КРСТАШИ СУ ПРЕКО СТО ПУТА ПРЕЛАЗИЛИ ПРЕКО НАШЕ ЗЕМЉЕ Апстракт: Колико је стварно било крсташких похода на Исток, осам, десет, дванаест или чак преко стотину похода, како тврде „добри“ познаваоци? Колико су пута европске неорганизоване војне хорде или неорганизоване народне руље, бедне, гладне и жељне пљачке, прелазиле преко наше земље - Велике Моравије, односно преко северне Србије, аутономне земље и државе, потом и Немањине Србије, која је била једина независна област у ромејском царству, имала свог краља (архонта-старешину) и пружала се од Видина и Искара у данашњој Бугарској до Босне и Усоре, од Саве и Београда до Драча и Сера? Зашто у нашим историјским читанкама, уџбеницима и приручницима нема ни помена о томе да су Срби града Ниша потукли крсташку војску до ногу, која се разбежала и „прснула у брда и шуме“? О тој победи Срба и о правим разлозима крсташких ратова биће речи у овом наставку фељтона. Дакле, преко србске земље и државе Велике Моравије, током 11. и 12. века, а од 1184. године, када Стеван Немања осваја Ниш и проширује своју дедовину, онда су крсташи пролазили и кроз србску – рашку Србију као хорде неорганизованих или колико-толико организованих крсташа у поход на Исток, и то не осам или десет, већ преко сто пута, како се наводи чак и у Википедији:“ Крсташких ратова је било осам, не рачунајући сељачки крсташки рат и дечји крсташки рат. Мада сматра се да их је у ствари било преко 100“.
Да је европска историјска наука нетачна, недослена, фалсификована и сакривена, због много разлога, нека послужи и последња реченица „мада сматра се да их је било преко 100“. О чему онда ми говоримо, о каквој историји Европе? И зашто се не може рачунати и сељачки крсташки поход, као и дечји крсташки поход?! Када их је стварно било? И када су се трагично по крсташе завршили? Да можда намерно тадашњи папа и европски владари су пустили голе и обесправљене масе из свих крајева Европе да крену у сељачки крсташки поход, без претходне војне обуке и вештине, како би брже и лакше изгинули, и како би се европске државе ослободиле социјалног баласта пауперизованих (осиромашених) гомила. Било би непотребно да сада и овде набрајамо све фалсификате и бесмислице које нам се нуде под плаштом крсташких ратова, али само да споменемо „Дечји крсташки рат“, у ком је извесни дечак сакупио 20 000 дечака и кренуо са њима на југ. Када су дошли до Медитеранског мора трговци су их укрцали на седам бродова и превезли у Тунис где су их потом продавали као робље. Замислите, да ли је могуће да неки дечак окупи толико деце – 20 000, а да то нико од владара или папске курије не примети?! И та јадна деца су у крсташком походу видела излаз из тешкоћа, као што су глад, беда, болести, суша, бездушност феудалаца и католицизма и бездушност римокатоличке цркве, односно из несреће у којој су се налазила као и њихови бедни и сиромашни родитељи. Колико се европска историја мистификује, односно сакрива, нека послуже и следећи подаци. Пре него што је кренуо наводно Први крсташки поход, нико од поменутих „кустоса“ лажљиве историје не спомиње тзв. претходнице. Прва претходница је била гомила поклоника хаџија. Тако је долином Велике Мораве 1054. године прошао камберски Литбер, који је са 3000 хаџија ишао у Палестину. Године 1064. старим моравским путем, кроз густе храстове шуме прошле су четири владике: колоњски, штајерски, бамбершки и утрехтски, са 7000 поклоника. Онда је Француз Валтер Сан Авоар, познатији као „Валтер без новца“, са својим нестрпљивим Французима кренуо као „авангарда“ испред немачке војске коју ће предводити Петар из Амијена. Валтерова војска голих, босих и гладних, чинила је пљачке по Земуну и Београду. Када су најзад прошли долином Мораве и стигли у Ниш „Валтер без новца“, замоли старешину града да помогне његовим крсташима, а србски народ, грађани Ниша, лепо приме ове странце, нахране их и дају им све што се могло дати. ПРВИ ПОРАЗ НЕЗАХВАЛНИХ КРСТАША У НИШУ „Тек што ови беху одмакли кад за њима дође главна маса крсташа, коју је предводио Петар Амијенски. Било је пред њим преко 40.000 крсташа, а са њима пуно деце, жене и стараца, једна маса неорганизоване или неуређене светине из свију крајева Европе. Пређу Нишаву на Каменитом мосту и настане се на левој обали према граду, на пространој пољани. Затим шта је и како је било, овако је г. Стојан Новковић описао: „Стратег Никита из Београда допусти крсташима да се у граду могу снабдети храном, и то још по јефтинијој цени но обичној, но с погодбом да за то дају у таоштво