ПРАИСТОРИЈСКИ СРБИ ТРОМОРАВЉА (6)
Историјско-језичка и археолошка предочавања Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ БРЕГИ (ФРИГИ) – ПОШТОВАНИ ОД ЕГИПЋАНА КАО НАЈСТАРИЈИ НАРОД НА ЗЕМНОМ ШАРУ Србска присторијска држава Брегија (Фригија) простирала се на простору данашње централне Србије, око Копаоника и Мораве и граничила се са Македонијом. Хомер у ''Илијади'' на више места спомиње Фригију и Фрижане (Фригијце) као савезнике Илијиног града Троје, као например у ''Песми о Долону'', (стих 432), или пак у разговору Ахилеја и србског краља Пријама, господара Троје (24-543, 547). И Херодот у својој ''Историји'' тврди да су Фрижани пре сеобе ''живели у Европи, у суседству Македонаца'' (''Поломанија'', 73), као и то да су се вртови чувеног србског краља Мите (Миде) налазили у близини границе са Македонијом (''Уранија'', 130). Да се подсетимо, Грци су Европом називали просторе Србије до Саве и Дунава. То је за њих била стара Европа, па самим тим и за Херодота. Оснивач тог Брегијског (Фригијског) краљевства био је Тантал, јер о њему постоји најранији писани помен као владару Фригије, који потиче из времена Сербоновог похода. „Код Еузебија налазимо податак да је Тантал владао Фригијом, односно старом Меонијом, око 1350. г. п.н.е (3.ст.391). После Тантала настаје владавина династија Гордија (Ђорђија) и Мите“. (Јован И. Деретић „Античка Србија“, стр 57). Познати су вртови краља Мите (Миде), северно од македонске границе. О томе нас Херодот информише у следећим редовима:
0 Comments
САЖЕТАК:
Основна идеја овог кратког излагања је да се што потпуније сагледа житије Светог Романа Преподобног, овога пута као - Светог Романа Подјухорског, србског монаха чудотворних моћи, односно - Светог Романа србског. Најпре ћемо да се позовемо на доступне писане изворе: 1. У „Гласнику“ СПЦ имамо следећу тврдњу: „Ако се у народу и назива Свети Роман Синајац, не значи да није могао да буде Србин, јер су србски монаси имали контакта са молчалницима Синајског манастира, о чему говоре књиге пронађене у овом манастиру на србском језику“. („Гласник“ – службени лист Српске православне цркве, број 11, 1966). ПРАИСТОРИЈСКИ СРБИ ТРОМОРАВЉА (5)
Историјско-језичка и археолошка предочавања Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ ТЕМЕНИЋИ – НАРОД ОД РОДА СЛАВНОГА ЈЕРАКЛА Теменићи су једно од најстаријих србских праисторијских племена, које живело на обалама Велике и Западне Мораве, у пределу који и данас носи име по њима-Теменићима - Темнић. Народ од лозе Јеракла (Јераклићи) односно Серба Макеридовића, дивинизованог у бога Сербона, а у народу популарног цара Тројана, о коме смо већ писали у вези са Тројан-градом код данашње Ћуприје. Јераклово потомство је врло разгранато. Сам Јераклид потиче од Јеракловог сина Хила, који изроди Клеодеја, а овај Аристомаха, а овај опет роди – ТЕМЕНА. Мит о ТЕМЕНУ остао је записан захваљујући Паусанију, (2. век п. н. е.), (Паусаније, „Опис Хеладе“, Нови Сад, Матица српска, 1990.), Плутарху (Плутарх „Славни ликови антике“, Нови Сад, Матица српска, 1990.) и Аполодору (1. на 2. век п. н. е.). И по једном, и по другом, и по трећем писцу, ТЕМЕН је србског порекла. Нужно је довести у везу данашњи топоним ТЕМНИЋ са ТЕМЕНИЋИМА. То античко србско братство насељавало је простор данашњег ТЕМНИЋА, односно обале у горњем току Велике Мораве, као што смо већ напред рекли. Из родослова Јераклида даље налазимо да је ТЕМЕН родио КАРАНА, оснивача племена КАРАНА, односно КАРАНОВИЋА, из чије лозе и потиче Александар Велики, цар србски. Теменићи су подигли древни србски град Ђурђелин, код данашње Бачине, испод јужних падина Јухора, у време владара Ђурђа, по коме је град у почетку и носио име - Ђурђелин, да би данас еволуирао у – Ђерђелин. Ђурађ је опеван у старим народним песмама као велики јунак, али и дивинизован у рангу са Триглавом, Перуном, и другим боговима древног србског Алимпа (не Олимпа). Теменићи су нарасли у велики народ, делом су се селили на исток у Азију, о чему пише Милош С. Милојевић: „И тамо у Азији и овде су биле реке и градови тога имена...Темна река – Темнон планина, вид: наш данашњи Темнић“.(М. С. Милојевић: „Одломци историје Срба“, Србско учено друштво, Државна штампарија Београд, 1872; репринт ИКП „Никола Пашић“, Београд, стр. 43). |
Мирослав
|