МИРОСЛАВ ДИМИТРИЈЕВИЋ СРБИ НА СЕВЕРУ ЕВРОПЕ Своје праисторијско српско име данас у неизмењеном облику чувају још само Лужички и Балкански Срби, док су други словенски народи, који су се у античка времена такође звали Србима (Сербима), наденули су себи друга имена. Па и поред тога, Чеси, Словаци и Пољаци, и данас у својим историјама пишу да потичу од балканских Срба, а Руси, за себе кажу да су Руси, али своју земљу зову – Расија, баш као што се звала и балканска Расија, Расција, Рашка... Бугари су себе све до 9. века Христове ере сматрали Србима, а Македонија је била јужна Србија (раније Солунска Србија), затим Бесарабија је уствари Бела Сорабија (Бела Србија), и тако даље. Пре него што почнемо опширније да пишемо о Србима на северу Европе, у коју су дошли из Сибира (трећи сеобни правац из Индије) 3060. године пре нове ере и населили обале Српског мора (Балтичко), које су још звали и Ерско море, по највећем племену Ере или Ерули, и како су затекли север Европе ретко насељен, а Скандинавију потпуно празну, и да су српска Ерска или Ерулска племена пристизала на север Европе све до 1460. године пре нове ере, желимо, дакле, прво да цитирамо нордијске и друге европске историчаре.
0 Comments
Ова три цветачника духовне поезије посвећујем својој ћерки Катарини Предговор Овај избор из хришћанскеромејске духовности,духовне лирике и црквене књижевности наметнуо нам се из више разлога. Најпре, зато што је ромејско (византијско) књижевно и духовно стваралаштво било запостављено, не само у свим школским програмима, осим можда српске средњовековне књижевности, а што је довело до тога да читаве генерације остану у образовном погледу инвалидне, мањкаве и у општој култури и вери, па зато овај избор из стваралаштва најмаркантнијих хришћанских и ортодоксних богоносних људи требало би да заинтересује младе душе жељне богопознања, и на крају може да послужи и као слободна лектира за све узрасте, који до сада нису можда имали прилике да се упознају ни са основним информацијама о духовној и књижевној ризници православља. Када би се целокупно српско-ромејско наслеђе могло подвести под једну реченицу, она би могла да гласи: „То је покушај обитавања безграничног добра у срцу“. У источном, ортодоксном учењу срце је центар света и центар човековог бића, и ако тамо не можеш наћи Сведржитеља – нећеш нигде. Срце је створено према тој мери, а и само је мера ствари. Поучени примером Богочовека Христа, на хиљаде боготражитеља и испосника, подвижника и молчалника вршили су, а врше и данас, опите у свом срцу и своје животе посвећују тој идеји и том искуству, да у свом Унутарњем бићу, у свом срцу, созерцавају Бога. Они су не само богоносни људи, већ и православни филозофи, духовници и песници, „златоусти и слаткопојци“, који своја дела поткрепљују својим животом, а својим животом гарантују за своја дела. Готово сва тзв. византијска књижевност (узети условно овај назив) је у химничком заносу, у молитвеној егзалтацији, у воздизању Божије Славе и Живота, у истинској тежњи људске душе да се споји са Светим Духом. У православној религији и мистици, молитва постаје пут, облик и начин писања, баш као што је и Господ Исус Христ – Пут, Истина и Живот, тачније речено, молитва у православној вери је једини начин духовног живота, како посвећених људи, тако и мирјана, и исихаста и свеколиког црквеног братства. Сазнање и уверење да је молитва „модус вивенди“ хришћанског човека, оплодило је многе врхунске духове: Светога Јована Златоустог, Светога Макарија, Светога Симона Новога Богослова, Светога Григорија Паламу, Светога Саву и ине, који уђоше у тајну молитве и тај разговор са Богом много боље разумеше од нас и од својих претходника. Богочовек Исус Христ док је ходио по земљи, оставио је савршени и свеобухватни модел молитве, која је у себи синтетизовала највишу божанску енергију, будући да је први пут од самога Господа Бога Сина Божијега изговорена, и да је Христова ера требало да буде ера служења Господу и ера