ИЗБОР ИЗ ПРОЗНИХ ДЕЛА
МИРОСЛАВА ДИМИТРИЈЕВИЋА
ПРИЧЕ
„КРАТКЕ ПРИЧЕ О ДУГОВЕЧНОМ“
ХАРМОНИКАШ
Кад Драгче Випин продаде кућу и купи сину Мији хармонику, ону белу талијанске производње - „гверинку“, село стаде да се крсти као да се задао олујни облак с Јухора.
Мија оде у бели свет да учи свирање, а Драгче се пресели у колибу на брегу и стаде да проси..
Седам Светих Сава прођоше, а од Мије ни трага ни гласа. Кад дође осма Благовест, зададе се човек од Винске ћуприје. На Ђукицком гувну отвори хармонику. Прхнуше тонови у небо као чворци из винограда. Мији играју прсти као да пипа врелу плотну, а арија сетна и жалостива, срце да ти спаруши.
Народ ноге да покрши, само да види небеског свирача. А Мија накривио главу: једним увом слуша хармонику, а другим прислушкује како анђели реагују. Тако се причињава.
У колиби не затече оца. Првог дана на Божић положајник га нашао уроженог од зиме. Направи Мија нову кућу поред очевог ћелерчета, ожени се и доби сина.
И изиђе на глас: Најбољи хармоникаш у целом Средњем Поморављу, море и даље - нема му равна од Ниша до Београда, ни од Крагујевца до Зајечара.
Мија држи думен. Сви њега траже, чак и највећи богаташи у раваничком и беличком округу, а у темнићком и расинском срезу заказују свадбе по Мијином календару.
Кад ти Мија одсвира песму, остане ти у души неки ожиљак, али тог момента не мариш да умреш.
Највећи газда Лика Касапин ожени најзад свог шантавог сина Делимира. Свадба се урекну за јануар.
Зима. Пуца дрво и камен. На Морави лед дебео две судланице. На бркове и стрехе хватају се ледене луле, које гладна деца сишу као на летњем вашару.
Мија стаде насред Ликине авлије и развеза. Све што имаде здраве ноге ухвати се у коло. Ђипају момци, упредају се девојке, врцкају снајке... Народ весео, блиста. Просветлио се некако у лицу, као воћке пред зрење. Газда Лика коловођа, до њега снајка, девери, младожења... Стапкаше онај снег, док си рекао – белегија.
Мијина хармоника бруји као кошница. Лије се онај звучни мед, па ти се лепи за срце. Угреја се бела „гверинка“, потекоше врући звуци, а народ се - презноји од среће. Добро, није му први, нити последњи пут. Мија свира као у помамилу, а народ игра као да га девет тарлема ухватило.
Од вреле свирке капнуше прве капи са стрехе. С крова поче да се топи снег. И с околних слемена стаде да се слива вода. Разбљузга се под ногама, направи се водушљак, а коло игра, игра, игра...
Почеше да се топе и суседна брда: Главица, Матицка пољана, Металиште и Саставци. Диже се водостај до колена. А коло начуљило уши, ужагрело очи и пиљи у Мију. Нико да примети чудо невиђено. Нико да се пусти из кола.
Мехови хармонике се усијали, распирују ватру, ужарила се мелодија, а народ се попалио, као да му је пред главу. Пословица каже: „Свети Сава воду заковава“, а у Рашевици - пролеће на тај дан.
Али кад од врелца поче да се топи државна шума: Сојак, Шибовити, Медвеђи, Оштра главица, Мала и Велика Ветриња, народу дође до гуше.
Вире оне веселе главе из воде, заруменеле се као кајсије, подврискују од милине, и врте се у круг.
И Мија умало да подави пола села. Растопи се коло, као коцка шећера.
ПОЉАК
Од Дилета Голиног нема бољег пољака. Рашевичка лоповска тајфа ни пред Швабу не би онако залегала, као пред њега. У туђе не смеш ни да штрапнеш. Ако баш мораш да прођеш кроз комшијино имање, хватај неку пречицу и гледај да су ти руке некако горе. Кобајаги се чешкај, масни косу, чачкај нос, јер шта знаш одакле вреба она праведна караконџула и шта јој се све може причинити.
„Шта ћеш ти, куро, у туђем? Је л имаш ти тапију на ту земљу? Немаш! Па који онда матраг тражиш поред Мораве кад не умеш да пливаш?
И запрпће његово секирче право на тебе.
Преко дана рашевичко поље шарено као детлић, пиротски ћилим му није раван, ал чим падне први мрак, изгуби се она лепота, а равница завије смеђу шамију.
Нико у селу не уме тачно да објасни ту појаву, само неки пијани олош, испред дућана Раде Рибарца, тврди да пољак Диле увече повеже све њиве на узицу и одведе их својој кући. Припне их за шљиву прапорку, седне на басамак и запали цигару. И тако целу ноћ дежура, као да ће крмача да му се опраси.
Буљук њива мирно пландује, брекће од летње врућине и чека росу да се расхлади. Преко ноћи Гроча, Данка Врпоље, Орнице и друге најбоље њиве преселе се увече код Дилета пољака у авлију.
Али ништа не брини. Ни милиција не може боље да их сачува. Ујутру, на сабајле, Диле одвеже њиве и сваку води на своје место. Временом оне и саме изучиле пут, па кад их развеже, сливају се низ сокаке право у своје међе. Као после провале облака, низ рашевичке џаде и сокаке отиче пшеница, детелина троготка и луцерка, кукурузишта, кромпиришта и конопљишта...
Али једне вечери Дилета жигну срце, и једва се довуче до кревета. Њиве остадоше везане напољу без сајбије. Пред зору се узврпољише, стадоше да се кошкају као јунад, и што се више раздањивало постајаху све нервозније. Нема ко да их одвеже. Диле не излази из куће, а Сунце већ одрипило иза планине - охохо.
Разбеснеше се њиве као чопор гладних свиња. Уши једна другој да поједу... Тутњава, шкрипа, ломљава. Настаде опште говржљање.
Удари њива на њиву. Оне сиромашније од неколико ари, са узрецима и шиљцима, на оне широке газдинске, којима се крај не види. Њивчићи као кецељчићи на њивчуге-аеродроме. Пешчаре и прпуше на црнице и гајњаче. Црвенице на хумус.
И да је Диле могао да устане, сад више не би могао да их смири. То поврзло од моравског имања више нико није могао да размрси. Од мирног рашевичког атара направи се биљни зверињак.
Село се пробудило и начиљо уши. Горе од Дилетове куће, испод Јухора, разлама се тутњава, као да грми небо на Светог Илију. Кад људи истрчаше, имају шта да виде: Брдо изнад Дилетове куће се стропоштало у његову авлију и пригњечило му кров. Кренуло клизиште, разломила се земља и пала.
Тога дана на једином радију у селу код Тикице Пчелара чу се још црња вест–земља капитулирала. Држава пропала. Њиве које је Диле чувао као своју децу, прегази швапска чизма.
И село се подели према њивама. Власници малих њива и њивчића одоше у партизане, на Добру воду, а газде, што имају њиве хектарке, одитоше у четнике, на Змајевицу.
Нико више није смео да се прихвати пољачког посла уместо Дилета.
Али и данданас кад запрпће јато препелица или јаребица, кад прхну чворци или грлице, Рашевчани се несвесно посавијају. Шта знаш, можда се повампирило Дилетово секирче.
САНЂАМА
Чекају ме четири белца упрегнута у црне лакиране каруце, четири ајгира каквих нема ни у царским шталама. Љаште се на сунцу, а сјај им се прелама на сапима. Немирно лупкају белим копитама, чистијим од зуба. И амови им бели. Црвене им се кићанке на челима. Миришу на здравац.
Каруце нове. Црне као купина. На њима нема ни трунке прашине. На седишту црвени ћилим. Друм – тепсија.
Поља на разбоју ткана. Пшеница до колена, зелена, а ваздух плавичаст, чист, скоро хранљив. Глад да утолиш.
Цвеће као свиленим концем везено. Сунце – златан печат на небу. Ни дашка. Тишина разапета као бело сликарско платно. И нигде никога.
Чујем глас. Долазио је унутар мене: „Ова почаст је за тебе. За твоју муку, поштење, зној, смрзавања у рату, за неправде које су ти чинили, за увреде што као пилићи пијучу по мозгу, почаст за твоју храброст, за људскост, коју си, упркос свему, сачувао...“
Одједном ме неко тргну за косу. И све нестаде. Кад сам се пробудио, лежао сам на песку крај реке. Поред мене је клечао мој спасилац. И дахтао. Лице му се ведрило. Насмешио ми се. Склопио сам очи. Мрзео сам га. Таласи су запљускивали спруд. И моја стопала. На другој обали неко се распитивао за дављеника. Није ми се враћало кући.
-Ђаво, ено га ђаво – викну први малишан кад ме угледа.
- Људи, ево сотоне, ће не све осотони – дере се неко иза плота.
- Народе, па ово је санђама, ваша моравска – чујем онај исти глас у себи. И то ме мало осоколи.
Кад сам се погледао, овако низ дуз, уместо стопала видео сам копита као у магарца. И та промена ми се свидела.
Осетио сам неку горку сласт у устима. Волео сам што ме се Рашевчани плаше, али истовремено сам их и мрзео.
После неуспешног дављења нагло сам остарео. И огрубео. Десет година нисам дао да се изгради започети мост преко Велике Мораве између Чепура и Рашевице.
Али ни Морава није више река, већ отпадни канал. Из ње се и санђаме иселише.
ПРЕНОС ЊИВЕ
Мршави отац узима Шуницку њиву под мишке, као првачић торбу, и креће пут скеле, да је у општинском суду пренесе на своје име. Успут до вароши земља се руни, отпадају бусени траве, понека бразда падне у шанац, али за то мој отац не мари. Забога, он је већ сада бољи домаћин у селу, купио је најбољу шавачку њиву и то баш сада када се свака пара чува као зеница ока. Па зар да се обазире на мрвице црног хумуса. „Шта је за бега копања брашња“, што би рекао мој деда Радивоје.
Вучина је мој отац. Бос газио до Крушевца, кад је почела мобилизација, прошао је Сремски фронт, фашисту гонио кроз Панонију и сатро га у алпским гудурама.
Једним ударцем је оборио неког Мешу, кад му је као коловођи пресекао коло. После се побратимили. Кад отац уђе у сеоску читаоницу да игра шах, нико не сме да се насули да почне партију са њим, осим оних најбољих, углавном његових исписника, јер како можеш да играш шах са прваком батаљона. А тој загонетној игри научио га је неки Шамика из Прека, пргавац на језику, али добар човек.
Слушао сам од мајке како неке сеоске пропалице кад продају њиву у првој кафани одмах пола пошљокају, па замишљам како и мој отац тамо под фабричким димњацима које видим кад се попнем на брдо, келнеру издваја два ара у бакшиш. Испред њега пуна порција густог пасуља, преливена зејтином, а на врху румени батак од петла, оног белог италијанске сорте, што тек улази у моду. Келнер све цупка око њега, није шала, два ара најбоље моравске земље. И најбољи газда би за тај бакшиш дубио на трепавицама.
Слади се тако мој отац, а мени сузе иду од неке неправде. Што не помисли мало на мене и сестру. Две кашике макар да издвоји да нам донесе. Жута проја ми све крајнике изгреба.
Кад се мој отац наједе, поручи целој кафани пиће, а они варошки преваранти га лупкају по леђима и подмигују се. Што не могу да му добацим ово секирче, да их побије, што нам једу њиву за коју смо од уста одвајали.
У неко доба ноћи шкрипну капија. Очекујем да чујем како се отац тетура на веранди и гласно зове мајку да га изује.
Али домаћин уђе намргођен. Баци неку харију на сто и хукну: „Вода се не боји судског печата, жено. Морава се излила и све потопила. Направило се Дунаво.
Мени се од неке милине приспава.
ГУБЕР
Умро је за оно што је највише волео. За њиву. Тај ти је волео њиву као ћерку јединицу. А и њива му беше јединица. Да кроз његово имање прође стока или штрапне човек? Боље ти је да дирнеш у олтар, него у његово њивче.
Кад падне вече Милутин Мрсић узме њиву под мишке и носи је кући. Простре је на кревет, завуче се као под најдебљи губер и спава. Ујутру зорски, врати њиву на своје место и мирна Бачка. Годинама тако.
Те јесени кукуруз понео добар род. Испречало се корење као подлактице. Фишеци пустили оне свилене брадице, па мислиш скупили се сви попови из моравске епархије.
Радује се сиромах Милутин, биће проје за три гуше, а ако претекне ухраниће и неко пастрмче. Неће рано да бере, сачекаће да кукуруз још боље сазри.
Међутим, једне облачне ноћи Жиле Вутљин, што би ти украо длаку из ува, зашајати по Милутиновом кукурузу и поче да чепа корење. Пуца као на Солунском фронту. За трен ока напуни козју врећу.
Леле мајко, кад се Милутин пробуди поче да виче и псује, дере се као ровилаш, хоће крадова да уцмека, ал не може да се искобеља испод покривача, њива отежала од рода и влаге, притисла га не може да дише...
Млатара рукама јадни Милутин, кркља, стење... И угуши се. Притисну га оно што је највише волео и бранио.
Још годину дана мајка и ћерка су јеле проју од тог рода, онда се ћерка удаде за белосветског коцоша, а мајка се пришљамчи уз неког гилиптера.
Запусте Милутинова њива у Грочи. Обузе је бурјан и чичак, направи се ђавоље трло. Кад прођеш поред њиве, стомак да те заболи.
