Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ КРАВЉЕ БОГОМОЉЕ Све до осамдесетих година 20. века култ бога Бака се неговао у Поморављу, посебно у околини Параћина, и то у селима дуж обала Велике Мораве.То су биле такозване „кравље богомоље“, а свако село је имало свој дан у години посвећен говеди. Тада би власници говеда доводили краве до обале реке или потока, које би затим проводили испод лука или малог тунела укопаног у земљу, а на излазу двојица њих, а обично су то били чувари поља, угашеним угарком и препраним коломазом (маст за подмазивање осовине запрежних кола) обележавали краве црним линијама, које су на тај симболичан начин „жртвоване“ богу Баку. „Срби и говеда живе у заједници још од времена пре такозваних Лепенаца. Значи најмање 12 до 15 хиљада година пре нове ере. Можда је човек заиста прво припитомио пса, али вероватно је истовремено припитомио и краву. И није пас најбољи човеков пријатељ, већ су то – говеда. И данас је крава у великом поштовању код Срба. Домаћин никад неће да закоље краву или теле. Коље се само во, не бик, и то у најсвечанијим приликама. Када долазе најузвишенији гости. Владари, владике, господари... Кад треба да се угости неко изузетан. Тада цело село учествује у томе. То је највећа почаст за узвишеног госта. Рашевчани су последњи пут пекли вола на ражњу када је Владика шумадијски освештавао темељ Цркве Христовог рождества 1998. године. Параћинци су последњи пут окретали вола на ражњу у центру града у јесен 2000. године, после избора и „октобарске револуције“ када је срушен стари режим и на власт дошли нови господари Србије. Срби су, дакле, први припитомили говеда, много пре цивилизације Лепенског вира или оквирно пре 12.000 година. Зато су древни србски богови носили титуле – Бак (бик). Рецимо у Косовском боју кнез Лазар је на свом шлему носио рогове бика. Зашто? Зато што је то био симбол најдревније србске религије. И његов син деспот Стеван Лазаревић на свом штиту имао је волујске рогове. На тај начин, и у најважнијој бици онога доба, Свети кнез Лазар се везивао и за стару и за нову србску веру. И он и његов наследник су на овај начин изражавали поштовање србском Богу Баку, кога су обожавали сви народи Европе, Азије и Либије, како се звала тадашња Африка. Бакови дигови, храмови и жртвеници били су расути широм три континента. У Египту где су у једном дугачком периоду владали србски цареви-фараони бик је био света животиња. Идући из Египта ка Обећаној земљи, Јевреји су, чекајући Мојсија, који је изашао на Синајску гору да прими Завет и Десет Божијих заповести, у нестрпљењу сакупили сво злато које су имали и од њега салили „златно теле“, односно подигли златну скулптуру Богу Баку, који је слављен у земљи Беластини (Канаану или данашњој Палестини) куда су се били и упутили. То је страшно разљутило Мојсија, да је разбио једну заветну плочу. Морао је поново на врх Синај планине или Сербал Горе, како се тада звала. А на врху Сербал горе Срби су подигли утврђени град. Сам Мојсије, будући да је био принц на србском двору у Египту, приказује се и данас са рошчићем на врху главе. То је сигуран, али вешто прећуткиван знак да је и он био најпре поштовалац Бога Бака, односно да је, условно речено, „син Баков“. Данашњи црквени великодостојници (обе вере) нерадо о томе говоре и никад не кажу ову истину, већ проналазе другачија и неуверљива тумачења. Али то је и разумљиво, са њихове догматске стране. У хијерархији божанстава старих Срба бог Бак је заузимао врло високо место, одмах иза врховног и невидљивог бога. Баку су приношени бикови на жртву, а он сам је био оличен у представи бика. Срби су га звали Бак, као што и данас у Босни, и Срби и муслимани, зову бика, као и у западној Србији. Грци су га прозвали Бакхос а Римљани Бакус, и такође су му приносили жртву. Временом Грци су га преиначили у Диониса. То је сложеница од речи Диос=Бог и Ниса=Ниш, где се родио Дионис - Бог Бак и одакле је кренуо у освајање света 2025. године. Хришћанство је временом забранило Бакове свечаности и приношење жртве његовом култу, али се преко такозваних – крављих богомоља тај обичај одржао све до краја осадесетих година 20. века. Мештани моравског села Рашевице своју крављу богомољу