ВРАЋА СЕ ОТАЦ ИЗ ДУЋАНА
Нагриза сипац светлосну греду
Себично вретено на крају дана
Хоће и моју влас да упреде
Враћа се отац из дућана
Ко страшни вођа дрвореда
Биљнога царства духовна храна
Преко замки и заседа
Враћа се отац из дућана
Нагриза сипац светлосну греду
А воћњак плави шљива рана
Са целим ножем у стомаку
Враћа се отац из дућана
ОТАЦ ДРЕСИРА ЗЕМЉОТРЕС
Кад дете крене с крчагом на воду
Отац веже земљотрес за комшијску шљиву
И док му дрхти влажна ручетина
Као штрангу упреда слободу
Да га разбесни с двадесет пет батина
Ако се синчић без крчага врати
Нека се сруши комшијски дом
Јер коме за то штету да наплати
Ако не ближњем свом
И док малиша скакуће са вира
Отац у шљивику земљотрес дресира
БАГРЕМ-БИСТА
Мој отац сунчани ђулаш
Ујутру с рамена баца
Његов умни хармоникаш
За њим по свету гаца
Три виле ко фишеклије
Око паса га стежу
Ноћу звездане драмлије
Над кућом скиче и реже
Година шездесета-глиста
Провуче се кроз вене
И његова багрем биста
Тог лета не озелене
Мој отац ловац заумни
Вајара не изневери:
У омчи престо захумни
На сувој грани вевери
РОБИНЗОН НА ВРХУ СОЛИТЕРА
Паде лист: зар већ проће лето
Чиновници шалтере изводе на променаду
Робинзон не обнавља дисајну претплату
Дужан је и вајару што држи срчано длето
Журно оправља плесниву браву
Крај њега жена с рукама од слуха
Инкасанти зује ко ројеви муха:
Како да му наплате вечну славу
Робинзон седи мудро на врху солитера
Над њим лете облаци комете и штуке
Породица побожно слуша тв спикера
И ником се сем оцу не иде из луке
МЕРДЕВИНЕ МОЈЕ МЛАДОСТИ
Моја мајка се потписује звоном с управљача
Њен бицикл има шипке од живе кости
Зупчаник више поштује од славског колача
Са старом „ластом“ море би да премости
Спанаћ лук и биљну децу са њиве
Трпа на бицикл у корпе ко јањичарка
За сиротицу хиљадарке су живе
Имају свој живот а овај њен је варка
Она је прва на скели преко чулне Мораве
И до града тако путују две Данице
А онда њено тело вршне тезге поплаве
И дуго лови купце на удици дангубице
Моја мајка се потписује звоном с управљача
Њен бицикл то су рамена јединца сина
Који у белом свету са сваком банком јача
Њива-бицикл-пијаца – једине мердевине
МОЈА МАЈКА ЈЕВРОСИМА
Завршила је стару листопадну школу
Она је прва медицинска сестра за биљке
Звездане јој руке у љубави – а сунчане у болу
Којима скупља децу у мирисне навиљке
Биљна јој се продица на десет хектара пружа
И свака њива је чиста као болничка соба
Мајка је у њима и ваза и букет ружа
И први весник пролећнога доба
Расад паприке негује као ћерку и сина
Ноћу га мушемом покрива да се не прехлади
Јер биљка је и плод и род и динар
А беспарица може народе да завади
Моја мајка је завршила листопадну школу
Она је патронажна сестра за њиве бремените
На бели багрем јој миришу руке у болу
И очи су јој лековите
ВЕЗИЉА
Мајци Даници Димитријевић
Одувек је везла најлепше гоблене
На простом хумусу земље поморавске
На једном од њих извезла и мене
Белом тврдом иглом од очеве коске
Под њеном руком праслике оживе
Миришу планете диња и јабука
И кад сушна година опусти јој њиве
И тад о њеног нема лепшег јаука
Њена је изложба стално отворена
Висе гоблени с околних брегова
Сваког пролећа враћа се везиља
Са очевом коском у игру богова
Моја мајка везе најлепше гоблене
На простом хумусу земље поморавске
Забринута као и све добре жене
За децу летину мир и баште рајске
БЕЗ НАСЛОВА
И док си седео у сени брезе
Неко је уплео на крају снаге
У дрво и твоју нит да везе
У најлепши део саге
И тако нежан у пустари
Као да крепиш пролећним вином
Свет на умору и ствари
Тешке од ћутње Оном половином
Што се никад не буди и која
Ко увек на цвет спремна врежа
Додирни усне спокоја
И пођи рубу ко протутежа
Нечега што непрекидно веје