Једанпут дохватих шибицу и запалих онај коров. Кад се диже пламен, кад сукну ватра, мислиш изгоре земља. Почеше да циче змије и јакрепи, вештице и нечастиви - беже као суманути, са упаљеним реповима и косом право у Мораву.
Дигла се паклена цика и вриска.
И као да се ништа није променило. Пече се и даље сунчев колач, па ти се чини да је сваки дан – благдан, а ноћу гладне душе широм Рашевице гледају у ону месечеву проју на небу и отимају се за већи комад. А црева им празна. Крче као неподмазани точкови. Море, крекећу као жабе.
(Избор из циклуса „Слатки рулет“ – збирке „Кратке приче о дуговечном“ – Изабрана дела Мирослава Димитријевића, издавач Удружење свесловенске учености Београд, 2015)
БРЗАН
Шапнуло село Неменикуће селу Глувом долу, како су се Брзан и Брза Паланка утркивали.
Брзну се они, забрзали из петних жила, претекли и брзи воз, кад код Стопање – стоп! Полиција!
Прекорачили брзину.
Сад ће да надрљају као левачко Надрље.
Очију ми, све то гледало село Невидово, па рекло Рековцу, ал да овај никоме не рекне, да се не шири даље.
Међутим, Непричава свима распричала. Смејала се цела топографска карта. Брус је од смеха добио – брух. Бруха једна.
Срећом све што је брзо, брзо се и заборави.
УСТАНАК
Зуцка се поодавно како се у земљи спрема велики еколошки протест. Села и градови што носе имена по дрвећу договарају се да дигну устанак. Шапуће се да у завери учествују: Бор, Јела, Јелашница, Брестовац, Буковче, Јабланица, Јасика, Јавор, Дреновац, Врба, Топола, Јабука, Трешњевица, Ораховица, Орашје, Орашац, Грабово, Грабовац, Церовац, Лужница, Брестовац, Шљивово, Шљивовац, Дренова, Прасковче, Бресје...
За вожда устанка предложили Стари Храст код Марковца.
Али, као што је одвајкада ред и обичај код нас, има збора – ал` нема договора.
Веле, да их је страх од Сикирице. Може да их све посече и прода Дрвару као огревно дрво.
ЛЕКОВИТА И ЛЕЧЕНА
Доњи и Горњи Душник су хвала Богу живо и здраво. Више не кашљу. А и зашто би кад им је у близини село Здравиње.
И Бољевцу је одавно боље. Прездравео. А ударио га је Козји Рог, јуришајући на Ртањ, када су се оно давно планине тукле за место под Сунцем.
Рановцу су зарасле ране. Спасило га је смиље и ковиље. А лечио се у бањи Ковиљачи.
Ни Модрич више није модар. На убивотине стављао купусов лист из Купусине. Излечио се и он. Где је болест – ту је и лек.
БАТИНАЦ И ДОБРИЧЕВО
Коњи из добричевске ергеле упадну у батиначки атар и начисто попасу пшеницу. Нагрде поље.
Батинац дохвати батину, па удри, удри...
И од тада Добричево је добро- пољопривредно, да боље не може бити.
И батина је понекад лек. Није она случајно из раја изашла. Ал` сигуран сам да се у њега више неће вратити, па да је још толика. Да има четири краја, а не само два, па опет неће моћи.
Недају људи. Неће да се од ње одвоје. Чак се батином и поштапају. Само што не спавају с батином у руци. Такво је време дошло. Батинашко.
ЖЕЛИВОДЕ
У давна времена између Параћина и Ћуприје простирало се велико Змичко језеро. У њему беше змијурина – аждаја, бели јој лук у очи, камење у уста и станумерка под реп.
На брду изнад језера стајало је село, чији мештани беху жељни и жедни воде и поред толиког језера. Зато село прозваше – Желиводе.
Тек кад Свети Ђорђе уби ту аждају, људи навалише на језеро. Онако крупни као дивови, пили су и шљокали Желивођани, све док не исушише језеро. Изнадували се као бурњаци од тог водушљака.
Иза њих остаде истоимено село - Желиводе и поље Змич. За памтивек.
А Светога Ђорђа узеше за своју крсну славу. Цело Поморавље га и данас слави, иако се село Желиводе давно преселило у околна места. Највише у Параћин и Ћуприју
КУМОВАЊЕ
Обилазио Свети Сава отечество своје и успут давао имена и обавезе планинама:
Копаонику одреди да копа. Руднику – да рудари. Волујаку да напаса волове, а Говедарнику говеда. Бесној Кобили нареди да ждреби дивље, а Коњуху питоме коње. Соколске планине ће да легу - соколове, а Јастребац – јастребове.
Златибору и Златару одреди да свакој планини поштено плате. И то у злату.
Брду Стражи заповеди да стражари, а Гледићу да гледа шта се ради и да га извештава да ли се његова реч поштује и извршава.
КРИВИ
Нико више не зна зашто су криви. А нико их, вала, и не окривљује. Сами хоће да буду криви. А ни криви, ни дужни:
Криви Вир, Крива Паланка, Криваја, Кривошија, Криволак, Криви До, Криви Рт...
Крив до кривца. Тера их нека кривда. И увек на кривога беда. Ал ко им крив? Сами су криви.
НЕСРЕЋНИ СРЕЋКОВАЦ
Знам да си добро упознао отаџбину. Обишао си је уздуж и попреко. А да ли си којим случајем био у Срећковцу, Срећковици или Срећном селу?
Ниси?
А прошао си кроз Ратковић, Ратају и Ратковац? Не сумњам. Знаш и где је Бојник, Бојана и Бојиште. Видео си села - Војску и Војник. Можда си коначио у Злакуси, Злоселици и Злобнику?
Сад можеш и сам да закључиш зашто овај народ не живи у Срећковцу. Имена његових села су уједно и његова историја. Паметарница.
Језик боље памти и од најмудрије главе.
КАРАКТЕРНИ ЗЕМЉОПИС
Да, да. Постоји и карактерни земљопис. Није званично признат, нити се проучава у школама, али постоји од када и људи на овој земљи. Преко њега ћеш најбрже и најбоље да упознаш народну нарав или карактерологију. Добре и лоше стране народа.
Узми мапу и читај: Добриње, Доброселица, Добрић, Добри до, Добрашин, Добра вода, Добрача.... Да ли ти нешто говоре ови називи?
А о љубави, за коју људи и главе губе, говоре ти следећи називи места: Љубава, Љубовија, Љубостиња, Љубић, Љубиш...
Читај даље: Мириловац, Миљаковац, Мирковци, Миросава, Милутовац, Милива... Све добро и мирно, мирољубиво и добротољубиво, зар не?
А какав је у вери био овај твој народ? Опет узми географску карту: Црквенац, Бела Црква, Бели манастир, Црквиште, Црквина, па Косовска Митровица, па Сремска Митровица, па Митровац на Тари...Види сад ово: Поповац, Поповић, Попова Шапка, Поповњак, Попово поље... Свака част твом роду.
Али има он и лоше стране карактера. И то је упамтила топографија: Лопушина, Таточина (тат-лопов, на старосрпском језику), Кајмакчалан (крадљивац кајмака)...
Патње и муке у ропству захтевале су често поданичко, удворичко и кукавичко понашање, што се и данас очитава у именима наших села: Придворица, Удворица, Дворица, Кукавица, Кукљин...
А напрасни и свађалачки карактер, осион и осветољубив, упамтили су следећи топоними: Батинац, Батинци, Осаоница, Палигорић, Паликуће, Злосело, Злакуса, Злобник...
Сад настави сам. Сети се и других особина народних и људских. И за сваку ћеш наћи одговарајући топоним, хидроним, ороним... Србска географска карта је уједно и огледало душе народне. Боље ти не треба. Увери се сам.
КАЛЕНДАР
Кад је нешто неизводљиво, кад нема шансе да се оствари, кад је све само „причам ти причу“, онда се обично каже биће то на: Кукуљевдан, Мујовдан, На Свети Никад, на Светог Торонтија или Лимбурга месеца, Летос у недељу, Тринаестог месеца у години, на грчке календе... (Ово „на грчке календе“, говорили су још Римљани, подсмевајући се Грцима који нису имали свој календар, већ га прихватили од Срба).
Измишљен је, дакле, скоро цео календар немогућих рокова. Само би требало да се мало среди и дотера. А има све, као и важећи календар: дане, „свеце“ и месеце. Био би то паралелни календар.
Имао би врло широку примену. Добро би дошао лажовима и преварантима и свима који дају лажна обећања.
У време изборних кампања, тај паралелни календар би достизао милионске тираже. Био би најчитанији књижуљак на свету.
Можда ће неко и да га састави, шта га знаш.
Све је могуће, како рече немогуће.
Али све у своје време, додаде невреме.
(Избор из циклуса „Нема правца без Моравца“ – збирке „Кратке приче о дуговечном“ – Изабрана дела Мирослава Димитријевића, издавач Удружење свесловенске учености Београд, 2015)
ХРИШЋАНСКЕ ЛЕГЕНДЕ ИЗ МОРАВСКЕ СРБИЈЕ
Саставио и потомству оставио: Мирослав Димитријевић
СЛАДАЈА, ЗЛАТОВО И МИЛИВА
Изађе деспот Стеван Високи из града, рано у недељу, да се прошета и одмори од брига душевадних, и да срце напуни лепотом Божјом, којом га Свевишњи окружи. Док је по сунчаном дану јахао путевима слободним са својом гардом, један од витезова се маши са коња и дохвати крушку медењачу.
-Шта то чиниш, Држмане? – упита га златоусти Деспот.
-Сладим уста – господару.
-А што их не сладиш молитвом, кад већ пролазимо кроз овај рај земаљски? – упита га поново творац Слова љубве.
Слуга Држман од тог часа поче да изговара Оче наш и милина му заиста обузе уста и срце, све до смрти.
Тамо где Држман откину слатку крушку место се прозва – Сладаја, крајолик кроз који Деспот говораше златне речи о молитви доби име Златово, а село где Држману омили молитва – Милива.
РАВНА РЕКА
Свети човек идући по царству оца свога, учећи народ вери и свакојаком знању практичноме, дође и до дивљег источника и нагну се да окваси жедне усне, али неравни таласи што клобучаху из земље не дадоше му да угаси жеђ. Свети исправи колена, штапом прекрсти над извором и кладенац се умири. Вода поче равно да тече, а монах угаси жеђ.
Мало потом сељаци открише да је тај извор чудотворан, и почеше да га дарују парама, шареним дрејама, пешкирима и другим бачалуцима. Тако се прозва Шарени кладенац, а Неравна река се прекрсти у - Равну реку.
Свети човек што чудо у Ресави начини беше - Свети Сава.
СТЕЊЕВАЦ
Са великом сеобом отидоше и калуђери царске лавре Манасије, али једном монаху страх не помути веру и остаде да се скрива по околним пећинама, а ноћу да тајно припаљује свеће у цркви, огњишту Божије вере, коју Турци опљачкаше и зарушише у бесомучном налету.
Кад га некрсти једном пресретоше на путу и стадоше се с њим изругивати и кудити му веру, калуђер у болу подиже руке к небу, помоли се Богу, и чета турских коњаника се претвори у стење.
И данас на том месту ноћу се чује како камење стење, а нарочито пред невреме, кад се нечастиве силе одвежу. А кад се први досељеници насулише да ту баш побију колчеве за своје бајте и село заселе, прозваше га – Стењевац.
КРЧИН
Кад римско царство објави рат хришћанима, почеше прогони најневинијих људи под капом небеском, којима Христос беше једина и највећанада у спасење.
И до тврдог града Ђерђелина стиже наредба да се сви хришћани покају, а они који не буду хтели да се врате римском Пантеону, имају се разапети на крст.
Многи осумњичени покајаше се јавно и живот им беше опроштен. Али међу њима један Хришћанин одби да се одрекне Христовог наука, говорећи да се не плаши мука на крсту, јер је крст-Чин Божански, на коме је и Богочовек распет.
Кад се сурови закон спроведе и над овом невином хришћанском душом, становници околних села оставише успомену на њега. Место у ком верни Хришћанин сконча живот свој земаљски, прозваше Крст-чин. Те речи потоњи нараштаји прекрстише у – Крчин.
ДРАЖМИРОВАЦ, БЛАГОТИН
ДРАГОВО И НАДРЉЕ
Сељак, калуђер и просјак враћаху се скупа из Шумадије у Левач и дуги пут причом прекраћиваху.
Сељаку у земљу заљубљеном, сваки час у разговору беше нешто драго те због њиве, те због винограда или чемнице* белице...
Слуша калуђер превелико драговање свог сапутника, па ће рећи:
-Мени је од свега тога дражи мир.
А просјак све то гледа и мисли: „Благо овим људима кад им је живот драг, а ја надрљах“.
Ускоро се растадоше. Калуђер оде у свој – Дражмировац, просјак у своје село – Надрље, сељак у Драгово, а место где се растадоше остаде да се зове Благотин, по убоговој реченици: „Благо тим“ људима.
Благо и нама кад све ово сазнадосмо. И другима који ово чуше да се и даље памти и прича довека.
ЗАЛАГОВАЦ, ПАДЕЖ И ПОЧЕКОВИНА
Неки одрођени Србин, плаћеник турски, поче пред Косовску битку да шири лажи о вери исламској, хвалећи је и говорећи како ће полумесец ускоро победити на бојном пољу.
Где год би стао, залагивао је збуњене себре и плашио их предстојећим догађајима. У једном селу, залагани његовим слатким причама о новој вери, сељаци изразише спремност да и сами превере и приме ислам.