славили су 2. августа – на дан Светога Илије. Тада су изводили говеду „на жртву“ и на обали Мораве проводили је испод малог, у обали укопаног тунела. На крају тунела двојица људи, који имитирају Бакове свештенике, угашеним угарком и препраним коломазом обележавали су краву или вола, који су се од тог часа сматрали жртвованим богу Баку. У суседном селу Поточцу кравља богомоља се славила на Биљани петак. И данас се на левој обали Црквенског потока види бетонски лук испод којег су сточари проводили своју говеду. И у селу Шавцу, на десној обали Мораве и данас стоји изливени бетонски лук испод којег су Шавчани обележавали „говеђу богомољу“. Сличан славолук су имали и Чепурци и мештани других моравских села. Свако село је бирало дан када ће да обележи овај праисторијски србски култ везан за приношење жртве богу Баку. Тога дана стока се није упрезала у јарам, а после „жртвовања“ добро се хранила и целог дана одмарала. То је истовремено и поштовање моравског сељака према говеди, према древној вери у бога Бака, вешто уклопљена и у нову хришћанску веру, уосталом као и још много других култова и култних радњи преузетих из старе србске вере“/ 1 У средњем веку негде уз Велику Мораву постојало је и село Зубарје. Налази се у попису несталих села које је урадио мр Радослав Прокић у делу „Средњовековна петрушка архитектура“./2 Село је носило назив по зубу – аутохтоној врсти говечета у овом крају. У другим крајевима Србије аутохтона врста говечета звала се – тур. По овом говечету многа насеља носе и данас име - Турија. Бог Бак је бог Бик или Бог земљорадње код древних Срба из винчанске културе, пошто су Срби први у историји ове цивилизације припитомили говеду и први упрегли у јарам бика или вола, којим су „кршили“ или орали земљу дрвеним ралом. Бог Бак (Бик) је бог земљорадника, земљоделаца, седелаца, који су обрађивали зељиште, гајили корисне и култивисане биљке, и нису се ослањали само на ловну и риболовну привреду, иако су живели поред великих река, и густих шума. КРИЛАТИ БАКОВИ – СРПСКИ БОГОВИ Бик је, дакле, света животиња код Срба од најранијих периода србске историје, па наравно и у народу Мораве, познатом седелачком и сточарском народу. Култ бога Бака раширен је на свим територијама где су живели Срби, од Асирије, Вавилоније, Персије, Блиског истока, Египта, Шпаније, Европе... Нино Белић, у Библији познат као Нимброд и Бог Баал око 2000. година пре нове ере прогласио се Богом Баком, јер је у то доба било важно да се владари поистовете са неким божанством. Цар Нино Белић, рођен у Ниси, данашњи Ниш, према древној србској традицији, која потиче још са Атлантите, узео за своју свету животињу Бика или Бака. Сваке треће године Богу Баку су приношене жртве, свуда тамо где су Срби држали територије под својом влашћу. То значи да је цео тадашњи цивилизовани свет славио Бога Бака, јер је Нино Белић био освајач и цар светскога царства које се простирало на три суседна континента: Европу, Азију и Африку. Према Самуелу Бошару „Нино је целу западну Азију освојио за 17 година“. „Нино је по завршетку освајања изградио град Вардин (Вар=тврђава) или Вавилон“. Име Багдад дошло је од старосрпске речи Баг=Бог и дад=даде, то јест Бог даде=Багдад. Упореди: Багдала код Крушевца, настала отприлике у исто време када је Нино Белић и царовао. Баг=Бог, дал=дао, то јест = Багдал, данас Багдала. Иначе, Срби су једини народ који је славио Баков или Нинов повратак-тријумф, сваке треће године у част његовог повратка из Индије. /3 Други бог Бак у србској праисторији био је Сербо Макеридовић звани и Бог Сербон, у народу Морава познатом и као цар Тројан, као и диљем његовог царства. И он се прогласио другим богом Баком. У треће освајање света (после Арија Србинде и Нина Белића) кренуо је доста пре Тројанског рата и опет освојио све територије којима је владао и цар Нино Белић. Бог Сербон, у грчкој митологији познат као Херакло- србски Јеракло, добио је један од задатака у Аполоновом пророчишту, да дотера Гедеоново стадо полудивљих бикова, што му је наравно пошло за руком. (То Гедеоново стадо, према неким тумачењима, налазило се на острву Ада Циганлија на Дунаву, код данашњег Београда. Међутим неки сматрају да је „Гедеоново стадо“ само