И расте у твојој тескоби стално
Упоредо с тобом у доба безобално
Ко пред крај лета беле орхидеје
ИЗЛЕТНИЦИ У ЕДЕНУ
Брже од олује стиже Судњи дан:
Творцу твар честита срећан рођендан
Авион се спусти до ивице Краја
Људске душе гледам: све рај до раја
Извалисмо златне на Едену двери
И вратисмо се праисконској вери
Онај што је старији и од Самог Себе
Мотри нас жалосно и у срцу зебе
Ни Оца ни Сина – никог не слушамо:
Рајске благодети одреда кушамо
Од среће обести или самољубља
Дигосмо и устанак – добротољубља
Најзад смо сви скупа: живи уморени
Ал рекоше нам: за Рај сте зелени
Онај што Се сваког часа подмлађује
Архангелима опет наређује:
Кад се излетници сморе од лепоте
Да их назад врате у старе животе
Узалуд молебан молитва и бдење
Живот је велико рајско премеждење
Ни авион више не слеће у Еден
Према људима је Еден врло леден
Спорије од пужа стиже судњи крај
Журе грешне душе: просе опроштај
ГРЕШНИК
У твом пророчишту светли Аполоне
С врата добих савет: Беж из васионе
Жалостан одох до пароха свога
А он ме подучи: Сакриј се од Бога
Психијатар умни што му мисао зебе
Даде стручан упут: Склањај се од себе
У бурдељу димном Циганин што свира:
Ни кад умреш за те неће бити мира
Пожалих се потом лепој јавној жени
Она рече: Дођи Грех није у мени
Стадох да се правдам: Није ни у мени
Добро мој Адаме мноме се ожени
Морамо зачети човечанство ново:
Исцури и задње праведничко слово
Ти припреми Еден и дрво познања
Истушираћу се пре судњег спавања
И нико не хтеде да ме бар саслуша
А желех да питам: куд одлази душа
Када се мастилом помало исфлека
Да ли и Песника рајско место чека
ДВОРИ ВЕЧНИ
Од најбоље храстовине дана
Вечна кућа за нас је склепана
Гостинска је то соба до пута
Носимо је испод левог скута
Испод своје пурпур-багренице
Где је гризу сипци и стенице
Ту нам деца царскога поврзла
Гладна жедна боса и промрзла
Одрастају у нове храстове:
Додирују звездане сливове
А на сваком по џефердар виси:
Овде јеси – само ако ниси
Драги гости да нам се додворе:
Бомбардују наше вечне дворе
Све циљају у старо нам племство:
Погађају у своје потомство
Непријатељ нек кроз нишан гледа:
Бог куршуму у Човека не да
Кроз кућу нам разбојници лете
Пале жаре - узалуд се свете
Вечна кућа од златног беспућа
Па нек нам је од врбовог прућа
Добра нам је – боља нам не треба
Њу једемо кад немамо хлеба
Сипци смо у срченици дана:
Слатка нам је и Кумова слама
Ми пужеви с кућом испод скута:
Стићи ћемо и до Млечног пута
Не звали се како се зовемо:
Суђено нам - да први будемо
ВЕРИГЕ СВЕТА
Кошава дува – вериге се клате
Над Србијом где се још огњишта злате
Рајско Седморечје отиче крај ногу
Жури да пренесе мудре речи Богу
Ал уместо њих – гргоље вртљаци
Ћуте сељаци и муцају ђаци
Са неба гађају у Вериге Света:
Србију где је ватра и зачета
Узалуд троше барут и олово
Овде су рођени: Прва Реч и Слово
Поред Лепенског ил моравског вира
Бог седи и дума: нови Рај скицира
Кошава дува – распирује ватре
Под огњиштима први преци снатре
Мудри Рашани Меди и Винчанке
Опет пред војну притежу опанке
А у сваком од нас по предака триста
Боре се на страни анђела и Христа
Узалуд громови и пакости Злога:
Нико не победи Христа Васкрслога
САН СА ПТИЦАМА
Пуштам мисао: ластавицу
Да обиђе Србијицу
Ластавица зацвркута
И врати се с пола пута
Пуштам птицу кукавицу
Да окука Грачаницу
Кукавица брзо схвати
И она се с пута врати
Зовем птицу соколицу
Шаљем је у Митровицу
Соколица ми се куне
Да јој тамо гнездо труне
Питам друге птичице
Прелећу ли границе
Зашто српске селице
Неће преко Ситнице
Ех птичице веселице
Велике сте плашљивице
Пуштам мисао: Орлушину
Белу двоглаву машину
Орао рече нетремице:
Какав народ – такве птице
Не часећи ни по трена
Залете се пут Призрена
ОПИСИ СА ХОДОЧАШЋА
