ТРИДЕСЕТ СРБСКИХ ЦАРЕВА НА ТРОНУ РОМЕЈЕ „У истом десетом веку, извршена је интеркалација с почетком Христове ере у сарбатском календару, касније названом „јулијански“, као и забрана службе божије на „илирском“- србском језику од стране Римске цркве, које су временски приближне првим издањима Илијаде и Библије. Данас, већ имамо 19 (или 21) различитих хронологија, међу којима, није спорно да некима недостају читави векови. Али, у односу на најстарији употребни календар на свету, а то је сарбатски, алијас „јулијански“ како зову стари србски календар с почетком ере о потопу 5508. пре Христа, то није случај, јер у њему не недостаје ни један једини дан! Само, проблем је у томе што најмање види онај ко не жели да види. Оснивање великих западноевропских градова савремено је Тридентском сабору који је озаконио одузимање имовине некатолицима. До 14. века, католичка црква је темељно очистила православље у Западној Европи, а ти православци су нама данас познати под прикривеним именима „патарени“ и „катари“ како су полуверци звали православне. Чињенице говоре, да постоји само једно царство у Европи до 14 века и оно је србско (Николић), али га зову „Источно Ромејско“ и „Византијско“. У 15. веку је постављен нови циљ, денационализација и католичење Срба и Руса која траје до дана данашњег, а има различите видове у које се убраја претходно Латинско царство, затим, папске интеркалације календара, Вукова реформа језика… укључујући геополитику 20. века. Писани извори којима располаже владајућа наука, махом су преписи настали између 14-16 века, управо у време када је настала данашња званична историја. Домовина историјских фалсификата је Италија, а хуманисти су први фалсификовали раносредњевековну литературу, каже Р. Балдауф. Цела стара историја је циркус апсурдности и није вероватна пре 1600. године (К. Фистер). Латински није тако стар, једва да има 1000 година (Е. Гобович). Тек у 12. веку је уведен у католичку цркву као званични језик (Л. Гајзе). Пре 11. века нису позната никаква писана сведочанства и нема оригиналних рукописа, докумената, нити литерарних дела пре 12. века (У. Топер). Од изворног (србског) језика створен је такозвани латински, језик богослужења, трговине и међусобне комуникације (П. Ф. Ј. Милер). Порекло грчког и латинског се може утврдити једино од пре 450 година (К. Фистер). Град Рим постоји тек од 15. века (В. Камајер), а звање „Rex Germania“ постоји од 1508. године (Л. Гајзе). Мартин Лутер који је својевремено посетио Ватикан каже, да је све „безобразна лаж“ јер он „не зна и није ништа видео“ од онога што се причало! Сваки нови измишљени народ европског романтизма, хтео је одмах своју 1000 годишњу историју, спектакуларну, без сваке сумње убедљиву (В. Камајер). Нема латинских оригинала старијих од 12. века, а расенско и латинско писма су словно иста. Чињеница, да Колосеум или Латеран постоје не значи сама по себи да су ове грађевине „римске“, а поготово да су грађене у време које наводи владајућа наука. Свакако, да се у фалсификовању историје морало поћи од нечег истинитог, али, једини прави одговор крију „нестали“ оригинали. (Слободан М. Филиповић / Весник – Наш Гласник / vesnik.net).
СРБСКИ ЦАРЕВИ НА СРБСКО-РОМЕЈСКОМ ПРЕСТОЛУ Србски летописи спомињу цезара Августа, пореклом од лозе Александра Великог Карановића, односно „од рашког господства“, како пише у србским летописима и родословима. У време његовог царовања родио се Господ Исус Христ. Пред смрт, император Август поделио је Србију (Медију -Мезију) на Горњу и Доњу Мезију. Горња Мезија, односно северна Србија се простирала јужно од Дунава и на левој обали Мораве, а код Сирбијума (Сирмијума- данашње Сремске Митровице) граничила се са Доњом Мезијом, која се простирала јужно од Дунава, од десне обале Велике Мораве до Црнога мора. Први носилац „пурпурног огртача“ на римском престолу био је Максим Рашанин, Србин из Поморавља, сељак дивовских размера. Био је велики ратник, невероватне снаге и брзине. Био је бржи од коња и најјачи човек у римском царству. Није показивао нарочито уважавање према вишим класама друштва, није био вешт дипломата, али је био цар и човек дивовског раста. Са њим почиње непрекидна доминација србских владара Империјом. Други носилац пурпурног огртача је Декије (248-251), пореклом из Кузмина. Упамћен је као велики градитељ јавних зграда у Риму, али и по врло бездушном прогону хришћана. На Ђердапу је изградио Трајанов мост и пут поред Дунава, о чему сведочи Трајанова табла. Погинуо у борби против србског племена Гота. Хостилије, син Декијев, је владао 251, Хереније Етруски, син Декијев, владао 251. године. Требонијан усваја Хостилија