шифра за посебно писмо које је чувао мудрац Гедеон). Тројан град на десној обали велике Мораве код Ћуприје назван је по свом градитељу и цару. Видети више у поглављу о култу Бога Тројана. За трећег бога Бака узвишен је Александар Карановић – цар србски, који је у долини Велике Мораве у граду Ђерђелину провео детињство и младост код својих рођака Теменића и Карановића. О поштовању култа бога Бака пише и Стојан Ненадовић: „Прерадом метала, Аријевци су освојили технологију која им је омогућила ширење и превласт на просторима од Индије до Атлантика и од Скандинавије до Сахаре. Време Аријеваца обележила су два грандиозна похода за освајање света, која су кренула из наших крајева. Први је 2025.године п.н.е. повео Нино, који је прешао пут од Мораве до Инда, саградио Вавилонску кулу и основао Прво Асирско Царство. Поштовао је култ бога Бака - Бика, и од свих народа који су прихватили тај култ, и сам је поистовећен са Богом - Баком. Други, највећи поход у историји човечанства, покренуо је 1330. године п.н.е. човек по имену Сербо, који је стигао до Индије, у Асирији саградио Ниниву, у знак поштовања према Нину, из Египта је извео Грке и Јевреје, који су тамо били робови, преко Северне Африке стигао до Гибралтара, где је подигао тзв. Хераклове стубове, у Француској је саградио град Алезију (Јелисејска поља - Поља Алезије), у Италији населио Расене (Етрурце). Читавом освојеном свету је дао законе, од којих су сачуване Мојсијеве - Божије заповести. Од свих народа признат је за врховног бога Сербона - Бога Сунца. Последњи велики Аријевац био је Александар Македонски, који је знао за подвиге својих предака и хтео је да их понови, али га је у томе омела прерана смрт. На обалама Инда, Александар је нашао потомке Нина и Серба, индијске Аријевце, који су га поздравили његовим језиком и његовим обичајима - ритуалима богова Бака и Сербона - који су им били заједнички“. /4 Келти, народ са великог и разгранатог србског стабла, имали су, такође, жртвене свечаности два пута годишње у време солстиција, када су у част сечења „златне гране“ – прутова имеле са храста, приносили на жртвеник беле волове, без и једне белеге. /5 И САРБАТИ (САРМАТИ) СУ ПОШТОВАЛИ БАКОВЕ Култ бога Бака у долини Велике Мораве присутан је и преко култа бога Митре (митраизам), вере која је била развијена међу Србима Медима и Парсима на Персијској висоравни. Култ бога Митре, проширио се и на сва српска племена, па су га чак и римски војници прихватили. Подразумевао је, такође, жртвовање бика. Код села Рашевице, постоји топоним Бубан – где су се у време ромејске културе одржавале „кравље игре“ или латински – ludi bubeti. Од латинског – бубета- остао је и назив Бубан/6 -топониму на јужној страни села Рашвице. Сармати (Сарбати) огроман српски народ на простору Европе и Русије, живео је и у долини Велике Мораве. О томе нам сведочи и историјски топоним – Сарматес, споменут 333. године Христове ере у Јерусалимском итинереру једног француског хаџије. Историчари Сарматес смештају у близини данашњег села Сикирице или суседног Горњег Видова, десетак километара јужно од Параћина, други тврде да се налазио код топонима „Слатина“ у Параћину, а трећи да је био лоциран код данашњег села Стриже. Мало је познато да су и ти Србати-Сармати веровали да Сунце на небу вуку два бика Сура и Хура. Сура (сора, зора) вуче Сунце од ујутру до подне, а Хура од подне до заласка. Веровали су да Хура иде у рај да заноћи, а онда се Сунце ујутру опет јави на истоку. Зато су сви Срби, не само сарбатски (сарматски), кад крећу у бој узвикивали поклич – Хура. То је значило – Урај, у Рај. Свако ко погине за народ свој и земљу иде у рај. Предводник сарматских чета који први узвикне хура звао је хуратор (упореди данашњу реч урлатор). Хура је дакле бог смрти и раја и ратници су га призивали да узме душе непријатељима њиховим. Милош Гроздановић тумачи српско име на следећи начин. Сора (Сура) значи с неба, коме се додаје префикс би = Сораби. Народ с неба, или небески народ, народ који је унапређен од ванземаљске цивилизације./7 ВОДЕНИ БИК ИЗ СТРИШКЕ БАРЕ У стришкој бари, југозападно од Параћина у давна времена, када је овде била много већа мочвара, бара или језеро, живео је водени бик, казује