Данас се мало зна, јер се уопште о томе не говори и не спомиње да је Ниш у једном историјском периоду (од 9-14. века) припадао србској династији Мрњавчевића. Циљ овог рада је да пружи неколико битних и историјски валидних чињеница о Нишу као граду династије Мрњавчевића, не улазећи у шира историјска разматрања, односно да само подсети читаоца на овај заборављени период историје србскога града Ниша. „За сада можемо казати само толико да по неким старим листинама (дипломама, повељама и хрисовуљама) из петнаестог века изгледа да су под Немањићима (а и пре њих) преци краља Вукашина сматрали Ниш као своју баштину; и њима и околином њином управљали у име краљева српских. Краљ Вукашин, кесар Угљеша и војвода Гојко, и још више њихови потомци, сматрани су у петнаестом веку за Нишевљане, завичајем својим“, пише Сретен Л. Поповић, који се позива на познатог србског историчара Чедомиља Мијатовића, који му је, у својим позним и болешљивим годинама свесрдно уступао своје „листине и белешке“ и упућивао на другу важну литературу, од које би овај могао штогод „ползовати“.
Сретен Л. Поповић, београдски књижевник и судија касационог суда, путујући по новој Србији, одмах после Србско-турског рата и ослобођења јужних крајева српства 1878. и 1880. године, даље наводи: „Краљ босански Стеван Твртко, у једној дипломи дарованој од год. 1426, називље Ивана Мрњавчевића, сина Угљешиног, а синовца краља Вукашина, „Нишевљанином“. Краљ угарски Владислав I у години 1444, Сибињанин Јанко године 1448, краљ Владислав II год. 1456, краљ Матија 1463 – издавали су дипломе у којима наглашаваху како су се испитивањем старих листина уверили да су Мрњавчевићи од старине били главна властелинска кућа у Нишу...“постојбини цара Константина“, и не само „славни град Немањића“, него још и дедовина вавек славног јунака и браниоца сироте, нашег Краљевића Марка, или као што га у Старој Србији зову , „Краља Марка“. Ниш је од 1414-те до 1426-те године био у власти деспота Стевана Лазаревића, „и још једном је, и то последњи пут у Средњем веку, у години 1443-те пао Ниш Србима у руке. Угарска војска под Сибињанин Јанком и србска под деспотом Ђурђем Бранковићем, ноћу између 2. и 3. новембра 1443. године, ударе на турску војску која се је улогорила на Морави, (на сву прилику негде на Добричку висоравну око Мрамора) те је разбију до ноге, па гонећи је уђу за њом у Ниш. Том приликом изгори један крај вароши. У борбама те ноћии после, сутрадан у борби са Казин пашом, који је од Пирота долазио, одликовао се особито Ђурађ Мрњавчевић, син војводе Гојка, а брат од стрица Краљевићу Марку.. Кад се сврши овај рат, у коме је поменути Ђурађ (Мрњавчевић) имао прилику да се покаже и у славној бици на Куновици, онда му Владислав, краљ угарски и пољски, са пристанком деспота Ђурђа Бранковића даде у награду Ниш и сву околину нишку „која је ионако од најстаријих времена била баштина фамилије Мрњавчевића“, као што се у дипломи каже“. (Сретен Л. Поповић „Путовање по новој Србији“, Српска књижевна задруга, Београд, 1950. стр. 321-328). Када је Сибињанин Јанко враћајући се из Косовске битке 1448. године коју је изгубио од Турака, („прошао као Јанко на Косову“) допао у ропство код Ђурђа Бранковића и био затворен у Смедеревској тврђави, Ђурађ Мрњавчевић је са својим Нишлијама (Нишевљанима) похитао у Смедерево да ослободи Јанка, на чему му је овај после био много захвалан. Ниш је остао у србској власти под управом Ђурђа Гојковића Мрњавчевића све до 1454. године, када је опет пао у руке Турцима, односно Мухамеду II освајачу Цариграда. Од тог доба, осим неколико година у 17. веку Ниш је припадао Турцима, све до 29. децембра 1877. године када га је јуначка србска војска под командом кнеза Милана Обреновића IV коначно ослободила. „Када се у години 1444-те, 13. јула у Сегедину закључио уговор мира између Турака с једне и краља Владислава с