Ова три цветачника духовне поезије
ЦВЕТОСАВЉЕ посвећујем својој ћерки Катарини Аутор ДРУГИ ЦВЕТАЧНИК ГОСПОД ЖЕЉЕН И ЉУБЉЕН Уместо предговора 1. Као што наше физичко тело не може само од себе да живи, већ иште од земље (којој ће се и вратити) физичку/материјалну храну, тако и наша душа не може сама од себе да егзистира већ тражи себи духовну храну, светлост и одору од свога Творца, да би могла да опстане на свом степену материјализације, у коју је сишла по закону узрока и последице, који неумитно влада у овом пропадљивом свету, ”долини суза”, првом чистилишном кругу или како се све још не назива у литератури, филозофији, религији и мистици овај ниво свеснога живота у Космосу. За разлику од физичког тела које одмах узима слободно, према својој потреби и подобију, душа је принуђена да употреби молитву – једино средство које јој је дато у општењу са Богом, Логосом, Апсолутом, да би добила оно што жели – да би на њу сишла Благодат Божја. И песма човекова је благодат Божја и убраја се у врхунске творевине људскога духа, представља једну од највиших додирних тачака Неба и Земље, најлепши вид стрепње, додир Бога и Човека, највиши могући узлет у Вечно и Божанско. У свом скромном искуству генерације песника такозване Адамове цивилизације(узети крај-ње условно), користиле су и користиће најра-зличитије путеве доласка до песме, готово неисцрпне мoгућности свести и подсвести, умног и заумног, реалног и надреалног, оностраног и овостраног, што у крајњем случају, и поред свег богатства, сјаја и шаренила, има само скромни учинак – незнатно проширење ума људскога и благо померање прага свести ка Божанском. Од свих поетских путева, стаза и богаза, познатих и непознатих, опробаних и негажених, сигурних и опасних, најстарији и најсигурнији пут до песме је - пут молитве. Не треба посебно наглашавати да је „Оче наш...“ већ два миленијума најизговаранија песма на свету, коју нам је лично срочио и оставио Богочовек Господ Исус Христ, као најсигурнији пут и Божији миљоказ- путоказ, у свакој прилици, за све верујуће и неверујуће, па и за поетска надахнућа. Молитва као модел човековог говора и поезије познат је још од најстаријих време-на,из дубоке праисторије. Губитак бесмртности и пад у грех, писци старих књижевности су снажно осећали и доживљавали, можда боље него ми данас, па у њиховим делима налазимо врло разрађене модалитете књижевне молитве – песме од којих су се до данас сачували само по неки облици, који се додуше врло ретко пишу, и не користе у поезији, а још ређе изговарају. Хуманизам и ренесанса ће, нажалост, прихватити од грчке ниже облике молитвене поетике, који ће потом врло дуго опстати у западној књижевности.Тек ће српско-ромејска цивилизација, односно православна религија и поезија подићи најлепши споменик – молитви песми. У православљу молитва доживљава свој научни степен и у тој молитвеној гностици се отишло толико далеко да су светогорски исихасти, кроз своје мистично божанско искуство срочили најкраћу молитву – песму – Исусову молитву: “Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног”. Циљ предговора није детаљна анализа овог теоријског проблема, већ само указивање на помало заборављени песнички пут – молитву, којом су наши претходници достизали свој степен духовности и кроз песму разговарали са Богом и вечношћу, са својим прошлим и будућим животом, са бесконачном љубављу, која је врхунски, универзални и непролазни закон свега постојећег, а што је циљ сваког песничког напора. Монотеистичко богомисленије има дугу традицију и на овим просторима још из древне прасрпске вере, а у хришћанству почев од првоапостола Андреје, рођеног брата Светога Петра и првог ученика Господа Исуса Христа, који је, према легенди, живео у пећини изнад тадашњег Тројан-града, а данашње Ћуприје. Свети апостол Андреја је и освао моравску епископију (можда и патријаршију?) у Тројан граду, и по одласку у Кијевску Русију оставио је у Тројан граду утврђену Христову цркву. Наш највећи боготражитељ и равноапостол Свети Сава, најдубље је познавао молитву као директни контакт са Богом, дар Божји и благодат, али и молитву као књижевни облик. Свети Сава свој молитвени однос задржава и у књигама које имају правни карактер, па наравно и у „Житију Светога Симеона“. Молитвено богомисленије и писање испунило је Јефимију и Деспота Стефана Лазаревића Златоустог, али и Константина Филозофа, Филозофа Данила, Григорија Цамблака... О тој поезији су писали и говорили многи умни људи и ствараоци, а на истеку 20. века јављају се и добри избори старе српске духовне поезије и беседништва, али нико до данас није ни ослушнуо, акамоли сачинио избор из најновије српске молитвене поезије, која је настала, оквирно, у последњој деценији 20. века, и наставила да се развија у првој деценији 21. века. Зато, поред осталог, овај избор најмлађе српске молитвене поезије и културе има за циљ да подржи и подстакне све ствараоце да се врате на пут православне духовности, да буду и остану у непрекидном молитвеном дијалогу са Богом, као својим Небеским Кореном, јер у нашој књижевности поетски и духовни врхунци достизани су само онда када је песма била испуњена молитвом. Молитвеност као верска и културна форма се заборавља и уступа место присили у најши-рем значењу, што мења свест људи и генерација, које све више одбацују ауторитете, па и Врхунски Божји Ауторитет, те тако доприносе да се поцепа, ионако, танко ткиво молитвене културе. Па и поред свих протеривања Бога из цркве и свих харанги против религије и вере, посебно православне, молитва је као најдубљи људски, а слободно могу рећи и онтолошки, али и историјски чин, успела је да се одржи у срцима, одакле је антитеисти и атеисти, и остали богомрсци нису, на срећу, успели одагнати. Зашто је била потребна молитва древном, па и модерном човеку, који у Науци види спас и Спаситеља, као да наука заиста може да замени Творца? Савременим психолошким речником казано, (бојимо се да сада ризикујемо исклизнуће у баналност), молитва је потребна ради мирније савести, појединца и колектива, молитва „учи срце да буде нежно“, племенито, саосећајно, односно молитва је најбоља одбрана од свих зала које могу да нападну човека, његово тело и дух. Молитва је најважнији део „одбрамбеног система“, контакт са Највишим Духовним Напоном, са Највишом Логосном Силом, која ангажује у пунијој мери анђела чувара, или Супер Его, Над Его, Над Ја, и према Јунгу, на тај начин крећемо ка индивидуацији или Обожењу. Зато нам се повратак молитвеној психи и молитвеној култури намеће као неопходност. Исправном применом молитве, јача се вера човекова, за сваки посао, човек се облачи у божанску енергију, облачи се у Божју благодат, миром контролише своје срце, себе и свет око себе, а молитвеник поприма нове психичке и психолошке особине и поштовање околине, и постаје узорнији човек, пример човештва. Молитвом се измољује у Богу највиши дар – Мир Божји, а он је сваком створу земаљском потребан, као и целом свету. 