење да су се Келти или Гали називали друкчије и Кимбри. Кикеро каже да је Мариус поразио галску силу која се била сручила у Италију. Њихов краљ се звао Белеус. На његовом штиту нађеном у Екс ан Прованс писало је Белеос Кимброс, где их је Мариус потукао. ''Белеос Кимброс'' је било урезано нa штиту на једном ''чудном писму''. Плутарх каже да су се Кимбри звали и Гало-Скити (31.ст.55). Ово Велсово ''чудно писмо'' на Беловом штиту била је стара србица. Нађено је мноштво записа на томе ''чудном писму'' у старој Роданији. Па и само име краља Кимбра је српско – Бело“. (Јован И. Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2002. стр. 56). Илија М. Живанчевић у делу „Срби и Келти“ говори у прилог тези да су Келти и Срби истородни народ, јер: „Сва келтска племена поређана код Цезара (De bello gall.) носе србска имена: Брановићи, VII, 75; Лемовићи (Ломовићи) VII, 75; (и код Тацита Герм. XI 19); Беловићи II, V, VIII; Латовићи I, као и имена келтских вођа: Думнори (кс) ћ ; Оргентри (кс) ћ; Верцигентори (кс) ћ; итд.; а, као што је већ напоменуто, за ознаку Немаца и Цезар и Тацит се служе словенском (србском) речју — Nemetes — Nemates“. (Илија М. Живанчевић: „Срби и Келти“, Гласник југословенског професорског друштва, књига 16, свеска 9, Београд, 1936.). Професор славистике у Кардифу Ранка Куић написала је студију од 5.000 страница, која говори о томе „да су Келти исти народ као и ми, односно да у најмању руку потичемо из истог корена". И данас је, например, реч 'малиша' идентична на нашем и келтском гејлик наречју. И данас Срби са Балкана и Келти из Шкотске, Ирске и Велса имају преко 600 заједничких речи. И ова два језика су, као што смо рекли, највише сачувала првобитну лексику из рашко-белашког језика, који је у Индији, по пресељењу Срба назван-санскрит (самскрит). О сродности Сорба (Скорда) и Србаља (Трибала) говоре многе паралеле: Келти су свог врховног бога називали Товид, а Срби-СвеТовид, касније-Вид, Видовдан (Свентевид). Србски бог заштитник био је Дајбог, хроми Даба, а келтско божанство је Дагда. Србска вила Равијојла код Келта се изговарала као Равиола. А вила се код Келта каже слично-елила. Равијојла и Равиола означава разблудну и разуздану жену. И симболика боја код ова два древна сродна народа остала је иста. Бела боја представља знак победе и јунаштва, чистоте и тежње ка савршенству. Ту боју и данас Срби имају на својој застави. Срби су у праисторији носили црвену боју која је по њима добила име - рашка боја. А са врха Јухора, из војног утврђења и града, значи-одозгоре - што је опет заједничка реч оба народа, силазиле су келтске – бустахије - или на савременом србском - пустахије, и залазиле по околним селендрама (Срби и данас имају реч - селендра). Овде ћемо да наведемо још неколико речи које су истоветне или сличне на камријском (келтском) и савременом србском језику: бан=бан, дим=дим, брег=брег, гор=горе, гун=гуњ, дилеад=дилеја, дизгвин=дизгин, маглад=магла, палед=палица, крав=крв, гозб=гозба, пурпур=пурпур, планед=планет, рад=рад, роди=роди, палента=качамак, сул=сунце, див=див (бог), Сербиан=Србија, камли=камилица, дерв=дрво (храст), Сами=Срби, мурга=мургав. У балканској Србији Сорби или Сорбисци (латинско име Скорди или Скордисци - Келти) су присутни миленијумима, од почетка, и то је народ истог порекла, обичаја, културе и традиције као и савремени Срби, о чему је писала професор др Ранка Куић.