Нити ласта гнездо прави
Ко оболи – не оздрави
А неки уз помоћ штаке
Сами стижу и до раке
Идилично село стари
Још попови и гробари
На свом послу изгарају
Остали се одмарају
Обилазим српска села
Више сива него бела
Идем им у ходочашће
Сутра можда и снег пашће
Закуњале поред друма
Побраће их црна чума
Ни у чијој нису власти
Звери могу их напасти
Чаме села поред пута
Нахерена – ко ћакнута
Узрела ко шљиве ранке
Не вреде ни петобанке
Сама себи прекобројна
Нит сувишна – нит довољна
Коса им је оседела
Безуба су наша села
Као дугмад са капута
Чуче села поред пута
Чуче муче као и јуче
Нит ко пева – нит јауче
Ал кад српско село гине
Тад падају царевине
АКАДЕМИЈА ЈАУКА
Мисао је заразна – али мудрост није
Обе опијају као ракија ранка
Гледам ласту где ће гнездашце да свије:
Мудрост је старија од самог постанка
Све отворено – све боготворено
Свакоме доступно и у пола ноћи
То је Мудрост Божја – Грешна жено
За којом сам сулуд морао поћи
Сад ме беда учи да мислим мудрије
Невоља је мени најбоља наука
Бели лук и вода зборе речитије
Од народне академије јаука
Мисао је тешка – а мудрост је лака
Мудрије од нас живи дуња жута:
Зри целога лета – не као трешња плаха
Што се зарумени одмах поред пута
И ја ћу кад будем као дуња спреман
Нову светлосну одору обући
Рећи ћу свету – иако је неман
Збогом пријатељу морам брзо кући
ПОВРАТАК
Добар дан Светлости дошао сам кући
Не умем да кажем где сам досад био
Ни чији сам живот духом испунио
Могу од среће овог трена пући
Господе Благи Над Светима Свети
Опрости ми грехе и друге лудости
Хоћу и даље да останем дете
Или ме не шаљи без Твоје мудрости
Доле је најгоре: све је посрнуло
Још биљка и звер имају милости
Путем према паклу стадо нагрнуло
А пакао им срастао уз кичмене кости
Твоју Реч поштују птица и цвет само
И деца док су анђеоске душе
Доле се отровним осмехом гледамо
Док нас године и болести суше
Добар дан Светлости – стигох најзад кући
Био сам ти близу а тако далеко
Мука и јаука толико сам стекао
Да ми је доста за триста живота
ХАЏИЛУК
Иде први стих и носи крстачу
За њим остали: певају и плачу
А у ковчегу од златног катрена
Згрчио се песник: срмена копрена
А на покрову пурпурном што сија
Златом је стихове везла Јефимија
Погребној пратњи: чети веселника
Клања се народ Банда разбојника
И гробља се грабе: у сусрет јој лете
Песниковом хумком би да се посвете
Ал кад приђу ближе – тек онда увиде:
То мртав песник на Хаџилук иде
Бедном за живота није му се дало
Да види Свето Христово Огледало
Иде први стих: носи Знамен Христа
Песникова душа од Њега се блиста
То и није погреб туго моја бела
То су хорови небеских анђела
Очишћене душе: у пламену сав
Лети у висине – Хаџи Мирослав
ЗЛАТНО ДОБА
Стигосмо јадни и до златног доба:
Видиш грешне речи – чујеш гроб до гроба
Истина је само игла четинара:
Вечно без конца шије и опара
Ево нас опет усред Рајског врта
Где нам Бог по кожи своју милост црта
Све ово време живели смо пробу
Једни на престолу а други у гробу
Сад иглицама с борова и јела
Шијемо себи сужањска одела
Али прође зима и бабини јарци
Попадаше с неба златни дводинарци
Развигор опет пролеће припрема
Ал не хајемо што нас више нема
ЦАР НАГЛАВАЧКЕ
На њему нема црвених чизама:
Ал му свод звездани тек сад под ногама
Наопако обешен лиже горку траву
Али гледа небо не дижући главу
Да је на престолу ово вежбао често
Одавно би легло све на своје место
Смотри бивше слуге и од срца жали
Што га раније нису извешали
Сад на круни држи Земљин глобус цео
У лицу као млади зумбул поплавео
Једино се козе од њега не грозе
Брсте му уши: лишће царске лозе
А син превратник Божју милост стиче:
Жезлом тера козу-досадно марвинче
ПАРЧЕ ХРОМОГ НЕБА
Није ово мудро чело
Него ковчег за видело
Ово нису моје речи