2. Овде желимо да у најкраћем могућем осврту подсетимо читаоца на традицију молитвене песме у српској књижевности, од средњега века до последње деценије 20. века, у којој се јавља нови талас молитвеног обраћања Богу кроз песме нове песничке генерације, коју је задесила страшна судбина – велика и незапамћена ратна разарања на просторима бивше државе Југославије, бомбардовање и војних и цивилних циљева, када су невине људске жртве биле само – „колатерална штета“, а злочиначка акција се цинично називала „Милосрдни анђео“. Ту генерацију песника и нових молитвеника, у ковитлацу бомби, у ратној страхоти, књижевна критика није ни могла да испрати, што је и разумљиво. Зато смо овај цветник назвали „Најновија српска молитвена поезија - Господ жељен и љубљен“ и посветили га тим песницима чије песме, ипак, нису доживеле заслужено место у нашој литератури и књижевној критици, без обзира што су неколико песника својим грандиозним песничким делом, скренула пажњу на себе. Већина њих није доживела потпуније представљање широј читалачкој популацији код нас. Прву молитву у средњовековној српској књижевности, мада је и пре тога у српској књижевности било молитвених песама, али и свака песма је у суштини молитвена и духовна, написао је Свети Сава (Немањић) – „Молитва о избављењу од страсти“. Поред Саве Немањића у том златном периоду српске молитвене и богонадахнуте поезије, песме су писали још: Јефимија, Стеван Првовенчани, Доментијан и Теодосије, Кнегиња Милица, Јелена Балшић, Патријарх Јеврем, Ђурађ Бранковић, Арсеније трећи Чарнојевић, деспот Стеван Високи Лазаревић, али и бројни монаси и монахиње, принчеви и владари, владике и патријарси... Заправо сви познати писци тога времена писали су молитве. Чак и владарске повеље и хрисовуље имале су уводни део-аренге, такође богонадахнуте и у молитвеном тону, често са високим песничким узлетима. Век просвећености задржао је молитву у српској књижевности, која је уткана у поједине песме Захарија Орфелина, Павла Соларића и Гаврила Стефановића Венцловића. У 19. веку молитвена песма се брже шири међу песницима, а посебно се истиче Јован Јовановић Змај, који је написао много песама у жељи да деци приближи Христа и Његову Љубав, а посебно се истичу „Молитве наше мале Данице“ и убрајају се у најлепша остварења овога песника-великана српске књижевности. И Јован Стерија Поповић, Бранко Радичевић, Милица Стојадиновић Српкиња, Јован Илић и други песници су такође неговали молитвену песму и лично обраћање Богу, кроз своје поетско надахнућем остваривши утисак много веће присности с Творцем од средњовековних песника. Петар Петровић Његош и Петар Прерадовић испевали су можда најемотивније песме-молитве Сведржитељу, из којих се види песничко осећање недокучивости и недохватности Божје. Двадесети век српској књижевности донео је изванредне молитвене песме и обогатио заувек српску литературу овом непролазном формом. Сетимо се само песме „Санта Марија дела салуте“ - Лазе Костића, која је сва у молитвеном узбуркању, „Претпразничко вече“- Алексе Шантића, затим песнике као што су Јован Дучић, Милан Ракић, Милутин Бојић, Момчило Настасијевић... После Другог светског рата Бранко Миљковић и Васко Попа посвећују песме српским манастирима, а Миодраг Павловић исписује молитву „Господе услиши“, после којих се постепено обнавља интересовање српских песника за молитвену традицију. Исидора Секулић, Јустин Поповић, Алек Вукадиновић, Матија Бећковић, Иван В. Лалић, Љубомир Симовић, Стеван Раичковић, Слободан Ракитић, Милан Комненић, Драгомир Брајковић, Рајко Петров Ного, Ђорђо Сладоје, Милосав Тешић. Посебно издвајамо допринос молитвеној поезији највеће српске песникиње Десанке Максимовић у књизи „Тражим помиловање“. Наравно, није нам овде циљ да набрајамо све песнике 20. века који су писали молитвене песме, а њих можемо наћи у бројним антологијама насталим у 20. веку, посебно у његовој другој половини. Да споменемо само најзначајније ауторе тих антологија. То су: Павле Зорић, Ранко Рисојевић, Драгомир Брајковић, Јован Пејчић, Раша Перић, Мирослав Лукић (Бела Тукадруз), Верољуб Вукашиновић, Мирослав Димитријевић... Посебно место у српској молитвеној књижевности припада светом владики Николају Велимировићу који је писао – молитвене књиге. Посебно истичемо књигу „Молитве на језеру“, која је свакако најзначајнија књига у српској књижевности 20. века, али и у целукупној историји српске књижевности. И целокупна дела овог српског светитеља и свеца, су сва у богомоленију исписана, па чак када имају и прозну форму. У својој егзалтацији и хипостази свети Владика Николај се највише узвисио од свих српских књижевних стваралаца и у равни је са Светим Савом. Последње деценије 20. века почиње нови талас молитвене поезије у Срба, наставља се и у првој декади 21. века, али он није готово ни регистрован у књижевној критици, па самим тим није ни валоризован како треба и колико заслужује. Тихо и скромно, у складу са својом поетиком и вером, ови песници живе свој богат духовни живот и не траже никакве помпе, ни простора у медијима, ни славе овоземаљске. Они пишу и моле се, моле се и пишу, и њихове песме су усрдне молитве, баш као што чињаху и њихова сабраћа у прошлости. Милош Јанковић МОЛИТВА ГОСПОДУ 1. Владико добри, Надо, Творче, помози, окрепи, осветли тмушу, под хитон прими, Слатки Оче, и моју од греха болесну душу. Свемудри Царе, слабости ми схвати, и због њих све тежа сагрешенија, страх ми од Пресуде пресудом скрати, награди ме казном, услиши прошенија. Не презри моленије, макар и касно, пројави Себе кроз мене, црва, и дај да, слеп, видим Те јасно, од хлеба Твог будем најмања мрва. 2. Кичму ми исправи крстолики знамен, бденијем сам дугим у помоћ Те звао, на молитву стадог спасоносни камен, и капију Царства сузом откључао. Душегубна беху многа моја дела, Поново ме, Царе, усини, опрости, Ти си све у свему, васељена цела И Видар и Судија свакој мојој злости. Да не браздам дно, тонем у кал, земљани сасуд празан да бивам, већ табор врлина, пенушави вал, док именом Твојим ја душу омивам. 3. Оскудан је ум да прослави Тебе, Твоје усељење у дом препун марака, Владаоче неба,од ког тама зебе, Ти си светло вечно, Тросунчана зрака. Таштина ми буја, у гласу је имам, гордост венац иште, Ти јој речју судиш, али чак и такав- милост Твоју примам, на зла моја, Господе - љубављу ме нудиш. Сатрудник сам био злоумља и беса Сав у виру страсти, авет што не спава, Тек камара крви, костију и меса, И нелишен једино богозаборава. 4. И не спознах дуго куда душу водим, нити шта јој ране као мелем блажи, не умрех у себи – да се Тобом родим, нити видех стазу која подвиг тражи. Твојему познању научи ме, Боже, нека је и мени све Тобом речено, јер једино тако воља моја може да надвлада зло рађањем стечено. Да могу путем – правим и чистим, у стаду Твом, достојан, да трајем, и срцу што кајање чини га бистрим, у векове векова Теби се дајем. ПРЕПОДОБНИ ЈОВ СИНАИТ Научио ја сам све, а то све је – речи две, чији вечни слушам хуј, кажем: Боже, помилуј, онда уздах-једва час, опет пустим ја свој глас, који опет каже све, оно исто као и пре, и у чему живи свагда, увек само једна нада, да сам све што се сме, и да не знам ни за кога, сем за Бога Јединога, па ја опет гласом истим кажем све срцем чистим, кажем речи које хује: Бог нека ме помилује. ЈУСТИН ФИЛОЗОФ Ја не спознах дуго куда душу водим, нити шта јој ране као мелем блажи, не умрех у себи да се Тобом родим, нити видех стазу која подвиг тражи. Твојему познању научи ме, Боже, нека је и мени све Тобом речено, јер једино тако воља моја може да надвлада сумњом у срцу стечено. Путем бих Твојим, правим и чистим, у стаду Твом, и достојан, да трајем, кајањем бих срце своје да избистрим, и у векове векова Теби га дајем. ИКОНА БОГОРОДИЦЕ „ОДИГИТРИЈА“ Верних Спасе и Палих Дозвање, Чамотиње лиши грхољубног створа, Милост ми подари за касно спознање, Да човек Христосом ка човеку мора. Слеп сам био и добрима далек, Оглувела твар, тек наизглед жива, Учини да молитва, тај искрени лелек, И моје исцељење коначно бива. Твојом љубављу и милошћу обливен, Не сме, Мајчице, подићи главу, Лековитом водом од блата умивен, Да Сина Ти сачекам и Његову славу. Размрси, Свечиста, моје клупко црно, Без помоћи Твоје занавек се гасим, Већ дуго је у мени то јалово зрно, Кажи да проклија и да душу спасим. (Из књиге „Светачник“) Верољуб Вукашиновић МАЛА СВЕТОСАВСКА МОЛИТВА Од мене почни, Оче, Одмери моја дела, Јесам ли сасвим срочен Или сам делић дела. Испрљало се платно, Замукла песма себра А