(Ранка Куић: „Црвено и бело, србско - келтске паралеле“, Београд, 1996). „Срби Сорди или Сарди, које странци мешају или поистовећују са Скордима, су исти народ и колико је њихова територија-земља Сарданија или Сардонија била моћна и пространа, говоре и топоними и хидроними са именом овог србског народа. Јован Деретић, наводи имена градова и планина где се спомиње Сарданско име: „Стари градови чија су имена настала непосредно од срbског националног имена јесу: Сардика или Сердика -данашња Софија, Сарда, Сорда или Скодра - данашњи Скадар, Сардона или Скардона - данашњи Скрадин, Сарит, Сералиум или Сераљио - данашње Сарајево, римски Serbino, Serbinum, и у савременим издањима античких писаца на Западу, Servitium, а код Толомеја, то јест Сербиново - данашњи Загреб, у коме је била главна лука на Сави. Град Сербиа на реци Бистрици и две Србице у старој Македонији, римска Сарабантиа у Панонији и град Сербион и Sirmium римски - данашња Сремска Митровица. Планински венац Старог Влаха па до Дурмитора и на југу Шар (Сар) планина, који се налази на сред србске земље, називан је у старом и средњем веку - Србским Планинама: Sardonici montes, Scordus sive Scordisque montes". Ди Канж назива овај планински венац једноставно -"Планинама Србије" и каже да се стара кнежевина Требиња простирала до планина Србије, у ствари до Дурмитора, докле се простирала стара Херцеговина, Seruiae montes.. (Јован Деретић: „Западна Србија - Кратки историјски преглед од 3-века пре Христа до 20-ог века“). „Нестанак Скордиска са територија јужно од Дунава, Апијан доводи у везу са походом Луција Сципиона (Lucius Cornelius Scipio Aziagenus) који је 80-их година водио рат против Скордиска. Последица рата била је забрана Скордисцима да прелазе Дунав. Међутим они се нису држали те забране што доказују и налази распрострањени на широкој територији дуж Поморавља: на Великом Ветрену на Јухору, “Бедему” у Маскарама (Маскару-прим. М. Д.), Рутевцу у Алексиначкој котлини, у “Лазаревом граду” у Крушевцу, на “Чукару” у Бољевцу на Јастрепцу, и коначно на великом локалитету “Кале” у Кршевици код Лесковца“(Извор. Википедија). Нисмо скоро прочитали већу бесмислицу од претходног цитата из „Википедије“. Луције Сципион је забранио Скордисцима да прелазе Дунав и Саву, али „они се нису држали те забране“. Па како и да се држе, када је србски праисторијски народ Сорби, Сорди, - а које Римљани бележе као С(к)орде и Скордисце (Сорбисце), када су они од постанка белог човечанства ту и живели, на својој родној земљи, распрострањени на врло широкој територији? И толико су се забога „уплашили“ те Сципионове забране да су имали своја утврђења: „на Великом Ветрену на Јухору, на “Бедему” у Маскарама (Маскару- прим. М. Д.), Рутевцу у Алексиначкој котлини, у “Лазаревом граду” у Крушевцу, на “Чукару” у Бољевцу, на Јастрепцу, и коначно на великом локалитету “Кале” у Кршевици код Лесковца“... И како то одједном волшебно нестадоше Скордисци, Сорди и Скорди- Сорби и Срби, када их и данас има на истој територији, где су одувек свој на своме? Како тзв. Римљани стигоше да помлате толике народе по свету, међу њима и Сорбе-Скорде? Па онда су Римљани учинили највећи геноцид од постанка света и века? Како пред римским мачем утекоше ти „плашљиви“ Келти (Скорди) из Велса, Шкотске, Ирске, Бретање, Француске..? А истина је управо обрнута. Римљани су губили битке од Скордисца и Сорбисца – Сорба: (Напомена: Наредни текст преносимо у латиничном писму каквог смо га и преузели из књиге „Чувари тајног блага“, по оригиналном издању „Беокњиге“ из Београда). A istina je ova: „Кratkа istoriografijа Sorbiska=Skordiska, prema zapisima stranih istoričara: „Po Polibiju, Kelti se 387. godine pre nove ere spuštaju u Italiju, Grci nas upoznaju 368. godine kao vojnike u borbi izmedju Tebanaca i Lakedemonjana. Skilaks, Strabon i Tolomej Lagić beleže da su se Kelti pojavili na severozapadnom Jadranu 365. godine, a 360. godine Kelti osvajaju Austriju. Teopomp piše da smo se 358. godine pre nove ere tukli sa Sardejima (Sardima), srbskim plemenom, i da smo pobedili, a 335. godine p. n. e. smo se borili protiv Aleksandra Velikog, a 309. godine smo pobedili vojskovodju Kasandra na planini Hemu. Godine 279. pre Hrista smo se svi masovno selili na jug i osvajali prostore Trakije i Grčke, nadirući prema Delfima, i tad smo pobedili Ptolomeja Kerauna. Prema Zipelu, mi smo 135. godine pobedili