ИСТОВЕТНИ ТОПОНИМИ ВАНДАЛИЈЕ И ТРОМОРАВЉА Идеја: Основна намера овог истраживања је предочавање истоветних и сличних топонима, оронима, хидронима и етнонима данашње Немачке и Прибалтика (старе европске и балтичке Србије или Вандалије) и данашњег троречја Велике, Јужне и Западне Мораве – Троморавља, којим желимо нагласити сродност србског народа у матичној поддунавској или данашњој, односно вечној Србији са Србима северне Европе, у коју су Срби, као народ и раса, отишли давно пре нове ере, ширећи се зракасто на све стране света. Срби су народ који свет населише, а себе не раселише. И у моравско-дунавској колевци србског народа, као и широм три суседна континетна ни после толико хиљада година нису се изгубили истоветни географски и народски називи (етноними). Овде ћемо се задржати на идентичним називима Троморавља и древне србске Вандалије, у данашњој Немачкој. Чехословачки академик Хана Скалова, шездесетих година 20. века, сачинила је мапу србских (она каже–словенских) топонима вендских територија- Вандалије, односно територије Балтичке Србије, на простору данашње Немачке, Прибалтика и Даније (Данске), иако су територије на којима су хиљадама година раније живели Срби, биле толико широке да су захватале безмало целу Европу. Али и на овој суженој мапи, рађеној за потребе отцепљења једне бивше републике СФР Југославије, опет се нису могли избећи географски и етнички називи који и данданас постоје у балканској Србији, али и у сливу Троморавља, односно у матици скоро свеколиког Србства.
Најпре да кажемо да су Срби – Венди, Ванди, Вандали (како их и данас зову у Немачкој, те отуда долази назив Вандалија) прастановници Европе, а то нам сведоче историчари: руски Нестор Часни, пољски Суровјецки и хрватски Фрањо Рачки. Павле Шафарик, такође, посведочује да су Срби присутни у Европи најмање већ 5 хиљада година и да су имали своје државе усред Европе. Хрват Фрањо Рачки је, такође, писао да су пре Немаца на тим пространствима живели Полабски Срби, и то племена: Љутићи, Ратари и Моравци. Још једном се у историјским изворима, по ко зна који пут, јавља неуништиво племе, односно народ Мораваца. Средњовековни грчки хроничар Халкохондило, осим што поуздано зна „да су Срби Трибали (Србаљи из долине Мораве) народ најстарији и највећи...“, него и тврди за србског цара Душана да је имао намеру да опет створи, односно обнови „европску империју србског народа“. И сам цар Душан се у једном писму Дубровчанима, после 1345. године, назива „ господарем скоро целе римске империје“. (Др Рајко Л. Веселиновић, Историја српске православне цркве са народном историјом, књига 1, Београд, 1966. стр. 27). На целом простору Европе живели су Срби, што нам сведочи и Милош С. Милојевић, цитирајући Вељтмана: „По Вељтману и другим новијим паметаристама живила су срп. племена у свој дан: Ђерманији па и у Данији, која је се се још и звала Србија, и нешто у Шведској тако званој Богусланској и Смоландској области, у којој се и дан данашњи народ одликује оделом, језиком и обичајима. од осталих Шведа.“ (Милош С. Милојевић „Одломци историје Срба“, Београд, 1872. године, стр.137.). Европа је била јединствен србски простор, а између северних и јужних (балканских) Срба није постојала никаква етничка граница. Између њих је било србско Блатно кнежевство у Блатном граду на Блатном језеру (упореди Баракин-Блатна тврђава на обали Змичког језера код Параћина), затим Нитранска србска кнежевина и Моравија. Са доласком Хуна (Мађара) у Панонску низију крајем 9. века Христове ере, велики океан србског народа са севера и југа Европе је географски раздвојен, а србско