АПОЛОНОВО СВЕТИЛИШТЕ КОД ПАРАЋИНА На југоисточној падини Карађорђевог брда код Параћина, у винограду Ђорђа Пешића, трговца, 1896. године пронађено је 11 мермерних плоча у рељефу са мотивима Аполона, а археолози тврде да је реч о тзв. „Трачком коњанику“ и „Подунавском јахачу“, као и једна вотивна плоча са ликом бога Митре. (Ч. Марјановић: Темнићки зборник, књига 1, Београд 1936., стр. 16.). Како се ради о значајном броју археолошких налаза, очигледно је да је у питању и значајно историјско налазиште–светилиште праисторијских Срба, упркос чињеници да сви археолози, који су проучавали вотивне плоче из Параћина, проглашавају га мањим и безначајнијим светилиштем, а његову локацију још увек не могу тачно да одреде, чак ни приближно, иако је то први локалитет пронађен дуж трасе старог србског Народног пута, Моравског пута, касније ромејског Via militaris–a Цариградског друма и Царског стареника. Та траса пролазила је кроз данашњу општину Параћин, а у праисторијско време покрај „винчанског велеграда“, данас познатог као археолошки локалитет „Слатина“ код Параћина. Локалитет „Слатина“, на северо-источној периферији Параћина, први пут је археолошки регистрован пре Другог светског рата, али се озбиљнијем истраживању приступило тек са изградњом првог аутопута Београд-Ниш. После дуге паузе локалитет је поново истраживан у време када је грађена нова траса Аутопута Е5 1985. и 1986.године. Нажалост резултати тог истраживања нису достојно представљени јавности, као ни целокупна грађа из периода винчанске културе, а из којих разлога и побуда, може се само наслутити. Насеље „Слатина-Мотел“, како се сада назива у археолошким круговима, лежи на десној обали Црнице, и на јужним падинама Карађорђевог брда. Насеље се сукцесивно ширило од десне обале реке Црнице ка северу, односно ка падинама поменутог брда. Старост овог винчанског насеља се процењује на најмање седам и по миленијума пре нове ере. Првобитно насеље се пружало дуж десне обале Црнице, културни слој се налази на око 6 метара дубине, а потом се насеље ширило, тако да локалитет сада обухвата простор већи од 20 хектара. Површина винчанског насеља код Параћина била је много већа, него што су археолози у почетку мислили, чак 150 метара по ширини. (Опширније: М. Димитријевић: Из историје Срба старе и нове ере – сакривена историја Срба, први том, стр.74-75, издавачка кућа „Мирослав“, Београд, 2014.).
Тачно место светилишта може се само оквирно одредити, кажу археолози, иако је сваком иоле упућеном у праисторију Срба јасно да се светилиште Аполоново налазило изнад поменутог „винчанског велеграда“, чија се старост процењује на седам хиљада, односно у близини извора „Слатина“, на раскрсници, од које се одваја пут који води према Истоку, данас Зајечару, а у ранијим вековима према Видину и Видинској Србији, као и према путу који води преко Велике Мораве на запад, према Јухору, Левчу и Шумадији, односно западној Србији. А зашто се Аполоново светилиште налазило баш на тако значајној раскрсници путева и поред главног Моравског и Народног пута? Зато што је „Аполон уједно заштитник градова, градских тргова, друмова и улица. Лик му се налазио често украј путева“.(Александар Замуровић: Митологија Грка и Римљана, издање књижаре „Славија“, Нови Сад, 1936, стр. 37.). АПОЛОН ЈЕ ПРВОБИТНИ РАШКИ БОГ АПЛУ Најпре да видимо ко је Аполон у србској дивонији – митологији? Древни Рашани (Етрурци) су имали своје божанство АПЛ, које је представљало бога Сунца. АПЛ је приказиван као младић са луком и стрелом. У рашанској или рашкој митологији био је познат и под именом УСИЛ. УСИЛ је онај УСИЈАН (Сунце). А и данас користимо реч-усилен (усиљен), као рецимо у синтагми ''усиљен марш''... Код Бугара и Руса АПЛУ је бог грмљавине и муња, а звали су га и Апул. АПЛУ је имао сестру богињу ЛОСНУ или ЛЕСНУ, која је оличавала Месец, а њено име се и до данас задржало у србској митологији као Лесна. Овај божански пар од старих Рашана преузели