молитвености и молитвене културе, што је она, у већем или мањем обиму, то и била. Молитвена култура, коју су Срби прихватили још у првом веку Христове ере од самих апостола, и дали јој итекако значајан допринос, почињала је дан молитвом и завршавала га молитвом. Између те две граничне тачке, молитва се користила у свим православним ритуалима и обредима, али и после њих, индивидуално и персонално, односно претходила је сваком кораку човековом, а сав труд и напор, као и његови резултати, били су вршени и посвећени „У име Оца, и Сина и Светога Духа“. Молитва је не само дубоко персонални чин предавања Богу и Божјој вољи, већ и најстарији модел човековог говора и општења са Богом, са сакралним Космосом, са укупном Творевином Божјом и Питатељем ствари. Само искреном и усрдном молитвом, само потпуним предавањем сили Божјој, отворена срца, можеш добити оно што тражиш, јер „ко иште – даће му се“ и „ко куца – отвориће му се“, речи су Христове, који је и подучио апостоле како гласи хришћанска молитва и како да је да изговарају („Оче наш...“). Православно црквено песништво сво је у радосном усклику према Богу, пуно химничког заноса, инвокацијско, јер призива Духа Светога и Свесилу Божију за Савезнике у све векове векова, како у литургијама и свакодневним службама, јутрењу и вечерњима, тако и у црквеном беседништву, у омилијама, које су биле на високој цени, а говорили су их најдаровитији, најобразованији, најдуховнији јереји и свештеници. Током векова хришћанства најумнији свети старци, владике и патријарси писали су текстове светих литургија, и друге садржаје потребне за функционисање цркве и њених служитеља, постављали највише духовне и вербалне “инсталације” преко којих је силазио Дух Свети на окупљене вернике. Ти људи су били највећи умови свога доба, највећи песници и ствараоци једне изузетне културе и духовности, истинског богозаноса и боготражења. Њих је Света Христова и Апостолска Црква проглашавала светима и светитељима, преподобнима и равноапостолима. За ову антологију одабрали смо, према нашем укусу и уверењу, дораслости и знању, тринаест стваралаца, песника и химника, духовника највишег степена, који ће, као Христови апостоли некада, донети лепе вести – јеванђеља о обнови православне духовности и подстакнути душе Христа жељне да се ужаре и загреју, да се осветле и просветле у Господу. Трудили смо се да донесемо различите форме духовног византијског стваралаштва од молитве, химне, беседе, упутства (како се разгорева дух у екстазној молитви), преко божанствене литургије, филозофије, преко песама у којима се дивинизује природа и космос, духовних савета, (који покрећу душу на велике подвиге), акатисте, и тако даље, и на тај начин илуструјемо богатство духовне лирике, филозофије, теологије и беседа православне духовности и књижевности. Наравно, да смо свесни да је један овакав избор сужен, недовољан да у потпуности представи ту величанствену духовност и културу, којој су Срби припадали, и сами је стварали, преко својих владара, световних и духовних, усмеравали и водили, и под њеним окриљем достизали европске и светске врхунце. Али и поред свих евентуалних примедби, којих смо унапред свесни, сматрамо да је у овом друштвеном, културном и цивилизацијском тренутку, ова антологија значајна и подстицајна, и има своју улогу, макар као „информативни“ зборник за оне радознале; добра иницијална књига за оне спремне да крену Христовим путем и подсетник за већ напредне душе – „Христове веренице“. Роман Слаткопојац Избор текстова из византијске духовне баштине започећемо “Химном о Христовом распећу” коју је испевао Роман Слаткопојац. Исихаста, познат под овим монашким именом, рођен је 490. године, а представио се 560. године по Христу. Његова химна спада у најлепша дела духовне лирике старе Ромеје, односно Византије. Роман Слаткопојац ХИМНА О ХРИСТОВОМ РАСПЕЋУ (фрагменти) Приђите сви и опевајмо онога који распет нас ради беше јер га Марија виде на крсту и рече: „Чак и на мукама распећа, ти си мој син и Бог“. 