Већ плам свеће који јечи
Зар су ово људске руке:
Клешта су то за јауке
Ова смеша од небеса
Од меса и земљотреса
Да л ће опет да се роди
Ко то може да погоди
Ал наново кад загусти
Бог ће и то да допусти
Јер и Њему доле треба
Парче храмајућег неба
На ком посла нису чиста:
Гром стреља – а муња блиста
ПЕСМЕ БЕЗ ГЛАГОЛА
ДОБРОДОШЛИЦА
Пчела зуј
И трешње руј
И паперје траве
Гргољ воде
Мудрост жира
И пролазност славе
Шебој зумбул
Каћуница
Младог сена пласт
Колибица
Миришљава
Све у твоју част
УСПОМЕНА
Некад цвеће
Сад оструга
И змијарник пуст
Некад љубав
Сад поруга
И путељак пуст
У шипражју:
Матер вражју
Испод врежног платна
Још сјацкава
Још блистава
Минђушица златна
ИСПРАЋАЈ
Птица пој
И пчела рој
И зумбула зев
Гнездо роде
Дах слободе
Девојака пев
Вино вотка
И ракија:
Пијани регрути
Окићени
Распасани
А пред њима пути
ЖЕТВА
Бисер росе
Услик траве
Одсјај косе
Ћурлик јаве
Свуда зора руда
Вредна нога
Шум опанка
У част Бога
Пре уранка
И први снопови
Песме јека
Косе звека
Дан враголан
Низ крстине
Жетеоци оци
Златно зрно
Златно гумно
Вече суро
Срце умно
Све од Бога
Свемоћнога
НОЋ У ШУМИ
Трепет брезе
И хуј бора
Месечина стара
Златне чезе
Развигора
Или од јантара
Лепет крила
Убод трна
Колибица сура
Пред вратима
Бела срна
Виленица цура
Онда целов
Уздисање
У шуми крај воде
И на вечност
Заклињање
Драже од слободе
ПОЗНА
Твоје срце
Пуно злата
А ја тек
Стопарац
Твоје усне:
Рајска врата
А ја полустарац
Твоје лице:
Сјај иконе
А моје
Сумрачак
Твоје очи:
Васионе
Звездани маслачак
Твоје руке:
Две притоке
А моје
Под ледом
Твоје тело:
Жедно ушће
Ја под косом седом
Твоја душа:
Топло злато
Моја сва у рђи
Заљубљена
Обилато
Али ја све грђи
ВОДЕНИЦА
Одвећ лепа
Одвећ трула
Одвећ машта
Сва од чула
Одвећ стварност
Ал од бајке
Шупљи жљеб
Звук свирајке
Воденица
Виленица
Посестрима
Чаробница
Дом на води
Брод у зраку
Историја
У плићаку
ВИТЕЗ
Јуче ратник
Сада патник
Обогаљен син
Јуче јунак
Сада просјак
Понижени чин
Ни на гробљу
Ни на списку
Нигде му имена
Ни кучета
Ни мачета
Ни горег времена
Нигде села
Пепео куће
Саме штуле
И беспуће
КРАЈ СПОМЕНИКА
Не разговор
Ни звук
Не развигор
Ни мук
Не олуја
Ни хуј
Не урнебес
Ни зуј
Ал не ни плач
Над гробом
Већ болна ћутња
Са тобом
ЕПИТАФ
Гробна трава
Бујно цвеће
И порука
Покојника:
„Од живога
Људског тела
Нигде лепшег
Споменика“
Miroslav Dimitrijević
VEVERICA
Haiku
Miroslav Dimitrijevic
THE SCUIRREL
Haiku
Prevod na engleski/Translation into English:
KATARINA DIMITRIJEVIĆ
1.
Veverica
s drveta na drvo
preskoči dan.
The squirrel
from tree to tree
skips the day.
2.
Oblaci stoје
ili odlaze. Ni jedan
se ne vraća.
The clouds stay
or leave. Not one
returns.
3.
Sunce se ceo dan
kupa u reci, al'
voda još hladna
The sun's been bathing
in the river the whole day,
but the water's still cold
4.
Iz zemlje niče
a na nebo liči
cvet ljubičice.
It grows from the earth
but resembles the sky;
a violet flower.
5.
Kakva vrućina.
Čak je i stablo skinulo
svoju senku
What a heat.
Even the tree's taken off
its shadow.
6.
Na noćnom nebu
oblaci pojedoše
sve jagode
In the night sky
the slouds have eaten up
all the strawberries.
7.
Večernja šetnja:
koracima premeravam
svoj haiku.
An evening walk:
I've been measuring my
haiku with my steps.
8.
Užaren dan
a moja saputnica
hladno me gleda.
A sweltering day
and my female companion's
looking at me coldly.
9.
Ono što nije
moglo drvo za života,
dim nastavlja.
What the tree could not
accomplish while alive
the smoke continuies.
10.
Dete i sunce
u barici. Sunce
ostade čisto.
A child and the sun
in a small pond. The sun
has remained clean.
11.
Ne zaslužuješ
ni neprijatelja
orle visoki.
You do not even
deserve an enemy
you high eagle.
12.
Otopljen sneg
žuri da se podigne
iz čajnika.