све је теже клатно Што удара у ребра. Од мене почни. Грехе На видело, до века. Шћућурен испод стрехе Један ме голуб чека. МОЛИТВА КНЕГИЊИ МИЛИЦИ Са Јефимијиног светог веза Грлица словних чују се гласи Звер је пуштена а мач свезан Дођи у помоћ ма где да си За Тобом плачу горе и хуми Крај задужбине светло се гаси И другачије време шуми У помоћ доћи ма где да си Да ли то липа ромори смерна Ил пчела лети понад слеза И крина који ће да нас спаси То нам ти шапћеш благоверна Нема нам кнеза, нема нам кнеза У помоћ дођи ма где да си Иван Лаловић Боже, сласт донеси, горко је у грудима, на небеси ако јеси, чежњо плава, невидима. И укором допринеси да дотерам диоптрију на небеси ако јеси, да не храним ништарију. Дејан Богојевић ЗВЕЗДАСТИ КАРАВАНИ НАД СРБИЈОМ „Беше рода светла и славна и нарочита, Од царског неког корена, Племена Светог Немање, Првог господина Србима“ Житије кнеза Лазара, 1392. године Њени прсти по земљи љубав су Једини мост Гордости једини одговор Воде и неба Муњевити просеви дубина У којим бдију све њене светлости Кроз ноћ Поглед јој казивање знано Молитва зајезерила дечјим душама Без починка На правом месту кнегиња Разбуктала угарке наде На старом двору Раскрилила преостале нити Језик срца Загосподари и очува Вечно сунце над Србијом Звездасти каравани плове Миодраг Петровић МИЛИЦА Милице, мајко света, Сјај свој од трпње и јада. На нас грешне, проспи. Да те благосиљамо ми Убоги и прости. Да знамо кад нам је дан, За ноћ смо увек спремни, Јер сан је наш располућен На друм небески и земни. Милице, сестро света, Милост твоја у границе наше. Многи се јади на српско гумно збраше. Али и кад нисмо, сестро, Ми сво своје јестество. А ти нам, милошти пуна, дошапни И шта јесмо. Милице, кћери света, Како да се путу подучимо Божјем. Да нам се сачувана од пакости, Честита деца множе. И дан молитва Теби Засја нам нова слава. Да не теку мутни Ибар и Морава. Да те Бог сачува и бистра Љубостиња И не мори више, пуста, горава. Милице, кнегињице И жено свих жена Избави од искушења род твој И плот и света исходишта. Кад васкрсну наши свеци Из пепелишта, јама и кречана Нек и крвницима засветли. Да све не буде ништа Кад из мрака кукурикну петли И забрује звона са Пећке и Дечана. Захвали своме сину, Рабу, нејаком, божјем, Што у потрази за леком, Не посегну за ножем. Већ, истином и лепотом, Окреће правде жрвањ. И свако млевено зрно И сваки, благосиља, мрваљ. Јер свет овај на окупу, С надом у васкрсење, Држаше нада и вера И нада у исцељење. Болесно људско је биће И склоне су године паду. Ал, сабрана словесна душа, У вери и у наду, Дух Свети призва И молитву молитвом счини. На част Милици мученици И чест Јагодини. За ускршњег поста лета Господњег 2007. У Новом Саду Владан Ракић ХРИСТОС СЕ РОДИ! Дао си и дајеш пуноћу времену Улио дух у жељу благочестиву А љубав у људе и пастире своје Које си очовечио вером Божјом И крстом части у узглављу неба. С Твојим духом и крвљу у себи С вером и у венама космоса Господско се осећање прелива И цели свет одржава и спасава До вечности се разноси и вазноси Као Витлејемска пећина у срцима _- Христе, Оче што се у нама роди Непролазје Твоје по нама броди Мир Твој, слобода, памјат и мир свима Мир свима у слободи! И: Христос се роди! ХРИСТОС СЕ РОДИ! 6. јануар 2007. Благоје Чоботин АКАТИСТ КИРИЛУ БЕЗДИНСКОМ (изабрани делови) Кондак 8 Два светила сјаје у бездинској светој богомољи и свима нама православни пут обасјавају: чудотворни и благи лик Божије Мајке и свете мошти оца нашег Кирила. Приђимо да заједно са њима и са свима светима Господу запевамо: Алилуја. Икос 10 Подвигом твојим, свети оче Кириле, утврдише се сви Исповедници и Мученици Дабробосански, Милешевски, Гламочки, Куленфакуфски, Јасеновачки, Пребиловачки, Крајишки, Косовско-Метохијски и сви они пођоше за Православљем уским путем тобом утабаним. Драган Симовић ГОСПОДЕ, МОЈ ГОСПОДЕ Господе, мој Господе, кад бих могао поново да будем дете, само кад бих могао. Да ништа немам и да не знам ништа, Господе, мој Господе, жељени и љубљени Да будем безбрижан и безазлен посве као што бејах био негда. Господе, мој Господе, само кад бих могао поново да будем дете од Тебе се никад одвајао не бих. Господе, мој Господе, жељени и љубљени Боже мој Свемили, Одувек заувек. ГОСПОД ЖЕЉЕН И ЉУБЉЕН Љубљени Господе, мој Господе, исцели ме и подигни и учини Слугом Својим у Царству Твојему, Господе, мој Господе, Љубљени. И позови ме и призови и укрепи и учврсти Тајнама Твојим Тајносаним и настани се и обитавај у срцу мојему и у уму и у души мојој, што јест и бива, Светлост од Светлости, Господе, мој Господе, Љубљени. ГОСПОД НАДСЕЋАЊЕ МОЈЕ Сва знања Господе, избриши у мени сва знања моја и сећања Јер су ме знања у очај бацала а сећања ме ка смрти водила Сва знања Господе избриши у мени сем једног јединог знања и познања А то је видовито знање и познање да си Ти једино моје Надсећање Јасмина Батес МОЛИТВА Душа моја ноћас у болу свом се свија, Тама ова свуда никад тежа није била. Гледам сестре, гледам браћу где нестају ко у трену, ко сведока видим само једну сузу слану, нему. О, Светлости Наша Мила, увек верна си нам била, молим се Теби, што Вечно Јеси, помози нам: што пре да се препознамо што пре да се покајемо што пре да ти дамо нашу таму, сву ту беду што нас држи у чемеру. Молим се теби, Светлости Мила, Дан Вечни да нам сване. Душан Новаков Павловић МОЛИТВА Благослови Боже нас унижене немоћи памћења и никако нас не кажњавај Заборавом Јер заиста видесмо неизрециво и чусмо невиђено и рекосмо Светлост Са Твоје усне васељенске Просветли и покажи и потврди да тражимо и да нађемо Молимо Ти се и руке склапамо Теби Свевишњем Свемогућем и срце умилном и душе преблагом и Једином Славе Твоје и милосрђа ради и нас нишчих и никојих одувек и сада и на вјеки вјеков неразлучно Твојих. Нада Јанчић ЧИМЕ ДА ТЕ ДАРУЈЕМ, ГОСПОДЕ? Чиме да Те дарујем Господе? Пожелех песму да Ти испевам, Ал Ти си песник над песницима! Помишљах цвет да Ти подарим ал латице његове помолише се из Светлости Твоје. Дође ми на ум вез да Ти извезем, ал Ти га кад усних, извезе. Чезнух срце да Ти подарим ал оно је олтар Твој. Дародавче Свемогући, Свеприсутни и Свезнајући Творче Свевишњи, Оче најнежнији надљубавна љубави! Удивљење и захвалност што сва бића из љубави своје изнедри и обећање да ћу љубав и самилост ширити као уздарје нудим Ти. Понизна душа Твоја, Нада Јанчић Надежда Радојевић Спалевић * * * Господе, радости једина, овлажи се око моје и задрхта срце моје, устрепта душа моја молим, вапијем, Тебе зовем призивам, дозивам, да ме Ти водиш, носиш, учиш. Господе, радости једина, ослободи ме греха и зла, отрове узми из мене, да остане само светлост Твоја у мени мој Господе. Никола Маравић МОЛИТВА И пост, И испост, и праштање. За људе, за љубав Теби жртвовани сине. Аца Видић ПЕСМА О ВЕЧНОСТИ Господе! Господине Пресветли! Требао си нас створити у Вечности Били бисмо ми сретни и без Љубави Љубав се као мачка успуже уз човека (Ако би он хтео дрветом да буде!) Тмина се пусти И трава постане стварна. Господе! Поведи нам душе на плес наших лешева Ноћу ослушкујемо: И говоре Наше празне собе О нашим бившим телима И нама посве бившима Често стиже коњаник Црнооке љупке памети Када месо оболи где са скелетом својим Ни пси више не глођу кости Кад отпадају удови од зрења Очекујући да се матери Новорођење догоди а шта бисмо и нашли по својој смрти. Бајо Џаковић МОЛИТВА ДАНАС Господе У луду главу Донеси разум У узаврелу крв приземљи Небо У ноћ која већ дуго траје Спусти Сунце Од чежње Набубрела је зора У име Тебе У име нас Чедомир Љубичић НА ПУТУ ЈЕВАНЂЕЉА Господе усправи главу часно опет си са нама на чуђење многих нек сагори и помисао на жељу да милосну наду спале. Мноштво дана стопи се у један снагом говора и неуке