Апстракт: Колико је стварно било крсташких похода на Исток, осам, десет, дванаест или чак преко стотину похода, како тврде „добри“ познаваоци? Колико су пута европске неорганизоване војне хорде или неорганизоване народне руље, бедне, гладне и жељне пљачке, прелазиле преко наше земље - Велике Моравије, односно преко северне Србије, аутономне земље и државе, потом и Немањине Србије, која је била једина независна област у ромејском царству, имала свог краља (архонта-старешину) и пружала се од Видина и Искара у данашњој Бугарској до Босне и Усоре, од Саве и Београда до Драча и Сера? Зашто у нашим историјским читанкама, уџбеницима и приручницима нема ни помена о томе да су Срби града Ниша потукли крсташку војску до ногу, која се разбежала и „прснула у брда и шуме“? О тој победи Срба и о правим разлозима крсташких ратова, фалсификовању европске историје и србској држави Великој Моравији, коју и цар Константин Порфирогенит спомиње пет пута у својим списима, и о многочему другом непознатом биће речи у овом раду. НАЈПРЕ: КРИВОТВОРЕЊЕ ЈЕЗИКА И ИСТОРИЈЕ
После наводног разлаза Западне и Источне хришћанске цркве 1054. године, разлаза који је произвела римокатоличка прождрљивост и облапорност за материјалним богатством Источног србско-ромејског царства које је било у непрекидном успону, посебно Цариград као највећи, најмногољуднији и најбогатији град на свету, у време када је Рим имао само двадесетак хиљада становника и био обичан провинцијски град пошто се полако сва дипломатија, трговина, економија, култура пребацила у Цариград, у најживље место на Планети. Онда крећу крсташки пљачкашки походи са Запада Европе, инспирисани Ватиканом и под благословом папе Урбана и других, походи који су на крају опустошили Цариград и све благо пренели у Рим. Истовремено, крсташки походи су имали социолошко-политички значај као решење и излаз из беде и сиромаштва најширих народних слојева, незадовољних и бесних, силом спутаваних и заплашиваних народних маса – католичком инквизицијом, односно спаљивањем на ломачи. Ватикан и обесни владари Европе излаз из такве друштвене кризе видели су у пресељењу народа на Исток, у крсташким походима, а све под изговором вишега циља – ослобођења Христовог гроба од неверника. Упоредо са тим, процес језичког инжењеринга латинског језика се наставља, посебно од 12-14. века. Пре тога не постоји ни један оригиналан европски историјски документ на латинском језику. Све су трећеразредни фалсификати, о чему пишу махом немачки филолози и историчари: Топер, Камајер, Депен, Илиг, Гајзе, Фистер. ЕВРОПА БЕЗ ОРИГИНАЛНИХ ДОКУМЕНАТА И АРХЕОЛОШКИХ НАЛАЗА Добри познаваоци европске прошлости слажу се да је њена историја врло недоследна, конструисана, исфалсификована, конфузна и да нема поузданих, оригиналних, података, на које се истраживач може ослонити. То кажу, управо, најугледнији немачки и европски историчари и лингвисти: „Да се не би сумњало у нашу стару историју и да би изгледала вероватна, њени ствараоци су измислили више извора и доказа. Тако су приликом измишљања Германа морали измислити Цезара и Тацита, двојицу Римљана (В. Камајер)! Цела историја пре отприлике 1600 г. није вероватна (К. Фистер). Тако, Улфилу кога познаје и Грим, такође нисмо имали, као ни његов Codex Argentus којим се град Упсала поноси. То је фалсификат, који је настао око 1650. године у манастиру Верден“ (У. Топер, „Библија из Вулфиле“). Затим имамо следеће научно откриће које потврђује налазе У. Топера: „Осим латинског и старовисоконемачка књижевност је одбачена као још једна заблуда владајуће науке. У бројним појединачним доказима латинску песму саксонског краља Хенрика IV (око 1050-те године) Г. Х. Пертз и Р. Кепкр, су препознали као фалсификат једног хуманисте из 1508. године…При томе не би било само доказано да је наша историјска слика оног времена потпуно погрешна, још горе, да у оно време уопште нису постојали латински текстови, да је онај латински морао бити измишљен“ (Уве Топер). „За време Карла Великог, па ни до 12. века када је немачка књижевност наводно настала (још једном), није било ни немачког ни латинског језика јер не постоје оригинални рукописи, документа, ни литерарна дела пре 12. века. Практично, сви документи из тог времена су настали касније… Наш латински је створен тек за време хуманизма (Топер). Никада није био народни језик, већ „lingua franca“ и измишљени вештачки језик“ (Л. Г. Гајзе,189). Латински није тако стар, једва да има 1000 година (Е. Гобович). У 