КРСТАШИ СУ ПРЕКО СТО ПУТА
ПРЕЛАЗИЛИ ПРЕКО НАШЕ ЗЕМЉЕ Апстракт: Колико је стварно било крсташких похода на Исток, осам, десет, дванаест или чак преко стотину похода, како тврде „добри“ познаваоци? Колико су пута европске неорганизоване војне хорде или неорганизоване народне руље, бедне, гладне и жељне пљачке, прелазиле преко наше земље - Велике Моравије, односно преко северне Србије, аутономне земље и државе, потом и Немањине Србије, која је била једина независна област у ромејском царству, имала свог краља (архонта-старешину) и пружала се од Видина и Искара у данашњој Бугарској до Босне и Усоре, од Саве и Београда до Драча и Сера? Зашто у нашим историјским читанкама, уџбеницима и приручницима нема ни помена о томе да су Срби града Ниша потукли крсташку војску до ногу, која се разбежала и „прснула у брда и шуме“? О тој победи Срба и о правим разлозима крсташких ратова биће речи у овом наставку фељтона.
2 Comments
ИСТОВЕТНИ ТОПОНИМИ ВАНДАЛИЈЕ
И ТРОМОРАВЉА Идеја: Основна намера овог истраживања је предочавање истоветних и сличних топонима, оронима, хидронима и етнонима данашње Немачке и Прибалтика (старе европске и балтичке Србије или Вандалије) и данашњег троречја Велике, Јужне и Западне Мораве – Троморавља, којим желимо нагласити сродност србског народа у матичној поддунавској или данашњој, односно вечној Србији са Србима северне Европе, у коју су Срби, као народ и раса, отишли давно пре нове ере, ширећи се зракасто на све стране света. Срби су народ који свет населише, а себе не раселише. И у моравско-дунавској колевци србског народа, као и широм три суседна континетна ни после толико хиљада година нису се изгубили истоветни географски и народски називи (етноними). Овде ћемо се задржати на идентичним називима Троморавља и древне србске Вандалије, у данашњој Немачкој. АПОЛОНОВО СВЕТИЛИШТЕ КОД ПАРАЋИНА
На југоисточној падини Карађорђевог брда код Параћина, у винограду Ђорђа Пешића, трговца, 1896. године пронађено је 11 мермерних плоча у рељефу са мотивима Аполона, а археолози тврде да је реч о тзв. „Трачком коњанику“ и „Подунавском јахачу“, као и једна вотивна плоча са ликом бога Митре. (Ч. Марјановић: Темнићки зборник, књига 1, Београд 1936., стр. 16.). Како се ради о значајном броју археолошких налаза, очигледно је да је у питању и значајно историјско налазиште–светилиште праисторијских Срба, упркос чињеници да сви археолози, који су проучавали вотивне плоче из Параћина, проглашавају га мањим и безначајнијим светилиштем, а његову локацију још увек не могу тачно да одреде, чак ни приближно, иако је то први локалитет пронађен дуж трасе старог србског Народног пута, Моравског пута, касније ромејског Via militaris–a Цариградског друма и Царског стареника. Та траса пролазила је кроз данашњу општину Параћин, а у праисторијско време покрај „винчанског велеграда“, данас познатог као археолошки локалитет „Слатина“ код Параћина. Локалитет „Слатина“, на северо-источној периферији Параћина, први пут је археолошки регистрован пре Другог светског рата, али се озбиљнијем истраживању приступило тек са изградњом првог аутопута Београд-Ниш. После дуге паузе локалитет је поново истраживан у време када је грађена нова траса Аутопута Е5 1985. и 1986.године. |
Мирослав
|