моћи и светиња и умишљена извештаченост порука у кобној ноћи која чека и ведре и мрке. Комад хљеба на Косовској земљи посутој херцег камењем принеси устима правде која мора стићи, која путује и често упада у замке и излази као победник је на том путу. Радомир Пантић Алди * * * Господе, погледај ме. Али, ако моје срце није у стању да бар једну сузу исцеди због невоље једног црва или зато што лист вене, учини да моје срце плаче све дотле док црв не оживи и лист не озелени Господе! Кад изговорим Твоје име, Рекао сам све што моја душа осећа. Ако ме Господе и лишиш многих радости, Немој бар оне којом Те волим, јер срцу остаје тада још само да љуби зло. Господе, У Твом имениу је моја нада. У речима којима те зовем Је сва моја љубав, И ако ме Ти не разумеш, Онда ни ја не разумем себе. Дејан Степановић ХВАЉЕН ГОСПОД САВАОТ Да ли сам с Тобом, ил сам са собом свеједно је сада, ја увек јесам с јединим Живим Богом. Ја сам онај који јесам све један једини у Једном с ЈЕДНИМ. Сања Радмановић Клер ТАЈНА Стазе се увијек назиру и кад прекрије трава, и понорнице извиру из вира заборава. Сунце се ипак наслути и кад се магла спусти, ни муња кад се наљути читав луг не опусти. Па како моје срце може хладно заборавити? О, научи ме, Господе Боже, Рад` добра опростити. Љиљана Крстић Мокрицки БОГОПОУЗДАЊЕ Благословио ме Господ лозом младом Радовањем миришем богочашћем стадом Боготкана ми под десним ревром нада Боготкана ми под левим ребром ливада У молитви смерно благост проносим Крст повијен у чело богоугодно носим Боготкана ми под десним ребром ливада Боготкана ми под левим ребром нада Верујем у доброту Тројство чувам Одричем се гордости понизност обувам Благословио ме Господ лозом младом Сином и ћерком миришем надом и ливадом Мирослав Тодоровић СТАЗЕ У ВАЗДУХУ У ОВОЈ пећини Вековима је живео Испоснички с мислима о Небу У мисао се вазнео Над овом стеном сада бди Али само просветљени У часу судњем Може свеца да види Ваше очи мотре пећину У стени високо без приступа Још не виде Да пећина је ова светиња Око изобиља Све што души треба Овде је на домак неба И не видите још ове У ваздуху чудесне стазе Само чудећи мотрите А још не знате Да и ове литице Његово су лице Видиш како се у песми о томе Светлост злати И свој живот како те ка њој призива Сада знаш да ће Истину спознати Онај ко се с овог пута не врати На тој стази у ваздуху Док води те рука невидљива Слушаш у мраку Како и у теби свањива Славица Јовановић ОЖИВОТВОРЕНА МОЛИТВА БОГУ. Пречицом Боже дођи до мене, оживотворен у моме срцу, Вратару, отвори Царске ми Двери, да се примакнем што ближе сунцу, јасновиђење да будеш моје, посисано с мајчиним млеком, Рашљар што мени ожеднелој, храстовом гранчицом изворе тражи, Несаломиви, пламену Неба, што надвисујеш звезде и птице, усуђујем се да те молим, да ти призовем Божанско лице… Пречицом Боже дођи до мене, када се сурвам у провалију, Лучоношо, нек твоје луче, праскозорје дарују моме оку, да чујем глас сред безгласја, да видим клас сред безкласја, баш онда када будем у вртлогу, када се запутим на истину Богу. Пречицом Боже, дођи до мене, ожили се на моме лицу, нек хиљаде хорова славуја пева, препознаћу ја своју птицу, Исцелитељу, праштање твоје, песмодар је у моме срцу, изникли босиљак жиле куцавице, док изговарам молитву зиданицу… Ја храмљем Боже, ко богаљ неки, кад поклекнем преостаје ми само да клечим, Ти, Свевишњи, Крститељу муња, Самоникли, Самородни, Јасновиду вечни, нежности твоје преплетаји, у овој ћутаоници, исповедаоници благогласјем лековитог биља, препороди ме и залечи. Пречицом Боже, дођи до мене, ако молитва моја занеми и буди рукосад семена новог , нек изникну љубави плодореди. Босонога сам и у трњаку, ко жито испод воденичког камена, самлевена, али стабљика моје оданости, јесте поткресана, није поломљена. И безуста уста истину кажу, ко ову молитву набрекле жиле, отерај Боже крвожедне , да ми не посеку дрвореде, где у крошњама птице се гнезде, молитве моје златокриле. Пречицом Боже дођи до мене, молитвом узданице и видарице, молитва ова безгласна није, временом постаће светилиште. Црњушо моја, зимоцвету, испод снега што си се скрила, исцељујеш ме ти надахнута, молитво моја добијеш крила. Клањам се теби, Бестелесни, јер ти ми знаш и крик и кликтај и када теби отворим душу, погрбљена, али несаломива, знам Првороде, раскршће чека и чудни земаљски ћорсокаци и корбач и шиба неверника и песмопоји безгрешника и гиљотина за головрата искушења, а ти у мени живиш и знам те, ко оживотворена јасновиђења! И кад безруки руком замахне и кад безноги ногом коракне, молитва биће услишена, Горостасу мојих сновиђења. Босиљак расте у мојој души , лучевина на моме челу, без тебе сам свитац затворен у длану, тонем у живо блато и таму. Пречицом Боже, дођи до мене, кост сам и кожа предсказања, шибају копривом језик ми кушње, надвисила ме предосећања, тамничар чека да ме пронађе, да непомен постанем и безнађе, али ти не дај да ме ожигоше, да се преобучем у загрцнута свитања , каменована, побегла од самовања, уз тужне песме даворијања, нек ми изникне гороцвет тиховања, дарујем ти душе уздарја. Осоколи ме , да не будем разузданица, да ми икона Христа буде чуварица, да ми изникне молитва ко самониклица . Травару, донеси ми лековитог биља, без тебе сам иловача и јаловица , а с тобом Боже, кормило ми је у рукама, ко магнетна игла на компасу заигра срце, зора није недочекана. И сваког човека молитва спашће, молитво моје си ходочашће. И сузе моје чемернице и очи моје искренице, изникле ко гороцвет из стења, клањам се теби, јер без тебе сам, кочија без коња, пупољак откинут, мрви ме жрвањ искушења, кида ме пожуда, време без времена, распрснућу се ко изворска капља , без твог праштања , врисак ми је мајка . Пречицом Боже, дођи до мене, нек ме исцељују мошти светаца, непримећена сам песникиња, што песмољуб нуди извориштима и крунисању ловорових венаца и бићемо Боже , заувек скупа, ко врх планине, чувај ми срце и на врху белоглавог супа, отерај од мене горопаднице, чежње и слутње непоменице, дај ми нежност и драгост верника, благост и љубав песника, гласоноша твојих, чувара надахнућа, нек из мене никну свитања , нек се позлати јасике грана. Господару над небеским војскама, заустави земаљске војске, анђеле над анђелима пошаљи , нераскидива љубав нек се проспе. И док звоне небески прапорци и нижу се звездани видиковци, оживотворена биће молитва ова, јасновиђења и спокоја. И знам да само један сам свитац, од хиљаду свитаца изнад жита и нико не би приметио мој трептај, ако нестанем и слаби титрај, до тебе Светионику душе моје, што ме пречицама проналазиш… И шта је свитац наспрам звезде, потраје ноћ, засветлуца, а ти си Боже, над звездама звезда, у леденој зори, топли зрачак Сунца. Бела ТУКАДРУЗ* АПОКАЛИПСА. ПЕТ СВЕДОЧАНСТАВА 1 Путеви до Дубоког Потока су пусти, нико не иде њима; нема девојака ни пастира за лек, само жабе и пуноглавци у локвама и по нека змија притајена у жбуњу крај пута, копља калабука и врпце павити што су повезале багремове најчешће. Тешко сагрешише око Дубоког Потока, зато што посташе као нечиста жена, што пружи уточиште својим упропаститељима. Сви који ту живљаше и поштоваху сваки пањ, кладенац, тор, капију, међе и извор живи, моје обале и вирове, мој ток и ракове, поток, купине и лешће – презиру Дубоки Поток, јер видеше привлачност плићака лакшег живота; а ја уместо да жуборим звонко радије уздишем и помишљам да потечем узводно… Одселише се и ишчезоше у туђини; ако је који потомак и претекао, не налази мира у свету. Погледај, Господе, муку Дубоког Потока, јер се непријатељ понео. Непријатељ је посегнуо руком на све драге ствари, и задовољно гледа, као гурман после обилног обеда, како се остатак народа приклања лажним светињама и празним