МИРОСЛАВ ДИМИТРИЈЕВИЋ Ц В Е Т О С А В Љ Е ТРИ ЦВЕТАЧНИКА ДУХОВНЕ ПОЕЗИЈЕ Удружење свесловенске учености - Београд Српска духовна академија - Параћи „И пре смрти бивам мртав и пре Суда сам се осуђујем“ Свети Сава–стихови из „Молитве о избављењу из страсти“, прве српске уметничке молитвене песме у средњем веку Ова три цветачника духовне поезије ЦВЕТОСАВЉЕ посвећујем својој ћерки Катарини ПРЕДСЛОВЉЕ Свет је цвет – све што је цветовно – свето је и световно је. А свет је свет сам по себи, јер га Свети Над Светима засвети, пресвети и освети. Пред ноћ се на небо селиш, душом својом, да га оцветаш. Ујутру горе доцветаш, а на земљи зацветаш. Љубав Његова је цвет без почетка и краја. Цветачник. Аутор Пред вама су три цветачника, цветника, три градине, три баште духовне поезије - три песничка светачника, које обделавају мали градинари, вртлари и баштовани широм Србије и српског рода, под Милошћу Великог Градинара и Врхунског Вртлара наших душа и живота, три цветачника. Као читалац, надам се и пажљив, временом сам издвајао из личне лектире песме које су ми свиделе, сврставао их у редове и алеје, не марећи много за тим да ли су их написали познати или мање познати песници, а можда, у то доба, и сасвим анонимни аутори, на почетку каријере. Мој читалачки нерв и песник у мени тражили су у тим песмама - цветовима оно што их спаја, што је иманентно, заједничко исходиште, ма у којем времену да су писане. А то Врхунско Исходиште је Господ Исус Христ Син Божији, Пантократор – Сведржитељ свега видљивог и невидљивог, од Кога су песници и добили своје таланте – таленте, да их умножавају у радости Духа Светога Утешитеља. Ово је сасвим личан избор поезије, није зборник ни изборник, нити панорама, ни какав преглед поетског стваралаштва, ово је моје дарославље читаоцу, можда могућност другачијег виђења ван устаљених академских и институционалних прилаза поезији, нешто што је ван академске уштогљености, ван шаблона, ван сваког идеолошког или догматског приступа... Ту пре свега мислим на први цветачник СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ ХАИКУ, као и на цветачник ГОСПОД ЖЕЉЕН И ЉУБЉЕН – нова српска молитвена поезија. Сам појам – српски православни хаику – први пут сам лансирао у српској књижевности 1999. године. Ни до данас тај православни дух стваралаштва у хаику поезији, готово да није ни примећен, акамоли прихваћен од „званичних“ критичара, који не дају да се било шта „роди“ мимо њиховог знања, посебно не у провинцијалној књижевности. Нову молитвену поезију која почиње да се развија од деведесетих година 20. века, нису ни запазили у својој окорелости ума, смлачености духа и слојањених мисли. Иако, руку на срце, сва три цветачника духовне поезије СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ ХАИКУ, ГОСПОД ЖЕЉЕН И ЉУБЉЕН – нова српска молитвена поезија - и ЗЛАТОУСТИ И СЛАТКОПОЈЦИ имају многе особености антологија, не називам их тако из много разлога. (Наручене антологије, наручени писци, па чак и број песама које ће бити заступљене, некомпетентни састављачи, идеолошко-политички предзнак таквих збирки, велики број објављених антологија које не испуњавају критеријуме, самим тим и њихова девалвација, каприциозне и претенциозне књиге, а удварачке и повлађујуће режимима или истакнутим моћним појединцима и истакнутим фигурама система, и у њима потпуна и неправедна запостављеност песника-аутора из Моравске Србије и Јужне Србије, из унутрашњости или провинције, односно из матице српског народа и песништва, ИСКОМПРОМИТОВАЛИ СУ ПОЈАМ - АНТОЛОГИЈА... Све су то разлози, а има их још много, због којих не волим да се ови цветачници називају антологијама). Ово су, дакле, цветачници духовне поезије, богонадахнуте, испуњене богомисленијем подвижника, тиховатеља и молчалника-песника из првих векова хришћанства, па све до данашњих песничких осамљеника, градских монаха, заљубљеника у поезију и молитвену песму, која и јесте почетак песништва, до оних твораца кратке песничке форме – хаику, иначе врло присутног последње четири деценије у Србији и на просторима бивше Југославије. У 17 слогова хаикуа нашло се места и за Створитеља, Творитеља и Питатеља твари... Поезија у овим цветачницима није религиозна, како многи састављачи