1. Видећи своје сопствено јагње где га на клање поведоше, Марија пође, растрзана болом, и с осталим женама јецаше: „Куд ћеш, чедо моје? Куд тако хиташ? Неће ли опет бити нове свадбе у Кани, Па журиш да вино у воду претвориш? Да ли да те пратим, чедо моје, или да те чекам? Реци ми реч, Реци, не ћути преда мном, ти Који си ме сачувао чисту, мој сине и Боже”! 2. „Жели ли ме пратити, не плачи, мајко! Не стрепи, видећи где ствари трепере, јер злочин овај потреса све саздано што је, Заслепљен свод прогледати неће, док му не наредим, Земља и море ће узмаћи, Храм ће раздерати тунику своју, оптужујући Извршиоце овог злочина; Горе ће се трести, гробови испразнити. Кад будеш видела то, уплашиш ли се Као свака жена, Тад повичи:”Спаси ме, мој сине и Боже“! Макарије Велики Египатски Значај Макарија Великог Египатског за развој хришћанске мисли не треба посебно истицати. Он је пуних 60 година боравио у пустињи подрвгнувши себе великом труду и борби да доспе на највише степене просветљења у Господу.Још за живота важио је за чудотворца, пошто је од Господа био удостојен моћи да подиже из мртвих. Пред његову смрт јавила су му се два свеца Свети Антоније и Свети Пахомије и обавестила га да му предстоји још само девет земаљских дана. И заиста после тог времена Макарије Велики упокојио се у Господу 390. године по Христу. Макарије Велики је иза себе оставио значајан опус и уједно сведочанство о свом духовном уздизању, описавши своје истините доживљаје и виђења. По пореклу Преподобни Макарије Велики је био Египћанин, ученик, такође, великог духовника из Египта Антонија Великог, легендарног отшелника из египатске пустиње, који га је и надахнуо за велике духовне подвиге. Треба подсетити, да је Макарије најпре живео световним животом. Био је ожењен, по жељи својих родитеља, али после смрти своје супруге, одлази у пустињу из које није више изашао све до смрти. Преподобни Макарије Велики оставио је записе о Исусовој молитви, која се сматра врхунском светом молитвом, поред Христове молитве „Оче наш...“. У цитату који следи читамо текст Макарија Великог како се разгорева дух према Богу у екстазној молитви: Макарије Велики Египатски ТАД ДУША ПОСТАЈЕ СВЕТЛОСТ „Разгревање духа чини кормило свег унутрашњег живота. Оно се може постићи само уз помоћ благодатне снаге Духа Светога. Он утискује души наравску снагу, као дејство духовног поновног рођења. Огањ Духа Светога сагорева сва помућења унутрашњег вида, очишћава ум и чини га прозорљивим, да би сагледао Божја чуда. Само кроз њега душа може да добије своје духовно новорођење, и да буде Богом обдарена неисказаном лепотом духовних способности. Ако воља стрпљиво и непоколебљиво следи Духу Светоме, ако душа живи у сагласности са заповестима и ако га не повређује ни у чему, онда се благодат усељава непосредно, лицем к лицу, у човека, и он постаје обиталиште Духа Светога. Онај кога Дух удостоји своје светлости, и сам постаје светлост као што је сунце светлост и свестрано зрачи светлост. Тад душа постаје светлост, сва око, сва лик, сва радост и мир, сва љубав, милосрђе, милост и доброта“. Свети Јован Златоусти Живот и дела целомудрених стараца које овде представљамо, уствари је „живот Богочовека Христа, који се прелива у Његове следбенике и од којих доживљава славу у Цркви Његовој. Живећи Христом, Свети чине дела Христова, јер њиме постају не само моћни, већ свемоћни“, записао је мудри ава Јустин Поповић. Свети Јован Златоусти био је шест година патријарх цариградски. Док је рукополаган сви су видели белог сјајног голуба изнад њега, а кад је требало да постане свештеник јавио се Анђео Божији и њему и патријарху Флавинију. Кад се замонашио јавили су му се Свети апостоли Јован и Петар и прорекли му велику службу, благодат, али и страдање. Свети Јован Златоусти био је један од најмудријих људи у Источној православној цркви, патријарх који је искоренио „симонију“, послао мисионаре Келтима и Скитима, раширио милосрдну делатност