The thawed snow
is rushing to rise
from the teapot.
Нагриза сипац светлосну греду
Себично вретено на крају дана
Хоће и моју влас да упреде
Враћа се отац из дућана
Ко страшни вођа дрвореда
Биљнога царства духовна храна
Преко замки и заседа
Враћа се отац из дућана
Нагриза сипац светлосну греду
А воћњак плави шљива рана
Са целим ножем у стомаку
Враћа се отац из дућана
ОТАЦ ДРЕСИРА ЗЕМЉОТРЕС
Кад дете крене с крчагом на воду
Отац веже земљотрес за комшијску шљиву
И док му дрхти влажна ручетина
Као штрангу упреда слободу
Да га разбесни с двадесет пет батина
Ако се синчић без крчага врати
Нека се сруши комшијски дом
Јер коме за то штету да наплати
Ако не ближњем свом
И док малиша скакуће са вира
Отац у шљивику земљотрес дресира
БАГРЕМ-БИСТА
Мој отац сунчани ђулаш
Ујутру с рамена баца
Његов умни хармоникаш
За њим по свету гаца
Три виле ко фишеклије
Око паса га стежу
Ноћу звездане драмлије
Над кућом скиче и реже
Година шездесета-глиста
Провуче се кроз вене
И његова багрем биста
Тог лета не озелене
Мој отац ловац заумни
Вајара не изневери:
У омчи престо захумни
На сувој грани вевери
РОБИНЗОН НА ВРХУ СОЛИТЕРА
Паде лист: зар већ проће лето
Чиновници шалтере изводе на променаду
Робинзон не обнавља дисајну претплату
Дужан је и вајару што држи срчано длето
Журно оправља плесниву браву
Крај њега жена с рукама од слуха
Инкасанти зује ко ројеви муха:
Како да му наплате вечну славу
Робинзон седи мудро на врху солитера
Над њим лете облаци комете и штуке
Породица побожно слуша тв спикера
И ником се сем оцу не иде из луке
МЕРДЕВИНЕ МОЈЕ МЛАДОСТИ
Моја мајка се потписује звоном с управљача
Њен бицикл има шипке од живе кости
Зупчаник више поштује од славског колача
Са старом „ластом“ море би да премости
Спанаћ лук и биљну децу са њиве
Трпа на бицикл у корпе ко јањичарка
За сиротицу хиљадарке су живе
Имају свој живот а овај њен је варка
Она је прва на скели преко чулне Мораве
И до града тако путују две Данице
А онда њено тело вршне тезге поплаве
И дуго лови купце на удици дангубице
Моја мајка се потписује звоном с управљача
Њен бицикл то су рамена јединца сина
Који у белом свету са сваком банком јача
Њива-бицикл-пијаца – једине мердевине
МОЈА МАЈКА ЈЕВРОСИМА
Завршила је стару листопадну школу
Она је прва медицинска сестра за биљке
Звездане јој руке у љубави – а сунчане у болу
Којима скупља децу у мирисне навиљке
Биљна јој се продица на десет хектара пружа
И свака њива је чиста као болничка соба
Мајка је у њима и ваза и букет ружа
И први весник пролећнога доба
Расад паприке негује као ћерку и сина
Ноћу га мушемом покрива да се не прехлади
Јер биљка је и плод и род и динар
А беспарица може народе да завади
Моја мајка је завршила листопадну школу
Она је патронажна сестра за њиве бремените
На бели багрем јој миришу руке у болу
И очи су јој лековите
ВЕЗИЉА
Мајци Даници Димитријевић
Одувек је везла најлепше гоблене
На простом хумусу земље поморавске
На једном од њих извезла и мене
Белом тврдом иглом од очеве коске
Под њеном руком праслике оживе
Миришу планете диња и јабука
И кад сушна година опусти јој њиве
И тад о њеног нема лепшег јаука
Њена је изложба стално отворена
Висе гоблени с околних брегова
Сваког пролећа враћа се везиља
Са очевом коском у игру богова
Моја мајка везе најлепше гоблене
На простом хумусу земље поморавске
Забринута као и све добре жене
За децу летину мир и баште рајске
БЕЗ НАСЛОВА
И док си седео у сени брезе
Неко је уплео на крају снаге
У дрво и твоју нит да везе
У најлепши део саге
И тако нежан у пустари
Као да крепиш пролећним вином
Свет на умору и ствари
Тешке од ћутње Оном половином
Што се никад не буди и која
Ко увек на цвет спремна врежа
Додирни усне спокоја
И пођи рубу ко протутежа
Нечега што непрекидно веје