речима. Помрли су сви који су зидали, орали, копали кладенце: синови њини, зато плаче Дубоки Поток, очи моје, очи моје лију сузе, јер до народа не допире сазнање, које би окрепило душу моју и њихову; потомци пропадоше, јер надвлада чупање корена. Видиш ли, анђеле, ову дивљину и неописиву пустош и пропадање којим уцвели Господ Дубоки Поток у дан жестокога гнева својега? Дубоки Поток шири руке своје, нема никога да га потеши; Господ је послао мене, али ме не опаса довољном снагом; и Дубоки Поток је препуштен самоме себи као нечиста жена… Погледај, Господе, каква је то лепота и туга: оном који види утроба се усколеба, срце му се преврће у грудима, јер присуствује епилогу једне цивилизације, последицама проклетства и лаковерности… 2 Господ потире немилице станове Савиних потомака, бачије, салаше, засеоке, и анђели огњени с неба високога, зар? Разваљују у гневу свом градове, и на земљу пуштају гвоздену и камену кишу; обијајући рогове овнова предводника, распаљују земљу огњем пламеним, који прождире све око себе. Разваљују земљу као ограду врту, потиру место сабора и речи, посвећена дрвета и мале богоугодне планинске цркве од камена, суботу и недељу. Господ науми да раскопа земљу, да ојади опкоп и зид, да изнемоћа народ свој? Ишчилеле су очи сведоку од суза, утроба се његова усколебала, просипа се на земљу јетра његова од погибли недужних, јер нејач и деца која сисају обамиру по градовима као ситна риба избачена на роштиљ врелог шљунка. - Где су жито и вино, вода и млеко? – обамирући мали рањеници на трговима градским, испуштају душу своју у наручјима пламена и дима. Ноћу обастрје у гневу своме Господ небо облацима изнад којих језде јахачи апокалипсе што сеју неузоране њиве не семеном пшенице, јечма и кукуруза већ Смрћу. Дечак се буди и по мраку бауља лавиринтом соба управљајући се усађеним сећањем најранијих дана. Ово је доиста Ноћ коју чекасмо, дочекасмо, видесмо… То ли је крај из кога утекосмо?То ли је град, из кога побегосмо, за који говораху да је права лепота, радост на земљи? Учини Господ што науми, испуни реч своју; разори град из кога побегосмо, и многе друге градове, развесели непријатеља… Авакси трепере на небу, на истоку, западу и југу, и звезде лисичијих репова, како верују сељаци. Разваљен је зид сионски, почетак рачунања времена и постојања…Ноћу крекећу жабе, и преврће очима славуј, а тишина призива слутње и призоре језиве… -…пролевај срце своје као воду пред Господом, подижи к њему руке своје за душу деце своје која обамиру на угловима свих улица. Погледај, Господе и види, коме си овако учинио. Еда ли жене једу пород свој, децу коју носе у наручју? еда ли се убија у светињи Господњој свештеник и пророк? Леже на земљи по улицама деца и старци, девојке моје и младићи моји падоше од мача, побио си их у дан гњева својега и поклао не жалећи. Сазвао си као на празник страхоте моје од свуда, и у дан гњева Господњега нико не утече нити оста. Које на руку носих и отхраних, њих ми непријатељ мој поби… 3 Човека који виде муку од шиба Господњи, одведе га у таму а не на видело. Учини те му остари тело и кожа, потре кости његове. Испуни га жучју и муком. Посади га у таму као умрле одавно…Огради га да не изађе и метну на њ тешке окове. Кад виче и вапи, одбија молитву његову. Загради и помете путове његове… Устрели га у бубреге каменим стрелама. Насити га горчином, напоји пеленом. Повади му зубе, уваља га у пепео. Удаљи му душу од мира, да заборави добро… Господ је део ваш, осећа душа моја: зато се у њега уздајте. Милост је његова што не изгибосте сви, јер милосрђе његово није пресахнуло. Господ не одбацује за свагда. Несрећа је велика стигла, погибао, али колико их је пошло да претражи путеве и поврати се правим ка Господу? Колико их је подигло срце своје и руке к Богу на небесима? Сам седим и мучим, јер Бог метну бреме на ме. Подметнућу образ свој ономе ко ме бије, биће сит срамоте! Начини Господ сметлиште и отпад усред толиких племена. Разваљују на житеље Земље Недођије уста сви непријатељи њихови. Пошаст и помор, пустошење и затирање! Непријатељи их свалише у кратере и бацише камење на њих… Ал’ не чух да неко призивље Име Господње из јаме најдубље… Погледај, Господе, неправду која се чини! Плати им, Свевишњи, по делима руку њихових – господарима неба и земље, рата и мира: савезницима сатанским! Подај им упорно срце, проклетство своје. Гони их гњевом, и истреби их испод небеса Господњих!… 4 Завршише у септичким јама, дични синови и кћери нашега Сиона. Који одрастоше у изобиљу и богатству, ваљају се по буњишту. Содом је арлаукао веселећи се, и неста… Излио је Господ жестоки гнев свој, расуо огањ од југа, запалио темеље, и посвећена стабла хиљадугодишњих храстова… Нико није веровао да ће непријатељ ударити на она врата с најјачом одбраном… Трговци и најамници бране само свој интерес и плату… Одступите, проклети, одступите, убиоци, одступите! Идите, скитајте се, и не враћајте се! Доста је проливене крви и ваљања по крви! Нека вас гнев Господњи расеје, нека више не погледа на вас! Јер нисте били жалостиви на старце, децу, младиће, девице и нејач… Очи ће нам ишчилети гледајући у небеса и ишчекујућу помоћ која неће доћи… 5 Погледај и види судбину оне мале скупине испод шљива, Господе, опомени се што их задеси! Посташе сирочад, без оца, матере њихове као удовице. Своју воду пију за новце, своју земљу купују: на врату им је јарам. Продали су јефтино, купују скупо. Оци им згрешише, и нема их, и они носе безакоња њихова. Слуге им господаре, нема никога да их избави из окова њихових. Гвоздена лоза се истопила са песком у легуру крту. Огањ је прогутао њихов Сион, девојке, куће и кнезове, младиће и аутобусе претворио у угљен…Пао им је венац с главе. Сион њихов опусте, сад лисице станују у њему, и орлови… - Ти , Господе, остајеш до вијека, престо твој од колена до долена. Зашто хоћеш да нас заборавиш до века, да нас оставиш за дуго? Обрати нас, Господе, к себи, и обратићемо се; понови дане наше како бијаху прије. Јер еда ли ћеш нас са свим одбацити и гњевити се на нас веома? * А Господ иде уз брегове, кроз дубраве, чипавице и мекоте, шибове и брложине, церје и трла, и овако поручује: - Овде је ваш Јерусалим који поставих на бреговима и опточих га шумама непрегледним. Што постасте гори од народа који су око вас, што се не управљасте по мојим уредбама и не извршавасте моје законе, па ни уредбе закона народа који су око вас не поштовасте: зато сам дошао на вас, да извршим усред вас судове на видику народима. И учинио сам што сам још једном морао над народом Израиљивијем…Трећина је народа помрла од помора, и од глади и луде памети изгину их много, а друга трећина је пала од мача и од огња, а трећа трећина је расејана у све ветрове. Јер гнев мој беше велики.И оставих вас испод шљива, као коштице, за семе, како сам поручио у своје време преко гласноговорника, пророка којима не поверовасте. Никада ме више нећете ни чути ни видети…Будалама што сте веровали, лажним мудрацима и изродима, сад се крвав порез плаћа. Нисте поверовали толиким ратовима које послах на вас само у једном веку, иако сам вас опомињао и говорио вам преко пророка: погинућете, а ви се не повратисте од безбожности и са злога пута својега, и зато многи погинуше с безакоња својега, и постасте руг и срамота, наук и чуђење народима што су око вас… Козе имају више бибера у глави од вас! Козе које сте потаманили као непријатељи ваши ваше синове и кћери. Нека вас козе поведу, не говеда, стопама мојим уз брегове кроз дубраве, чипавице и мекоте, рудине и нерезине, шибове, брложине, церја…** -------------- * алиас Мирослав Лукић ** Извор: Песме преузете из сепарата књиге Беле Тукадруза (алиас Мирослава Лукића) „КОГИТО КЛУБ“, нишког часописа УНУС МУНДУС, пролеће 2014.