двојицу својих витезова. Цео дан се трговало и продавало, и Нишевљани су Латинима много и поклањали, не тражећи новца за свашта, и нарочито су сиротињу милостињом богато обдарили. Али сутрадан, кад се стан већ креташе, стотине Немаца разљућених још од јуче због некакве кавге коју су с неким у Нишу имали, полете к реци и запале седам воденица. Нато у вароши све живо скочи. Почну викати како Латини нису никакви Хришћани, него разбојници који добро злом враћају. На заповест стратега Никите, Нишевљани скоче на оружије, све полети за крсташима и од њихових стражњих чета учини се права кланица. Петар од Амијена беше далеко напред када га један витез трчећи као без душе стигне и црне му гласе каже. Он се поврати, стане стишавати, али крсташе није могао већ никако стишати и здржати. Хиљаду њих отисне се од војске и полете к Нишу, мосту на Нишаву и градској капији. Нишевљани, грађани и посада, излете из Града, и око моста се заметне најкрвавија битка. Многи од Латина буду нагнани у Нишаву, те се у њој и подаве, многи буду с моста у воду побацани, многи изгину од мача, копља и стреле нишког грађанства. Бој се сврши потпуним поразом крсташа, који прсну куд који у шуме и брда. Скоро случајно искупе се вође на врху једног брда. Трубе затрубе на збор и једва мало помало саберу растерану војску. Беше пропало 10.000 људи, 200 кола, и међу њима кола са новцима, оним истим које је Петар с тешком муком скупио по западу.“ (Сретен Л. Поповић „Путовање по новој Србији“, Српска књижевна задруга, Београд, 1950. стр. 309-310). О овом догађају читамо и у „Историји Ниша“ аутора Бруна Ловрића: (Напомена: наредни текст је преузет у писму којим је и штампан): „Govor je ovde o krstaškim ratovima. Ovi će biti epohalni događaj u životu naroda. Pa i u ovoj vedikoj istoriskoj epopeji, Niš će biti jedna od najsjajnih epizoda. I, zaista, u proljeće 1096. god. prispe u Niš ,sa svojih 15.000 vojnika vitez Gotije Sansavoar (Gautier Sansavoir). Nišlije ga prijateljski primiše, a i on se je prema njima vrlo lepo vladao. Ali nije tako bilo sa glasovitim Petrom Amijenskim, koji je kratko vreme zatim stigao u Niš sa 40 000 svojih boraca. On se sa vojskom ušatori na levoj strani Nišave, gde leži današnji Niš. Beogradski namesnik Niketa, koji pred njega bijaše poleteo do Niša, dozvoli mu, da može za vojsku nabavljati životne namirnice u današnjoj tvrđavi na desnoj obali pišave ali samo pod uslovom, da mu Petar da dva taoca. Celog se je dana trgovalo i kupovalo i dobri su Nišlije mnogim darom obasuli krstaše. Taoci se u veče povratiše i noć prođe mirno. Sutradan u jutro stotina Nemaca, razljućeni radi prepirke, koju su dan prije imali sa jednim Nišlijom, pohrliše prema Nišavi i upališe 7 vodenica. Na to se muško i žensko podigoše na noge, a govorilo se je, da Latini nisu hrišćani već razbojnici, koji dobro odvraćaju zlim. Na zapoved Niketovu građanstvo se lati oružja i nastade užasno krvoproliće. Petar Amijenski bijaše daleko poodmakao, kada mu stigoše tužne vesti o nemilom sukobu. On se hitno povrati i već htede da pregovara, kadno se 1000 vojnika otrgoše od glavne vojske i preko kamenite ćuprije nasrnuše na gradska vrata. Građani i posada provališe kroz kapiju i tu se na ćupriji zametne užasna borba. Premnogi se Latini utopiše u Nišavi; mnogi subili srozani sa mosta, a mnogi pogiboše od mača, sulice i strelice. Nekako slučajno vođe se krstaša nađoše na jednom brdu, po svoj prilici na Gorici, i zvukom trube sakupiše raspršanu vojsku. Gubitak je bio velik: nestalo je do 10.000 vojnika i 2000 kola, između kojih i kola sa novcem, što ga Petar Amijenski velikom mukom bejaše sakupio na Zapadu“. (Бруно Ловрић: „Историја Ниша“, поводом педесетогодишњице ослобођења Константиновог и Немањиног града (11. јануар 1878. – 11. јануара 1928.) Штампарија „Св. цар Константин у Нишу) Закључак: О следећем крсташком походу, који је трајао од 1142-1148. године, дакле шест пуних година су пролазили крсташи долином Мораве и Стареником царским, под вођством француског Лудвига Седмог и цара немачког Конрада, зна се да је прошао без већих невоља, и да су се охоли крсташи кроз Моравску Србију понашали, након великог пораза војске Петра Амијена, пристојно и учтиво. Овде нас не занима историја крсташких ратова, и нећемо ширити причу на ту страну, јер нам то и није циљ, а ионако историја крсташких похода је пуна контроверзи, већ смо желели само да подсетимо на први пораз незахвалних и пијаних крсташа у Нишу, о чему се не говори у уџбеницима и приручницима наше