Блатно кнежевство и језеро су мађаризовани у Балатон. ( Растко Крстић „Пад Арконе или сумраксловенског паганизма“, друго допуњено издање, издавачка кућа Атос-ДК, стр. 31.). ПЛАЊАНИ, РАТАРИ, ГОЛУБОВЦИ И КРУШЕВИЋИ На мапи Вандалије или Балтичке Србије, најпре нам се издвојио топоним – Плањани. Исписан је словима исте величине као и народ Ободрита (Бодрића), односно као етноним или територија већег племена, братства, рода. Плањани и данас живе у селу Плани, општина Параћин, а на србској земљи поморавској. Осим у Средњем Поморављу, постоје још четири Плане: у Македонији, Херцеговини и на Косову. Такође, у доњем Великом Поморављу смештена и Велика Плана – град и седиште општине. Сви ови подаци су нам сугерирали могућност да Плана и Плањани нису само топоними, већ да је то вероватно и етноним, назив једног племена или братства. У Вандалији (Пруској), на поменутој мапи Хане Скалове, налазимо и топоним Голубовци. У општини Параћин прво суседно село Плани, према западу, је – Голубовац. Из средњовековних карата (мапа) страних путописаца, шпијуна и извиђача, цео западни простор данашњих Кучајских планина, са планином Бабом, записан је као – Голубиње, негде и Голумбас. По том Голубињу, каже легенда, село Голубовац је добило име. И овде нам се намеће иста примисао, иста идеја, да је народ који је насељавао западне обронке Кучајских планина носио име Голубовци, Голубинци, Голубињани, и да су били вероватно веће србско братство, као и Плањани. Кад спомињемо Кучај да кажемо и то да се на овој карти налази и сличан топоним – Кучин. На нареченој карти србских топонима у данашњој Немачкој наилазимо и на топоним – Ретри. Реч је о народу Ратри или Ратари, који су добили име још у ведској србској култури од имена звездане богиње Ратри – Звездање. Већ смо рекли да историчари знају да су у Европи живели поред осталих и србски народ - Ратари. Ратари су део великог србског народа Вељића или Љутића, једног од највећих у Европи, поред Бодрића, који су играли изузетно важну улогу у стварању данашње Европе, у историјским, културним и политичким догађајима. У нашој епској народној поезији најпознатији јунак Вељића то јест Љутића је чувени – Љутица Богдан. Ратари, дакле, носе име ведске богиње Ратре, али и име србског народа - Ратари, који се није сасвим иселио из поддунавске Србије и Мораве на север Европе и у Немачку, већ је један значајан део остао и у данашњој Србији, о чему нам на најбољи начин сведоче топоними три села Ратара: код Параћина, Обреновца и Смедеревске Паланке. Код Ратара (Ретра, Редра, па чак и Редара-како су их скврчено, а најчешће намерно погрешно) бележили римокатолички свештеници и западни хроничари, дакле кад су у питању Ратари немамо дилема: Ратари су били велико племе србског народа – братство по крви и колену и на северу Европе припадали су Полабским Србима, тврде западни хроничари. Дубрава је, такође, присутна и данас у Немачкој, како се раније и звао предео дуж Велике Мораве, где је Војвода Цреп из Петруше, са војводом Витомиром, „разбио Турке на Дубравици, на Божић 1381.“. Знамо да на територији древних Срба, а новији измишљен назив Словена како би се име Срба загубило у памћењу, има много Дубрава и Дубравица, па не мора баш да средњеморавска Дубравица покрај Параћина, буде аналогна пруској Дубрави, али је непобитан сведок србског присуства на том простору. Исто може да се рекне и за реку Топлицу, леву притоку Јужне Мораве. Међутим, за топонимом Крушевићи то не може бити случај. Наиме, србски град Крушевац, три пута глава Србије, је врло редак топоним. Име Крушевцу долази од имена србске праисторијске