12. веку је уведен је у римокатоличку цркву, као званични језик“ (Л. Г. Гајзе). „За „селидбу народа“ или о некој христијанизацији Меровинга и Каролинга, као и Карлу Великом уз измишљене народе његовог времена, нема никаквих докумената нити археолошких налаза. Не само да у Карлово време није било латинског, није га било ни у 10-том. нити 12-том веку, као што није било ни латинских текстова… Прве обимне латинске текстове класика и биографије Хомера, Хелмија (Хермеса)… и других митских личности припремио је Скалигер око 1600-те године! (У. Топер). Један научник који размишља својом главом јавља се поводом ове теме: Порекло грчког и латинског се може утврдити једино од пре 450 година (К. Фистер). Још један научник размишљао је о латинском језику 200 година пре Фистера…. Од изворног језика је створен други, сада такозвани латински језик за богослужење, трговину и за међусобну комуникацију“ (П.Ф.Ј. Милер). Шта је са старосаксонским? Није постојао! Шта се догодило са измишљеним старосаксонским језичким сведочанствима? „После тога су прво занемела старосаксонска језичка сведочанства, да би триста година касније извор опет почео да тече“ (Егерс). И наставља се! Нису били задовољни ни са „високонемачким“, потребан је био „немачки дворски језик!“ „Карло је хтео да обогати изражајност франачког, па је увео како романтичну тако и визионарску замисао, чак и један немачки дворски језик“ (Фрид). Немачка језичка култура цвета. И шта се касније догодило“? „Истовремено постаје јасно, да језички процват за време Карловог деловања (780-814), који је Егерс увео, уопште није документован… У међувремену, што се првог помена немачког језика тиче званично становиште се променило. Увођење које је датирано на 786-у годину са повратним дејством укинуто је, јер дотични Ватикански кодекс је далеко млађа творевина! Дакле, долазимо до тог Ватиканског Кодекса и у њему споменутог појма немачког језика, „Тheudisco“. „Ватикански кодекс (Codex Vaticanus) је из 4. века (Штајн), владајућа наука га датује у 786-у годину, а Х. Илиг у11. век, међутим, Кодекс је много млађи. Владајућа наука каже да је Codex Vaticanus тако назван по Ватиканској библиотеци где се и данас чува у Риму, али његово постојање се може аргументовати тек од 1481. године! Кодекс садржи Стари завет у „грчком“ преводу… и сматра се једним од најбољих рукописа Старог завета. Настао је средином 4 века н.е. у Лесандрији и зове се „Библија данас“ (А. Лепл). Ту је све лажно, осим, што се ово безвредно дело налази у Ватиканском музеју, па нека тамо и надаље остане“. (Приредио Слободан M. Филиповић, из књиге Миленка. Николића, „Карло Велики није постојао“, 2014. Београд). ВЕЛИКА МОРАВИЈА ОД БЕОГРАДА ДО ДРАЧА И СЕРА И ОД ИСКАРА У БУГАРСКОЈ ДО РЕКЕ БОСНЕ Велика Моравија је србска средњевековна земља и држава о којој „званични историчари“ до сада нису написали ни једну истиниту реченицу, упркос чињеници да њу спомиње управо цар Константин Порфирогенит, њихов најреферентнији „историчар“, у „темељним“ списима „О церемонијама“ и ДАИ - „О управљању империјом“, у којима сe Magna Moravia спомиње чак - пет пута. Два пута у „Церемонијама“ и три пута у ДАИ. Па ипак, „Магна Моравиа – Велика Моравија“ аутора М. Димитријевића је прва књига до сада у србској историографији у којој се говори о аутономној Великој Моравији јужно од Дунава, на територији бивше србске земље Медије (Мезије–латински, коју је верификовао и Тацит у својој Историји). Грчки цареви Порфирогенит лично и таст му, а истовремено и савладар Роман, упућују писма за свечаност архонту Срба, односно „земље Србије“ са њеним областима: Рашком, Босном, и западном Доњом Србијом – Србском крајином. Писма су послата: архонту Срба, архонту Захумљана, архонту Конавља, архонту Травуњана, архонту Дукље, архонту МОРАВИЈЕ ..." Из позива се види да „архонт Срба“ као владар представља све Србе унутрашње Далмације, што упућује на закључак да је „земља Србија“ опет уједињена под кнезом Чаславом, осим АУТОНОМНЕ ВЕЛИКЕ МОРАВИЈЕ, пошто је њеном архонту послато засебно писмо – позивница. (В. Извори II, стр. 77 - 78; Рачки, Документа ... стр. 416, бр. 206). Магна Моравија - Велика Моравија, аутономна кнежевина носи назив према србској реци Великој Морави, а сагласно величини територије насељене Србима и постојећим односима снага. Велика Моравија се налазила северно од области Рашке, уз ток Велике Мораве, затим Западне Мораве, највећим делом на њеној левој обали, а на истоку од Велике