антологија воле да напишу, већ је духовна, боље рећи молитвена поезија у чијем средиштву је Бог, а не религиозни систем. Вера је дубоко личан чин и није исто што и секуларна религиозност, па према томе и духовност треба разликовати од религиозности, преко које се манипулише верницима. У овим цветачницима, као што рекох, опстојавају равноправно песме познатих и непознатих песника, афирмисаних и врхунских поета, малих и великих људи, различитих у многочему, осим у својој богонадахутости, баш као што је случај на свим пролећним пропланцима где „цветају сви цветови“. Овај избор духовне-молитвене поезије нуди мало другачији приступ српској и хришћанској духовности, нуди једнакост и заједништво, саборност најбољих, по избору и личним естетским таблицама састављача ових цветачника поезије, али и признатим књижевним критеријумима које и сам негује, сабор оних песника које је досадашња књижевна критика, намерно или ненамерно, запостављала, маргинализовала, гурала у запећак или једноставно књиге тих аутора није ни отварала, акамоли ишчитавала. У овом избору, нећете наћи (сем неколико изузетака) највећа имена српске поезије, мада су многа од унетих већ сада веома вибрантна у књижевној јавности, не можете наићи ни на такозване „светионике“ српске поезије, институционализоване књижевности, политички и идеолошки наметнуте „величине“, које су у највећем броју случајева остале у мраку заборава одмах по паду система за чију су уметничку елиту сматрани, зато што се о њима већ много, и више него довољно, говорило у многим антологијама и књижевној периодици. А коначно многи великани српске поезије, уопште нису ни неговали духовни сензибилитет у поезији, чиме су одмах сами себе издвојили из ових и сличних избора. Мада постоји оправдано мишљење да је свака песма богонадахнута и духовна. О онима, модерним песницима који су писали врсне антологијске песме духовне оријентације и садржине, биће више речи у предговору цветника „Нова српска молитвена поезија“. Аутор ПРВИ ЦВЕТАЧНИК СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ ХАИКУ Приредио и предговор написао Мирослав Димитријевић Уместо предговора
1. Зен-просветљење, онај муњевити тренутак спознаје, који се излива из хаику трена, из хаику песме, на православној плочи сусрео се са другачијом свешћу, која свој тренутак спознаје, своју гносеологију темељи на Логосу, на Божанској речи, на доживљају чисте божанске енергије кроз (исихастички) доживљај Таворске светлости. Класичан хаику, дакле, хоће да досегне до трансценденталних нивоа, а хаику на православни начин, вапије за Божанском суштином. Свет је Сакрамент и у његовој и најмањој честици исписано је име Божије. Све је Дело Божије, а тренутак „просветљења“ је Милост, Благодат Божија, која се дала човеку/песнику на радост, а према вери његовој. Православни хаику слави Бога у свакој својој ижици, јер зна да је и Природа Дело Божије и да она не може да постоји сама по себи, па чак ни у песми, и да је њена, свака глорификација, без трунке сакралности, само хуљење гордога ума човековог. Ако се хаику посматра као „примордијални крик светлости“ у човековом уму онда његов бљесак се не исцрпљује сам по себи, својим тренутком, као што се ни човеков плач не завршава на рођењу. Под том светлошћу, испод те искре, човек наставља трагање, не као Диоген за човеком, већ као новозаветни човек за Богом. Бог Сам Себе осветљава, као Сунце, али традиционалан хаику песник то као да неће да види.Он радије памти мрвице и ситнице осветљене под флешом хаику сазнања,него што би да од њих сачини мозаик Вишег Плана који му се пружа на склапање. Песник Далеког Истока као птичица певачица „кљуца“ светлосне мрвице, уместо да подигне главу и потражи својим духовним очима извор те духовне светлости, што се митари, па мрвице те такозване спољне светлости падају у фокусно поље хаикуа. Јапанскихаику не тражи коначно исходиште у Богу, последњу или прву консеквенцу, већ се задовољава констатацијом, чињеничним стањем, побројаним „инвентаром“ у песми. Православни хаику песник себе доживљава као листак који црпе сок из свог корена и зна да ако прекине везу са њим – осушиће се. Православни хаику (песник) не жели да се задовољи листопадном судбином, већ тежи да