Цркве, растумачио Свето писмо, написао посебан чин свете литургије и оставио много драгоцених беседа Цркви, због чега је доби надимак – Златоусти. Два пута га је царица Евдокија слала у изгнанство, у коме је провео три године. Скончао је 407. године и пред смрт му се опет јавили Свети апостоли Јован и Петар, као и Свети мученик Василиск, у чијем храму се последњи пут причестио. Последње речи Светог Јована Златоустог биле су „Слава Богу за све“. Његова глава почива у Успенском храму у Москви, а тело у цркви Светога Петра у Ватикану. Из врло обимног дела Светог Јована Златоустог одабрали смо делове из његове „Божанствене литургије“, коју је написао за литургуијске потребе Цркве, и која је још увек у употреби: Свети Јован Златоусти СЛАВА ОТЦУ И СИНУ И СВЈЕТОМЕ ДУХУ (део) Свешт: Паки и паки миром Господу помолимсја. Појци: Господи помилуј. Свешт: Заступи, спаси, помилуј и сохрани нас, Боже, твојеју благодатију. Појци: Господи помилуј. Свешт: Пресвјатују, пречистују, преблагословенију... Христу Богу предадим. Појци: Тебје Господи. Свешт: Јако твоја держава, и твоје јест царство и сила и слава, Отца и Сина и Свјатаго духа, и ниње и присно, и во вјеку вјеков. Појци: Амин. Слава Отцу и Сину и Свјетоме духу и ниње и присно и во вјеки вјеков, амин. Свешт: Јединородниј Сине и слове Божиј, бесмертен сиј и изволивиј спаснија нашего ради воплотитсја от свјатија Богородици и присна дјеви Марији непрелозново человјечивијсја: распија се Христе Боже, смертију смерт поправиј, једини сиј свјатија Тројици, спрослављајемиј Отцу и свјатом Духу, спаси нас. Блажени милостиви, јако ти помиловани будут - (тропар канона). Блажени чистим серцем, јако ти Бога узрјат – (тропар канона.) Блажени миротворци, јако ти синове Божији нарекутсја – (тропар канона). Блажени изгнани правде ради, јако тјех јест царство небесноје –( тропар канона). Блажени јесте, јегде поносјат вам, и изенут, рекут всјак зол глагол, на ви лузушче мене ради – (тропар канона). Радутесја и веселитесја, јако мазда ваша многа на небесјех – (тропар канона). Слава Отцу и Сину и Свјетоме Духу –(тропар канона). И ниње и присно, и во вјеки вјеков, амин – (богородичан канон). Диадох У личности Диадоха пустињска духовност имала је свог великог попула-ризатора у 5. веку нове ере. Диадох, ученик Евергијев, био је епископ у месту Фотики у Епиру, али је поред обавезних обредних молитви, нагињао личном карактеру хришћанске молитве. Увек је истицао своје пустињско светотаинско искуство и давао му предност у боготражитељству. Диадох је био образован човек свог времена и његово молитвено тиховање уклапа се у библијски филозофски образац јер има три кључна елемента: пад, избављење и слава на небесима. Диадох МОЛИТВЕНО СЕЋАЊЕ НА БОГА „Када у молитвеном сећању на Бога затворимо сваки излаз из нашег ума, он неутољиво захтева посао, којим би задовољио потребу за активношћу. Морамо му тада дати Господа Исуса као једино занимање које у потпуности одговара остварењу његовог циља. Када гнев узбуди душу, или када бива помућена пијанством или притиснута тешком изнемоглошћу, ум се не може усредсредити на молитвено сећање на Господа Исуса, ма колико га на то приморавали“. Максим Исповедник У темељу византијске духовности почива и учење Максима Исповедника, пустиножитеља и подвижника, који је умро 662. године по Христу. Пре одласка у пустињу Максим Исповедник се бавио метафизичком филозофијом и био је задојени платониста. Као ортодоксни хришћанин развијао је мистику космичких визија, односно дивинизацију природе и твари. Природа за Максима Исповедника има врло високе вредности јер човека упућује на контемплацију, која је кључни моменат мистичног живота, јер води у средиште материје. Природа је Божији дар и треба је волети, као и космос, небеска тела и звезде, о којима надахнуто говори: Максим Исповедник ЗВЕЗДЕ И СЛОВА – ИЗВОРИ ЉУДСКОГ ЗНАЊА „Звезде на небу су попут слова у књизи. Звезде и слова су извори људског знања о стварима; слова подсећају људе