Мораве, односно са њене десне стране, прелазила је обале Тимока и простирала се све до Искара, док се на северу пружала све до обала Саве и Дунава. Велика Моравија је покривала Тацитову Мезију (Медију), а „Тацит описује само једну Мезију, у истом поменутом периоду, која се простире од Дунава и Саве средином Балканског полуострва, - уз Велику и Јужну Мораву до-Вардара; уз Колубару и Ибар, па низ Дрим до Драча; иза Старе Планине, уз Искар и низ Струму до Сера (Сереза), као источну границу између Мезије и Тракије, - до јужне граничне линије: Сер, Дорјан, Охрид, Драч; и западне приближно: Скадарско језеро, ток Лима и корито Дрине од ушћа Лима до утока у Саву. Тако се може разумети према опису Тацита, c обзиром на покрете њене војне силе, помињане репере и суседство. Потоњи су смислили, односно измислили "горњу и доњу" Мезију и област Дарданију (преличену од Сарданије) коју ни Тацит нигде не спомиње. Порфирогенит је пет пута, у два списа, описао постојање србске кнежевине Велике Моравије, јужно од Саве и Дунава са Београдом, на територији пруженој од Босне и Дрине до Видина и реке Искар, докле је била граница србске провинције Мезије“. (Б. Влајић Земљанички: „Срби староседеоци Балкана и Паноније“, Београд, 1999.) Дакле, преко те србске земље и државе, током 11. и 12. века, а од 1184. године, када Стеван Немања осваја Ниш и проширује своју дедовину, онда су крсташи пролазили и кроз србску – рашку Србију као хорде неорганизованих или колико-толико организованих крсташа у поход на Исток, и то не осам или десет, већ преко сто пута, како се наводи чак и у Википедији:“ Крсташких ратова је било осам, не рачунајући сељачки крсташки рат и дечји крсташки рат. Мада сматра се да их је у ствари било преко 100“. Да је европска историјска наука нетачна, недослена, фалсификована и сакривена, због много разлога, нека послужи и последња реченица „мада сматра се да их је било преко 100“. О чему онда ми говоримо, о каквој историји Европе? И зашто се не може рачунати и сељачки крсташки поход, као и дечји крсташки поход?! Када их је било. И када су се трагично по крсташе завршили? Да можда намерно тадашњи папа и европски владари нису пустили голе и обесправљене масе са свих крајева Европе да крену у сељачки крсташки поход, без претходне војне обуке и вештине, како би брже и лакше изгинули, и како би се европске државе ослободиле социјалног баласта пауперизованих (осиромашених) гомила. Било би непотребно да сада и овде набрајамо све фалсификате и бесмислице које нам се нуде под плаштом крсташких ратова, али само да споменемо „Дечји крсташки рат“, у ком је извесни дечак сакупио 20 000 дечака и кренуо са њима на југ. Када су дошли до Медитеранског мора трговци су их укрцали на седам бродова и превезли у Тунис где су их потом продавали као робље. Замислите да неки дечак окупи толико деце – 20 000 а да то нико од владара или папске курије не примети?! И та јадна деца су у крсташком походу видела излаз из тешкоћа, као што су глад, беда, болести, суша, бездушност феудалаца и католицизма и римокатоличке цркве, односно из несреће у којој су се ова деца налазила као и њихови бедни и сиромашни родитељи. ЛАЖНА ИСТОРИЈА – ЛАЖЉИВИ ПРЕДАВАЧИ На часовима историје, па чак и у гимназији, професори су нам уливали у главу имагинарну кривицу што су наши преци Моравци из заседа густих моравских шума, дуж старог моравског пута – Стареника, гађали крсташе и нису им дали да мирно прођу и остваре своју мисију. А ево шта о томе каже један србски високи интелектуалац: „А нападали су их зато (мисли се на Моравце) што: куд су пали све су опустошили, као што оно чине скакавци“. (Сретен Л. Поповић „Путовање по новој Србији“, Српска књижевна задруга, Београд, 1950. стр. 308). Било би преопширно да овде спомињемо сва пљачкања која су учинили крсташи у Земуну, Београду и другим успутним местима поред Цариградског пута, док нису дошли до Ниша. Сличне лажљиве приповести слушали смо и од појединих званичних историчара и кустоса у медијима или на предавањима, у штампи или на радију. Говорили су нам да је крсташки задатак био да ослободе Христов гроб од Сарацена, а Сарацени су Сарини потомци, то јест Јевреји. (Сара је жена Аврамова, кога Јевреји сматрају оцем нације). У суштини грамзиве европске владаре и витезове занимало је само јеврејско злато и баснословно богатство Соломоновог храма. Колико се европска историја мистификује, односно сакрива, нека послуже и следећи подаци. Пре него што је кренуо наводно Први