принцезе Круше, прве жене принца Енеја, оснивача Лацијума, основног језгра Руме, односно Роме или Рима. Дакле, народ са обала Западне Мораве носио је име своје славне принцезе Круше, која се са Брежанима (Брегићима) срећно вратила у своју престоницу после пада Троје. (Видети М. Димитријевић: „Троморавље у праисторији“, Граматик, Београд, 2016.). Брегијски народ око Крушиног града највероватније се звао – Крушевићи, што је по семантичкој логици сасвим нормално и јасно. Део племена Крушевића који се одселио на север Европе није заборавио свој стари завичај ни у Немачкој. ЦРНИЦА, БЕЛИЦА, ЈУХОР И НАРОД БРЕЖАНА У НЕМАЧКОЈ Брежани са поменуте карте не могу бити други народ осим Брежана (Брегића) из централне Србије, што смо већ објаснили. Њих налазимо и код Хомера у „Илијади“ као врсне коњанике и борце, господаре земље Брегије (балканске). Бреги, Бриги, Брегијци, „на бреговитом Балкану“ (Д. Максимовић), су се једним делом преселили у Малу Азију и дали себи име Фриги, Фригијци, Фрижани... Опет је овде реч о праисторијском србском народу, који потом, у неком новом пресељењу, нађе животни простор и на северу Европе. И опет под истим именом – Брежани. Трнава је данас насеље крај Јагодине, на старом путу према Крагујевцу. Под истим именом налазимо и Трнаву у источној Немачкој, на карти академика Скалове. Село Треботин, из предела Западне Мораве у Србији налазимо и у Пруској. На карти (словенских) србских топонима Вандалије, налазимо три топонима/хидронима сличног значења: Черница, Царница и Чрмница. Сва три неодољиво подсећају на параћинску реку Црницу или Црмницу (како су је страни путописци често уписивали у своје белешке), али нас топоним Черница подсећа и на данашње село Церницу, у Темнићу, општина Варварин. Бјелица са поменуте карте могла би да има аналогију у селу Белица, (и реци Белица), а Међуречје са карте можда би могло да се односи и на данашњи Међуреч у јагодинској општини. Наравно, да у Срба има много назива са придевом – бео или бели, па зато не можемо тврдити да су у питању баш наведени топоними и хидроними. Али јесу – србски и србофони, што је и најважније за нашу тезу. Занимљив је податак да се на карти србских топонима у Немачкој два пута јавља топоним – Јухур. Према др Ранки Куић, „Јухор је гранична област са јеленима“ (С. Марковић Штрбац, Пустахије са Јухора, Политика, 18. септембар 1999, Одељак Култура, уметност, наука), а према В. Чајкановићу и Софрићу Нишевљанину име му долази од трибалске-србаљске речи – Ахорн= Јахор(н)= Јухорн=Јухор. Семантички – Јухор је добио име по дрвету – јахору или јавору, као што је случај и са планином Јахорином. На Јухору се и данас једна његова страна зове Јаворница, по преовлађујућем дрвету. Скоро смо сигурни да је у питању – Јухор, јер народ Морава са собом је понео и овај топоним у свој нови завичај, уосталом као и име своје реке Мораве, о чему смо опширно говорили раније. (Видети: Мирослав Димитријевић „Морава и Моравци – планетарни феномен“, ИК „Пешић и синови“, Београд, 2012 ). Срби су остали до данашњих дана на централном простору Старе Европе и директни су баштиник Старих Европљана. „ЗАБОРАВЉЕНИ“ ШУПЕЉАЧКИ УСТАНАК Идеја: Да није било Шупељачког устанка 1832. године против турског зулума, отвара се теоретско питање, да ли би уопште кнез Милош Обреновић успео да припоји још шест нахија Србији? Врло је мали број познавалаца србске и троморавске историје данас који зна нешто више о овом успелом устанку народа ражањске и параћинске нахије на Шупељаку, поред Цариградског друма или Царског стареника.. ШТА ЈЕ ШУПЕЉАК И ГДЕ СЕ НАЛАЗИ ? Јовановачка река