на речи и њихов смисао; они у звездама као да читају неко писмо, одгонетају времена и знакове; Ако је Бог неприступачан човек тежи према Њему, он запажа да му се приближава штавише човек га среће. Бог борави у тишини, а мистик мора продрети у интимност божанске апофаније“. Исак Сирин Духовном богатству Византије значајно је допринео и Преподобни Исак Сирин, један од најпознатијих беседника и боготражитеља, који је описујући своје духовно стање оставио вредне поуке и упутства другим тражитељима. Од Цркве је добио степен Преподобни, пошто Црква једина има право да степенује подвиге светих, а овај назив добијају они подвижници који узму монашки завет и просијавају својим делом и животом. Зову их још пустињацима и отшелницима. Преподобни Исак Сирин је један од многих хероја хришћанске вере, који према мишљењу теолога “имају веома велики морални и васпитни утицај на образовање религиозне свести и карактера и својим делима представљају непресушне изворе на којима се напијају и освежавају млађе генерације”. Ови људи, уједно дају допринос развијању једне посебне феноменологије хришћанске светости – теоантропологије. Исак Сирин је подвизавао у манастиру Марматејском, близу родне Ниниве, а прочуо се светошћу и чудима, и ускоро је био приморан да прихвати епископски чин. Међутим, епископски чин носио је само пет месеци, а онда је отишао у пустињу Рабан-Сабур, где га је срце вукло. Од његових бројних беседа сачувано је само стотинак, али је и то довољно да се види сва раскош духа и богонадахнуће које га је носило кроз живот. Дела Исака Сирина имају највиши степен веродостојнсти јер су писана на основу личног доживљаја. Пуна су психолошких нијансирања и руководитељних поука. Посебан допринос овај свети писац је дао проучавању Исусове молитве, коју и данас користе подвижници, али и многи духовно развијени световњаци. За ову прилику одабрали смо део беседа о Исусовој молитви: Исак Сирин СРДАЧНА МОЛИТВА – ВРХУНАЦ ВРЛИНЕ „Почетак правога живота је страх Божији. Док човек несмотрено живи, он се боји смртнога часа; ако се још за живота приближи Богу, онда се плаши Његовог суда; ако код савршенијих љубав њихова гаси први и други страх. Није чист онај који зло не познаје, него онај који се против њега непрестано бори. Без непрестане молитве немогуће је приближити се Богу. Богомислије или срдачна молитва виша је од сваког другог посла и врхунац је врлине као љубав Божија. Прими мач духа, и носи је (љубав) на својим устима, у свом уму и срцу и говори без прекида: Господе Исусе Христе, помилуј ме.“ Јован Лествичник
Један од најпознатијих Христових следбеника је и преподобни Јован Лествичник, познат по својој душеспозној књизи „Лествици“, у којој говори о степенима умиљења, односно лествици просветљења у Богу. Јован Лествичник је рођен 528. године у Цариграду за време владавине цара Јустинијана Млађег. У двадесетој години свог живота одлази на Синајску гору, где се Бог јављао Мојсију, и тамо бива пострижен за монаха. Ускоро у манастиру Свете Катарине браћа га изабирају за игумана, мада се он лично противио томе, али је морао да прихвати избор да не би разочарао братство. Поживео је равно осамдесет година и упокојио се 608. године по Христу. Његово монашко искуство у непрекидној молитви и жељи ка преображењу у нестворену Таворску светлост, сакупљено је у књизи под насловом „Лествица“ („Климакс“), у којој градира 30 степена духовног уздизања до Христове милости. У одломку који следи, из „Лествице“ узели смо део који говори о греху многоговорљивости, о економији речи у молитви: Јован Лествичник НЕ ГОВОРИ МНОГО, ДА ТИ СЕ УМ НЕ РАСЕЈЕ У ТРАЖЕЊУ РЕЧИ „Страх од смрти покреће на ревност ка срдачном покајању, созерцању и молитви. Он помаже суздржењу које гаси страсти. Ко први страх од смрти достигне, не може више никад да греши, Немој да дозволиш себи заваравање, не помишљај да ћеш моћи да надокнадиш изгубљено време у животу. Гордост је духовна страст. Она је извор свега злог, праизвор и врхунац сваке страсти. Гордост је порицање Бога и супротстављање Њему. Она је проналазак ђавола нечовечан судија и немилосрдни осуђивач, извор гнева и раздражљивости. Немој употребљавати високоумне речи, често је просто и једноставно тепање деци најугодније Оцу њиховом који је на Небесима. Немој настојати да говориш много, да ти се ум не расеје у тражењу речи. Једна реч, цариника умилостивила је Бога, и једна реч, пуна вере, спасла је разбојника. Многоговорљивост у молитви разлива ум и предаје га маштању, и обратно, једна реч је у стању да га сабере.