rimskog pretora u Makedoniji Askanija, a taj pohod su izveli Kelti Tilenji iz Raške. Godine 114. Kelti i Srbi zadaju strahovit udarac Gaju Antoniju. Godine 101. pobedili smo rimskog vojskovodju Didijusa, a 91. i 85. godine tukli smo oba puta rimskog drznika Kornelija Skipija (Scipiona – naša prim.) Znači, komesari sa Vikipedije bezočno falsifikuju srbsku istoriju. Scipion nije nikada pobedio Skordisce (Kelte) već su oni njega i njegovu vojsku tukli dva puta!. Gaja Skribonija pobedili smo 75. i 74. godine na obalama Dunava, a 62. godine porazili smo Gaja Antonija, a u periodu od 35-33. godine ratovali smo sa Oktavijanom... Znači, još uvek jedan te isti narod živi u Srbiji i na Balkanu, prvorodni ili ''narod kvočka'', kako reče onaj francuski paleolingvista. Medjutim, i naše bratstvo na Balkanu, kao deo velikog Prasrbskog etnosa, nastoji da ostane što čistije izvorne krvi. Nema nas mnogo, ali smo, kako se poslovično kaže, dobro rasporedjeni svuda gde je to najpotrebnije...“ (Opširnije: Miroslav Dimitrijević „Čuvari tajnog blaga“ Beoknjiga, Beograd, 2012. str. 127-128). A naš zlatni period dogodio se izmedju 6. i 2. veka pre nove ere. Tada je naš narod, znači Sorbisci (Skordisci) Srbi ili Sorabi, vodio uspešne ratove. Sorbisci su osvojili Pirinejsko poluostrvo, Rodaniju, koju su Rimljani kasnije prozvali Galija, zatim smo osvojili britanska otočja, potom Italiju gde smo osnovali gradove: Milano, Vićencu, Modenu, Veronu i Bolonju. Praktično došli smo u srbske krajeve, koju su posle Trojanskog rata tu naselili Srbi Raseni (Rašani) na čelu sa Enejom. A to se dogodilo, prema našim sagama ili hronikama, 387. godine pre nove ere. Rimljani su morali da otkupe svoju slobodu. Davali su zlato i žalili se na krive Sorbiske utege. To je naljutilo srbskog – moravskog vodju Branu, koji je bacio svoj mač na vagu i uzviknu: ''Jao, pobeđenima!''. Taj dan su Rimljani ubeležili u svojoj istoriji kao ''crni petak'', izraz koji Srbi i danas koriste. Pre cara Brana, bio je poznat i sorbiski car Biturić (na latinskom Biturig), koji se borio na dve strane, imao je ''dvostruku vlast'' duhovnu i svetovnu”. (Opširnije: Miroslav Dimitrijević „Čuvari tajnog blaga“ Beoknjiga, Beograd, 2012.). КУКЉИН Кукљин је сеоско насеље у општини Крушевац, Расински округ. У селу има 464 домаћинства у којима живи око 1500 становника. Житељи Кукљина су Срби православне вере. Врло је занимљив податак да је село задржало праисторијско име највећег келтског јунака Кукулина: „КУКЉИН je задржао скоро у потпуном облику име највећег келтског јунака КУКУЛИНА, који се по храбрости и јунаштву може равнати са највећим античким узорима, а по лепоти, мушкости и правичности у новијој србској епској традицији могли би да му буду равни само Милош Обилић или Марко Краљевић. Келти су на овим просторима, као што се зна, имали значајан историјски и културни удео, а на Јухору је 1998. године пронађено највеће келтско насеље на Балкану, према тврдњи археолога. Археолошки материјал је приказан на изложби у Народном музеју у Београду, где се и чува. Према келтском миту млади Сетанта, снажан Дектирин син, већ у својој седмој години живота убио је огромног пса ковача Кулеина, што је овога толико ражалостило и разбеснело да је затражио од дечака Сетанте да му од сада он буде пас чувар. Локални друид (свештеник) по имену Катбад је оценио да је то правична надокнада, прорекавши при том дечаку да ће се његово име кроз векове изговарати на свим уснама. Јуначком дечаку су тада наденули име КУКУЛИН, што значи Кулеинов пас, са чим се млади Сетанта сложио јер га је понело друидово пророчанство. А оно се заиста и остварило преко имена села КУКУЉИНА, то јест КУКЉИНА и још преко неколико назива. Осим поменутог Кукљина, постоји Кукљица, Кукла, Куклин брег, Кукла росомачка... Професор др Ранка Куић, врсни познавалац историје и културе Келта или Скорда, тврди да су Срби и Сорди (Келти) два сродна, братска народа, и то потврђује низом сличности у језику, обичајима, идеалима и историјским догађајима у књизи „Црвено и бело...