која настаје од два потока изнад села Брачина и улива се у Велику Мораву, као десна притока, у прошлости, тачније све до прве половине 19. века звала се – Шупељак. Као хидроним Шупељак је у средњем веку био јужна граница Петрушког војводства (области). Али Шупељак је и топоним, насељено место, које потиче из 5.500 година пре нове ере. Наиме, то су на основу археолошког материјала нађеног на терену Шупељка, данас Брачина, (Новог и Старог), односно Јовановца, утврдили чувени србски археолози Милутин и Драга Гарашанин, истражујући овај крај средином 20. века. Насеље Шупељак се налазило испод утврђења Градац, у равници ближе Јовановачкој реци. (Видети: Драга и Милутин Гарашанин „Археолошка налазишта у Србији“, САНУ и „Просвета“, Београд, 1951). ШУПЕЉАК - ВАРОШ КАО ШТО ЈЕ КРУШЕВАЦ И АЛЕКСИНАЦ У деветом столећу Христове ере Ниш са околином припао је династији Мрњавчевића, која је старија од светородне династије Немањића. Мрњавчевићи су били вазали Источног Ромејског царства (тзв. Византије), са наследним правом. Без обзира на све историјске промене, Мрњавчевићи једнако остају на свом поседу као архонти (старешине) Ниша и околине. Околина Ниша обухватала је следеће градове: Ниш, Сврљиг, Мокро (данашња Бела Паланка), Курвинград (Копријан) и Пирот. Под управом Мрњавчевића припадале су и вароши: Алексинац, Крушевац, Ражањ и Шупељак (Јовановац или данашњи Нови Брачин). ( Сретен Л. Поповић „Путовање по новој Србији“, Српска књижевна задруга, Београд, 1950. стр. 331). ШТА ЗНАЧИ НАЗИВ - ШУПЕЉАК? Шупељак је као погранична варош Мрњавчевићевог феуда, био врло важно место уз Царски стареник – Цариградски пут, одувек главну саобраћајницу Балкана. Поред осталог, шупељачки извиђачи, надгледачи и дојављивачи у ту сврху користили су – фрулу. Фрула је стари србски инструмент и у то време се звао – шупељка. Сакривени у густој храстовој шуми, шупељачки граничари су користили шупељку - фрулу свирајући на њој различите мелодије, што је зависило од тога да ли на територију феуда долазе пријатељи или непријатељи, каравани, путописци, поштоноше на коњима, организоване групе... Мелодију првог шупељкаша-фрулаша, прихватао је други фрулаш (на фруломет), затим трећи и тако редом на неколико миљоказа даље, одакле би, ако је требало, полазио брзи коњаник у Ниш да дојави важну вест. Дакле, овим крајем вековима уназад се чула фрула-шупељка, која је и оставила заувек име овом месту. (Истовремено са генерације на генерацију преносио се и фрулашки таленат кроз србски народ, да би у 20. веку Сава Јеремић, најчувенији фрулаш у Југославији, опет прославио име шупељке и Шупељака). Постоји предање да је Шупељак добио име по шупама где је складиштен пиринач, али као што смо видели топоним Шупељак је врло старог порекла и везује се за дојављиваче и извиђаче на царском старенику – Цариградском путу. Назив Шупељак се није ни до данас изгубио у народном памћењу, па се скоро равноправно употребљава у говору као и ново име – Јовановац. Јован, брат по оцу Милоша Обреновића, волео је у првој половини 19. века да долази у Шупељак, где је ловио дивљач, опијао се по друмским механама и банчио, па је на овом месту саградио и омању ловачку кућу, у којој је ноћивао. По Јовану, Шупељак доби име – Јовановац, 1859. године. (Милан Ђ. Милићевић „Кнежевина Србија“, Београд, стр. 801). УСТАНАК НАРОДА ПАРАЋИНСКЕ И РАЖАЊСКЕ НАХИЈЕ Шупељачки устанак почео је крајем октобра 1832. године. Само у тој години Турци су силовали 17 србских девојака и 21 девојку одвели у харем. Чаша је препуњена када су Турци, браћа Френчевићи из Крушевца, украли две сестре близнакиње из села