“ Патријарх Јосиф И Патријарх Јосиф спада у ред високих византијских доховника и умних људи који су и сами дали допринос ширењу хришћанске поезије и православља уопште. Најпознатије његово дело је „Акатист Пресветој Богородици“, написано 626. године, после опсаде Цариграда, када га је Пресвета Мајка Богородица, заштитница овог града, спасила од дуге и тешке опсаде Персијанаца и Авара. Патријарх Јосиф ИЗ „АКАТИСТА ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ“ „Ми, слуге Твоје, Богородице, посвећујемо Теби војвоткињи која се бори за нас, победне песме, а што се избависмо невоља, песме благородности. Но, јер имаш непобедиву моћ, избави нас Од свих невоља. Да Ти кличемо: „Радуј се невесто неневесна“!!! Анђео – вођ би послат с неба Да шане Богородици: Радуј се! И гледајући Те, Господе, где се ваплотиш са бестелеснога гласа удивљивао се и стајао, кличући јој овако: „Радуј се, кроз коју ће радост засијати, Радуј се која зовеш палога Адама, Радуј се, избављење сузи Евиној, Радуј се, висино недостижна људским мислима, Радуј се, дубино несагледива ни анђеоским очима, Радуј се, јер си царев престо, Радуј се, јер носиш Онога који носи све, Радуј се, звездо која сунце јављаш, Радуј се утробо божанског ваплоћења, Радуј се Ти, којом се обнавља Природа, Радуј се Ти, којом се велича Спаситељ, Радуј се, невесто неневесна“! Јован Дамаскин Свети Јован Дамаскин је знаменити византијски песмописац и богослов, састављач многих канонских дела Цркве, један од најпознатијих иконобораца и приређивач многих црквених књига, које је саобразио потребама свога времена. Од његових највећих дела треба споменути: Октоих, Ирмологиј, Пасхални канон, као и Типик Патријарха Софронија, у којем је изложио поредак црквене службе. У време цара Лава, Преподобни Јован Дамаскин био је министар код дамаског калифа Абдалмелеха, који га је због његове борбе за иконе, оклеветао код цара и овај му у љутњи одсече десну руку. Свети Јован Дамаскин у том припадне на колена пред икону Пресвете Мајке Богородице, држећи левом руком своју одсечену десницу, која му због неогрешене вере и милости Пресвете – поново зарасте. У захвалност Богоматери, Свети Јован Дамаскин даде да се на икони уради и трећа рука у сребру и од тада ова икона је позната као Пресвета Мајка Богородица Тројеручица, чију копију су монаси са Свете Горе и Српска црква преносили кроз Србију, средином последње деценије двадесетог века. Из „Ускршњег канона“ Светог Јована Дамаскина одабрали смо осмо поглавље: Јован Дамаскин ИЗ „УСРШЊЕГ КАНОНА“ „Радуј се, радуј се, рајски Граде! Обасја тебе Господња слава Горњи Сионе, заиграј ти! О, Мајко Пречиста, Богородице, ликуј, Јер Твој устаде из гроба Син! О, предивна, драга, слатка вести! Заиста, Ти нам обећа, Христе, Вечно да с нама останеш! Ти си нам котва наде У томе поуздана, И зато радост обузе свет! Ускрсе, празниче, о дане Христов! Мудрости, о снаго, о Боже наш! Даруј и нама део леп, Да га наследимо мирно. онога дана кад ћеш ући У царство Твоје заувек!