су Грци и развили га у Аполона и Артемеду, богињу Месеца и лова. АПЛУ је постао Аполон, приказан у грчкој митологији са истим ''исигнијама'', луком и стрелом, као и код Рашана, а србска богиња Лосна добила је име Артемида код Грка, а код Римљана – Дијана (од србске речи Тијана или Тихана). Аполон, бог сунца, музике и поезије, био је многоструко божанство: заштитник пророка, вођа муза, бог пастира, чувар путева и градова, обожаван од свих Срба на врло широком ареалу, затим у Грчкој, у Риму, а посебно у време цара Августа, с краја старе и почетком нове, Христове ере. Аполон и његова сестра Артемеда (римска Дијана) чине један од најважнијих божанских парова античког мита, а слављени су и као заштитници римског царства, према песми ''Кармен секуларе'' славног римског песника Хорација. Међутим, мит о Аполону Грци су преузели од Рашана, односно рашких Срба, који се после Тројанског рата раселише једним делом и на Апенинско полуострво, данашња Италија, и тамо их касније Римљани преименоваше у Етрурце. Рашко-белашки бог АПЛУ преименован је у Аполона, међутим Артемеда, богиња древних Срба Меда, постала је у грчкој варијанти Деметра. Грци су њено име само прочитали наопако и створено је ново божанство. Римска богиња лова Дијана је уствари старосрбска богиња Тихана (Тијана), што је у сагласју са суштином овог божанства да се буде тих, да се хода тихано или тијано по шуми. Римљани су је једноставно прекрстили у Дијану. Стари Срби Рашани, прозвани Етрурцима на Апенинском полуострву, у својој митологији имали су још једно важно божанство, још једног бога у женском ентитету, односно богињу МЕНРВУ или МЕНРФУ. Она је оличавала мудрост и разум и била је слављена у сваком месту где су живели Срби Рашани. У градовима су јој подизани храмови и капије, по ондашњим обичајима. Грци су преузели и ову богињу од Рашана и назвали је Атена, богиња мудрости. Римљани су били мање домишљати, па су само њено србско име МЕНРВА претворили у Минерва, вероватно због лакшег изговора. Сличност у именима је више него очигледна, а Римљани су Минерву приказивали на сличан начин као и етрурски Срби. „Мало је божанстава у античком свету која су у тој мери имала у себи збир одлика других божанстава као што је то случај са Аполоном који је законодавац, мантичар, заштитник људи и усева, исцелитељ, бог поморства и бог смрти. Многи други римски владари на чијем се новцу среће представа Аполона (Комод, Септимије Север, Валеријан) неговали су култ овог божанства. Ни сам Константин до краја свог живота није прекинуо ковање новца са представама Аполона или Митре. Заправо, култ Непобедивог Сунца (Sol Invictus) почео је да се у Римској империји развија по снажним утицајем источњачког бога Сунца, отеловљеног у персијском богу светла Митри. Бог Сол, прихваћен као службено божанство Рима у време Аурелијана који му 274. диже храмове, представљао је природни дериват грчких Хелија и Аполона са персијским Митром. (Небојша Озимић:Војсковођа, цар, светац – хрестоматија о лику и делу Константина Великог, Ниш, 1997.) „Он се сматра и прадедом целог Ионског (Јованског) племена“. (Александар Замуровић: Митологија Грка и Римљана, издање књижаре „Славија“, Нови Сад, 1936, стр. 38). Наиме, познато је да се Ионско (грчки назив) односно Јонско, у праисторији звало – Јованско море, а тако се звало и цело Јадранско море, које наводно данашње име доби по цару Хадриану. Грчко Ион-Јон је настало од србског Јован. Грчки писци су настојали да прикажу само Атињане као Јоне и да су сви други Јонци атинске насеобине, што није тачно јер су Јонци још и Ахајци и Беоћани који нису атинске насеобине. Грци су, у свим временима, Јадранско море називали Јонско море као што се данас зове југоисточни део Јадрана. Осим Грка, нико други није називао Јадранско море - Јонско море. (Опширније: М. Димитријевић: Из историје Срба старе и нове ере-сакривена историја Срба, издавачка кућа „Мирослав“, Београд, 2014., стр. 266-267). Велс се пита како објаснити име Јонско море на западу где није било Јонаца? Поставља се питање зашто су Грци то море називали Јонским, када на његовим обалама није било Грка, а још мање Јона? Одговор је само један: Зато што је на обалама тога мора живео народ Јована које су они називали Јонима. Јадранско море је за старе Грке било - Јованско море, дакле србско море, јер су Јовани (Бели) – Срби.