“. (Мирослав Димитријевић „Из историје Срба старе и нове ере“, ИК „Мирослав“, Београд, 2014. стр. 326). Археологија: У археолошком погледу Кукљин је такође занимљив јер се у његовој близини налази Земљани град или Кукљин. И данас постоје остаци тврђаве Земљаног града. Археолошки налази говоре да је овде праисторијски Србин живео у непрекидном низу векова. ГАЛИЧ (КОСОВСКА МИТРОВИЦА) Археологија: Галич, (име је добио по народу званом Гали или Келти) данас је тврђава код Косовке Митровице, у близини села Луке. Сматра се да је то била утврда која је штитила рударска окна племенитих руда злата, сребра и бакра још у праисторијском рударењу, а ту је улогу имала и у ромејском периоду, као и у средњем веку у Рашкој држави. Данас се распознају само темељи утврђења Галич. КАЛЕ (ГАЛИЧ) КОД ПАРАЋИНА Као што знамо, етноним Келти потиче од Грка, а Римљани су Келте називали – Галима. Павле Ј. Шафарик проналази у Мезији, данашња Србија, топоним Calis, код Прокопија, а код грчкога писца Кинама то је ГАЛИЧ – тврђава у руинама у пределу Мораве. Једну тврђаву код Параћина описао је и уцртао је Феликс Каниц. (Феликс Каниц „Србија – земља и становништво“). Археологија: Данашњи археолози и историчари још увек нису у стању да тачно одреде њено место, поготово што се каже, а што их вероватно збуњује, да је Кале или Галич тврђава „у пределу Мораве“. Износимо опрезно мишљење да би то могла да буде управо споменута тврђава код Параћина – коју су највероватније звали Кале. Параћин и данас има микротопоним Ада Кале. А нашу опрезну претпоставку поткрепљује и чињеница да је у прошлости, река Велика Морава текла поред Змичког поља, са западне стране данашње железничке пруге Београд-Ниш, у пределу где се сада налази погон за пречишћавање отпадних вода, северо-западно од Параћина. Највероватније да се и Кинамова „тврђава Галич, у руинама крај Мораве“ налазила на северној страни испод Параћина, па отуда Кале (Галич) крај Мораве, јер је ова река текла много ближе Параћину него што сада протиче. (Према књизи: Павле Ј. Шафарик „Порекло Словена“). Наше опрезне претпоставке темељене су на чињеници да се и у селу Кршевици код Бујановца налази велики локалитет истог имена - Кале. А може бити да се ради о двема тврђавицама са истим именом, што не би био први случај у србској топономастици. КАЛЕ (КРШЕВИЦА) Археологија: У долини Јужне Мораве, код села Кршевице, откривени су остаци града Кале који потиче из 3. и 4. века пре нове ере. Међутим, најстарији археолошки налази у њему датирају из млађег бронзаног и старијег гвозденог доба 1200-700 година пре Христа. Највећи проценат покретног материјала чини керамика и сликане посуде, највише има стоних посуда, кухињских и складиштених глинених судова. Кале је као тврђава-град доживео процват у време Филипа Македонског и Александра Великог, кажу археолози. СКОРИЦА Скорица је сеоско насеље у општини Ражањ, Нишавски округ. Према попису из 2002. године имало је 958 становника, а у попису из 1991. године много више – 1179 житеља. Мр Радослав Прокић у свом делу „Средњевековна архитектура петрушке области“ сматра да је име овога села остало из скордиских времена – Скордиска=Скорица. Данашњи ојконим Скорица је настао деривацијом ове речи кроз векове и прилагођавањем савременом народном говору. И у другој половини 20. века сељаци поморавског краја запрежне двоколице су звали – корде, што је редукован назив од – скорде. А скорде су биле борбене двоколице Сорда или Скордисца. Иначе, на простору Скорице, односно у залеђу десне обале Велике Мораве живели су Мали Скорди, а на левој Велики Скорди. (Напомена: придев србски пишемо са словом б као што је и Вук Караџић чинио, јер ми нисмо Српи већ Срби) Наставиће се
0 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|