0 Comments
МИРОСЛАВ ДИМИТРИЈЕВИЋ Ц В Е Т О С А В Љ Е ТРИ ЦВЕТАЧНИКА ДУХОВНЕ ПОЕЗИЈЕ Удружење свесловенске учености - Београд Српска духовна академија - Параћи „И пре смрти бивам мртав и пре Суда сам се осуђујем“ Свети Сава–стихови из „Молитве о избављењу из страсти“, прве српске уметничке молитвене песме у средњем веку Ова три цветачника духовне поезије ЦВЕТОСАВЉЕ посвећујем својој ћерки Катарини ПРЕДСЛОВЉЕ Свет је цвет – све што је цветовно – свето је и световно је. А свет је свет сам по себи, јер га Свети Над Светима засвети, пресвети и освети. Пред ноћ се на небо селиш, душом својом, да га оцветаш. Ујутру горе доцветаш, а на земљи зацветаш. Љубав Његова је цвет без почетка и краја. Цветачник. Аутор Пред вама су три цветачника, цветника, три градине, три баште духовне поезије - три песничка светачника, које обделавају мали градинари, вртлари и баштовани широм Србије и српског рода, под Милошћу Великог Градинара и Врхунског Вртлара наших душа и живота, три цветачника. Као читалац, надам се и пажљив, временом сам издвајао из личне лектире песме које су ми свиделе, сврставао их у редове и алеје, не марећи много за тим да ли су их написали познати или мање познати песници, а можда, у то доба, и сасвим анонимни аутори, на почетку каријере. Мој читалачки нерв и песник у мени тражили су у тим песмама - цветовима оно што их спаја, што је иманентно, заједничко исходиште, ма у којем времену да су писане. А то Врхунско Исходиште је Господ Исус Христ Син Божији, Пантократор – Сведржитељ свега видљивог и невидљивог, од Кога су песници и добили своје таланте – таленте, да их умножавају у радости Духа Светога Утешитеља. Ово је сасвим личан избор поезије, није зборник ни изборник, нити панорама, ни какав преглед поетског стваралаштва, ово је моје дарославље читаоцу, можда могућност другачијег виђења ван устаљених академских и институционалних прилаза поезији, нешто што је ван академске уштогљености, ван шаблона, ван сваког идеолошког или догматског приступа... Ту пре свега мислим на први цветачник СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ ХАИКУ, као и на цветачник ГОСПОД ЖЕЉЕН И ЉУБЉЕН – нова српска молитвена поезија. Сам појам – српски православни хаику – први пут сам лансирао у српској књижевности 1999. године. Ни до данас тај православни дух стваралаштва у хаику поезији, готово да није ни примећен, акамоли прихваћен од „званичних“ критичара, који не дају да се било шта „роди“ мимо њиховог знања, посебно не у провинцијалној књижевности. Нову молитвену поезију која почиње да се развија од деведесетих година 20. века, нису ни запазили у својој окорелости ума, смлачености духа и слојањених мисли. Иако, руку на срце, сва три цветачника духовне поезије СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ ХАИКУ, ГОСПОД ЖЕЉЕН И ЉУБЉЕН – нова српска молитвена поезија - и ЗЛАТОУСТИ И СЛАТКОПОЈЦИ имају многе особености антологија, не називам их тако из много разлога. (Наручене антологије, наручени писци, па чак и број песама које ће бити заступљене, некомпетентни састављачи, идеолошко-политички предзнак таквих збирки, велики број објављених антологија које не испуњавају критеријуме, самим тим и њихова девалвација, каприциозне и претенциозне књиге, а удварачке и повлађујуће режимима или истакнутим моћним појединцима и истакнутим фигурама система, и у њима потпуна и неправедна запостављеност песника-аутора из Моравске Србије и Јужне Србије, из унутрашњости или провинције, односно из матице српског народа и песништва, ИСКОМПРОМИТОВАЛИ СУ ПОЈАМ - АНТОЛОГИЈА... Све су то разлози, а има их још много, због којих не волим да се ови цветачници називају антологијама). Ово су, дакле, цветачници духовне поезије, богонадахнуте, испуњене богомисленијем подвижника, тиховатеља и молчалника-песника из првих векова хришћанства, па све до данашњих песничких осамљеника, градских монаха, заљубљеника у поезију и молитвену песму, која и јесте почетак песништва, до оних твораца кратке песничке форме – хаику, иначе врло присутног последње четири деценије у Србији и на просторима бивше Југославије. У 17 слогова хаикуа нашло се места и за Створитеља, Творитеља и Питатеља твари... Поезија у овим цветачницима није религиозна, како многи састављачи антологија воле да напишу, већ је духовна, боље рећи молитвена поезија у чијем средиштву је Бог, а не религиозни систем. Вера је дубоко личан чин и није исто што и секуларна религиозност, па према томе и духовност треба разликовати од религиозности, преко које се манипулише верницима. У овим цветачницима, као што рекох, опстојавају равноправно песме познатих и непознатих песника, афирмисаних и врхунских поета, малих и великих људи, различитих у многочему, осим у својој богонадахутости, баш као што је случај на свим пролећним пропланцима где „цветају сви цветови“. Овај избор духовне-молитвене поезије нуди мало другачији приступ српској и хришћанској духовности, нуди једнакост и заједништво, саборност најбољих, по избору и личним естетским таблицама састављача ових цветачника поезије, али и признатим књижевним критеријумима које и сам негује, сабор оних песника које је досадашња књижевна критика, намерно или ненамерно, запостављала, маргинализовала, гурала у запећак или једноставно књиге тих аутора није ни отварала, акамоли ишчитавала. У овом избору, нећете наћи (сем неколико изузетака) највећа имена српске поезије, мада су многа од унетих већ сада веома вибрантна у књижевној јавности, не можете наићи ни на такозване „светионике“ српске поезије, институционализоване књижевности, политички и идеолошки наметнуте „величине“, које су у највећем броју случајева остале у мраку заборава одмах по паду система за чију су уметничку елиту сматрани, зато што се о њима већ много, и више него довољно, говорило у многим антологијама и књижевној периодици. А коначно многи великани српске поезије, уопште нису ни неговали духовни сензибилитет у поезији, чиме су одмах сами себе издвојили из ових и сличних избора. Мада постоји оправдано мишљење да је свака песма богонадахнута и духовна. О онима, модерним песницима који су писали врсне антологијске песме духовне оријентације и садржине, биће више речи у предговору цветника „Нова српска молитвена поезија“. Аутор ПРВИ ЦВЕТАЧНИК СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ ХАИКУ Приредио и предговор написао Мирослав Димитријевић Уместо предговора
1. Зен-просветљење, онај муњевити тренутак спознаје, који се излива из хаику трена, из хаику песме, на православној плочи сусрео се са другачијом свешћу, која свој тренутак спознаје, своју гносеологију темељи на Логосу, на Божанској речи, на доживљају чисте божанске енергије кроз (исихастички) доживљај Таворске светлости. Класичан хаику, дакле, хоће да досегне до трансценденталних нивоа, а хаику на православни начин, вапије за Божанском суштином. Свет је Сакрамент и у његовој и најмањој честици исписано је име Божије. Све је Дело Божије, а тренутак „просветљења“ је Милост, Благодат Божија, која се дала човеку/песнику на радост, а према вери његовој. Православни хаику слави Бога у свакој својој ижици, јер зна да је и Природа Дело Божије и да она не може да постоји сама по себи, па чак ни у песми, и да је њена, свака глорификација, без трунке сакралности, само хуљење гордога ума човековог. Ако се хаику посматра као „примордијални крик светлости“ у човековом уму онда његов бљесак се не исцрпљује сам по себи, својим тренутком, као што се ни човеков плач не завршава на рођењу. Под том светлошћу, испод те искре, човек наставља трагање, не као Диоген за човеком, већ као новозаветни човек за Богом. Бог Сам Себе осветљава, као Сунце, али традиционалан хаику песник то као да неће да види.