крсташки поход, нико од поменутих „кустоса“ лажљиве историје не спомиње тзв. претходнице. Прва претходница је била гомила поклоника хаџија. Тако је долином Велике Мораве 1054. године прошао камберски Литбер, који је са 3000 хаџија ишао у Палестину. Године 1064. старим моравским путем, кроз густе храстове шуме прошле су четири владике: колоњски, штајерски, бамбершки и утрехтски, са 7000 поклоника. Онда је Француз Валтер Сан Авоар, познатији као „Валтер без новца“, са својим нестрпљивим Французима кренуо као „авангарда“ испред немачке војске коју је предводио Петар из Амијена. Валтерова војска голих, босих и гладних, чинила је пљачке по Земуну и Београду. Када су најзад прошли долином Мораве и стигли у Ниш „Валтер без новца“, замоли старешину града да помогне његовим крсташима, а србски народ, грађани Ниша, лепо приме ове странце, нахране их и дају им све што се могло дати. ПРВИ ПОРАЗ НЕЗАХВАЛНИХ КРСТАША У НИШУ „Тек што ови беху одмакли кад за њима дође главна маса крсташа, коју је предводио Петар Амијенски. Било је пред њим преко 40.000 крсташа, а са њима пуно деце, жене и стараца, једна маса неорганизоване или неуређене светине из свију крајева Европе. Пређу Нишаву на Каменитом мосту и настане се на левој обали према граду, на пространој пољани. Затим шта је и како је било, овако је г. Стојан Новковић описао: „Стратег Никита из Београда допусти крсташима да се у граду могу снабдети храном, и то још по јефтинијој цени но обичној, но с погодбом да за то дају у таоштво двојицу својих витезова. Цео дан се трговало и продавало, и Нишевљани су Латинима много и поклањали, не тражећи новца за свашта, и нарочито су сиротињу милостињом богато обдарили. Али сутрадан, кад се стан већ креташе, стотине Немаца разљућених још од јуче због некакве кавге коју су с неким у Нишу имали, полете к реци и запале седам воденица. Нато у вароши све живо скочи. Почну викати како Латини нису никакви Хришћани, него разбојници који добро злом враћају. На заповест стратега Никите, Нишевљани скоче на оружије, све полети за крсташима и од њихових стражњих чета учини се права кланица. Петар од Амијена беше далеко напред када га један витез трчећи као без душе стигне и црне му гласе каже. Он се поврати, стане стишавати, али крсташе није могао већ никако стишати и здржати. Хиљаду њих отисне се од војске и полете к Нишу, мосту на Нишаву и градској капији. Нишевљани, грађани и посада, излете из Града, и око моста се заметне најкрвавија битка. Многи од Латина буду нагнани у Нишаву, те се у њој и подаве, многи буду с моста у воду побацани, многи изгину од мача, копља и стреле нишког грађанства. Бој се сврши потпуним поразом крсташа, који прсну куд који у шуме и брда. Скоро случајно искупе се вође на врху једног брда. Трубе затрубе на збор и једва мало помало саберу растерану војску. Беше пропало 10.000 људи, 200 кола, и међу њима кола са новцима, оним истим које је Петар с тешком муком скупио по западу.“ (Сретен Л. Поповић „Путовање по новој Србији“, Српска књижевна задруга, Београд, 1950. стр. 309-310). ЗАКЉУЧАК О следећем крсташком походу, који је трајао од 1142-1148. године, дакле шест пуних година су пролазили крсташи долином Мораве и Стареником царским, под вођством француског Лудвига Седмог и цара немачког Конрада, зна се да је прошао без већих невоља, и да су се охоли крсташи кроз Моравску Србију понашали, након великог пораза војске Петра Амијена, пристојно и учтиво. Овде нас не занима историја крсташких ратова, и нећемо ширити причу на ту страну, јер нам то и није циљ, а ионако историја крсташких похода је пуна контроверзи, већ смо желели само да подсетимо на први пораз незахвалних и пијаних крсташа у Нишу, о чему се не говори у уџбеницима и приручницима наше историје, о поразу европске војске у нашим крајевима, поразу који се скрива, гура у таму заборава, ниподаштава... Од кога се скрива и зашто? А да су Нишевљани (Нишлије), којим случајем изгубиле овај бој, он би се истицао и потенцирао у свакој прилици и у сваком напису наших „званичних историчара“, а крсташи би се „величали до небеса“. И један од важнијих намера овог рада је да се види шта немачаки и европски историчари говоре о прошлости Европе, њеној повести, идеолошким конструкцијама и историјским фалсификатима. О томе „објективна“ и „званична србска историја“ никада до сада није говорила. /Напомена: Паметарница је стари србски назив за историју/. (Наставиће се)
0 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|