остане зимзелен у свом духу. Традиционални хаику живи од тренутног светлос-ног набоја који експлодира у свести, док православни хаику жели да се трајно инстали-ра, да проток Божанске светлости у речима буде непрекидан, континуиран. Класичан хаику се задовољава миром који производе нихилистичке натрухе кад падну у кап хаику песме, врстом „имплозивних“ кругова на површини. Нови православни хаику, који је одавно почео да се развија на тлу хришћанског Балкана, пре свега у Србији, јесте „васкрсни“ и „васкрсавајући“ хаику. Палидрвце које хоће да (п)остане – луча микрокосма. Светлосна инсталација у класичној хаику песми која функционише већ скоро два века на хришћанском тлу доживела је реконструкци-ју. Зен будистичко видело сусрело се симболично,са„наизменичном“светлошћу-струјом Николе Тесле. Башову светиљку преу-зе/ли су потомци Николе Тесле и желе да је усаврше,баш као што и Јапанци мајсторски у-савршавају техничка достигнућа Запада. Будући да се хришћански човек налази већ две хиљаде година на свом Унутарњем путу, на путу Унутрашњег човека, његово духовно искуство је у том смеру више поодмакло од искуства Спољашњег човека, и тај Богочовечански путоказ је један једини „Пут, Истина и Живот“ који води Спасењу. Хаику,као цивилизацијско достигнуће и културно добро,није могао да се упути у бољем пра-вцу од овога, да пређе преко православне екумене и уопште хришћанске хемисфере. На том кружном путу по Земљиној лопти до своје постојбине – „Земље излазећег сунца“, хаику ће доживети свој нужни преображај, своје – васкрсење. Сваки делић Божије твари на земљи тежи свом вишем духовном циљу,вишем нивоу спиритуалности,свом осло-бођењу из овог степена материјалности, а материја је, као што научници тврде, само заустављена енергија до степена опипљивости, па тако и Човек-Песник у својој делатности има тај задатак, тај циљ, тај смисао живота и стварања, по угледу на Богочовека, који је, васкрснувши, улио наду свакој души. Поезија је део човековог преображења, пут и начин духовног преобраћења, можда и најидеалнији, будући да је „песнички говор најближи Богу“, како би то рекао Бела Хамваш. Зашто онда и кроз хаику и хаику форму не би прострујала нова духовност,нова креативна снага, нова слика и имагинација, „жива Божја реч“? Зашто имитирати јапански хаику по сваку цену, зашто „приморавати човека између/изнад истока и запада“, или „запад-ног човека“ да мисли и пише као човек Далеког истока? Зашто хаику силом држати у „паганском искуству из природе“, како би то тумачили теолози? Индоевропски цивилизацијски круг,не би био промењен да се није почео мешати са другим цивилизацијским и културним на-слеђем, из кога нам је и дошла нова духовност, религија, вера, филозофија, па и духовна или сакрална поезија данашњег типа. Или је тај поступак текао обрнутим редом, како ми се чини и како савремени историчари и палеолингвисти тврде. Древни Срби, староседеоци, из Дунавске колевке беле расе – данашњег Европеида, имали су, такође, своју пуну духовност, веру, религију, измислили су први бројчани систем, са нулом, и прво писмо, како кажу грчки хроничари “рашко пелашко/белашко писмо” којим су писали и Орфеј и његов учитељ Лин и Орфејеви бројни ученици. То првостворено писмо пренето је потом на исток до Индије, где се развила изузетна култура Ведског белог човека на санскриту, данас најсроднијем српском језику. Ако се целокупна древносрпска (словенска) култура преображавала са временом, зашто онда „бранити“ хаику песми да се данас преображава и преобраћа у нешто ново, кад су све духовне области, култура и цивилизација већ увелико захваћене тим променама више од два миленијума уназад? Зашто Башову светиљку и даље гурати ка Диогеновом фењеру,кад песма(па и хаику песма) по својој природи тежи Таворској Светлости – Божанском Преображењу? Зашто тражити човека у спољном свету, када у себи можеш пронаћи Живога Бога, у свом Унутарњем човеку. Човек је, самим тим и песник, пре свега Богољубиво, па онда човекољубиво створење, што је логична последица Богољубља. Ако волиш Бога, не можеш не волети и човека, који је део Божјег многоличја, а људи свеколики су многолика Једност Божја. Ко хаику песму „брани“ или „штити“ од православне хришћанске духовностине чини