друге стране, поменути наш јунак у горе казаним биткама Ђурађ Мрњавчевић, поднео је сабору сегединском непобитне доказе о томе како је град Ниш са околином стародревна очевина Мрњавчевића. Па који су и какови су ти докази? Ђурађ (Мрњавчевић) је најпре доказао да је он син Гојка Мрњавчевића, који је био син Марку Мрњавчевићу, а овај Марко био је син Гојка, брата краља Вукашина, дакле праунук великог војводе Гојка. А да је Ниш са целим округом и другим градовима и варошима још од најстаријих времена био баштина фамилије Мрњавчевића, дакле још од времена кад су Византинци владали, изнео је старе листине или тапије царева Никифора (1078-1081) и Манојла, који је био савременик Стефана Немање. По тим листинама извео је и доказе Ђурђе Мрњавчевић како су оба поменута цара признали и потврдили Станиши, архонду од Ниша, да су Ниш и околна места баштина Мрњавчевића. Но нису били ови докази само о баштини и владавини Мрњавчевића. И цар Балдуин признао је то кнезу Страшимиру, који је такође био архонд од Ниша и сенатор царев; цар Михајло Палеолог (Ропешија), цар славенско-мацедонски Самуил, великом кнезу Твртку, и напослетку: и наш Стеван Немања Ловрену, оцу кнеза Мрњаве, властелину краљевине српске“. (Сретен Л. Поповић „Путовање по новој Србији“, Српска књижевна задруга, Београд, 1950. стр. 328-330). „Непобитни докази говоре за ту фамилију (Мрњавчевића) да им је Ниш и његова околина била у баштини још од деветог столећа... Не мање важно за опстојатељство да је за Ниш у центру византијске царевине, видимо српску једну породицу и фамилију да се са истом баштином управља и влада, макар и као вазал, или као феуд, но феуд или вазалство које се види да је било наследно. Но важно је и то што видимо да се суверени владаоци, најпре византијски, затим словенско-мацедонски, мењају па долазе и српски владаоци, а Мрњавчевићи једнако на својој баштини непокретни остају, и само их онда виђамо кад се са својих баштина покренуше, кад се српска сила и држава (опет) поче по Мацедонији ширити, где краљ Марко до своје смрти оста у своме Прилипу, као и онда кад су те земље изашле из опсега српске царевине, и кад су Турци били суверени господари од Мацедоније...“ (Сретен Поповић, исто, стр. 330-331). ЗАКЉУЧАК: По средњевековним дипломама и „листинама“, Мрњавчевићима као архонтима и господарима Ниша, припадала је и околина – градови и вароши. На које се градове мисли? Ми сматрамо да је подела ишла према црквеном шематизму. Градови су били: Ниш, Сврљиг, Мокро (данашња Бела Паланка), Курвинград (Копријан) и Пирот. Вароши које су припадале Нишу биле су : Алексинац, Крушевац, Ражањ и Шупељак (Јовановац или данашњи Нови Брачин). Врло је значајно и то што је Ђурађ Бранковић на сегединском сабору морао признати и пристати да се Ђурђу Мрњавчевићу да Ниш, у оно време када је Србија била потпала под турску управу. По сегединском мировном уговору Ђурђу Бранковићу су враћени следећи градови: Смедерево, Голубац, Жрнов, Крушевац, Ковин Северин, Сребрник, Островица, Козник, Копријан, Прокуље, Комплоч, Лесковац. Зелени град, Ново брдо и сва друга мања места у Србији и у Арбанији којима је деспот Ђурађ Бранковић владао.(Чед. Мијатовић „Ђурађ Бранковић“). Овде видимо да сегедински сабор није повратио Ниш и Пирот Ђурђу Бранковићу, јер су они већ били, као што рече С.Л. Поповић, Ђурђу Мрњавчевићу. Али Ниш ускоро опет паде у Турске руке 1454. године, када и Цариград. Пет година касније пало је и Смедерево. Врло је битно за историју Ниша што је у њему одувек већинско становништво било србско, а о томе сведоче многи путници и путописци, као што је например Герлах, који је кроз Ниш прошао 1573. године. Герлах је обишао и Пирот и за њега вели да су се ту налазили „двори Милоша Обилића“. /Напомена: Паметарница је стари србски назив за историју/. (Наставиће се)
0 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|