-Бог ће ти судити за ово недело - упозораваше га православни поп из Расине.
-Да хоће, већ би ме казнио – подсмеваше се турски доушник.
-Сачекај мало, Бог је стрпљив и уме да чека. Он је милосрдна почековина – узврати му свештеник.
И ускоро се обистини попово предвиђање. Кад Турци дођоше у Лазареву Моравску Србију, прво погубише своје шпијуне, међу њима и овог несрећника.
-Ако су издали свој род и веру, сутра ће издати и нас Турке – рече турски буљукбаша и нареди њихово погубљење.
А за наук и дуго сећање честитога српског рода на изрод свој, народ прозва нека места следећим именима:
Залаговац доби име – где шпијун највише залагиваше народ, село Падеж се прозва јер онде изрод паде од турске руке, а место Почековина се прозва по попу који упозораваше издајника да је Бог стрпљив и да уме са казном мало и да почека.
МАНАСТИР СВЕТИ РОМАН
Један од седам светих отаца што са Синаја стигоше у Србију беше и Свети Роман.
Кад група пустињака и подвижника стиже у теснац Јужне Мораве, где река сужава корито и убрзава ток, да се што пре састане са својом западном сестром - имењакињом, учини се седом старцу Роману да би ту било најбоље да се настани и подвизава. И први се поздрави и одвоји од своје браће у Христу.
Подиже свој скит и надахнут Славом Божијом чињаше чуда: слепима враћаше вид, кљасти и убоги пешице стизаху натраг у своја села, а запоседнути нечистим духовима опет имаху чисте душе.
Кад мрак заборава запрети овим догађајима, анђео Божји јави се у сну слуги Светог кнеза Лазара и каза му да иде у Мојсиње и да на обали Биничке Мораве подигне цркву на месту где је Свети Роман подвизавао и силом Христовом и молитвом - народ спасавао.
Слуга одмах послуша глас што је стизао од Цара Над Царевима, и оде на речено му место и сагради манастир Свети Роман, у коме се и данас догађају чуда Божијих излечења и спасења од свакојаких болести, а најчешће од душевних патњи.
ШАВАЦ
Када се гошћа са Карпата – кошава сјури низ Кучајске планине у поморавску равницу, највећу снагу достиже над реком Моравом у правцу села Шавца.
Засељено на ветрометини, незаштићено у равници и препуштено бесу јаросне кошаве, село и доби име по њој - Кошавац. Значи би посвећено ветру, односно „богињи ветрова“ – кошави.
Нова христијанска вера тихо прође кроз моравску долину, и србски живаљ сазнаде да се села не посвећују разним паганским божанствима и силама, већ само једном Господу Богу, који је био, јест и биће.
Сељани Кошавца се помало застидеше и почеше у разговору да изостављају први слог имена свог села, те тако настаде данашње име - Шавац.
Други, пак, говоре да је једног пролећа кошава, увређена променом имена селу њој посвећеног, беснела над њим три недеље и пред собом носила све: кровове, бајте, сулдрме, ишчупане врбе, тополе...
Тада је у свом лудом налету чак намерно, за освету, окрњила и први део имена села Кошавац, те од њега оста само крљомак – Шавац.
Како би таде – тако и остаде.
ЧЕПУРЕ
Свети апостоли и равноапостоли су већ давно долином Мораве пронели јеванђељски глас и Христов наук, кад се неки сеобани, који стигоше издалека, зауставише баш на самој ивици велике реке Мораве и решише да ту село заселе.
Онда подигоше богомољу и назваше је Бела црква. Због лепоте цркве и светлости Божјег храма, који се видео издалека, а и због тога што беху први од околних села који подигоше кућу Божију, мештани овог насеља почеше да се шепуре пред другима као ћурани што чине, да се праве важни.
Ускоро их околни живаљ прозва – шепурци, а њихово насеље – Шепуре.
Све то није сметало Шепурцима да се и даље горде и поносе, па не променише своје понашање и кад их поп опомену да је гордост један од највећих смртних грехова.
Непокајане Шепурце поче полако да стиже Божја опомена.
Сваке године Морава поче да се излива из корита и плави њихова родна поља, куће и гробље, а једне године с пролећа река беснуља однесе и богомољу.
Тек тада Шепурци схватише свој грех и Божју казну, покајаше се, променише име свом селу у Чепуре, и после много векова опет подигоше свети храм и посветише га Светом Илији Громовнику.
ГОЛОВОДА И БЕЛА ВОДА
Великосхимник Иноћентије међу монасима Лазареве Србије важио је за високог духовника и мудрог старца. Знао је да на коленима у молитви проведе дан и ноћ. И кад би путовао, прекидао би пешачење и скрушено клечао и молио.
Једног дана по највећој жези затече га група путника како на Сунцу, сав у голој води, метанише на коленима. Онда сви скупа наставише пут, и пред једним извором Иноћентије пожеле да накваси усне, али кладенац беше замућен.
Калуђер подиже руке к небу, завапи милост Божију и три пута прекрсти штапом – у име Оца и Сина и Светога Духа, а мутна и нечиста вода претвори се у белу и чисту воду у извору.
Видевши да су за сапутника имали Божјег човека, врло моћне духовне силе у себи, путници раширише глас о њему по народу православном. У знак поштовања, место где је калуђер био у голој води, људи прозваше – Головода, а извор где се догоди чудо Божије, назваше – Бела вода. Око извора се касније и село засели и преузе исто име.
(Избор из циклуса „Хришћанске легенде из Моравске Србије“ – збирке „Кратке приче о дуговечном“ – Изабрана дела Мирослава Димитријевића, издавач Удружење свесловенске учености Београд, 2015)
ИЗБОР ИЗ РОМАНА МИРОСЛАВА ДИМИТРИЈЕВИЋА:
„ГАУМАТА“
1.
СУСРЕТ СА МИНЕРВОМ
-Извините господине, да ли могу да Вам се придружим у шетњи, ако нисам на сметњи – обрати ми се девојка плавих очију и косе, у фармерицама плитког појаса и у љубичастој блузи.
У први мах помислих да се ради о шали, чак и лепо римованој, али кад ме њене озбиљне очи уверише да девојка има намере да заиста са мном шета по кеју, рекох јој да може и да ће ми то причињавати задовољство.
-Ја сам Минерва. Знам, рећи ћете необично име, али тако је хтео мој отац, професор латинског језика. Зовите ме Мина – представи се млада лепотица, сјактавих очију и настави:
-Редовно слушам Ваше беседе и искрено се дивим Вашој мудрости...
-Хвала Вам на лепим речима, али ја сам довољно стар да ми комплименти више не требају, па можда и не пријају, госпођице Менрфа – прекинух је у пола реченице.
-Зашто сте ме назвали Менрфа? – зачуђено ме погледа, после неколико корака.
-Па зато што носите име прве србске богиње Менрфе, коју Римљани прекрстише у Минерву. Зар Вам то господин отац није рекао?
-Не!?
- Није ни чудо. Та митологија се званично не изучава у школама. Али скоро цео такозвани грчки антички мит заснива се на старим србским митовима и легендама. Али то је дуга и нека друга прича. Него, о чему сте хтели да разговарамо, кад сте ми се већ придружили?
Минерва једва дочека ово питање и разговор настави са још већим поштовањем.
-За који дан завршавам гимназију, али још не могу да одлучим шта да ћу да студирам: филозофију, теологију или књижевност. Чини ми се да ме Ви можете најбоље посаветовати.
-Не смем дубоко да улазим у Божји план који Он има са Вама, као ни у родитељске и Ваше амбиције, једноставно, не смем да кварим ничији пут, али Вам могу само рећи нешто више о суштини сваке науке које малочас набројасте. После Ви одлучите сами. Нећу да Вас наговарам ни за један наук, јер сваки од њих је изврстан пут спознаје и просветљења.
-Хвала Вам унапред, господине, и толико ће ми бити довољно – искрено се обрадова амбициозна матуранткиња гимназије.
-Нећу да Вас питам зашто о томе нисте разговарали са родитељима и професорима, или можда јесте. Значи, прво ћемо говорити о мудрацу и теологу, односно о филозофу и вернику, ако се слажете?
-Наравно.
- Онда ме пажљиво слушајте:
1.Филозоф носи Христа у глави, а Верник у срцу.
2.Филозоф се хвали хуманизмом или човекољубљем, а Верник уздиже своје богољубље.
3.Филозоф хоће да уједини људе и свет, а Верник само да се сједини у Христу.
4.Филозоф пита: шта је истина, а Верник: ко је истина.
5.За Филозофа истина је у чињеницама, а за Верника истина је у Господу.
6.Филозоф чини све да му буде боље на овом, а Верник на оном свету.
7.Филозоф воли овај свет, а Верник – светост овог света.
8.Филозоф уздиже државу, а Верник царство Божије - започех једноставна поређења, онако како су ми долазила у свест, што би се рекло према Божијем наитију. Кад се уверих да ме Мина радознало слуша, наставих са већим самопоуздањем:
9.Филозоф је горд на своје знање, а Верник захвалан Духу Светоме.
10.Филозоф верује у човека, а Верник у Богочовека.
11.Филозоф мисли да ће мудрошћу људскога ума решити све проблеме света, а Верник зна да је проблем тиме тек откривен.
12.Дакле, знање је филозофска вера, а вера је знање Верниково.
13.Филозоф подиже споменике, а Верник само хвалу Господу.
14.Филозофу „сви путеви воде у Рим“, а Вернику уска стаза у Небо, у „небески Јерусалим“.
15.Филозоф тражи своје корене на земљи, а верник свој родослов на Небу.
16.Филозоф сматра да све што чинимо-чинимо људима, а Верник зна да све што се чини-чини се у Христу, и у Његово Име.
17.Филозоф тражи човека, а Верник Господа.
18.Зато Филозоф хвали дела људских руку, а Верник дела Божија.
19.Филозоф говори о енергији, а Верник о синергији.
20.Филозофу је жао што је понекад рекао реч више, а Вернику што је није рекао.
21.Филозоф одмерено даје, да се не каје, а Верник се каје што није дао још више.
22.Филозоф испред свега ставља културу, а верник веру.
23.Филозоф тражи човека у историји, а Верник у вечности.
24.Верник има врелу љубав за Христа, а Филозоф „слојањену мисао“ о њему.
25.Филозофа душа занима само до смрти, а верника и после смрти.
26.Филозоф има потребу да правда човеково постојање, а Верник зна да само Христ Васкрсли може све да нас оправда.
27.Верник следи Господа на путу, а Филозоф хоће да буде путовођа.
28.И зато не могу заједно, нити раме уз раме, до тек неколико корака човечијих.
Овде ми се учини да сам претерао у поређењима и да мој монолог постаје досадан, па заћутах да видим Минервину реакцију.
Ћутала је и она, очекујући, можда, да се мало одморим и сконцентришем, па да наставим. Тако и учиних:
29.За Филозофа истина је безлична, а за Верника –Боголична.
30.За то филозоф полази од претпоставке, а Верник од насуштаствене стварности.
31.Филозоф тражи приступ кроз методе, а Верник има једну свемогућу „методу“-Љубав.
32.За Филозофа сви путеви до Господа су исправни, а за Верника је достојан само један пут. „Ја Сам Пут, Истина и Живот“.
33.Филозоф се залаже за право на љубав и слободу, а Верник већ све то живи кроз Христа.
34.Филозоф тврди да је мудрост свеобухватна, а верник зна у својој целомудрености, да је мудрост само једна Божја пројава.
35.Филозоф се залаже за сједињење са природом, а верник настоји да се удостоји сједињења у Христу.
36.Филозоф се гордо пита зашто вишој небеској сили признати покорност, а Верник се пита зашто то признати нижој, човековој силици.
37.Зато њих двојица не могу разменити више од неколико љубазних реченица, а да им буду на истинску ползу.
Опет заћутах. Неколико минута корачасмо у тишини. Река је жуборила на каскадама под мостом, а запљуснуше нас и поздрави њених другарица и другова.
-Ако желите можете још компарирати, баш ми је врло занимљиво–охрабри ме Минерва, кад помислих да сам претерао у „мудровању“.
Паметна је и лукава, још ако упамти макар део онога што изговорих може јој некад користити. И зато одлучих да се додатно напрегнем и смислим још неколико реченица.
38.Филозоф настоји да беседи са себи равнима или изабранима, а Верник проповеда Реч Божију свима без разлике.
39.Филозофа обични људи замарају, а Верника радују.
40.Филозоф се троши дајући знање, а Верник се богати проповедајући Јеванђеље и умножава духовно богатство.
41.Филозоф се, на крају крајева, увек бави филозофијом историје, а Верник само веровањем.
42.Филозоф верује да телесни ум човеков води свет, а Верник зна да без промисли Божије не би било ни ума човековог.
43.Зато се филозоф клања бистама смртника, а Верник само икони Божјој.
44.Филозоф вас дан решава проблем смрти, а Верник се сваки час сећа Господа Васкрслога, који победи смрт.
45.Зато се Филозоф плаши сопственог краја, а Верник радује почетку живота у Христовој Милости Божјој.
46.Мисао о смрти је каменчић који непрекидно жуља Филозофа, а Верник иде бос путевима земаљским.
47.Филозоф је задивљен науком, а Верник Свемилошћу Божјом да и човеку учини доступним те изуме.
48.Филозоф настоји да охрабри Спољашњег, а Верник Унутрашњег човека.
49.Зато Филозоф хвали дела спољашности, а Верник глас унутарњи.
50.Филозоф би за прогрес променио веру, а Верник даје све за трунку вере.