добро ни по-езији, ни цивилизацијском и културном прожимању Истока и Запада, а ни себи као ствараоцу. Васколико православну духовност стварали су свеци и песници, за разлику од неких других култура, које се труде да буду доминантне, силом и присилом, арогантним наметањем својих образаца и естетских таблица, а чије је полазиште било у световном. Православни песници и мислиоци су својим начином живота јамчили за своје дело, живели су по својим и божанским правилима, по људским и небеским законима, проводећи га у исихији, молчању и непрекидној молитви – пишући само редове које су им – „анђели шапутали“, стварајући своја дела по надахнућу Духа Светога, односно према Божијем наитију. Зато тај непрегледни корпус књига и јесте песнички православни светачник. И када су током векова православни писци примали нове поетске и књижевне форме, узимали су их примерено свом духовном интересовању, садржају и традицији, прилагођавајући их пре свега Логосној законитости свог говора и мишљења. Као што ћемо даље видети,сви велики право-славни песници данашњице нису одбили хаику као могућност, већ то сматрају милошћу Божијом, али се нису слепо држали јапанске традиције, коју је практично и немогуће имитирати, нити за тим има потребе. Јапански песник је један и непоновљив Божији говорник, као што је то и српски песник, кога јапански стихотворац и не покушава опонашати. А и зашто би, кад свако од њих има свој задатак и мисију. А то што у једном моменту пију из сличног крчага (форме) не морају да пију и исто пиће. Једина заједничка обавеза је слоговни метар, односно седамнаест слогова распоређених у тростихе од 5-7-5 слогова, код јапанских песника више задњенепчаних, код православног више предњенепчаних, и ето првих фонетских разлика. Па чак, према теоретичарима хаикуа, ни та строга традиционална форма јапанског хаикуа није обавезујућа. Разлике су ту да нас спајају, а на то нас нагони и општи закон јединства супротности, то антиномично чудо, под чијом магијом постојимо и певамо. На крају,мудри Јапанци нису „послали“ своју хаику песму у својеврсну мисију пре-ко ове Планете да им се она врати истрошена, већ да се освежи, да заблиста новим сјајем и искуством, да буде блистава и росна, још сјајнија и блиставија. А на православној пло-чи хаику има заиста велике наде, добродо-шао је гост и прихваћен готово од свих песничких генерација у двадесетом веку, мање или више, а посебно се расцветао последње деценије двадесетог и прве деценије двадесет првог века. Хаику је ушао у све књижевне келије, у срца правих песника, а што потврђује изузетна масовност хаику покрета и код нас и код других православних и хришћанских народа. Параноична идеја да је источњачки хаику само својеврсни претходник једне унифициране,значи и контролисане културе и поетике,или лакмус папир за „глобали-зацију“ књижевности и поезије у најригиднијем смислу, можда претеча неког новог духовног поретка, чији би први молекул новог ткива био управо хаику, јесте утопија, која се лако доказује искуством пропалих империја у прошлости, где ни песме над песмама нису могле да одрже, нити, пак, сруше царства земаљска. Ни царство песме није од овога света, са њим не почиње нити ће се са њим свршити. „Поезија је никла из дрвета живота“,вели мудри владика Николај(Свети Николај Српски),а знамо да је управо Господ Исус Христос то Дрво Живота, односно „Пут, Истина и Живот“. Помаже Бог, хаиђини! Милослав Шутић Во имја Оца и Сина и Духа Светога. Оче наш, иже јеси на небеси. Мир Божји, Христос се роди. Ваистину се роди. Нек остане крста од три прста. Огриј нас сунцем, Мајко Богородице, Божија помоћнице. Да се машим рамена Христа Бога рањена. Христос хођаше, крста носаше, под њим посрташе. Три хришћанска симбола у три стиха. Мајку над јаслама опседа слика отвореног гроба. Пастир устукну: Мали Исус сам себе повија. Место рођења место оплакивања, Божић вас спаја. Десанка Максимовић Сеоско гробље неуредно. Ближе је Богу од градскога. Зелени бршљан нежно пребацио руку преко трулог крста. Звона са цркве немилосрдно заглушују птичје певање. Вољеног пса деца су закопала и ставила му крст. Уцвељен просјак присео на камен топлији од људи. Лептири вас дан целивају побожно крстове у теме. Ђаво од