И расте у твојој тескоби стално
Упоредо с тобом у доба безобално
Ко пред крај лета беле орхидеје
ИЗЛЕТНИЦИ У ЕДЕНУ
Брже од олује стиже Судњи дан:
Творцу твар честита срећан рођендан
Авион се спусти до ивице Краја
Људске душе гледам: све рај до раја
Извалисмо златне на Едену двери
И вратисмо се праисконској вери
Онај што је старији и од Самог Себе
Мотри нас жалосно и у срцу зебе
Ни Оца ни Сина – никог не слушамо:
Рајске благодети одреда кушамо
Од среће обести или самољубља
Дигосмо и устанак – добротољубља
Најзад смо сви скупа: живи уморени
Ал рекоше нам: за Рај сте зелени
Онај што Се сваког часа подмлађује
Архангелима опет наређује:
Кад се излетници сморе од лепоте
Да их назад врате у старе животе
Узалуд молебан молитва и бдење
Живот је велико рајско премеждење
Ни авион више не слеће у Еден
Према људима је Еден врло леден
Спорије од пужа стиже судњи крај
Журе грешне душе: просе опроштај
ГРЕШНИК
У твом пророчишту светли Аполоне
С врата добих савет: Беж из васионе
Жалостан одох до пароха свога
А он ме подучи: Сакриј се од Бога
Психијатар умни што му мисао зебе
Даде стручан упут: Склањај се од себе
У бурдељу димном Циганин што свира:
Ни кад умреш за те неће бити мира
Пожалих се потом лепој јавној жени
Она рече: Дођи Грех није у мени
Стадох да се правдам: Није ни у мени
Добро мој Адаме мноме се ожени
Морамо зачети човечанство ново:
Исцури и задње праведничко слово
Ти припреми Еден и дрво познања
Истушираћу се пре судњег спавања
И нико не хтеде да ме бар саслуша
А желех да питам: куд одлази душа
Када се мастилом помало исфлека
Да ли и Песника рајско место чека
ДВОРИ ВЕЧНИ
Од најбоље храстовине дана
Вечна кућа за нас је склепана
Гостинска је то соба до пута
Носимо је испод левог скута
Испод своје пурпур-багренице
Где је гризу сипци и стенице
Ту нам деца царскога поврзла
Гладна жедна боса и промрзла
Одрастају у нове храстове:
Додирују звездане сливове
А на сваком по џефердар виси:
Овде јеси – само ако ниси
Драги гости да нам се додворе:
Бомбардују наше вечне дворе
Све циљају у старо нам племство:
Погађају у своје потомство
Непријатељ нек кроз нишан гледа:
Бог куршуму у Човека не да
Кроз кућу нам разбојници лете
Пале жаре - узалуд се свете
Вечна кућа од златног беспућа
Па нек нам је од врбовог прућа
Добра нам је – боља нам не треба
Њу једемо кад немамо хлеба
Сипци смо у срченици дана:
Слатка нам је и Кумова слама
Ми пужеви с кућом испод скута:
Стићи ћемо и до Млечног пута
Не звали се како се зовемо:
Суђено нам - да први будемо
ВЕРИГЕ СВЕТА
Кошава дува – вериге се клате
Над Србијом где се још огњишта злате
Рајско Седморечје отиче крај ногу
Жури да пренесе мудре речи Богу
Ал уместо њих – гргоље вртљаци
Ћуте сељаци и муцају ђаци
Са неба гађају у Вериге Света:
Србију где је ватра и зачета
Узалуд троше барут и олово
Овде су рођени: Прва Реч и Слово
Поред Лепенског ил моравског вира
Бог седи и дума: нови Рај скицира
Кошава дува – распирује ватре
Под огњиштима први преци снатре
Мудри Рашани Меди и Винчанке
Опет пред војну притежу опанке
А у сваком од нас по предака триста
Боре се на страни анђела и Христа
Узалуд громови и пакости Злога:
Нико не победи Христа Васкрслога
САН СА ПТИЦАМА
Пуштам мисао: ластавицу
Да обиђе Србијицу
Ластавица зацвркута
И врати се с пола пута
Пуштам птицу кукавицу
Да окука Грачаницу
Кукавица брзо схвати
И она се с пута врати
Зовем птицу соколицу
Шаљем је у Митровицу
Соколица ми се куне
Да јој тамо гнездо труне
Питам друге птичице
Прелећу ли границе
Зашто српске селице
Неће преко Ситнице
Ех птичице веселице
Велике сте плашљивице
Пуштам мисао: Орлушину
Белу двоглаву машину
Орао рече нетремице:
Какав народ – такве птице
Не часећи ни по трена
Залете се пут Призрена
ОПИСИ СА ХОДОЧАШЋА
Нити ласта гнездо прави