51.И зато њих двојица на путу земаљском не пију истовремено из истог кладенца, нити се одмарају у истом хладу, нити се окрепљују плодовима са истог дрвета ...
-Дивно сте говорили - запљеска Минерва – одушевљена сам. Сад ми само реците, молим Вас, ко сте Ви – Филозоф или Верник?
-Е, то ћеш морати сама да откријеш – брзо вратих лоптицу у њену „половину терена“.
-Будите љубазни, па ми сад реците, нешто и о књижевности – умиљато су ме гледале Минервине окице.
-Хоћу, али не могу данас. Већ сам се помало и уморио, а морам и да се вратим започетом рукопису који ме чека на столу.
-А може ли та друга прилика да се уприличи сутра? – упорна је матуранткиња.
-Па добро ... Сутра у исто време – обећах.
-И на истом месту – додаде Минерва и без поздрава одскакута стазом према кафићу у близини гимназије.
Био сам убеђен да ће ова девојка успети у животу, па ма шта студирала. Има велику интелектуалну глад и стрпљење. Вољу и жељу да успе. Пријало ми је како је једноставно отишла од мене, као да смо стари знанци и пријатељи. А можда и јесмо, само што овог тренутка то нико од нас двоје не зна.
Следећег дана шетао сам другом страном кеја. Хтео сам да се уверим у постојаност њеног интересовања, али ипак, са притајеном жељом да се не сретнемо. Да је некако избегнем, јер нисам имао јучерашњи елан за разговор са средњошколком, ма како ова интелигентна била.
Чудо пролећног буђења природе захватило је и мене и уживао сам што ми је драги Бог подарио још једно пролеће.
-Моји другови и другарице су одушевљени Вашом беседом – идући ми у сусрет говорила је Минерва, озареног лица. - Чак се и професор филозофије загонетно смешкао и вртео главом...
-Препричали сте цео наш разговор..?
-Не, човече, снимила сам га, додуше без Ваше дозволе, и надам се да се нећете љутити због тога?
Размислих. Онда јој рекох да је реч за то да се чује, преводи и толкује. У дну срца ми је било мило што је то чуо и њен професор, са којим сам приватно био пријатељ за кафанским столом, али жесток опонент у стварима метафизике.
Предложих Минерви да седнемо, што она одби, с образложењем „да су проходане мисли најбоље“.
Прихватих њено одбијање и сетих се да је и Господ Исус Христ говорио и сва чуда чинио на путовањима. Динамизам је космички принцип. А и у „Багавад Гити“ се вели да је „кретање изнад мировања“.
-Дакле, данас ћемо говорићемо о речима, и о књижевности. Изволите, слушам вас и снимам – даде ми шлагворт Минерва, која је данас обукла белу хаљину, и око чела везала жуту траку. Личила је на ладарицу, боље рећи на богињу пролећа.
-Па добро, да почнем – рекох, притешњен њеним похвалама, лепотом и младалачком дрскошћу. Елем:
1.Као што мирис испарава из зреле воћке, као што боја просијава из света, тако и реч исијава из човека и правда га.
2.Реч је нешто најмоћније што нам Бог даде уз слободну вољу.
3.И ове две силе се удружише да раде за добро човеково, да га извуку из блата материјалног и кала духовног.
4.И ту је трећа срећа човекова, на овом нивоу егзистенције.
5.Речи добром вољом подупрте, сулудо су храбре.
6.Из материје извлаче суштину, лепоту и доброту.
7.И поново их враћају назад у њихово прастање.
8.Враћају их у Светлост Божију и Милост Свевишњу.
9. У праслику света.
10.Реалитет враћају у идеалитет.
11.У првобитно стање. У бивство. У Целину.
12.Заједно са човеком, јер је он неодвојиви део твари односно творевине.
13.Речи и књиге се истински труде да нас разбуде.
14.Да из света извуку оно најлепше и врате чистоту Првотности.
15.Реч је граница видљивог и невидљивог. Стварног и реалног.
16. Реч је међа између неба и земље.
17.Реч је завет између Бога и Човека.
18.Реч је у етру као риба у води, као пчела на цвету.
19.Реч је из Царства истине.
20.Али исто толико, а можда и више је речи из царства неистине, од синова лажи.
21.Све је више раздорних, разорних и погубних речи.
22.Такве речи иду у ветар, а не у етар.
23.Етар је део космичке и твоје душе, део Бога.
24.Лажне речи жалосте Бога Живога, јер знаш да „на Почетку беше Реч и Реч беше у Бога и Бог беше Реч“.
25.То више нису речи већ ратнички поклици.
26.То су реченице-немилосрднице.
27.Нападнута је не Реч, већ Бог Речи Логос, Дух Свети, Утешитељ.
28.Те злокобне речи-оружје не улазе само у наше уши.
29.Вибрирају нам у телу, плућима, удишемо их док нас оне разарају.
30.Њихове лоше вибрације пролазе кроз наше иће и пиће.
31.То су реченице отровнице, понорнице и давитељице.
32.Од таквих реченица страдају сви, не само песници.
33.Таквим бучним речима и гласом говори нечастиви.
34.Бог говори тихим гласом, шапатом.
35.Напрегни мало слух, да чујеш глас и реч Свевишњега Милостивога.
36.Бог шапуће.
37.Мисао је шапат Божији.
38.Нема писца док не роди мајка.
39.Велики таленат је и велики терет.
40.Свако је талентован у мери у којој је достојан.
41.Лажне речи чине лажне књиге.
42.Лажне књиге преплавиле су човечанство.
43.Време цивилизацијске пропасти књиге.
Застадох. Минерва ми предложи да напишем роман: „Да види како ће изгледати роман од филозофских и истинитих речи, у време цивилизацијске пропасти књиге“. Затим ме учтиво поздрави, и пожури лаконого у сусрет својој судбини, жаришту живота. Оставила је намирисан ваздух око мене. Увече тог дана донео сам чврсту одлуку да напишем роман. Не само због Минервине сугестије. Нека сказаније почне:
2.
АРЕНГА
У име Оца и Сина и Светога Духа! Благослови Господе Свемилостиви, сада и овде дејаније ово и мене грешнога и прегрешнога, недостојног ни да се назовем слугом Твојим, акамоли да ти се обратим. Помилуј Господе раба Твојега Мирослава, на водици Саву, жедног истине и правде и Знања Светога, а који започе ово труковање да би се чуо делић истине Твоје, коју ми вољом Твојом даде да спознам и објавим и прославим Име Твоје, како сада, тако и у веке векова. Амин.
Сказаније ово отпочех 2. фебруарија, односно месеца сретенскога, а по старосрбском још и вељаче званог, баш на дан Сретенија Господњег, по јулијанском бројању днева, лета Господњег 2005; а у 7.513. години од бројања лета по старосрбском, најстаријем календару цивилизације, измишљеном у једној од србских престоница-Ксантосу, првој светској србској астрономској обсерваторији и првом србском светском универзитету; 4.295. године од Велике воде по Старозаветном рачунању времена, 8000 година од првог србског писма – Србице (данас познате као Винчаница, а код праисторијских писаца као рашко-пелашко писмо, којим писаху и Орфеј и његов учитељ Лин и плејада других древних србских песника); 3.905. година од србске глагољице; 1971. године од Распећа Господа Исуса Христа, Сина Божијег Васкрслога; 2748. године од настанка Рима, 4011. године од првог србског светског царства Нина Белића, 3.311. године од другог србског светског царства Серба и 2.351. године од трећег србског светског царства Александра Великог Карановића, а која се пружаху на три суседна континента... и 2528. године од ГАУМАТИНЕ СМРТИ, његовог успона и трагическог свршетка, а с њим и пропасти древног србског светског царства Меда или Међана, империје која покуша да се поново васпостави и уздигне на челу са свештеником и царем Гауматом – Великим духом. Благослови Свемилостиви.
А кад започех ову приповест имадох 55 година земнога живота у овом отелотворенију, и већ ми беше речено колико ћу још проживети лета у трећем миленијуму, односно 21. веку Христове ере, на чему сам Му бескрајно захвалан, као и анђелу Божјем који ме удостоји тог сазнања, а које се мало коме казује за живота. Мени се срећнику даде ово спознаније, да се према њему управљам у свом делању, и да се на Суду Праведном не могу правдати пред Господом за своје нечињење, тиме како нисам знао време своје кончине, ни час исходенија.
3.
ГАУМАТА ПОД САВИНИМ ИМЕНОМ
Господ наш који је Љубав, опрости телесно сагрешеније и путено необузданије Миливоја и Данице, на истеку Ђурђевскога месеца 1949. године по Гргуровом календару, и благосиља плод који се том приликом заче и нарече му да се има родити на дан Светога Саве, 27. јануара или богојављенског месеца званог и сечањ, 1950. године, на половини века огрезлог у безверје, у антитеизам и атеизам, када народна власт истериваше народ из цркве и растериваше игранке и саборе под записом у црквеним портама, а утериваше га у сељачке радне задруге, апсе, затворе, бајбокане, и голе отоке хорватског или хрбатског приморја. Тих лета Бога протераше и из поздрава, па уместо „Помаже Бог“ и „Бог ти помогао“, стадоше да се поздрављају са „Смрт фашизму“ и „Слобода народу“.
Седмога дана од крсне славе Светога Јована Крститеља и Претече, најзначајнијег пророка и највећег од жене рођеног, замучи се Даница, и склони се у собче велике чатмаре, најстарије у селу, смештене подно брда Главице, на крају Рашевице, Општине поточке, Среза темнићког, а некадашње Бановине Моравске, у Републици Србији, а држави ДЕФЕРЕЈИ.
Снег доби љубичасту боју од вечерњих сенки светосавског дана, северац је ледио дрво и камен, у шуми изнад куће штектала је лисица и у дивљи лавеж терала чопор паса, док је кукувија упорно покушавала да слети на комин наше куће, али је мој будући деда Рада Рибарац узалуд тераше грудвама снега. Тек кад опали преломачу, она одлете и умукну.
Огромна глава новорођенчета, главуџа дугуљаста као диња, најзад прође кроз капију живота, али се не заплака. Пупчана врпца стезала је око врата.
„Грдан грднику , што не уби ону кукувију? Родио ти се мртав унук“ – почела је да лелече баба Загорка и кривицу сваљује на свог мужа, тек да некога окриви.
За то време бабица Радмила Јовичицка је упорно шамарала по образима модрим као чивит новопридошлог становника Земље и Космоса, док глава – врг не цијукну као миш у кљуси.
Врпца која ме је хранила истовремено ме и давила и тако обешен већ у мајчиној утроби, дођох на свет без даха, али у последњој секунди ме бабица Радмила врати у живот, и у знак добродошлице одваљиваше ми шамаре и пљуске, батине ничим заслужене, али животодавне, којима платих царину за улазак у свет људи, рођен на дан смрти Светога Саве, а у знаку Водолије, по Гауматиној астрологији, која се упркос вековима одржа и до дана данашњег у којем исписујем овај редак.
На водици ме прозваше Сава, и док ме увијеног у тежињаве прње, враћаху кући из Поточца, где су ме крстили у дому Живадина Ракића, опет добих чивитну боју , а душа ми се на брду Бубану делила од света, али ме, ипак, живог донесоше до шпорета где ме одгрејаше и повратише, добро шамарајући и масирајући повећи грумен скоро већ згрушане крви. Кум из Ракитова ми посла само име написано невештим рукописом на сивој, дрвеној хартији, одцепљеној од најпростије трговачке кесе. Осим имена, кум ми послао и комад платна по свом „изасланику“, и то је био једини контакт са кумом, кога никад не упознах за живота.
„Кумства га осиромашише“ – правдао га је деда Рада Рибарац – он кумује целој нашој пироћанској фамилији у Рибару“.
Даница и сама озлорањена у злим временима, није имала довољно млека да ме прехрани, и ја изгладнео, непрекидно плаках, дању и ноћу. Мршавом и изгладнелом костуру дадоше ново, кумовско име – Мирослав.
* * *
А када преживех и четврту годину, с пролећа у петој години живота, изађем на брегче више куће, и под њим угледах велику масу људи, густо начичканих под брегом, као дугмад на Мијиној хармоници, и том народу беседих о нечем великом и светом, и сви ме с пажњом слушаху и разумеху сваку моју реч, на језику који смо сви разумели, али од којег не упамтих ни једну једину реч. Кад сиђох у масу, сви ме с поштовањем гледаху и размицаху се да ми начине пролаз. Тако сам одржао прву беседу у свом животу, а да ни сам не знадох о чему оратих, ни да ли су ти људи под брегом заиста били људи или сени и присени мога умишлјенија. Укућанима одмах, некако свечано, изјавих да ћу бити писац. Моје пророчанство озбиљно схвати само деда Рада, и стаде да се опире мојој жељи. „Писци кратко живе, једва дочекају тридесету годину, умиру од јефтике“ - одвраћао ме је Дели Радивоје, окретан човек, хитар и љут, али леп иако мало кривонос, праведан божји створ, и у то време сељак са отменим манирима бившег јагодинског трговца из најугледније трговинске радње чувене „Браће Марковић“. Он је био једини Рашевчанин који је гледао први србски филм о вожду Карађорђу, када већинска Србија није још била ни чула за филм.
Боље рећи, деда Рада није ме одвраћао већ молио, унука – главатог костура, који треба да наследи његову славу и колач, сачува огњиште и лозу Димитријевића, у чијем презимену станује србска богиња Деметра, врховница земљорадње, жита и плодности.