Мозгова. Народ онда листом устаде на оружје и устанак доби широке размере. Срби из Параћинске и Ражањске нахије окупе се у Шупељаку. О томе нам сведочи и писмо шупељачког кнеза Стојана Јовановића и ражањског Мијушка Јовановића, које они послаше књазу Милошу 29. новембра 1832. године. ( Извор: Архив Србије, КК XIV/ 1832). У писму га обавештавају да се народ параћинске и ражањске нахије побунио и „да су сви дошли на Шупељак; да су све караулџије лепо испратили и казали им да иду у Ражањ и кажу: Да Турци (јабанџије – странци) и бескућници мирно и слободно иду одакле су дошли. Раја се није дигла против честитог цара и везира... раја је устала против зулума, да тражи правицу и цареве судије, а не да се раја роби и глоби“. (Мирољуб С. Живковић Мика „Брачин и Брачинци“, Брачин, 1983. стр. 13.) Књаз Милош је одмах послао Милета Радојковића да побуњује народ на устанак и у источној Србији, а јавно је у одговору на писмо устаника из Шупељака забрањивао: „Не дирајте у Турке, ни најмање, не убијајте их, не претите им, но остављајте сваког на миру. Ви први не дирајте ни у кога. Друмови царски нека остану отворени и нека буду безбедни, поставите свуда страже, да татарин (поштоноша) или царски или везирски човек или пошта немачка и сваки путник и сваки трговац буде слободан проћи путем...“ (Мирољуб С. Живковић Мика „Брачин и Брачинци“, Брачин 1983. стр. 14.). Међутим, устаници из параћинске и ражањке нахије не послушаше књаза Милоша, јер су знали да је то писмо само дипломатски маневар, и одмах, на своју руку и одлуку, кренуше на Ражањ. Седиште нахије освојише 1. и 2. децембра 1832. године, а мула Ибашу протераше из Ражња са његових седамдесетак коњаника. (Извор: Архив Србије, КК XIV/7 1832). Устанички подвиг Параћинаца, Шупељачана, ражањске и алексиначке раје позитивно је одјекнуо у Србији. Србија је била на ногама. Амза ага био је принуђен да удовољи захтевима устаника и 4. фебрауара 1833. године пустио је из харема сестре Милкану и Марију из Мозгова. (Милкана је отишла у родно село, а Марију је књаз Милош удао за свог подрумара Васиљевића, коме се беше Марија веома допала). Закључак Шупељачки устанак је донео велику предност књазу Милошу у преговорима са Портом, јер су устаници из Параћина, Ражња и Алексинца својом блокадом Цариградског друма, ослобађањем Ражња и протеривањем Турака из те нахије, као и турских стражара дуж старог друма, подигли борбени морал Срба спремних на нови србски устанак. Чекао се само Милошев знак за почетак. Међутим, мудри књаз је тај устанак вешто искористио да прошири Србију за још шест нахија, без проливене капи крви. (А. Вајс и Љ. Кандић „Историја државе и права“, Београд, 1971. стр. 9). Нажалост, овај важан историјски догађај се готово заборавио, и никада од професора историје, нити од „званичних историчара“ нисмо чули за Шупељачки устанак народа Параћина и Ражња, ни за његов слободарски значај и стварање нове србске државе. И што је најжалосније, овај велики догађај до сада није ни једном обележен у Шупељаку, нити му је држава дала било какав значај. Аутор ових редова има утисак, не само на овом примеру, да све што се догађало у далекој и ближој прошлости србског народа Троморавља, без кога се ни једна битка, ни победа није могла извојевати, нити на бојном пољу, нити у животу, лукаво и вешто се крије, омаловажава и заборавља од стране историчара-удворица. А историја и слобода, државност и правда ишли су одувек Царским стареником – Цариградским путем, па самим тим и преко Шупељка, Параћина, Ћуприје, Јагодине... до Београда.
0 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|