Нејаког и после његове смрти наставља да влада са сином Волусијаном. Клаудије Други, назван још Клаудије Готски (пореклом из овог србског племена) царовао је од 268-270. године. Наследио га је Аурелије „божански, а овога Проб „виноградар“. Диоклецијан владао од 286-305. године, србског порекла из села Диоклеције. Носио је србски надимак Јова. Познат по страшном прогону хришћана. Максимилије Херкул рођен је у Сирбијуму (Сирмијуму) и владао је од 295-305. и потом 310. године. Флавије Север, Србин из Горње Србије (Мезије) владао од 305. до 307. Максимин Други, Србин, народни надимак Даја. Галерије га именује 305 године за цезара и даје му да влада Азијом, Сиријом и Египтом. Победио га је цар Константин 313. године код Једрена. Умро у бекству. Цар Максенције, Србин, управљао Италијом, носио титулу императора и цезара. Победио га цар Константина, као претендента на србско-ромејски престо код Милвијевог моста. Удавио се у Тибру. Констанције Хлор владао од 293. до 306. године. Рођен у Нишу. Своје порекло везивао за лозу Александра Великог Карановића. Господар Велике Британије, коју је присајединио Србско–ромејском царству. Умро у Британији 306. године у граду Јорку. Константин Први Велики владао је од 306-337. године. Константин Други (337-340), Констанције Други (337-361) и Констанс (337-350) добили су од оца Константина Великог титуле цезара. Ликиније Први, пореклом Србин, оженио се сестром цара Константина. Био је сапотписник Миланског едикта о толеранцији према Хришћанима, али се није држао потписаног указа. Познат као немилосрдан прогонитељ Хришћана. Победио га је цар Константин 324. и убио 325. године. Крисп, Србин и његов брат Констанције, имали су ранг цезара и владали су у четвртој тетрархији од 311-324. године. Ветренион, Србин из Поморавља. Владао 350. године. Цар Јован, Србин, рођен у Београду (Сингидунум) владао од 363 -364. године. Грацијан владао од 375-383 године. Констанције Трећи владао у 421. години. Ликинијан, син Ликинија Првог имао је дванаест година и ранг цезара. Погинуо исте године кад и његов отац, од мача цара Константина. Император Галерије Валерије (293-311), Србин, рођен у Гамзиграду. Управљао Србијом испод Дунава –Рашком или Рачком Србијом и Србијом северно од Дунава – Дачком Србијом. Остао је упамћен као велики градитељ. Подигао је Ромулијану код Гамзиграда, као и низ палата, тријумфалних капија и терма. Велики пријатељ Ликинија Првог, свог ратног друга и пријатеља. Непрекидни низ србских царева на Србско-ромејском престолу завршава се смрћу цара Валентинијана II. ИМПЕРАТОР ВЕТРЕНИОН СА ВЕТРЕНА Од свих србских владара на Србско-ромејском трону најмање се говорило о императору Ветрениону. О њему постоји неколико контрадикторних података, који су по нашем мишљењу намерно „исфабриковани“. Официјелни историчари још нису тачно утврдили ни место његовог рођења, ни где је столовао од четири главна србска града у то време: Константинопољу, Наису, Сирмијуму или Виминацијуму, нити пак где се сусрео са Констанцијем Другим, чији је трон сачувао од пропасти. Иако је био изузетан војник, генерал и учитељ војних вештина, „историчари“ су својим непознавањем живота и рада овог императора направили доста велику збрку, намерно или из незнања, свеједно је, јер овај император, који је сачувао Констанцијев трон то свакако не заслужује. О њему се најчешће каже само у две реченице да је владао кратко 350. године и да је био изузетан војник и генерал. Зашто се истина о овом србском владару, пореклом из Поморавља, прећуткује, можемо само наслутити, из његове војне и царске биографије. Константин Велики (306-337), 324 године постаје једини владар Србско-ромејског царства и почиње да члановима своје породице додељује почасне титуле. Мајка Јелена и супруга Фауста добијају титуле – августе или царице, пред крај свог живота крунисао је истом титулом своју кћер Константину. Његови синови из брака са Фаустом Константин Други (337-340), Констанције Други (337-361) и Констанс (337-350) добили су титуле цезара, као и његов синовац Далматије. Његов други синовац Ханибалијан, оженио се Константином и добио титулу „краљ над краљевима понтских (црноморских) Скита“. Њега је цар Константин Велики припремао за владара Персије, коју је намеравао да освоји. Међутим, после смрти цара Константина 337. године почиње рат његових синова за престо. У Константиновом граду те године се затекао Констанције Други који је подигао побуну у војсци која је тражила да право на престо имају само Константинови синови, а не и синовци и зет. Ханибалијан је одмах убијен, као и други синовац, а браћа су се срела у Виминацијуму да поделе