беса туче земљу леденим крупним пиљцима. Жалосно блеји крај дечјег гроба залутало јагње. Сунцокрети су ливадски свеци имају ореоле. Добрица Ерић Светац с кандилом Загледа ми лице, вири у душу. Трешња пред црквом личи на невесту после венчања. Путић до цркве прелази седам пута преко речице. Брдско сеоце: Скоро од сваке куће види се гробље. Србољуб Митић Себељубник небу се нудећи код Бога би као у сватове. Кад дан дође да се зло разлучи Нишчи ће се наругати правди. Слободан Павићевић Причешћен Милош у Самодрежи камен пољуби за гроб. Под мишком главу Лазар носи низ поље. Сунце се помрачи. Србија будна под кнежевом заклетвом мајчино млеко. Дан се отвара странцима и коњици као Видов сан. Будимка Стојанов Сваки нови дан започињем у праштању то ми даје снаге Мирис тамјана И монах у црној ризи На Св. Саву подсећа. Уметник из Дебра оковао икопностас у цркви. Дух Свети се изли. Шапат чух са зида – то Анђео милешевски Рађање најави. Планина Тавор исцељење душе пружа, Сотвори мир. Млаз крви цури из прободеног ребра Христовог и над главом ореол. У Галилеји бејах кад спознах силу Божијих речи и кушњу прођох. Јерусалим – 1985. Драган Жигић Кроз маглу векова из Хилендара светле Савине речи Твоја нам Рука Мајко Тројеручице показује пут Хиландарски звон осам векова разноси Боголики Глас Драган Ј. Ристић И звона нишке Саборне цркве одјекују xиландарски Олга Манчић Ружић Не рече ништа само нас уми погледом монах на путу Погнуте главе над иконом свеца старица плаче ... Поред распећа кротки поглед старца суза откри Тихим гласом запеваше монаси Херувимску песму У порти цркве две гугутке гугучу време молитве. Богољуб Т. Михајловић Уђох у цркву- завирише ми у душу очи иконе Милета Аћимовић Ивков Брдо у магли с димом тамјана бледе наше молитве Живанка Ивановић Веселим се кад чујем како један другом кажу: Брате мој! Цветко Ђоковић После сваке молитве монахиња крадом одлази да види анђелу очи. Виктор Тодоровић У здели остало неразбијено јаје. Ускрс је прошао. Бајо Џаковић Читам Библију: мир ми у срцу, пролеће у души. Светиња у оку, сунце у срцу и души, поклоњење ега. Приводе је Богу. Беба зари сјајем, у трену је жива. Од Њега је све: и љубав и небо, у нама је. Павле Ађански Са раскрснице Кренух пут торња цркве. Јесења магла. Видоје Цветановић После педесет лета професор у цркви расплака се. Мирослав Чопа У тами келије Нит сунца монаху Осветли молитву. Пред иконом осетих олакшање у својим мислима. Миливоје М. Крстић Бледа сећања. Зараста крст-умире записно дрво. Трепери свећа- дршћу речи молитве седог монаха. Душан Ружић Дрвосеча клону, посече стари запис, невиде крст. Лете варнице ка звездама што трепере Божићне жеље. Пламен свеће повија се док отац тамљаном кади Драгослав Манић Форски Падају грудве на материн сандук и моју душу. Живанка Драгошановић Кристално јутро трепери у прозору Божићни цвет. Саша Радивојевић Азбука биља порука Хиландара... Љуби ближњега свог. Стеван Михаиловић Црквено звоно јутрење и помен пријатељу. Славица Јовановић Калуђер сакри под мантију грех: откри манастир Драган Бошковић Промрзло сунце пред сумрак разапето ка крст крај пута. Драган Студен Боже, како је леп био новембарски дан њу када сретох. Весна Богдановић Плавокоси дечачић према небу пружа руке. Боже, нек Том детету Буде добро. Радомир Виденовић Лежим на трави гледајући небо. Или обрнуто. Верица Живковић Додируј га Лагано – у том оку је Видовдански облак. Зоран Додеровић Погледам горе према звонику цркве. Неста у магли. Адам Нинковић Ускршње јутро. Воћњаци миришу. Пчеле зује. Зоран Богнар (Чалић) Цвет отвара латице. Молитва и поштовање сунца. Љубинка Тошић Скоро је поноћ. Пред светим храмом на клупи заспао човек. Рајна Беговић пред операцију пољубих крстић- миришу липе Ленка Јакшић Ускршње јутро На процвалом стаблу Молитва птица Светомир Ђурбабић Ускршња звона Однесоше у облаке Јато голубова Момчило Антић Аранђеловдан: са недохватне гране светли јабука Мирослав Тодоровић С листа на лист капи кише - Поруке неба И ми смо Из земље храњено Небеско биље РУМЕН зоре са мирисом ливаде - рајски парфем ПЛАМИЧАК свеће Из тишине чујем и Глас родитеља (Ускоро следи ДРУГИ ЦВЕТАЧНИК „ГОСПОД ЖЕЉЕН И ЉУБЉЕН“ Нова српска молитвена поезија)
0 Comments
|
Мирослав
|