Он радије памти мрвице и ситнице осветљене под флешом хаику сазнања,него што би да од њих сачини мозаик Вишег Плана који му се пружа на склапање. Песник Далеког Истока као птичица певачица „кљуца“ светлосне мрвице, уместо да подигне главу и потражи својим духовним очима извор те духовне светлости, што се митари, па мрвице те такозване спољне светлости падају у фокусно поље хаикуа. Јапанскихаику не тражи коначно исходиште у Богу, последњу или прву консеквенцу, већ се задовољава констатацијом, чињеничним стањем, побројаним „инвентаром“ у песми. Православни хаику песник себе доживљава као листак који црпе сок из свог корена и зна да ако прекине везу са њим – осушиће се. Православни хаику (песник) не жели да се задовољи листопадном судбином, већ тежи да остане зимзелен у свом духу. Традиционални хаику живи од тренутног светлос-ног набоја који експлодира у свести, док православни хаику жели да се трајно инстали-ра, да проток Божанске светлости у речима буде непрекидан, континуиран. Класичан хаику се задовољава миром који производе нихилистичке натрухе кад падну у кап хаику песме, врстом „имплозивних“ кругова на површини. Нови православни хаику, који је одавно почео да се развија на тлу хришћанског Балкана, пре свега у Србији, јесте „васкрсни“ и „васкрсавајући“ хаику. Палидрвце које хоће да (п)остане – луча микрокосма. Светлосна инсталација у класичној хаику песми која функционише већ скоро два века на хришћанском тлу доживела је реконструкци-ју. Зен будистичко видело сусрело се симболично,са„наизменичном“светлошћу-струјом Николе Тесле. Башову светиљку преу-зе/ли су потомци Николе Тесле и желе да је усаврше,баш као што и Јапанци мајсторски у-савршавају техничка достигнућа Запада. Будући да се хришћански човек налази већ две хиљаде година на свом Унутарњем путу, на путу Унутрашњег човека, његово духовно искуство је у том смеру више поодмакло од искуства Спољашњег човека, и тај Богочовечански путоказ је један једини „Пут, Истина и Живот“ који води Спасењу. Хаику,као цивилизацијско достигнуће и културно добро,није могао да се упути у бољем пра-вцу од овога, да пређе преко православне екумене и уопште хришћанске хемисфере. На том кружном путу по Земљиној лопти до своје постојбине – „Земље излазећег сунца“, хаику ће доживети свој нужни преображај, своје – васкрсење. Сваки делић Божије твари на земљи тежи свом вишем духовном циљу,вишем нивоу спиритуалности,свом осло-бођењу из овог степена материјалности, а материја је, као што научници тврде, само заустављена енергија до степена опипљивости, па тако и Човек-Песник у својој делатности има тај задатак, тај циљ, тај смисао живота и стварања, по угледу на Богочовека, који је, васкрснувши, улио наду свакој души. Поезија је део човековог преображења, пут и начин духовног преобраћења, можда и најидеалнији, будући да је „песнички говор најближи Богу“, како би то рекао Бела Хамваш. Зашто онда и кроз хаику и хаику форму не би прострујала нова духовност,нова креативна снага, нова слика и имагинација, „жива Божја реч“? Зашто имитирати јапански хаику по сваку цену, зашто „приморавати човека између/изнад истока и запада“, или „запад-ног човека“ да мисли и пише као човек Далеког истока? Зашто хаику силом држати у „паганском искуству из природе“, како би то тумачили теолози? Индоевропски цивилизацијски круг,не би био промењен да се није почео мешати са другим цивилизацијским и културним на-слеђем, из кога нам је и дошла нова духовност, религија, вера, филозофија, па и духовна или сакрална поезија данашњег типа. Или је тај поступак текао обрнутим редом, како ми се чини и како савремени историчари и палеолингвисти тврде. Древни Срби, староседеоци, из Дунавске колевке беле расе – данашњег Европеида, имали су, такође, своју пуну духовност, веру, религију, измислили су први бројчани систем, са нулом, и прво писмо, како кажу грчки хроничари “рашко пелашко/белашко писмо” којим су писали и Орфеј и његов учитељ Лин и Орфејеви бројни ученици. То првостворено писмо пренето је потом на исток до Индије, где се развила изузетна култура Ведског белог човека на санскриту, данас најсроднијем српском језику. Ако се целокупна древносрпска (словенска) култура преображавала са временом, зашто онда „бранити“ хаику песми да се данас преображава и преобраћа у нешто ново, кад су све духовне области, култура и цивилизација већ увелико захваћене тим променама више од два миленијума уназад? Зашто Башову светиљку и даље гурати ка Диогеновом фењеру,кад песма(па и хаику песма) по својој природи тежи Таворској Светлости – Божанском Преображењу? Зашто тражити човека у спољном свету, када у себи можеш пронаћи Живога Бога, у свом Унутарњем човеку. Човек је, самим тим и песник, пре свега Богољубиво, па онда човекољубиво створење, што је логична последица Богољубља. Ако волиш Бога, не можеш не волети и човека, који је део Божјег многоличја, а људи свеколики су многолика Једност Божја. Ко хаику песму „брани“ или „штити“ од православне хришћанске духовностине чини добро ни по-езији, ни цивилизацијском и културном прожимању Истока и Запада, а ни себи као ствараоцу. Васколико православну духовност стварали су свеци и песници, за разлику од неких других култура, које се труде да буду доминантне, силом и присилом, арогантним наметањем својих образаца и естетских таблица, а чије је полазиште било у световном. Православни песници и мислиоци су својим начином живота јамчили за своје дело, живели су по својим и божанским правилима, по људским и небеским законима, проводећи га у исихији, молчању и непрекидној молитви – пишући само редове које су им – „анђели шапутали“, стварајући своја дела по надахнућу Духа Светога, односно према Божијем наитију. Зато тај непрегледни корпус књига и јесте песнички православни светачник. И када су током векова православни писци примали нове поетске и књижевне форме, узимали су их примерено свом духовном интересовању, садржају и традицији, прилагођавајући их пре свега Логосној законитости свог говора и мишљења. Као што ћемо даље видети,сви велики право-славни песници данашњице нису одбили хаику као могућност, већ то сматрају милошћу Божијом, али се нису слепо држали јапанске традиције, коју је практично и немогуће имитирати, нити за тим има потребе. Јапански песник је један и непоновљив Божији говорник, као што је то и српски песник, кога јапански стихотворац и не покушава опонашати. А и зашто би, кад свако од њих има свој задатак и мисију. А то што у једном моменту пију из сличног крчага (форме) не морају да пију и исто пиће. Једина заједничка обавеза је слоговни метар, односно седамнаест слогова распоређених у тростихе од 5-7-5 слогова, код јапанских песника више задњенепчаних, код православног више предњенепчаних, и ето првих фонетских разлика. Па чак, према теоретичарима хаикуа, ни та строга традиционална форма јапанског хаикуа није обавезујућа. Разлике су ту да нас спајају, а на то нас нагони и општи закон јединства супротности, то антиномично чудо, под чијом магијом постојимо и певамо. На крају,мудри Јапанци нису „послали“ своју хаику песму у својеврсну мисију пре-ко ове Планете да им се она врати истрошена, већ да се освежи, да заблиста новим сјајем и искуством, да буде блистава и росна, још сјајнија и блиставија. А на православној пло-чи хаику има заиста велике наде, добродо-шао је гост и прихваћен готово од свих песничких генерација у двадесетом веку, мање или више, а посебно се расцветао последње деценије двадесетог и прве деценије двадесет првог века. Хаику је ушао у све књижевне келије, у срца правих песника, а што потврђује изузетна масовност хаику покрета и код нас и код других православних и хришћанских народа. Параноична идеја да је источњачки хаику само својеврсни претходник једне унифициране,значи и контролисане културе и поетике,или лакмус папир за „глобали-зацију“ књижевности и поезије у најригиднијем смислу, можда претеча неког новог духовног поретка, чији би први молекул новог ткива био управо хаику, јесте утопија, која се лако доказује искуством пропалих империја у прошлости, где ни песме над песмама нису могле да одрже, нити, пак, сруше царства земаљска. Ни царство песме није од овога света, са њим не почиње нити ће се са њим свршити. „Поезија је никла из дрвета живота“,вели мудри владика Николај(Свети Николај Српски),а знамо да је управо Господ Исус Христос то Дрво Живота, односно „Пут, Истина и Живот“. Помаже Бог, хаиђини! Милослав Шутић Во имја Оца и Сина и Духа Светога. Оче наш, иже јеси на небеси. Мир Божји, Христос се роди. Ваистину се роди. Нек остане крста од три прста. Огриј нас сунцем, Мајко Богородице, Божија помоћнице. Да се машим рамена Христа Бога рањена. Христос хођаше, крста носаше, под њим посрташе. Три хришћанска симбола у три стиха. Мајку над јаслама опседа слика отвореног гроба. Пастир устукну: Мали Исус сам себе повија. Место рођења место оплакивања, Божић вас спаја. Десанка Максимовић Сеоско гробље неуредно. Ближе је Богу од градскога. Зелени бршљан нежно пребацио руку преко трулог крста. Звона са цркве немилосрдно заглушују птичје певање. Вољеног пса