“ Симеон Нови Богослов Целог свог богоугодног живота Симеон Богослов борио се између пророка и свештеника у себи, између доживљаја и интуиције. Црквене власти су са сумњом гледале на монаха боговидца, који је по старој монашкој пракси своје грехе исповедао простим монасима, а не свештенству. Мистика Симена Богослова је христоцентрична и он је на најбољи начин представља у свом делу „Расправе“, где описује једно живо виђење Христа. У овом делу он изражава сву суштину хришћанског опита – заједништво са Богом и оваплођење Речи Божије. Свети Симеон Нови Богослов је рођен 949. године у Галати у провинцији Пафлагонији, у Малој Азији, а потиче из угледне породице која је имала значајан утицај на византијску политику тога доба. Свети Симеон Нови Богослов био је мистик и песник, који је у потпуности прихватио Исусову молитву пустињских монаха, али је с друге стране његов утицај на све друге области у хришћанској цркви био огроман. Први је од монаха који је отворено говорио о својим мистичним доживљајима, рушећи вековну традицију Цркве. Као писац оставио је иза себе следећа дела: Химне о божанској љубави, Теолошка, гностичка и практична поглавља и Теолошке и етичке расправе. Симеон Нови Богослов ИЗ „ХИМНЕ ПРВЕ“ „Које ли се то Тајанство трепетно у мени врши?! Реч не може изразити ни рука ми, злехудница, написати неколико у похвалу ил у славу Оног Који изнад хвале, Који нам је изнад речи! Ако се ово што се врши сад у мени у блудноме, неисказиво, неизречно ако јесте, та зар Онај Уделитељ и Творитељ таквог нечег, де, реци ми, Потребује нашу хвалу или славу да добије?! Не! Прослављен од нас бити не може Препрослављени, Ко ни сунце што не може, гледано од нас у свету, Сјајним бити учињено или примити светлост туђу: Оно осветли а не бива осветљено, и сјаји се А не прима, јер већ има светлост ону, Коју јоште од искони задоби од Саздатеља...“ Никифор Самотњак Све психичке активности се веома одражавају на тело и оно учествује на реалан, мада неосетан начин, у животу душе, било да се ради о емоцији или апстрактној мисли, вољној радњи или трансцедентном доживљају, писао је Никифор Самотњак, један од исихаста и пустињака, мистика који је проучавао и Исусову молитву. Његово упутство о употреби Исусове молитве заиста је поетски надахнуто: Никифор Самотњак УВЕДИ УМ У СРЦЕ „Морамо тражити учитеља незаблудивог. Његове поуке ће нам показати на основу личног искуства, када смо скренули било лево или десно, приликом труда на пажњи или подлегли претераностима наведени нечастивим... Ако нема учитеља треба га упорно тражити. ако се не моће наћи, треба се молити Богу скрушена срца и са сузама. Обрати му се у свој својој наготи и учини оно што ћу ти рећи: Знаш да ми удишемо ваздух само због нашег срца... Дакле, као што сам ти казао, седи, усредсреди свој ум, уведи га, то јест ум на пут дисајних органа којим дух доспева до срца. Подстакни га и принуди да сиђе до срца с ваздухом који удишеш. Када стигне тамо, видећеш колику ћеш радост осетити од онога што ће доћи после тога. Јер, као што човек који је дуго био одсутан од куће, не зна шта ће од радости, кад поново види своју жену и децу, тако и дух бива обузет радошћу и неизрецивим весељем, када се поново сједини с душом...“ Григорије Палама Григорије Синаит је први од монаха донео исихазам на Свету Гору и цео свој живот посветио је практичним напорима да исихазам уведе међу православне народе. Он је дао и прва упутства за исихастичку молитву и сматрају га зачетником православне аскетске антропологије. Међутим, Григорије Палама је највећи поборник и учитељ исихазма, и само захваљујући њему званична византијска црква је признала исихазам, који је дотле прогањала из својих редова. Григорије Палама је рођен 1296. године у Цариграду, у врло имућној и угледној породици. Студирао је филозофију, а посебно је изучавао Аристотела. Међутим, 1316. године одлучује да се посвети православљу и са двојицом своје браће одлази на Свету Гору. На њој проводи двадесет монашких година, а боравио је и у келији Светога Саве. У току свог монашког живота постао је и архиепископ солунски. Палама је био велики полемичар и теоретичар, један од најобразованијих људи 14. века, а у полемици о предности православља над католичанством победио је и Петраркиног учитеља. У свом чувеном делу „Одбрана светаца исихаста“, Палама пише да код духовних људи милост Божија, пренесена преко душе, омогућава целом телу да учествује у божанском животу, па отуда Бог се може видети физичким очима, али преображеним према Духу Светоме. Григорије Палама СВЕТЛОСНА ОДЕЖДА НОВОГ ЧОВЕКА „Господ сам каже да душе праведника постају светлост: „Ви сте видјело свјету... да се свјетли више видјело пред људима.