Ко оболи – не оздрави
А неки уз помоћ штаке
Сами стижу и до раке
Идилично село стари
Још попови и гробари
На свом послу изгарају
Остали се одмарају
Обилазим српска села
Више сива него бела
Идем им у ходочашће
Сутра можда и снег пашће
Закуњале поред друма
Побраће их црна чума
Ни у чијој нису власти
Звери могу их напасти
Чаме села поред пута
Нахерена – ко ћакнута
Узрела ко шљиве ранке
Не вреде ни петобанке
Сама себи прекобројна
Нит сувишна – нит довољна
Коса им је оседела
Безуба су наша села
Као дугмад са капута
Чуче села поред пута
Чуче муче као и јуче
Нит ко пева – нит јауче
Ал кад српско село гине
Тад падају царевине
АКАДЕМИЈА ЈАУКА
Мисао је заразна – али мудрост није
Обе опијају као ракија ранка
Гледам ласту где ће гнездашце да свије:
Мудрост је старија од самог постанка
Све отворено – све боготворено
Свакоме доступно и у пола ноћи
То је Мудрост Божја – Грешна жено
За којом сам сулуд морао поћи
Сад ме беда учи да мислим мудрије
Невоља је мени најбоља наука
Бели лук и вода зборе речитије
Од народне академије јаука
Мисао је тешка – а мудрост је лака
Мудрије од нас живи дуња жута:
Зри целога лета – не као трешња плаха
Што се зарумени одмах поред пута
И ја ћу кад будем као дуња спреман
Нову светлосну одору обући
Рећи ћу свету – иако је неман
Збогом пријатељу морам брзо кући
ПОВРАТАК
Добар дан Светлости дошао сам кући
Не умем да кажем где сам досад био
Ни чији сам живот духом испунио
Могу од среће овог трена пући
Господе Благи Над Светима Свети
Опрости ми грехе и друге лудости
Хоћу и даље да останем дете
Или ме не шаљи без Твоје мудрости
Доле је најгоре: све је посрнуло
Још биљка и звер имају милости
Путем према паклу стадо нагрнуло
А пакао им срастао уз кичмене кости
Твоју Реч поштују птица и цвет само
И деца док су анђеоске душе
Доле се отровним осмехом гледамо
Док нас године и болести суше
Добар дан Светлости – стигох најзад кући
Био сам ти близу а тако далеко
Мука и јаука толико сам стекао
Да ми је доста за триста живота
ХАЏИЛУК
Иде први стих и носи крстачу
За њим остали: певају и плачу
А у ковчегу од златног катрена
Згрчио се песник: срмена копрена
А на покрову пурпурном што сија
Златом је стихове везла Јефимија
Погребној пратњи: чети веселника
Клања се народ Банда разбојника
И гробља се грабе: у сусрет јој лете
Песниковом хумком би да се посвете
Ал кад приђу ближе – тек онда увиде:
То мртав песник на Хаџилук иде
Бедном за живота није му се дало
Да види Свето Христово Огледало
Иде први стих: носи Знамен Христа
Песникова душа од Њега се блиста
То и није погреб туго моја бела
То су хорови небеских анђела
Очишћене душе: у пламену сав
Лети у висине – Хаџи Мирослав
ЗЛАТНО ДОБА
Стигосмо јадни и до златног доба:
Видиш грешне речи – чујеш гроб до гроба
Истина је само игла четинара:
Вечно без конца шије и опара
Ево нас опет усред Рајског врта
Где нам Бог по кожи своју милост црта
Све ово време живели смо пробу
Једни на престолу а други у гробу
Сад иглицама с борова и јела
Шијемо себи сужањска одела
Али прође зима и бабини јарци
Попадаше с неба златни дводинарци
Развигор опет пролеће припрема
Ал не хајемо што нас више нема
ЦАР НАГЛАВАЧКЕ
На њему нема црвених чизама:
Ал му свод звездани тек сад под ногама
Наопако обешен лиже горку траву
Али гледа небо не дижући главу
Да је на престолу ово вежбао често
Одавно би легло све на своје место
Смотри бивше слуге и од срца жали
Што га раније нису извешали
Сад на круни држи Земљин глобус цео
У лицу као млади зумбул поплавео
Једино се козе од њега не грозе
Брсте му уши: лишће царске лозе
А син превратник Божју милост стиче:
Жезлом тера козу-досадно марвинче
ПАРЧЕ ХРОМОГ НЕБА
Није ово мудро чело
Него ковчег за видело
Ово нису моје речи
Већ плам свеће који јечи