царство. Константин Други је добио Британију, Галију (србску Роданију) и Шпанију (србску Иберију), Констанције Други је управљао из Цариграда целим источним царством, а најмлађи Констанс је владао Илиријом (западне територије Срба на Балкану), Италијом и делом Африке. Међутим, сада почиње обрачун између браће. Константин Други креће са војском на најмлађег брата Констанса, јер овај није слушао његове сугестије у вези са војним питањима, али га Констанс побеђује, односно убија из заседе и тако постаје господар западног дела царства. Јаз између Констанција Другог и Констанса настаје због верских размимоилажења. Констанс је владао десетак година, а онда војска диже побуну и убија Констанса, а за цара бира Магнеција. Констанције Други креће у осветнички рат против Магнеција, побеђује га код Мурсе (Осека) 350. године, а Магнеције извршава самоубиство. Августа Константина, кћер цара Константина, након ових преврата почиње борбу за свој повратак на трон, побуњујући царску војску којом је командовао Ветренион. И сада искусни ратник и генерал Ветренион ступа на историјску сцену у судбоносном часу. Самопроглашава се императором 1. марта 350. године и почиње да влада из престонице Наис или Ниша, практично као узурпатор трона Констанција Другог и његов противцар. По повратку законитог цара Констанција Другог у Ниш, император Ветренион га сачекује, предаје му царске исигније, а Констанције Други га уздиже и назива оцем, захвалан што је сачувао Србију: Мезију и Илирију од државног распада и грађанског рата. Захвалан, Констанције Други Ветрениону даје као награду велико имање и шаље га на заслужен одмор. Ветренион је живео још шест година у „раскошном одмору“ како је сам говорио, а према извештајима касноантичког историчара Сулпиција Севера. Ветренион је рођен у Мезији, данашња Србија, а по свој прилици био је са Ветрена, града на истоименом врху планине Јухор, између Левча и Великог Поморавља. Име Ветренион је добио према месту рођења – Ветрену, као што је и Диоклецијан добио име према свом родном селу Диоклецији, или пак Тарквиније Старији који је добио име према свом селу Тарквинију. Ветрен је и тада, као и касније, био врло важно војно и стратешко упориште Србско-ромејског царства из кога се контолисао врло широк простор од сталаћке до багрданске капије. Из ове кратке биографије, видимо да је Ветранион био одан династији цара Константина Великог, који га је и уздигао високо у војној служби. Своју оданост је показао тако што је по повратку цара Констанција Другог одмах уступио престо првом законитом сину Константина Великог. Дакле, њему није био циљ да приграби власт за себе, што је у то време био нормалан превратнички чин, нити пак рушење Србско-ромејског царства и његово распрачавање, већ напротив очување велике светске србске империје. (Византийский словарь: в 2 т. / [ сост. Общ. Ред. К.А. Филатова]. СПб.: Амфора. ТИД Амфора: РХГА: Издательство Олега Абышко, 2011, т. 1, с. 201.) Због тога историчари и хроничари тога доба нису радо гледали на војне потезе императора Ветрениона, који је Констанцију Другом омогућио да сам овлада и западним и источним делом Србско-ромејског царства, те отуда долазе врло контрадикторни и контроверзни подаци, који имају за циљ да направе збрку и умање значај императора Ветраниона. Чак се иде толико далеко да се фалсификују године, место рођења Ветраниона, а онда се он приказује као неписмен, чак „сељачки приглуп“ који се описменио тек кад је постао цар. А то што је био војни учитељ се намерно превиђа. Сличну судбину од стране западњачких историчара је доживео и Максим Рашанин, родом из Поморавља, али се не наводи тачно место његовог рођења, који је постао први носилац пурпуног огртача на Србско-ромејском царству. За њега се каже да је био врло крупан, дивовског раста, да је „бржи од коња“ али цар који није много марио за дипломатију, односно, хоће се истаћи његова сељачка простота и сировост духа. Што наравно не може бити тачно. И овог цара, родом из Поморавља, историчари, и стари и нови, превиђају и понижавају. Проучавајући Поморавље и Троморавље у (пра)историји наметнуо нам се закључак да су историчари увек скривали праву, истиниту историју Мораве и народа Морава, као једног од темељних народа великог србског стабла, који је у свим историјским временима одувек чувао своју земљу, огњиште, традицију, веру и обичаје. Моравски народ је незаобилазан у свим војним и историјским периодима, од праисторије до данас. (Напомена: придев србски пишемо са словом б као што је и Вук Караџић чинио, јер ми нисмо Српи већ Срби) Наставиће се
0 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|