“ (Матеј, 5. 14,16) Ко одбаци одежду „старог човека“ таме, њега Христос одева у „новог човека“, неисказано светлог – пуног вере, поуздања, љубави и мира. Ова унутрашња светлост пробија се повремено споља те постаје и за друге видљива. О таквим појавама слушамо много у предању о богоозареним Оцима Цркве. Једни су зрачили светлошћу други су стајали као огњени стубови у молитви. Неки су просветљени молитвеници гледали ову надземаљску светлост на олтару; или кроз њихово сопствено тело, или као унутрашњу светлост у срцу, која им је отварала дубоку унутрашњу скривену светлост и испуњавала их неисказаним благодатним боговиђењем. Преображење Господа на гори Тавору, кад се показао у светлости своје славе, и кад је Његова хаљина као муња засјала, истог је порекла. Светлост преображења је светлост божанства. Она је неприступачна, неописива, безвремена, вечна... Боговидцима Бог је сав Светлост и што је чулном свету Сунце то је Бог у духовном свету. Човек који је искусио божанско дејство, као дар благодати, сам је у неку руку светлост и живи у светлости и гледа сједињен умом са светлошћу, оно што без такве благодати, остаје скривено свима онима који се нису уздигли изнад телесних чула. Јер, Бога гледају само они који су чистога срца“. Свети Сава Свети Сава, световно име Растко, рођен је око 1175. године у Расу, а умро 14. јануара по јулијанском, односно 27. јануара по Грегоријанском календару 1236. године у Трнову. Најмлађи син великог жупана Стефана Немање, по замонашењу био је светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, велики дипломата, законодавац, ходочасник и књижевник, свакако једна од најзначајнијих личности српске историје и културе. У Српској православној цркви се слави као Свети Сава, а у народу и данас живи његов култ. Остварио је врло велики утицај на књижевно стваралаштво у средњем веку. Аутор је законодавних дела: Хиландарског, Карејског и Студеничког типика, а 1220. године написао је Крмчију или Номоканон Светога Саве. Прва дела Светога Саве су углавном некњижевне природе, али се и у њима на многим местима налазе врло вредни књижевни пасуси. У Хиландарском типику налази се кратко Житије Светог Симеона, а развијеније житије Сава пише у Студеничком типику. Књижевно стваралаштво Свети Сава је даље развио пишући Службу Светом Симеону. Свети Сава БЕСЕДА ИЗ „ЖИТИЈА СВЕТОГ СИМЕОНА“ (Одломак- завршни део) „Зато и ја узбуђен, све вас по крви ми у Господу сроднике молим, подржавајте делима оца нашега, која видесте, имајте веру праву, правду и суд, смерност и кротост, љубав према ближњем, дарежљивост према убогим, милост према једнокалним* нам створењима и једнородним крштењима, која су вам под влашћу, велим, знајући да је ваш и њихов Господ на небесима, и да нема разликовања лица у Бога. Преда њ ће стати цар с војником, господар с робом, син са оцем и отац са сином, када се представе престолу... И тада ће као горки клеветници стати пред нама греси наши, изобличавајући нас, и страшно ће се на тој страшној при** свако испитати, где није лако укривити лажју истину, или подмити судију, који не треба ништа, јер има све. И тада ће свако своја дела видети и поплашиће се и нема камо побећи. Тога ради, ја вам говорим да се отресете свега што је зло, и све што видесте и чусте од оца вашега, то чините, да и молитвама његовим избегавши више речене страхоте, с њим вечна добра добијамо у бескрајње векове. А Бог мира и љубави молитвама (светога) оца нашег са свима вама и нама, Амин.“ _____________ *једнокалним: кал=блато, од једног блата, од исте земље, од истог праха ** при=распра, расправа, суђење Одабрао: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ |
Мирослав
|