Главата, мршава наказа, закрвављених очију од неухрањености, пуних свраба и трнаца, са сталном главобољом због злојешности и изнурености, одби дедину молбу и још једном понови да ће бити - Писац.
У кући још не беше ни једне књиге, а самопрокламовани писац до тада није видео ни како изледа обична оловка, акамоли мастиљав плајваз.
Како му је уопште таква мисао могла пасти на памет, само Бог Свети зна. Тек неколико година касније отац Миливоје Дуне, донесе две књиге „Народне јуначке песме“ и „Суђење Дражи Михајловићу“. Увече, наспрам лампе гашњаче, деда Рада је терао свог сина Дунета да нам наглас чита о јунаштву србских хајдука и ускока, а ону другу о Дражи Михајловићу читали су „у себи“, кад је ко имао времена.
И тако, Милошћу Божјом, онај полумртви згрушак крви и модрог меса на рођењу, што једва добауља до крваве сламарице, прими се у чаиру људи, поче да пушта панџице као трава пиревина, и скрајнут у корову Главице, Брега, Прокопа, Боде, Саставака и Винског брда чекаше час своје мисије.
Приметио је да биљке имају миришљавију душу од људи, којима из уста заудараше ракија, дуван, вино и гњили зуби... А детелина, мента, мајчина душица, зумбул, ђурђевак, јоргован, трешња, багрем, шебој, руже и друго цвеће из мајчиног градинчета мирисаху на небеса, на душу високог плаветнила, што се у даљини спајало са планинским венцем Јухора.
Кад учитељ Града поче да нас учи првим словима, уинат њему решим да измислим нова слова која ће бити лепша од његових, на табли исписаних, и уместо тридесет, измислићу сто нових слова, јер сам до толико знао да бројим.
За десетак минута исписао сам зид од печених цигала новим словцима, којима сам само ја знао гласиће. Тек у позним годинама сам прочитао да су научници у Винчи пронашли прво светско писмо које у почетку прозваше помесним именом - Винчаница, да би га европски лингвисти „присвојили“ и убаштинили као – прво европско писмо, иако га је најпоштеније звати – Србица. Сазнах и да се српска деца рађају са близу осамдесет различитих гласова, који још увек немају своје словне симболе. Сада ми се чини, да сам на почетку личне писмености само поновио еволуцију колективног описмењавања првородног и првописменог народа, Аријских Беласта, односно рашко-пелашког писма Протосрба из Поддунавља и Поморавља.
Те графеме преживеле су пола века, све до тренутка кад је Динкин унук срушио тор и на том месту саградио викендицу, у сада напуштеној Горњој Мали. То прво Мирослављево писмо, те чудне графеме, на зиду овчијег тора, иза којег блејаху зрње и гравауше, био је једини споменик неке нове писмености у селу, ако се не рачунају полуписмени текстови са споменика палим борцима у НОБ-у и у Првом светском рату.
Неке тужибабе пријаве учитељу како сам се наводно хвалио да сам измислио бољу и већу азбуку од њега, а он ме погледа подсмешљиво и удари ми чвргу, његово омиљено педагошко средство, и укори ме: „Гле ти нашег новог Вука Караџића“, још није ни пола азбуке савладао, а он већ измислио нову. Децо, данас ћемо да учимо како се пише слово М. А велико слово М изгледа овако“.
-Не, него овако, јавим се из последње клупе и напишем свој знак за глас М. Шта ме је то терало да се инатим са учитељем, ни сада не могу да објасним.
Забезекнут мојом „шкработином“ и понашањем, учитељ ме ошамари и пљуску пропрати речима: „Марш, на место, магарчино“!
Замрзех га истог часа јер сам осећао да је учитељ у мени повредио нешто велико и свето, нешто што се не сме „магарисати“. Касније сам се уверио да моје слово М, било је идентично једној варијанти тог слова из најстаријег писма „винчанице“, а исправније је рећи – Србице.
* * *
А када су капи сурутке, те древне сељачке клепсидре обешене о цигански ексер испред собчета у ком сам се родио, одбројале моју двадесет и једну годину, у пролеће 1971. лета Господњег, са Јухора са зададе велика бела тачка. Па кад се то чудно небеско тело нађе изнад Кривог рта учини ми се намах да је то коњ Јабучило из легенде о војводи Момчилу, господара земље Лугомир, а можда и архонту Моравије. Али кад белац долете изнад Металишта, праисторијског рудника где се вадио метал у доба винчанске културе, схватих да је то - Пегаз. А крилати бели коњи симболисали су првог србског бога Сунца – Апла, кога Грци прекрстише у Аполона.
Лицем у небо, таласасте дуге косе, хипици тад беху у моди, стајах задивљен и раширених руку као Мојсије над Црвеним морем, дрхтећи од узбуђења.
Пегаз надлете Цинцарску ливаду, на којој одрастох као чобанче, зањишта звонко и сладострасно и баци ми књигу са небеса. Пегазов њисак узбуди све кобиле у селу, оне завришташе, а виле Косана и Равијојла му одговорише заводничким смехом, што одјекиваше низ лугове и дубодолине рашевачког атара.
Белац одлете на исток, а на трави ми оста збирка песама „Нехај клатна“, белих корица од биндекота, верзалних слова, пуна катрена и са ликом Вука Караџића , што беше логотип издавача.
Кад се расвестих, ничег више не беше. Сутрадан на том месту затекох густо јато печурака. О њима сам нешто мало већ био научио од печуркара, гљивара, купинара и других претражиоца буџака, трњака и сваког другог наличја земног шара, где се не залази без потребе јер тамо живе јакрепи, кмекавци, псоглави, непоменице и друге силе нечастиве. Међутим, овај насад печурака био је сасвим другачији од уобичајених. Имао је чудан распоред, а његове беле планетице у зеленој трави личиле су на распоред једног звезданог сазвежђа. У први мах помислих да је то сазвежђе Пегаза, што ми се чинило логичним, али тек касније у доколици упоређивах прецртани распоред белих печурака са сазвежђима у Атласу и схватих да се ради о сазвежђу Сиријус Б. Много деценија касније, кад прочитах књигу пуну тајни над тајнама, схватих да је то сазвежђе са кога је дошла супериорнија интелигенција да унапреди и убрза развој човечанства. Како су били са Сиријуса Б, прозвани су СИРБИ, баш онако како су у древној српској историји и звали Србе, прву белу расу на планети – Беласте или Пеласте, колевку европеида.
* * *
А када објавих дванаест књига, дванаест душиних радосница и личних Мирослављевих јеванђеља, када се, дакле, наврши Минервино књишко туце, рикну лав из мог имена и хороскопског подзнака и објави велику духовну глад и жеђ. И тада посумњах у све што дотле написах: у дванест књига различитог жанра, у бројне награде које добијах за поезију и прозу и примах из руку још грешнијих од мене, још сујетнијих и гордијих, а који дарујући мене, само своју славу увећаваху и подизаху мит о себи и свој духовни диг. Искрено посумњах у своју мисију на земљи, сада и овде.
Привремено забаталих писање, презрех живот боема, бунтовника и сладострасника, и окренух леђа свету и веку, па почех да подвизавам књигама окружен, дању и ноћу, и истински се утемељих у наук и веру Христову. И почех да слатко православље проповедам свуда и на сваком месту: преко радија и телевизије у посебним емисијама, путем новинских написа и усмено окружен људима и нељудима, који су хтели да ме слушају.
Да ме ојача, Бог допусти на мене многе муке и тешкоће, страхове и понижења, сузе и грцаје, и радосно цимање срца и велико ужарење душе. И увек ме драги Бог избављаше у последњем тренутку кад веровах да сам исписан из људи и живота.
* * *
Био сам у непрекидној и истрајној молитви за ближње, за децу од Бога даривану и поклоњену на бригу, старање и чување. Смилова се Свемилостивии даде ми једне зоре кад бејах поспан, „међу јавом и мед сном“, у такозваном алфа стању, да се сретнем са својим Бившим Ја, да видим себе у кључној инкарнацији моје душе, у росном добу свога Јаства. Освањавала је прва задушна субота, `999. године, пред очекивану агресију највеће светске армаде откад је света и века - НАТО пакта на земљу Срба, колевку цивилизације и беле расе, на народ који је током протеклих миленијума стварао три велика светска царства која заузимаху територије три суседна континента.
Варљивог ми сећања, већ је била прошла двадесет једна година од прве објављене књиге коју ми Пегаз баци са неба на ливаду, кад бејах тада имао двадесет једну годину, и онда у четрдесет другој години овоземног живота, према простој рачуници, поклони ми Свевишњи и Свемилосни први увид у историју моје душе. А тих дана чезнуо сам да сазнам нешто више о себи у прошлим животима, да бих знао шта ми ваља чинити у овом жизњу, јер се бојах да га узалудно не протраћим и не испуним богомдани задатак на земљици.
И поменутог праскозорја суботњега и задушнога, када се на свим гробљима оставља подужје за све мртве и минуле, док је Зорњача још блистала, створи се испред мене озбиљан и мудар човек, са брадом и дугом косом, под капом налик на Сорбејеву-Орфејеву, дубоког и умног погледа, од кога ме подузе језа.
Тај човек и ја наспрам њега бејасмо иста душа и дух, не близанци, већ – Једност, исто суштаство, две телесности које имају исту душевност, он очишћен и просветљен, а ја још у телу и месу пропадљивом. Та истоветност струјаше кроз нас тога часа, и тај осећај Једности се не може описати речима.Осетисмо исту радост која нас спаја кроз Божанску енергију, односно кроз Истост Личности.
Тај Ја од пре две и по хиљаде година гледао ме је строго. Не изговори ни једну реч. Схватих да је био јача личност тада него што сам Ја сада. Био је ауторитет за мене. Његов поглед доносио ми је и прекор, можда и због тога што сам у овом животу, а вероватно и током претходних, огреховио душу, оптеретио савест и отежао нашем заједничком Сопству данас, а и у будуће животе и веке.
Истовремено у том менталном споју исте - двоједне душе и духа, задивих се познањем да сам био свештеник, тада жрец, маг, песник, звездочатец, односно научник. У држању мојега бившег Јаства било је нечега царског и краљевског, непорецивог.
Моје праисторијско Ја држало је у руци шаховску таблу, у коју убаци шпил карата, а у другој руци му беше висак и метална справа којој нисам разумео намену, нити јој знао назив. Тек много касније сам препознавши цртеж те справице у неким древним књигама, схватио да је то можда нека врста – астролаба, за мерење звезданог неба и углова сазвежђа.
У антрополошком смислу он и ја били исте висине, обима главе, на широким раменима и јаким плећима. И он је тада, као и ја сада имао зелену боју очију, уосталом као и сви прави магови.
Из литературе о мистици знао сам да се сусрет са својом бившом инкарнацијом најчешће догађа у часу њене пуне зрелости или пред њену тадашњу смртну уру. И заиста моје Бивше Сопство или Јаство беше старије од мене и припадаше вишем друштвеном сталежу...
Када ми се све ово без речи обзнани, Древно Ја нестаде, а садашње лежаше у кревету радне собе, отворених очију и срећне, али збуњене душе и свести.
То сам дакле био Ја. Ја сам Тај.
Осим већ реченог, нисам дознао како сам се тада звао, али сам понео убеђење из ове визије да сам живео негде у Азији, у Међуречју, можда у Персији..? Недокучих ни како сам тај живот скончао.
Али све то и много више, рече ми се касније, по вољи Божјој.
А пре овог виђенија свога бившега Ја, свештеници градске цркве говораше ми да по дубини поимања вере и суштине православља, могао бих да одмах обучем владичански орнат. Ако су то биле само ласке – њихове су. И рекоше ми још да је штета што сам остао изван црквеног реда.
Међутим, тада сам себе сматрао само слободним мислиоцем, а циљ ми је био да достигнем целомудреност православних стараца и просветљеност исихаста, чију сам молитву „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног“ стално изговарао умносрдачно, то јест мишљу кроз срце провученој, безгласно.
* * *
За разлику од мог првог и вероватно најзначајнијег постојања на Земљи у боголикости човековој, које малочас описах, у овом животу потичем из ниског рода земљоделаца Деметриних-Димитријевића. Отац од школске спреме имаше само четири разреда основне, мајка аналфабетски курс, баби је недостајао разред за четворолетку, „јер проклети Шваба удари на нас“, а деда је био најпре трговачки шегрт, калфа, помоћник, затим магационер, месар, воденичар на Великој Морави и један од власника/ортака првог електричног млина у Рашевици.
Љубав, потребу и моћ за дубинским поимањем религије и филозофије понео сам, дакле, из овог бившег живота, од Бившег Мене.
Искрену потрагу и духовни пламен који се знатижељно разгоревао у мени да сазнам прави профил и улогу у текућој ми судбини, Бог награди тако што ме суочи и са још неколико мојих бивших живота, након чега закључих да ми је Реч - судбина и задатак, мој пут и живот, да ме Реч храни и брани. Света Реч је моје подвизавање у Књижевној келији Светога Саве, смештеној у мени недостојног.
И заиста Речју стицах и губих, будих и умиривах људе, хвалих и бодрих, учих достојне и подучавах недостојне, али и иронисах, исмејавах, лагах када сам то морао зарад себе, а више по потреби новинарске професије. И увек када сам говорио или писао лаж, испаштао сам то на разне начине. Света Реч ми донесе и шаку славе земаљске, али сујетне.
Тада схватих да се моје пророчанство кад бејах трогодишњи отрок обистинило веома давно и да сам већ увелико обделавао ружичњак речи и башту мудрости, објавивши много књига, чије се число коначно још не зна.