легенда. Страшна неман, која се јавља у сумрак ( упореди Хурев), од чијег се тамног и продорног гласа леди крв у жилама. Нико није видео ово створење, али предање каже да је огромно и да лудује по језеру – Стришкој бари. Нико од мештана околних села није смео да заноћи у пределу и око Стришке баре из више разлога: стравичан урлик, живо блато, вирови... „ Кажу да водени бик узима душу онога ко се удавио и свом, иначе, стравичном крику додаје још један глас, од сваког дављеника појединачно. Тако када се сви раздеру кроз чељуст воденог бика, диже се коса на глави“./8 Слична предања о воденом бику одржала се и у ресавском селу Језеру у Ресави, које је и добило по истоименом хидрониму, затим у селу Врановцу код Јагодине, код Белог Поља испод Рудника, у старовлашком селу Дајићи, у шумадијском селу Брајовцу, у рашевачкој бари званој „Канов врбак“/9 и многим другим местима. Велики значај за ову нашу тезу има и научно истраживање Г. Чајлда. Практично, точак историје са брдовитог Балкана покреће управо један Енглез Сер Гордон Чајлд, који тврди да је пре седам хиљада година на српској земљи откривена бронза и њено ковање. Тада долази до незадрживог ширења нашег древног народа који уз помоћ развоја металних алата и оружја успоставља потпуну контролу над племенима из позног каменог доба, на три суседна континента. Ти народи, та бројна племена, обожавају велики број богова, највише бога Бака, оличеног у најмоћнијој животињи, дивљем бику – Туру, тврди Гордон Чајлд. Племство се називало Гети, које други народи касније називају Хетима, Келтима, Галима и Галатима, погрешно преводећи назив нашег (српског) владарског сталежа. Оно што је Чајлд доказао и признао, а што други историчари поричу, је то да су ови народи уствари Сербска племена. Име бога Бака сачувано је до данас у српском именику: Бакићи, Баковићи, Бачићи, Бачаји, Биковићи, Бичићи... Таква презимена, осим у Параћину, налазимо у свим околним градовима: Јагодини, Свилајнцу, Ћуприји, и у многим припадајућим селима. Занимљиво је истаћи извесну историјску симболику у вези са богом и владаром Баком. Последњи српски деспот, и за време турске окупације презивао се Бакић. Павле Бакић је био велики јунак, веома образован човек и полиглота (говорио је, кажу, пет језика и живео је у селу Бања код Аранђеловца. И још једна занимљивост, да ли баш случајна, у близини је и планина Букуља. Моја језичка истраживања говоре да је данашње име ове планине прелик првобитног назива – Бакуља. По богу Баку. По баковима који су по њој пасли. А последњи српски владар деспот Павле Бакић, од Бакуље (Букуље), погинуо је у бици код Горјана у близини Осијека 1537. године. (Одломак из студије: Мирослав Димитријевић: „Древна паметарница земље и народа Мораве - сакривена историја Срба“ – други део) ----------------------- 1/ Мирослав Димитријевић: Тајне и чудеса града Ђерђелина, роман, Удружење свесловенске учености, Београд, 2014. 2/ Мр Радослав Прокић: Средњевековна архитектура Петрушке области, Крагујевац, 1984. 3/ Др Јован Деретић, „Античка Србија“, Југо ПИРС Темерин, 2000. 4/ Стојан Ненадовић: Шта значи реч Митровица у имену града, www.svevlad.org.rs 5/ Видети детаљнији опис: Мирослав Димитријевић „Тајне ии чудеса града Ђерђелина“, Удружење свесловенске учености Београд, 2014. 6/Јасмина Јовановић у свом мастер раду „Микротопонимија села Сињи Вир, Трешњевица, Рашевица, Поточац и Својново“ наводи: „БУБАН 'бунар који скупља воду из потока': Бубан П(оточац) Р(ашевица) (овај топоним се данас односи на брдо, али се информатор сећа бунара са ког се раније, за време суше, узимала вода за залевање винограда). Са морфолошког аспекта ово не може бити тачно. Њен информатор је очигледно име топониму везао за бунар, што је крајње лаички. Порекло ове речи није словенско, већ потиче од латинске речи – бубети, и како вели Михајловић: порекло ове речи треба тражити у лексичком супстрату (Михајловић 1970: 157). 7/Милош Гроздановић: „Срби јесу најстарији народ“, Београд 8/ Душан Бандић, „Народна религија у Срба у 100 појмова,“ Београд, Нолит, 2004. 9/ Видети детаљнији опис у делу „Монодраме“ Мирослава Димитријевића, „Багдала“ Крушевац, 1997.
0 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|