историје, о поразу европске војске у нашим крајевима, поразу који се скрива, гура у таму заборава, ниподаштава... Од кога се скрива и зашто? А да су Нишевљани (Нишлије), којим случајем изгубили овај бој, он би се истицао и потенцирао у свакој прилици и у сваком напису наших „званичних историчара“, а крсташи би се „величали до небеса“. И један од важнијих намера овог рада је да се види колико истинито немачки и европски историчари говоре о прошлости Европе, њеној повести, идеолошким конструкцијама и историјским фалсификатима. О томе „објективна“ и „званична србска историја“ никада до сада није говорила. СВЕТИ РОМАН ПОДЈУХОРСКИ, ВЕЛИКИ СРБСКИ ЧУДОТВОРАЦ И ИСЦЕЛИТЕЉ Идеја: Основна идеја овог кратког написа је да се што потпуније сагледа житије Светог Романа Преподобног, овога пута као - Светог Романа Подјухорског, србског монаха чудотворних моћи, односно - Светог Романа србског. Позивам се на доступне писане изворе: 1. У „Гласнику“ СПЦ имамо следећу тврдњу: „Ако се у народу и назива Свети Роман Синајац, не значи да није могао да буде Србин, јер су србски монаси имали контакта са молчалницима Синајског манастира, о чему говоре књиге пронађене у овом манастиру на србском језику“. („Гласник“ – службени лист Српске православне цркве, број 11, 1966). 2. У ПРАВОСЛАВНОМ СВЕТАЧНИКУ, Јеромонах Хризостом Хиландарац у одредници Преподобни Роман пише да је „живео на 200 година пре Немањића“ и да је „назван Синаитом“. Значи, под А: Свети Роман није дошао у време кнеза Лазара у Моравску Србију, као што ће се видети мало касније из Повеље Василија Другог Маћедонца, и под Б: „названом Синаит“, што пружа могућност тумачења да је Свети Роман био из неког другог народа, овога пута – србског, јер Хиландарац Хризостом не каже прецизно да је пореклом са Синаја, или Синајац, већ „названом Синаит“, вероватно због строгости своје аскезе. (Православни светачник, други том, јул-август, Београд 1989. године,стр. 624). 3. Књижевник Миљојко Веселиновић, пореклом из села Јасења, близу манастира Светог Романа код Ђуниса, проучавајући повељу цара Василија Другог Македонца из 1019. године, у којој се спомиње СВЕНТЕРОМОН – највероватније СВЕТИ РОМАН, дошао је до закључка, да је Свети Роман био пореклом Србин. 4. Др Лазар Мирковић, чувени професор и литургичар је још прецизнији: „Свети Роман се убраја у броју седам Синајита и то: Свети Григорије у Горњаку, Свети Зосим у Туману, Свети Ромил у Раваници, Свети Роман у Подјухорју (планина Јухор код Јагодине), Свети Сисоје у Сисојевцу, Свети Нестор (брат Светог Романа) у Светом Стевану код Алексинца и Вавило“. За Вавила се не каже где је подвизавао, али ми знамо да се изнад кањона реке Раманице, данас Раванице, уздише брдо са пећинама-окапницама које се зове – Вавило. Највероватније по монаху Вавилу. (Слободан М. Милановић „Село Мајур код Јагодине, издавач „Вук Караџић“ Параћин, 1994. стр. 62). 5. И Свети владика Николај Велимировић, сада Свети Николај Србски, називао је овог великог чудотворца и тиховатеља - Свети Роман Подјухорски. (Владика Николај Велимировић „Пролог“). 6. Протојереј-ставрофор Младен Вукићевић који је освештао темеље храма Светог Романа у селу Мајуру под Јухором, близу Јагодине, 2. августа 1937. године, одредио је и име светитеља коме се храм посвећује – Светом Роману србском. 7. „Овом светитељу треба дати право место у календару Српске православне цркве под пуним именом: Свети Роман србски (26/16). августа“, залаже се Слободан М. Милановић, дугогодишњи свештеник у мајурској цркви Светог Романа. (Слободан Милановић „Село Мајур код Јагодине“, „Вук Караџић“ Параћин, 1994. стр. 63). 8. Култ Светог Романа Подјухорског негује се са великим поштовањем у свим селима подјухорским, посебно у Мајуру, где се на брду „Бучина“ налазе и два кладенца Светог Романа, који имају исцелитељну и чудотворну моћ. По народном предању ту је подвизавао Свети Роман Подјухорски у свом скиту, и то је култно место у Поморављу већ више од 1000 година, а посећују га верници из Средњег Поморавља и других крајева Србије. 9. Србска црква је у православни календар уписала Преподобног Романа тек 1962. године. Уместо закључка Овим подацима не желимо да било шта унапред пресуђујемо, без додатне литаратуре, ако је има, већ хоћемо само да новим чињеницама допунимо житије Светог Романа, који је по свој прилици, нека ми опросте остали свети Синајци, најпоштованији у србском народу, посебно у моравском коридору. О Васкрсу, Лета Господњег 2017. Крај
2 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|