„Када би овај писац назидао испред себе све књиге које је објавио до сада, тај стуб би био виши од њега“, овим речима ме представи академик др Петар Ј. Марковић, уредник едиције „Хронике села“ у Српској академији наука и уметности, једном свом пријатељу.
Ова његова усмена „рецензија“ од једне реченице, најдража ми оста од свих, које сам пажљиво сецкао из новина, скупљао и лепио у свеске, иако су многе биле и похвалније и пријатније за уво, лепше за читање, и за јавно представљање. Зашто? Зато што је чика Пера, свесно или случајно, рекао нешто што је величанствено: Човек не пише књиге ради читања – он ствара човека од себе. И ја сам дакле, већ тада био створио свој нови духовни облик, књигама повезан, свог двојника на земљи, нови идентитет који се кроз перо, машину и компјутер искрао, исцурео из мене, и претворио у ново Ја, у моје словно огледало, које ће и после моје физичке смрти лутати по свету из руке у руку као добре или лоше књиге. Тај чика Перин стуб, вишеспратни, наставиће моју/своју авантуру и кад ме не буде било.
Тада ми се ненадно скиде с очију скрама гордељивости књижевничке и разабрах Христову љубавну граматику, која се не заснива на – ја, већ на – ти. Христолошка целомудреност се темељи у срцу ближњега, а зарад којег се, свако обучен у Христа, непрекидно жртвује, јер „онај који спасава душу своју – изгубиће је“, вели Богочовек и Човекољубац.
Христолика љубав се не темељи на себично и нарцисоидно ја, не на незајажљиво и себељубиво сопство, већ на другога, на друго лице, на ти, на које излевај живу реч љубави, миомирисе душе и добродетељи сваке врсте, као што и Марија учини изливши миро на ноге Господа свога, Сведржитеља нашега и свега видљивог и невидљивог.
„Сине мој, ја на теби град градим“, говорила ми моја баба Загорка, нежне и целомудрене речи, иако никада није Јеванђеље ни додирнула, акамоли читала. Сада се стидим своје тадашње плиткоумности и бесловесности, јер ми та њена реченица већ беше досадила. Елем, Христос воли сада и у вечности истовремено и Његово човекољубље је увек у садашњем времену. То је Христов љубавни презент.
(Фрагмент из романа „Гаумата“, издавач „Легенда“ из Чачка, едиција „Мала историјска библиотека“, Чачак, 2012; Изабрана дела Мирослава Димитријевића, том 1, Удружење свесловенске учености Београд, 2015)
Љ У Б А В Б Е Л О Г М О Н А Х А
Хит роман 2010.
Стајао је на трећем степенику испред споменика на главном градском тргу. Висок. Усправан. Пролећни лахорац му померао дуге праменове беле косе на леђима. Дугачка бела брада заклањала му прса. На себи је имао белу хаљину до чланака.
Три пута удари штапом о бетон. Неколико пролазника застаде.
Приђоше. За њима још двоје – троје. Човек у белом је ћутао. И чекао. Гомила се повећавала.
Малишан пусти мајчину руку, откину цвет и радосно јој пружи. Тада бели човек проговори:
„Радуј се, радосниче мој, што си дете Божије у Христу и што ћеш дете и остати у веке векова, да се радујеш и сладујеш у Вечном Дому Оца свога.
Твој рад нека ти на радост буде, јер и радост рада Богу је најмилија. Несрећу немој, ал' радост зазивај и прозивај свуда где је Божија груда. Радуј се и тешкоћи која те чека, јер и то је допустио Отац твој – на човека. Па што је тешкоћа већа – већа је и твоја снага, макар био ти најслабији межу људима и нељудима. Јер и свако дете тако чини.
А снага детиња је у радости која врца у његовом срцу. Дете ће бити победник света, јер и Син Божији поста Први Победник.
Радуј се и разигравај срце своје као јагње на ливади. Распевавај га као анђели што чине на небесима. Трисветом Песмом.
Збуниће се свака несрећа намерница кад је дочекаш отвореног срца и капије. Кад је са перда груди твојих певице песмом запоје. Збуниће се. И вратиће се. И чудиће се како је промашила капију, она нерадосница и неблагоносница.
Радост је муња из Божијег срца што те је и оживела. Оживљуј и ти ближње своје. Разрадуј болесне и тужне, љуте и уцвељене, бесне и крваве.
И силно ћеш се обрадовати кад се увериш коју ти је силу надрадосну Господ даривао будзашто, радости моја. Будзашто је и даруј другима. Подижи их из таме и Арханђеловим речима: „Радуј се благодатна“.
То је небески поздрав и људима и сваком срцу благодатном.“
- Ко си ти? – зачу се мушки глас.
- Беседник – смешио се човек са степенице.
- Како се зовеш? – опет ће онај глас.
- Бели монах. Тако ме прозваше.
- И сад си нашао да нам причаш неке поповске бајке кад немамо чиме ни децу да прехранимо? Зар не видиш колико је тешко време? – зачу се други мушки, али осорнији глас.
Беседник опет узе реч:
„Тешко је да теже не може бити, и из ових тешкоћа тешко да ћеш да се извучеш чини ти се, добротољубљени брате мој.
Неки видљиви и невидљиви тегови окачени су о тебе, па се давиш и грцаш у тегобама и проклињеш тешку судбу још тежим речим, и тако себи дотежаваш. Па до подне мрзиш на себе, а од подне све око себе.
Е, тад си стварно у тешкоћама.
Али ни тада није касно да нешто промениш на боље и на лакше. Довољно ће бити да се сетиш само оне Христове заповести: „Љуби ближњега свога као самога себе.“
Ако ти се да још да је и разумеш како ваља, осетићеш ускоро радост што си у тешкоћама, што Отац твој небески хоће да те ојача и ужига за још теже подвиге на земљи, где стичеш вечни шивот на небу.
Па што се од тебе више тражи, више се и очекује. Што те чешће шаље у ватру, боље те челичи јер има веће поверење у тебе. Имај онда и ти вере у Њега, јер Он даје од свега, па и од тешкоћа, увек кад треба и колико треба. Ни трунке више. Ни мање. Већ колико можеш понети. И поднети.“
Бели монах се осмехну и погледом пређе по лицима. Очекивао је ново питање.
Оно стиже од омаленог, погрбљеног човека. Био је продавац обуће до пензије. Никада се није женио, нити легао са женом у постељу.
- Шта је живот на Земљи, кад у космосу има седамдесет хиљада сексилиона звезда и планета. То су деветнаест нула са јединицом испред. Плус сателита, астериода, комета... Један човек који је све видео и проживео дао је да му се на споменик урежу следеће речи: „Био сам човек. Све што је људско – бесмислено је.“ Човек је ништа. Живот је ништа – рече погрбљени.
Бели монах климну главом. Поћута. А онда сетнијим гласом прозбори:
„Ништа није тако ништавно као ништарење. Ништица је ништавна само у односу на грех ништарења. Као што и над попом има поп, тако и над ништа има нешто што је веће од њега, а то је – ништа с ништа.
Ништарењем се баве ништаци. Али њихово ништарење је само почетак. Временом оно се претвара у – уништарење, у уништавање ништа, до коначног – уништења, што је последњи степен ништавности.
Али све је то само несташлук ништаклука, који представља детињство ништавила, када се још увек поставља питање: Може ли ишта да уништи ништа? Па ако и не може, онда како ће ништа ништим да се уништи? А овим се ништачијама баве ништарије, надништавају се, поништавајући мисао о ништа. И тако се развија „ништологија“.
Они којима је ништа – све, и све – ништа, настоје да васпоставе – ништавилук и често успевају у томе. Чак се притом и кладе ни у шта. И добијају.
Тако се ништавност шири и у сваку праксу уводи као једина добитна филозофија.
Но, хвала Свевишњем, ни њихово не траје предуго, па почну прво међусебице да се уништавају, а онда и посебице, и тако опет све врате на ништицу, а од које све и поче.
Не каже се узалуд: „Није нешто – без ништа.“
У том и два полицајца стигоше на трг. Ништа нису предузимали.
- Видим да сте уман човек. И просветљен. Па ми реците, молим Вас, зашто ја који сам завршио факултет, магистрирао, дакле радио супротно од оних које малочас укоравасте, не могу да живим од свог знања? Немам своје парче хлеба? А и даље се усавршавам? – запита га младић тридесетих година живота.
„Ко се усавршава – Богу се умиљава. Нема савршенијег савршенства од Надсавршенства Његовог. Зато добротољубљени брате мој, усавршавај своје тело и дух, своју реч и ум, а посебно срце своје пази и уздижи га сваког дана, да буде савршеније од свих твојих савршености. Ако усавршиш срце своје, усавршио си оно што је и Богу најмилије.
Настој да ти срце буде чистије од храма. Од њега направи простирку љубави на којој ће, ако те удостоји, можда и Бог некада починути.
Али најважније од најважнијег је да се усавршиш у вери. Вера у Господа је твоје вечно оружје, и на овом и на оном свету, којим ћеш поразити све непријатеље и надвладати све тешкоће. И Свемилостиви Бог ће ти опростити друга несавршенства.
Савршенство у вери не само да поклапа сва остала, већ их и далеко надмашује. Зато кад верујеш, веруј најсавршеније на свету, савршеније од ближњег свог, али и њега подучи како да то учини, па да ти буде раван.
Не часи ни часа више, почни одмах. Чекају те бескрајне степенице радости уз које ћеш корачати ка Трону Најсавршенијег“, одговори му Бели монах.
- Ја сам просјак. Овде ме сви знају и мало ко од њих ми није уделио који динар. Не волим да радим. Рад није достојан човека. Убија. Понижава. Чини од њега марвинче. А Адам је из раја изашао. Тамо није радио. Благовао је. Нећу ни ја да радим. Срећан сам у нераду свом – јави се Милан, црнопути просјак који ми је већ неколико пута говорио својој филозофији нерада. Млад је. Јак. Могао би да се прихвати посла. Да живи од свог рада, а не да се понижава. Последњих дана сам и престао да му дајем ситниш.
У том Бели монах прозбори:
„Искрен си брате мој, и то је добро. Други то не би признали. Нерадник нерадо збори о свом нераду. Не радује га много никакав рад који је на штету нерада.
Чак и да их усаврши, узалуд му све те друге врлине ако не воли радиност. А човек ради, и тај труд посвећује Богу у славу. Зато што му је даривао моћ рада. На темељцу нерада, диже се кућа смрти. Расте инертност и лењост, тромост и тупост, пропаст човекова. Нерад је грех. Рад је слава Божија у покрету. Ко стоји – Бога се не боји. Јер да се боји, засукао би рукаве, наоштрио оловку, потковао косу или запевао што га грло носи... Зато нерадник нерадо збори против свог нереда, јер је то у природи нерада.
А нерад је – нерод човеков...“
Монах не заврши реченицу, јер га прекину питање човека киселог лица:
- Он не ради и нема. А ја се убих од посла код газде и опет немам. Тек толико да преживим.
„Радосно о раду бих да зборим, ради тебе брате моје радени. Рад је – да се човек радује. Рад и радост су као кожа и кошуља. Кад рад крене на радилиште неће наг, већ се обуче у своје радно одело, у радост. Што и јесте одело раду.
Радост и рад се милују и пазе као очи и гледају да су увек заједно, да се радују.
Док ради, радник сади две биљке – небеску и земаљску; радост и рад калеми; Небо и земљу спаја; Вечно и пролазно обделава.
А да се овде о истини ради, сведока има на претек: Радован и Радованка, Радомир и Радомирка, Радивоје и Радивојка, Радмило и Радмила, Радусин и Радусинка, Радош и Радошинка...
Погледајте њих. И име им радосно и радено, радовито.
Рад и радост су два лика истога слика, у песми што има два почетка, а краја ниоткуда.
Бог ради и пева, пева и ради и не зна уво земаљско шта лепше звучи, ни око материјално шта боље изгледа од ова два дара у један поклон дарована.
Тако чини само Божија рука што се непрекидно радује радећи, и ради радујући се Твојој помоћи и испомоћи, радениче мој, тако малој, а тако големој и милој Богу Радосноме твоме.
Раду, Радосниче мој, радуј се и дело рада твога остаће непревазиђено.“
- А новац? Остали смо без пара. Деци купујемо само најнужније ствари – јави се жена са цветом у руци.
Монах је мило погледа. И дете уми тим погледом. Рече јој:
„Онај што увече тужно каже: „данас нисам ни динара приходио“ и онај што се радује дебелој заради тога дана, браћа су по греху среброљубља.
Колико су мрави и пчеле и веверице паметнији од ових људи. Они вуку у сконишта своја само храну, а ови и сребро и храну.
Па им куће велике, ал' претесне стварима, па им срца велика, ал'мало места у њима за туђу муку и сиротињу.
Хтели би да се обезбеде и осигурају заувек и засвагда и благом немерљивим отворе врата и овог и оног света.
Ал' благо њихово вреди им само док не склопе очи. А онда га њихови најближи бацају за њим и у раку. Ал' хладне руке не могу сребрењаци да загреју. И касирка смрти не прима новац земаљски и њиме се ништа не може купити у оностраном. А Свети рече: „Цару царево, а Богу Божије“. А Божије се ничим не може платити – до Божијим делом. А све што је од Бога – бесплатно је.“
- Знамо то, просвећени. Али ови новокомпоновани богаташи сакупише блага свакојака. За ноћ се обогатише, а ми постадосмо њихове слуге. Они благују, а ми бедујемо. Они расипају благо, а ми једва да и воду можемо да досипамо у жедна уста – громко изговори отресити човек кога познавах одавно као синдикалног вођу.