И Јонија у Малој Азији је опет била земља Јована у којој су се Грци населили. Грци се нису тамо населили у неку пусту земљу, него у земљу која је припадала Карима и коју су они називали Лидијом. Пророк Данило назива, у Светом писму, Александра Великог: ''Сар Јаван'' (37.ст.481). То дословно значи - цар Јован. Овај назив пророка Данила је сасвим тачан јер Александар Велики је био цар целог Хелмског полуострва, односно земље Јован. У Талмуду се и Италија подразумева под Јованом, урачунавајући чак и тзв. Рим. То име Јован преноси се касније и на Цариград, кога подиже цар Константин од рода Јовановог. ГДЕ СЕ ТАЧНО НАЛАЗИ АПОЛОНОВО СВЕТИЛИШТЕ КОД ПАРАЋИНА? Већ и сама чињеница да се локалитет Аполоновог светилишта „оквирно“ налазио код винчанског насеља, данашњи назив „Слатина“, упућује нас на закључак да је светилиште Аполоново имало и извор слане, сумпоровите воде, која је истовремено лековита и исцелитељна, и за путнике и за локално становништво, те да место светилишта није случајно изабрано. Ово култно место на падинама данашњег Карађорђевог брда изнад Параћина имало је олтар-жртвеник, где су верујући винчански Срби – Моравци приносили дарове Аполону, свом првобитном сунчаном божанству, а традиција се вероватно преносила и у касније векове, када се Аполону у знак захвалности приносе и мермерне плоче са његовим изрезбареним ликом. Аполон је био, дакле, заштитник не само путника и друмова, већ и и праисторијског насеља из винчанске културе Срба, код данашњег Параћина. Ни само винчанско насеље-праисторијска метропола није испитана у потпуности, што због савремених изграђених објеката, (аутопут, стамбени и индустријски објекти) што због слабе заинтересованости археолога. Наравно, да би проналажење тачне локације Аполоновог светилишта изнад Параћина, јединог у долини Велике Мораве и вероватно највећег у овом коридору, отворило многа нова питања и донело нове доказе о старости и величини, о значају народа србског и поморавског у историји света. А то сигурно не иде у прилог онима који желе да уназаде, униште и провинцијализују величанствену културу Моравске Србије и србског народа у целини. Додуше, кустоси параћинског завичајног музеја кажу да су „то место лоцирали пет стотина метара источно од параћинског гробља“ (Александар Срндаковић, Вотивне плочице из Параћина, Темнићки зборник, нова серија, књига 1, Београд-Параћин, 2007. стр.103. ) на потесу Кнеселачког потока, али за то не пружају баш много убедљиве материјалне доказе, осим неколико новчића нађених поред чесме, већ се више задржавају на претпоставкама. И наравно свако даље и дубље истраживање древне србске праисторије изостало је из више разлога, пре свега финансијских, којих у овом тренутку не поседује ни Министарство културе, као ни завичајни музеј. Наравно, да кустоси у том погледу не сносе главни терет одговорности. Они су са своје стране дали онолико колико су могли у овом тренутку. Аполоново светилиште код Параћина има много шири значај за древну србску културу, а колико нам је познато, испитивање овог локалитета није предвиђено актуелним археолошким пројектом од стране Археолошког института Србије. У ниподаштавању србске праисторије иде се толико далеко да се и пронађене мермерне плоче на Аполоновом светилишту датирају у другу половину трећег века Христове ере, јер тако значајни и врло ретки проналасци не могу и сада не смеју бити ни случајно србски, већ само из римског или у најгорем случају рановизантијског периода. (М. Грбић: Одабрана грчка и римска пластика у народном музеју у