Зар су ово људске руке:
Клешта су то за јауке
Ова смеша од небеса
Од меса и земљотреса
Да л ће опет да се роди
Ко то може да погоди
Ал наново кад загусти
Бог ће и то да допусти
Јер и Њему доле треба
Парче храмајућег неба
На ком посла нису чиста:
Гром стреља – а муња блиста
ПЕСМЕ БЕЗ ГЛАГОЛА
ДОБРОДОШЛИЦА
Пчела зуј
И трешње руј
И паперје траве
Гргољ воде
Мудрост жира
И пролазност славе
Шебој зумбул
Каћуница
Младог сена пласт
Колибица
Миришљава
Све у твоју част
УСПОМЕНА
Некад цвеће
Сад оструга
И змијарник пуст
Некад љубав
Сад поруга
И путељак пуст
У шипражју:
Матер вражју
Испод врежног платна
Још сјацкава
Још блистава
Минђушица златна
ИСПРАЋАЈ
Птица пој
И пчела рој
И зумбула зев
Гнездо роде
Дах слободе
Девојака пев
Вино вотка
И ракија:
Пијани регрути
Окићени
Распасани
А пред њима пути
ЖЕТВА
Бисер росе
Услик траве
Одсјај косе
Ћурлик јаве
Свуда зора руда
Вредна нога
Шум опанка
У част Бога
Пре уранка
И први снопови
Песме јека
Косе звека
Дан враголан
Низ крстине
Жетеоци оци
Златно зрно
Златно гумно
Вече суро
Срце умно
Све од Бога
Свемоћнога
НОЋ У ШУМИ
Трепет брезе
И хуј бора
Месечина стара
Златне чезе
Развигора
Или од јантара
Лепет крила
Убод трна
Колибица сура
Пред вратима
Бела срна
Виленица цура
Онда целов
Уздисање
У шуми крај воде
И на вечност
Заклињање
Драже од слободе
ПОЗНА
Твоје срце
Пуно злата
А ја тек
Стопарац
Твоје усне:
Рајска врата
А ја полустарац
Твоје лице:
Сјај иконе
А моје
Сумрачак
Твоје очи:
Васионе
Звездани маслачак
Твоје руке:
Две притоке
А моје
Под ледом
Твоје тело:
Жедно ушће
Ја под косом седом
Твоја душа:
Топло злато
Моја сва у рђи
Заљубљена
Обилато
Али ја све грђи
ВОДЕНИЦА
Одвећ лепа
Одвећ трула
Одвећ машта
Сва од чула
Одвећ стварност
Ал од бајке
Шупљи жљеб
Звук свирајке
Воденица
Виленица
Посестрима
Чаробница
Дом на води
Брод у зраку
Историја
У плићаку
ВИТЕЗ
Јуче ратник
Сада патник
Обогаљен син
Јуче јунак
Сада просјак
Понижени чин
Ни на гробљу
Ни на списку
Нигде му имена
Ни кучета
Ни мачета
Ни горег времена
Нигде села
Пепео куће
Саме штуле
И беспуће
КРАЈ СПОМЕНИКА
Не разговор
Ни звук
Не развигор
Ни мук
Не олуја
Ни хуј
Не урнебес
Ни зуј
Ал не ни плач
Над гробом
Већ болна ћутња
Са тобом
ЕПИТАФ
Гробна трава
Бујно цвеће
И порука
Покојника:
„Од живога
Људског тела
Нигде лепшег
Споменика“
Miroslav Dimitrijević
VEVERICA
Haiku
Miroslav Dimitrijevic
THE SCUIRREL
Haiku
Prevod na engleski/Translation into English:
KATARINA DIMITRIJEVIĆ
1.
Veverica
s drveta na drvo
preskoči dan.
The squirrel
from tree to tree
skips the day.
2.
Oblaci stoје
ili odlaze. Ni jedan
se ne vraća.
The clouds stay
or leave. Not one
returns.
3.
Sunce se ceo dan
kupa u reci, al'
voda još hladna
The sun's been bathing
in the river the whole day,
but the water's still cold
4.
Iz zemlje niče
a na nebo liči
cvet ljubičice.
It grows from the earth
but resembles the sky;
a violet flower.
5.
Kakva vrućina.
Čak je i stablo skinulo
svoju senku
What a heat.
Even the tree's taken off
its shadow.
6.
Na noćnom nebu
oblaci pojedoše
sve jagode
In the night sky
the slouds have eaten up
all the strawberries.
7.
Večernja šetnja:
koracima premeravam
svoj haiku.
An evening walk:
I've been measuring my
haiku with my steps.
8.
Užaren dan
a moja saputnica
hladno me gleda.
A sweltering day
and my female companion's
looking at me coldly.
9.
Ono što nije
moglo drvo za života,
dim nastavlja.
What the tree could not
accomplish while alive
the smoke continuies.
10.
Dete i sunce
u barici. Sunce
ostade čisto.
A child and the sun
in a small pond. The sun
has remained clean.
11.
Ne zaslužuješ
ni neprijatelja
orle visoki.
You do not even
deserve an enemy
you high eagle.
12.
Otopljen sneg
žuri da se podigne
iz čajnika.
The thawed snow
is rushing to rise
from the teapot.