„Благо оном ко о благу, благи Боже, не размишља и благо збори док истину прича. Тај није свестан блага које поседује.
Благо је кад је душа блажена. Кад се мир благује и сакупља у шкрињу срца.
Благословен је такав час и човек у њему. Нека је благословена свака трудница у благоветном часу рађања, јер је од Господа дато, по његовом благу лику и благообличју.
Благовест је кад се анђео Божији у срцу јави. Благо блаженим. Благо сиромашнима, јер ће се вечног блага наблаговати у царству небескоме.
А несицрпна је благајна небеска.
Благи Боже и Богородице, јер то иде Благица, благо Благојево, да му колач за благдан умеси. Да Благоја благом облагује. Благо њима одавде до века.
Сви ми богати и сиромаси, мудри и луди, здрави и нездрави, читави и нечитави, хероји и кукавице само смо део Божијега блага на земљи и његова ризница од непроцењиве вредности. Ми смо његови дукати и златници, дијамати и сафири, круне и дијадеме, а да сами тога нисмо ни свесни.
Ми нисмо магазе стајаћег злата, ни за кесе и буђеларе, већ благо за умножавање и оплођавање. Ми смо жива сила блага Божијега.
И ако стојимо лењи и непокретни, хватаће нас рђа и сјај ће нам тамнити и бићемо црњи од мрака. Личићемо а гробове и кртичине тунеле, на јаме јазбакове.
Али ако чинимо онако како нас је учио Господ Наш Исус Христос, и сваког трена се старамо о свом сјају и блиставилу, и светлост наша ће се ројити и ићи ће испред нас осветљавајући нам пут и у најцрњим данима нашим.
Нека је наша душа увек блага – и ето нам блага неизмернога.
Зато, добротољубљени брате мој, благо гледај и благо говори и благо теби и твојима који те воле и слушају. Умножавај доброту и знање и сакупићеш благо над благом – заврши беседу Бели монах.
Приђоше и полицајци.
- Добар дан, господине. Овај скуп није пријављен. Молим Вас, дајте ми своју личну карту - затражи онај старији.
Бели монах се окрену, оде до првог дрвета и откину лист. Пружи га представнику власти.
Полицајци се збуњено погледаше.
- Шта је то?
- То сам ја. Мој идентитет.
- Не шалите се са нама, повиси глас искуснији полицајац.
- Не шалим се. Ја сам лист са дрвета живота - одговори монах.
- Пођите са нама - нареди млађи, љутитог лица.
- Идем.
И Бели монах пође пред њима. Окупљени грађани почеше да протествују.
Командир полиције добро одмери приведеног.
- Шта је учинио?
- Говорио је на непријављеном скупу грађана, одговори вођа патроле.
- Шта је говорио? Против кога?
- Ни против кога. Филозофирао је нешто. Као поп са предикаонице. Тешио је незадовољне људе који су тражили одговоре за своје проблеме – објасни млађи полицајац.
- Како се зовеш? – обрати се командир говорнику.
- Бели монах.
- Одакле си?
- Из људи – одговори му просветљени.
- Озбиљно те питам! – намршти се комадир.
- Озбиљно и одговарам. Ја сам из тебе, из њега, из оног напољу што ме чека. Ја сам из људског чаира – благо му узврати монах.
- Којој секти припадаш?
- Ни једној.
- Шта онда људима проповедаш?
- Истину, љубав и наду – одговори монах, а командир накисели осмех.
- Знаш ли, јадниче, да си пред властима? Знаш ли шта је власт?
„Знам. Власт је ту да управља неуправљивим. Да не види што види, да не чује што чује, да не каже што је кажљиво. Власт је властитост своје невластитости.
Власти нема где би требало да је буде, а има је где је непотребна. Власт је капа невидимкa на видљивом и круна невидљивога.
Власт је потребна злу, а не добром, и да би опстала, мора да производи зло. Што је већа свита зла, дужа је и поворка власти.
И ове две колоне иду упоредо и сродне су по многочему. Слично мисле, сложно селују и труде се да што дуже остану.
Људска повест у суштини састојала се у производњи власти. Власт има највећу сваковрсност и сејала се немолосрдно међу људе и народе, који су тако постајали и сами произвођачи власти.
А семе власти сурово се примило и на камену и на песку и на плодном тлу, супротно Христовој причи о сејачу.
И сви су тако постајали део власти. Разноврсне. Зараза власти је постала планетарна болест. Пандемија. И нико се није истински потрудио у повести да нађе лек против те опште море и лудила власти.
Планета се окреће око осе власти и властољубља, властодршћа и властиморе...“
- Доста! Командир стави главу међу шаке. Потраја. Онда узе слушалицу и истипка бројеве.
- Добар дан, господине градоначелниче. Добро је, како сте Ви? Ама, имам једног кога су привели ови моји и не знам шта ћу са њим. Не, не, ништа није лоше учинио. Па зато Вас и зовем. Држао неки говор на тргу. Мрсио нешто о истини и љубави. А скуп непријављен. Једино то. Да, да. И мени је овде одржао предавање о власти. Не! Не о нашој. Уопштено. Филозофски. Ма пустио бих га, ал' знате да је предизборна кампања у току. Може да нам поквари нешто. Много је речит. Зато сам хтео да Вас замолим да га примите, па Ви одлучите. У реду. Хвала, господине градоначелниче!
И командир станице се озари у лицу.
- Водите га! – нареди оној двојици.
Кад плаво-бела тројка уђе у кабинет, градоначелник и не подиже главу, удубљен у неке списе. Уздахну, и онда подиже одсутан поглед ка придошлима.
- Шта ви...? – заусти, а очи му се раширише и поглед зацакли од радости.
- Па ово није могуће! Људи моји, је л' то ја сањам? Цимеру, брате, ти ли си? – скочи градоначелник и рашири руке. Изљубише се.
- Момци, слободни сте! – отпусти први човек града двојицу из пратње Белог монаха.
- Седи брате. Како сам срећан што те видим! Где си човече, двадесет година се нисмо срели?
- Можда и коју више - допуни га монах.
- Чиме се сада бавиш?
- Ходам и проповедам – одговори монах.
- Одувек си био фанатик. Шта ћеш да попијеш?
- Чашу воде.
- Виски, кафу, сок...?
- Рекао сам већ.
За тили час секретарица послужи необичног госта.
- Био си најбогатији човек у свом граду, чуо сам? – упита градоначелник свог друга са факултета.
– Да. Али давно сам све то оставио млађима. Лети идем по земљи и беседим, а зими пишем књиге – скромним гласом одговори монах.
- И која ти је вајда од тога?
- Не вајдим више за земаљско, већ за небеско. А шта ти радиш, брате Владимире?
- Шта радим? Владам. Већ други мандат владам овом општином. А имам шансе и на овим изборима. Па ћу онда у пензију.
- Свиђа ми се што си употребио реч владам – рече монах.
-Зашто?
- Зато што је она најисправнија. Кад би сви били тога свесни.
„Не о власти, ни о владавини, већ о владању. Владање није исто што и понашање, већ много више од тога. То није ни куртоазија, ни лепо васпитање, ни бонтон...
Владање је твој однос према себи самом. А ко се како влада према себи, тако ће и према ближњим, према оцу, и учитељу, и Богу.
Ко овлада собом, овладаће великим царством.
И боља му владавина неће требати.
Ту нема лутања. Владај се као што се владаше Син Човечији док ходаше по земи.
С таквим владањем, овладаћеш и царством небеским. И бићеш мио и самом Владики Вишњему.“
- Увек си нас надмудривао, Бели. Хвала ти за ову беседу. А знаш ли ко ће још да ти се обрадује? Не можеш да погодиш? – чиљкао га градоначелник.
- Можда мислиш на Правдољуба, нашег трећег собног друга?
- Браво, видовњаче! Он је овде председник суда. Зову га још и „Судомил“. Кад тај пресуди, све је чисто као „судомилом“ опрано. Најзад добијамо правну државу. Сад ћу да те најавим. Хоћеш ли да одеш до њега?
- Наравно. Само да ти још ово речем. Грађани су осиромашили и много разочарани. Без посла су и без пара...
- Знам, Бели. Ал' таква је ситуација и у целој земљи, слегао је раменима градоначелник.
На вратима замоли Белог монаха да, ипак, оде у другу општину и да тамо држи беседе. Овде су га већ узели на зуб. Избори су у току, па да не одвраћа пажњу бирачима.
У палати правде Бели монах угледа једног сиромашка како се покуњио на клупи пред судницом.
- Шта чекаш, добротољубљени брате мој? – запита човека у опанцима и гуњу.
- Морам да сведочим. Побиле се комшије око дрвета на међи. Ја окопавао кукуруз и гледао шта раде. Сад морам да посведочим. Први пут сам у суду – снуждено му одговори сељак.
„Ти си позван да сведочиш Славу Божију, а не свему и свачему.
Све док не постанеш Први Сведок, сведочићеш на све стране и нећеш посведочити ни за грам.
Ти си живо сведочанство Бога Живога, и не можеш сведуцкати како ти се хоће или како се коме прохте.
Сведок је Сила Божија која види, чује и говори и сведочинство твоје мора да буде – све до очинства. До Онога од кога си, то јест, од Онога до кога си.
Као и свака сведоџба што мора да се чува, да се не затре, тако се и ти свечувај и дочувај до Великога Суда. И да се не плашиш Судије, већ да му радосно и раширених руку полетиш у сусрет, као дете оцу, и посведочиш се сав у истини. Од главе до пете.
Тада Онај од кога све поста што наста, и коме за то не треба сведок, узећете за Првог Сведока. А то је крунски доказ Његовог Истинољубља и Човекољубља. Ти тада постајеш Крунски Сведок. И сведочење твоје је тиме испуњено и награђено.“
Сељак га је гледао зачуђено, али с поштовањем -
- Да ниси ти неки божјак, брате? Говориш као анђео Божији. Помало и личиш на њега у тој одори? - запита га сељак. И прекрсти се.
„Прекрсти се, крстолики брате мој, увек кад можеш, у послу или на одмору, у добру или злу. И чистом и блатњавом руком. И умивеном и огарављеном шаком. И не бој се што тако чиниш, јер крст којим се осењујеш сажиже сву нечистоту и нечистоћу, препира сваку мрљу на оделу и на савести, добротољубљени брате мој.
После Њега на Крсту, Животу је враћена чедност и невиност, благодат почетне росе и здравље вечито. Сви наши греси на Крсту Његовом спрати су и сви крштени Његовим Крстом поново су чисте душе, као деца Божија.
Прекрсти се, крстолики брате мој, јер је и Њега Крстоноснога крстио Крститељ. Крстећи себе, крстиш и ближње своје. Крстом својим у микрокосмосу унакрстио си и макрокосмос Његовим крстним знаком.
Мој Крстићу, из крстатога рода, крсну славу закршћуј и сада и у векове векова, и крстом се брани и храни. Само никад не седи скрштених руку и прекрштених ногу. Ти знаци греховити су, јер на греху лењости твоје стоје.
Од крста твога и некрст зазире, нечастиви бежи безглаво, али нема куда, јер Крст Његов космос је прекрстио Славом Божијом. Подигни свој часни крст Крстићу, и носи га у слободи, како и доликује крштеноме.“
Сведок устаде са клупе, скину капу и хтеде да пољуби руку Белом монаху. Овај то не дозволи. Само му чврсто стеже храпаву десницу.
И председник суда силно се обрадова свом старом другу. И предложи му да негде заједно ручају, што овај одби. Остадоше дуго у пријатељском разговору.
А на поласку, Бели монах му рече и ово:
„А суци земаљски суде као Усуди. Обрасли у коров параграфа и заклоњени, не виде ни коме суде, ни зашто му суде. Пресуда је увек била – пре суда. И није важно време када се доноси.
А судије су уз јачега. Држале су вазда јачу страну. Јачицу. Сили није довољно што је јача, већ хоће да је и сила правде оправда. Па кад се тако суд и сила удруже, пресуда им је – безакоње. То им је и плата и част.
Вас дан тако врачкају као суђенице и суђаје и живе душе пеку у гаравим лонцима својим. И никад да испеку како треба и како мора. Већ увек препеку или недопеку. Напеку само. Причврље, осмуде... Тако суде.
Истина је да их се истина никада није ни тицала. Ни дотицала. За њих су чињенице – светице. Њихова правда не лети, већ пузи по земљи пуној гмизаваца – чињеница. Правда им нема крила, већ гмиже по трави и корову доказа.
Правда им је водоравна, па им у пресудама све равно. Кад је изричу говоре у име народа, а не у име Бога, као што чини сваки хришћанин. У име Оца и Сина и Светога Духа.
Није им пало напамет да подигну главу ка небу и помисле нису ли ту можда у Његово име. И кад се усудих да о судијама просудим коју, нисам ли се већ у једног од њих преметнуо? Нисам ли себе осудио судом о њима? О суду њиховом просудиће се на Задњем Суду. И ја о томе не морам сад да просуђујем. Све пресуде – осуде су њихове.“
Кад је изашао из палате правде, Бели монах ми приђе. Гледао ме радосним очима и упитним погледом. Дуго.
- У реду. Идем са тобом – рекох из срца.
- Знао сам да ћеш такву одлуку донети. И знао сам да си ме чекао испред Полиције, Општине и Суда – рече ми Бели монах и пође пред мене.
- Зашто си баш мене изабрао за ученика? – изустих.
- Не, него за Сапутника, - одговори ми мој духовник.
- Али ја те на тргу нисам баш пажљиво слушао?