Београду, Археолошки институт, књига 4, Београд 1958, стр 79, 83.) Срби, по официјелним историчарима и кустосима „не смеју“ да имају таква ремек дела из далеке прошлости. Мермерне вотивне плоче из Параћина су по мишљењу свих археолога који су их проучавали, и на које се позива аутор текста Вотивне плочице из Параћина, слажу се да су оне примитивно рађене, да су плод провинцијских клесара „који су користили римску и грчку митологију у приказивању локалних божанстава“. Очигледна је тенденциозност да се све то сведе на римски или византијски имитат, да се србско клесарско умеће провинцијализује, да се локални клесари прогласе примитивним мајсторима ... Одвећ прозирно. И жалосно. Опште је позната чињеница из археологије да што су предмети примитивније израде – то су старији. И оригиналнији. Такав је случај код керамике, камена, новчића, а исто је и код мермера. Ово откриће-правило, важи за сваку другу туђу културу, само не и за србску. Србски предмети су обавезно имитати тзв. римских, тзв. грчких или тзв. византијских узора. Само нису србски. Нису оригинално наши. А пре неколико година, тачније 2009. у Завичајном музеју у Јагодини приређена је изложба о „каменој индустрији“ раног неолита, на коме смо видели прекрасне предмете праисторијског човека - Моравца и мајсторску технику израде коју археолози не умеју, не могу више да нам објасне помоћу римских или византијских узора, како су већ навикли, јер у то време није било ни Рима ни Византије. Дакле, та каменорезачка традиција на поморавском тлу присутна је још од тзв. раног каменог доба (да употребимо термин „званичне“ науке). И оригинална је, да оригиналнија не може бити. Изворно моравска камена индустрија. Али одакле су древни србски клесари узимали мермер? Где се налази то рудиште гранита у Великом Поморављу. На то питање добијамо одговор од самог Јована Цвијића: „Јухор је састављен од кристаластих шкриљаца кроз које је пробила једна већа гранитна маса између села Јовца и Рашевице“. (Др Јован Цвијић: Сабрана дела, Геоморфологија, издавачи САНУ, Књижевне новине, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991., стр. 211.). Дакле и тај проблем је решив. Локални моравски мајстори су чували и настављали клесарску традицију из најранијих дана србске древне цивилизације, односно из периода тзв. камене индустрије Срба. То је, такође, болно место за све археологе, који „проучавају“ по строгим упутствима једне друге, злоћудне историјске школе. Како Србима признати тако висок ниво цивилизације у далекој праисторији? На њихову жалост, истина полако излази на видело. Међутим, упорни и мање обазриви или недовољно информисани археолози и даље форсирају само тзв. римску културу. А као доказ да то Аполоново светилиште потиче из времена друге половине трећег века нове ере, наводно јесу новчићи Емилијана и Галијена. Не оспоравамо да су новчићи можда баш из тог периода и баш код те чесме ( рецимо Кнеселачке) нађени, али то није доказ да се Аполоново светилиште налазило баш на том месту. Узгред, колико нам је познато вода са Кнеселачке чесме није била слана, сумпоровита, док је истицала из цеви, па се не може повезати са праисторијском „Слатином“, коју спомиње Ч. Марјановић у „Темнићком зборнику“, а испод које се развијао праисторијски мегаполис. Знамо, такође, да је свака лековита вода – даривана вода, како се каже у Поморављу, и не сумњамо да су и ту воду, можда баш и у том тзв. рановизантијском периоду, даривали путници, намерници, болесници... Као и сваку другу воду која им помаже, а што се чини и данас. Али Аполоново светилиште, ипак није нађено, није потврђено, није ископано, и по свој прилици никада и неће. Вотивне плоче дариване Аполону, Митри, измишљеном „трачком коњанику“ или „подунавском јахачу“ су можда чак и део кућног религиозног инвентара, закључује се у тексту посвећеном мермерним плочама са Аполоновог светилишта. ( Наставиће се)
0 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|