деца су закопала и ставила му крст. Уцвељен просјак присео на камен топлији од људи. Лептири вас дан целивају побожно крстове у теме. Ђаво од беса туче земљу леденим крупним пиљцима. Жалосно блеји крај дечјег гроба залутало јагње. Сунцокрети су ливадски свеци имају ореоле. Добрица Ерић Светац с кандилом Загледа ми лице, вири у душу. Трешња пред црквом личи на невесту после венчања. Путић до цркве прелази седам пута преко речице. Брдско сеоце: Скоро од сваке куће види се гробље. Србољуб Митић Себељубник небу се нудећи код Бога би као у сватове. Кад дан дође да се зло разлучи Нишчи ће се наругати правди. Слободан Павићевић Причешћен Милош у Самодрежи камен пољуби за гроб. Под мишком главу Лазар носи низ поље. Сунце се помрачи. Србија будна под кнежевом заклетвом мајчино млеко. Дан се отвара странцима и коњици као Видов сан. Будимка Стојанов Сваки нови дан започињем у праштању то ми даје снаге Мирис тамјана И монах у црној ризи На Св. Саву подсећа. Уметник из Дебра оковао икопностас у цркви. Дух Свети се изли. Шапат чух са зида – то Анђео милешевски Рађање најави. Планина Тавор исцељење душе пружа, Сотвори мир. Млаз крви цури из прободеног ребра Христовог и над главом ореол. У Галилеји бејах кад спознах силу Божијих речи и кушњу прођох. Јерусалим – 1985. Драган Жигић Кроз маглу векова из Хилендара светле Савине речи Твоја нам Рука Мајко Тројеручице показује пут Хиландарски звон осам векова разноси Боголики Глас Драган Ј. Ристић И звона нишке Саборне цркве одјекују xиландарски Олга Манчић Ружић Не рече ништа само нас уми погледом монах на путу Погнуте главе над иконом свеца старица плаче ... Поред распећа кротки поглед старца суза откри Тихим гласом запеваше монаси Херувимску песму У порти цркве две гугутке гугучу време молитве. Богољуб Т. Михајловић Уђох у цркву- завирише ми у душу очи иконе Милета Аћимовић Ивков Брдо у магли с димом тамјана бледе наше молитве Живанка Ивановић Веселим се кад чујем како један другом кажу: Брате мој! Цветко Ђоковић После сваке молитве монахиња крадом одлази да види анђелу очи. Виктор Тодоровић У здели остало неразбијено јаје. Ускрс је прошао. Бајо Џаковић Читам Библију: мир ми у срцу, пролеће у души. Светиња у оку, сунце у срцу и души, поклоњење ега. Приводе је Богу. Беба зари сјајем, у трену је жива. Од Њега је све: и љубав и небо, у нама је. Павле Ађански Са раскрснице Кренух пут торња цркве. Јесења магла. Видоје Цветановић После педесет лета професор у цркви расплака се. Мирослав Чопа У тами келије Нит сунца монаху Осветли молитву. Пред иконом осетих олакшање у својим мислима. Миливоје М. Крстић Бледа сећања. Зараста крст-умире записно дрво. Трепери свећа- дршћу речи молитве седог монаха. Душан Ружић Дрвосеча клону, посече стари запис, невиде крст. Лете варнице ка звездама што трепере Божићне жеље. Пламен свеће повија се док отац тамљаном кади Драгослав Манић Форски Падају грудве на материн сандук и моју душу. Живанка Драгошановић Кристално јутро трепери у прозору Божићни цвет. Саша Радивојевић Азбука биља порука Хиландара... Љуби ближњега свог. Стеван Михаиловић Црквено звоно јутрење и помен пријатељу. Славица Јовановић Калуђер сакри под мантију грех: откри манастир Драган Бошковић Промрзло сунце пред сумрак разапето ка крст крај пута. Драган Студен Боже, како је леп био новембарски дан њу када сретох. Весна Богдановић Плавокоси дечачић према небу пружа руке. Боже, нек Том детету Буде добро. Радомир Виденовић Лежим на трави гледајући небо. Или обрнуто. Верица Живковић Додируј га Лагано – у том оку је Видовдански облак. Зоран Додеровић Погледам горе према звонику цркве. Неста у магли. Адам Нинковић Ускршње јутро. Воћњаци миришу. Пчеле зује. Зоран Богнар (Чалић) Цвет отвара латице. Молитва и поштовање сунца. Љубинка Тошић Скоро је поноћ. Пред светим храмом на клупи заспао човек. Рајна Беговић пред операцију пољубих крстић- миришу липе Ленка Јакшић Ускршње јутро На процвалом стаблу Молитва птица Светомир Ђурбабић Ускршња звона Однесоше у облаке Јато голубова Момчило Антић Аранђеловдан: са недохватне гране светли јабука Мирослав Тодоровић С листа на лист капи кише - Поруке неба И ми смо Из земље храњено Небеско биље РУМЕН зоре са мирисом ливаде - рајски парфем ПЛАМИЧАК свеће Из тишине чујем и Глас родитеља (Ускоро следи ДРУГИ ЦВЕТАЧНИК „ГОСПОД ЖЕЉЕН И ЉУБЉЕН“ Нова српска молитвена поезија) ДИМИТРИЈЕВИЋ – ИНСТИТУЦИЈА ЗА СЕБЕ
-Мирослав Димитријевић је темељит и надарен човек и писац, духовно освештан и освећен, фактографски поткован, имагинативан и луцидан, духовит и сатиричан – истакао је на почетку своје беседе др Мићо Цвијетић, главни и одговорни уредник „Књижевних новина“, на промоцији изабраних књижевних дела Мирослава Димитријевића, у порти земунског храма Светог Николаја, на Трећем саборовању, односно духовским свечаностима, 18. јула 2015. године. -Велики је стварни повод да овом угледнику, на овом месту и у ово време, посвећујемо пажњу. Реч је о објављивању његових изабраних дела у девет томова. Она обухватају само оно најбоље из његовог књижевног стваралаштва: романе, поезију, кратке приче, беседе, драмско стваралаштво, дечју поезију, афоризме и епиграме. Али тај списатељски океан не представљају само ове књиге. У огромном опусу од близу 90 дела, у том изузетном збиру налазе се: историјска и историографска дела, која сежу у далеку српску прошлост, српску праисторију, културу и цивилизацију, посебно у његов ужи и шири моравски део човечанства, како би рекао велики писац и највећи Моравац, Добрица Ћосић. У свеукупном опусу налазе се и критички, есејистички и публицистички текстови, антологије (разнородне), монографије, народне умотворине, разноврсни зборници, антропогеографске и историјске студије, књиге духовне баштине и народног памћења; дела о Параћину и Параћинцима, Морави и Моравцима, чији је изданак. Врсни је хроничар села, великог пројекта САНУ, касније КПЗ Србије, споменичног блага српског села, па и његове родне Рашевице. Чак је и летописац своје параћинске гимназије. Ретки су аутори са толико објављених дела. По овоме је Мирослав Димитријевић уз раме Љубивоју Ршумовићу и Добрици Ерићу, само што је Мирослав жанровски разноврснији и сложенији, а по својој мисији и вуковац и доситејевац. Димитријевић је институција за себе. Он је књижевни и духовни посленик и културни прегалац, неуморни радиша, са изграђеним култом према књизи, са страшћу истраживања и писања. Како би Доситеј рекао „за ум, за срце и за нарави чловеческе“.Мирослав Димитријевић је обликовао свој огромни стваралачки универзум и још га обликује и надограђује, широк и дубок, разгранат и вишеслојан. Намењен српском човеку и људима, у овом и оваквом свету. О књижевнику Мирославу Димитријевићу, под којим се појмом подразумевају вишеструке стваралачке и истраживачке склоности и наклоности, надахнућа и обдарености, али и изворна снага аутентичног Моравца, антејски везаног за плодну и родну земљу. Писац коме посвећујемо пажњу, добрим делом је окренут оном што је непролазно, националном миту, легенди и предању, духовном и световном, свеколикој српској баштини. Како у свом књижевном делу, тако и у својим бројним другим радовима у којима дубоко понире у нашу, српску свеукупност постојања, и трајања, разгрнуо различите тајне и чудеса. А славни песник Јован Дучић је својевремено исписао ову поруку: „Све књиге на свету требало би да буду књиге утехе, толико има несрећних на земљи“. А такве су и књиге Мирослава Димитријевића, који за живота исписа и свој песнички епитаф, чија ударна каденца гласи: „Од живога/ људског тела/ нема бољег/ споменика/“. Као да читамо и слушамо поруку са неког давног херцеговачког стећка - рекао је између осталог др Мићо Цвијетић. Овом приликом аутор Мирослав Димитријевић је укратко представио, као уредник, и штампано издање првог броја Летописа Српске духовне академије из Параћина и њен једанаестогодишњи рад и постојање, а онда је у име СДА доделио признања ВЕЛИКА ПОВЕЉА професору др Саши Живановићу, за неговање српске духовности, културе, историје и националне баштине, у гласилу Удружења Параћинаца и пријатеља Параћина - „Параћинац“, као и Слободану Митрићу, уреднику часописа „Хоризонти“ истим поводом, који је такође промовисао нови број овог часописа, иначе домаћину ове свечаности, коју је увеличала чувена и ван граница наше земље женска певачка група из Добановаца, својим врсним и широким репертоаром. |
Мирослав
|