„Не мари. Ти си то ионако већ све знао.
Духовни и мудри људи вазда изгледају одсутни и расејани, као да нису присутни овде и сада, поред нас. Но, то је само привид и погрешка неупућених. Духован човек који држи вишу пажњу у свом уму и срцу, који настоји да је својом молитвом и делом љубави што ближе Господу Исусу Христу, он није одсутан, већ дубоко присутан, није расејан, већ дубоко посејан у Христу.
Он не жели да буде површно овде и сада, већ у Бесконачном и на век векова, као што је и Господ његов који га тако поучи. Он је дубоко у висинама Неба, а већина живи као на плажи: бацака се у плићаку и на површини воде, а само ретко ко се запути на пучину, другој невидљиој обали. А то су они који никад не посумњаше.
Такви људи су дубоко присутни и дубоко посејани у Христу, а они страшљиви што виде само колико и очи њихове, сматрају их одсутним и расејаним.“
- Хоћу ли напредовати уз тебе, учитељу? – запитах.
- Сапутниче! – исправи ме опет.
- Добро, сапутниче?
„Хоћеш у једном смислу сигурно, мада ни ја не знам тачно шта је напред, а шта назад, а други лакомислени већ знају и уче остале шта је напредно.
И свакодневно напредују: на путу, у служби... у свему. Они предњаче. Они су Напредњаци. Припадају Напредном покрету, Напредној партији, Напредној идеји, Напредном друштву...
Иду гордо и убеђени су да је њихово напредовање чак напредније од сваког напретка. И општи напредак се мери према њиховом напретку.
Циљ им је да се унапреде и да све узнапредује. И то унапред обећавају, а своја обећања истурају напред и говоре „напред – у нове напретке“.
Ако су довде стигли, добро су и оволико напредовали.
А нико се од њих не пита да ли се тако напредује и да ли сам ту да напредујем у своему сваког часа. Неће ли то све напредно остати једном иза мене, позади? Да ли са својим напретком могу у небо? Могу ли га понети са собом, да напредујем и на оном свету?
Ал' нико до сада ништа од земаљског наретка не понесе горе. Сем душе. Колико је она у свему томе напредовала?
А због њеног напретка се једино и рађамо, напредни мој.
Човеков живот не би смео да представља ход у напред, јер је тај смер супротан Богу. Ићи напред, значи окренути Богу леђа, удаљавати се од свог тео-центра, од Раја.
Бог је наша прапостојбина, наш Светлосни Дом, коме тежимо да се вратимо, за којим непрестано жудимо и вапимо као бескућници. У суштини, бескућништво је безбожништво раскућених душа које тумарају по свету у жалости за родним духовним језгром.
Они који говоре о напретку и прогресу, који тврде како „наука вуче напред“ и заповедају „идемо даље“, показују супротан смер. Они су та сила која бежи ка периферији круга.
Духовни просперитет човечанства никад не води напред, већ – назад, ка Свемогућем и Сведржитељу. Не одлазак, већ повратак човечанства је прави пут. Сеоба у Стари Крај, повратак у Дом Оца Светога је напредак и прогрес и просперитет.
Окренути лице Богу је напредак, и враћати се Њему је пут у вечност. Окренути леђа Богу и ићи „својим путем“ је пут у пропаст.“
- До данас нисам имапо план да кренем са било ким, овако без циља. Додуше, већ две године и живим без нарочитог животног плана – рекох му.
- Мој сапутник се окрену и застаде:
„Ако живиш без плана и радиш без нарочитог планирања, а други планери ти се смеју због тога, не планирај то да мењаш.
Кад радиш без свог плана, радиш по Божијем плану, а његов план је старији, а у планирању се не можеш равнати са Оним што је и тебе испланирао.
Његовом плану ни Паклени план Пакленога не може ништа. Тај план он може да обеси о свој реп.
Видиш како на твом језику све што је велико и од Бога почиње са планом: планетаријум, планете, планине...
Кад иде све по плану, иде по Божијој вољи. Само твој план може мало да поквари општи план. Он је као уплашена птица што узалуд налеће на прозор, а не може ни главом кроз зид.
Планираш ли штогод, спусти свој план пред Божије ноге и помоли се да буде, ипак, како је запланирано по Вишњем плану.
То је онда планско живљење.“
* *
- Морамо ли из Црнграда? – упитах Сапутника кад добрано одмакосмо од овог места.
- Морамо. Због избора.
- Али избори су у целој држави?
- Да. И то је дорбра прилика за нас – одговори ми.
Примицасмо се Плавограду. Сапутник је убрзавао корак. Једва сам га пратио. Ходао је бешумно. На моменте ми се чинило да патикама не додирује асфалт.
- Данас се у Плавограду одржава научни скуп на тему „Наш допринос европској мисли“ – рекох му.
- Тамо и журимо.
- Али нисмо позвани – подсетих га.
- Сви су позвани, али је мало одабраних – одговори Сапутник.
- То сам већ чуо.
- Боље рећи, чули смо – исправи ме.
- Ти се чак и не знојиш? – приметих, отирући зној са лица и врата.
- Нећеш ни ти ускоро. Кад ужариш душу, онда она сагорева све излучине тела – утеши ме.
Плавоградска свечана сала била је пуна. Сапутник и ја стадосмо иза задњег реда. Ноге су ме болеле, али ми је пријала свежина из клима уређаја.
- Господо, уважене колеге, жели ли још неко да узме реч? – позва председавајући научног скупа.
Зналци, научници и гости, ваљда већ заморени бројним излагањима, одахнуше и стадоше да се припремају за паузу.
Кад Бели монах стаде за говорницу, жагор преста и пажња се увећа.
- Кога имам част да представим? – љубазно се обрати председавајући непланираном учеснику.
- Ненадног госта, поштовани – још љубазније се представи Бели монах.
- Изволите.
Тајац у сали. Са монаховог лица зрачила је доброта. Смиреност. Преносила се и на присутне. И у тренутку највеће радозналости, монах благим гласом прозбори:
„То ли је знање у које се укопаваш, зналче знани?
Шта ће знању шарампови и ровови, знанствениче? Грудобрани? Палисади?
Против кога знање треба да ратује, ако је знање? Ни са ким, и ни за кога.
Знање није ратни ранац, ни опрема војникова, да је пртиш куд год макнеш. Знање није што и панцирка, да у ризик са њом идеш.
Шта је онда твоје знање, свезналице? Пуна шака празних сања. Хладна сенка паучине. Уста која ветар жваћу.
Море са дном од решета.
Ето, то је твоје Знање, обзнањено.
Зар са њим би у небеса и у вечност? Са лептиром једнодневним?
Све то што си измислио научниче, кратка му је употреба. Рок трајања твоме знању – пресудан је.
Док ти умреш, оно умре. Не користи ни секунду иза смрти. Смртније ти знање и од тебе смртног, свезнадаре.
Што се онда не окренеш Свезнајућем? Оном што је својим знањем однео победу над смрти. Што се није укопавао у ровове и блиндире.
Већ васкрснуо иза смрти, у светлости свога знања – непролазног.“
У дворани наста комешање и дошаптавање. Председавајући примети незадовољсто пристуних и обрати се беседнику:
- Узимам слободу да Вам, поштовани колега, скренема пажњу на чињеницу да овде седе најмудрије и најпаметније главе!
Бели монах га саслуша, па настави:
- Хвала, поштовани колега и уважени скупе. Али још и ово да речем.
„Мудри и паметни никада нису могли заједно. И не само због тога што је паметних моного више. Паметан мисли да су два више од једног, што је и логично, а мудар зна да се два добија поделом једног целог, и зато су два мање од једног. Паметан размишља о пролазности, а мудар о вечности. Паметан се прилагођава историјским, а мудар вечним приликама. За паметног се живот завршава смрћу, а мудар зна да њиме вечни живот тек почиње. Паметан жели да у својој памети оде далеко, а мудар да се врати к себи. Паметан би да се окити признањима и другим ројтама, а мудар би да остане на терену голе истине. Паметан расипа своје знање, јер не зна шта би да каже, а мудар ћути зато што зна да не зна. Зато не постоје паметни мудраци, нити мудри паметари. Мудар човек је човек почетка, а паметан – свршетка.
Мудрост је дар Духа Светога, а памет је плод телесног разума. Мудрога никада нећеш чути да паметује, а паметног увек – како „мудрује“. И зато је све више паметњаковића, паметника, паметара...
Памет да ти стане, ако ниси довољно мудар, па им поверујеш.
Све паметно хоће да је препаметно, па се множе паметњаковићи и паметлије. Горде се паметари, па све један другом уз памет и низ памет, паметују – памет да ти стане.
Памећу ратују и на памет се позивају, као што се јунак сабљом на сабљу правда. Толико су се распаметили у памети својој. И немају паметнија посла, до да памет на памет ударају. А да од тога, кажу, нема већег намета на вилајет.
Напамет знају све паметарије и наизуст их говоре, не би ли се некако узели у памет. Ал' никако да им падне напамет да је то непаметно. И да би било паметније да су мање паметни, но што хоће да јесу.
Од када је света и века, увек се знало да мање памети доноси више мудрости.
И да се паметан од мудрога вазда разликује – својом немудрошћу.
Мудрост је од Бога, а памет је од човека. Мудрост је за сва времена, а памет само за живота.
Мудар и паметан никада не иду заједно, а коамоли да нешто и творе. Мудар ће радије с лудим, но с паметним. Луд бар зна на чему је. А паметан мисли да је на великој памети.
Пре ће луд да се постиди и умудри, него кобајаги паметан. Па и то је нешто у односу на препаметног, добротољубљена браћо моја.
И не учите све мудрости напамет, јер ће вам се саме казати, кад затребају.“
У сали више није било негодовања, али председавајући није желео овакав исход, те се још једанпут обрати говорнику:
- Молим Вас, уважени, да се држите теме. Овде је било речи о разуму...
Бели монах само климну главом и смешком му даде до знања да га је разумео.
Па настави:
„Лако је разуму да разуме. И што разуме да казује.
Лако је и неразуму да неразуме. И што не разуме да казује, опет.
Испаде да је најлакше кад се казује. Зашто онда уопште нешто разумети или не разумети – кад ће ти се ионако све само казати.
Разум је увек у журби. При путу. Он граби све на шта наиђе. Он крчи испред себе. Где разум прође – ту трава не ниче.
Па кад већ тако жури, разум или бежи или нешто јури. Не крије се, јер оставља видљиве трагове.
А ко тако слободно оставља трагове, осећа се као свој на своме.
А свој своме на својему чини највећу својту. А то може само Бог Свети да разуме.
Људски разум може много, али себе не може ни мало да разуме.
Пре ћеш неразумног уразумити, него најразумнијем дати џевап.
Има, има, ал' ко разум што је – нигде више не има, доли под овом капом човековом. Кад га најмање имаш, највише се надуваш и надимаш, а кад ти се обилато да, скромнији си од најскромнијег.
Па што те више разум надима, чини ти се да га све више имаш, па не знаш шта ћеш са њиме. Пуни кошеви и амбари, каце и бурићи, па памет просипаш где станеш и где стигнеш.
Толико се наимаш разума, да се надујеш. Па поверујеш да то твоје умно надимање је истинско, оно право – Над Имање: Њиве разума широке ко небо, а браздама мудрости крај се не види.
Е, да је срећа да те тада толики твој разум послужи, па да се себнеш и присебнеш, да се стварно уразумиш и схватиш да ти је разум одавно мозак попио, ко сврака јаје, и да под твојом капом је само празна љуска.
Зар пре не увиде, надувани мој Надиманићу, да се ни Онај што те створи по свом лику и обличју, толико непогорди, ни када ти даде и то мало разума, да разумеш да је све под капом небеском Дело Његово Величанствено, а да се Он опет не узвиси, већ скромно куца на вра срца твојега, њубавњу да га испуни.
Али ни разум се не даје недостојнима.
Свако велико имање, претвори се у надимање, ал' не у Божије, Над Имање – Љубави и Духа Светога, већ у надустост и надувеност. У мешину. У избочену лешину.
Новозаветник никада неће порећи Разум, јер би тиме порекао Бога Логоса – Христа Живога. Али он зна да је Разум моћан само до одређене границе, од које надаље почиње – Чудо Божије. А Новозаветник управо сву своју веру и љубав темељи на Чуду Божијем, на Чуду Васкрсења.
И када филозофијом изнурен разум малакса и стропошта се на путу, тада га Верник подиже и напоји вером у Чудо, пружи му чашу, која неће никога мимоићи.“
Бели монах заврши беседу, три пута куцну штапом о под, благо се наклони и достојанствено пође ка излазу. Испратише га ћутањем.
Ни ми не прозборисмо, иако превалисмо већ два – три километра. Сунце је квесило над планином, а моја издужена сенка грабила је напред. Тек сада приметих да мој Сапутник нема сенку. Прођоже ме жмарци. Кад утрнулост преста, да разбијем страх, приметих:
- Изненадио си их. Осећали су се затеченим?
Сапутник ништа не рече на моју примедбу. Обузе ме нови талас стрепње.
- Где ћемо заноћити Сапутниче?
- У оном старачком дому. Знаш и сам.
У селу пред нама заиста беше дома за остарела лица.
* * *
На вратима куће осамљених дочека нас брижна сестра.
- Изволите, господо – рече.
- Дошао сам да обиђем рођака – рече мој Сапутник.
- Ког рођака?
- Лазара.
- Нисам Вас до сада видела овде?
- Био сам на путу – уверљиво ће овај.
Неговатељица га добро одмери, а његово продуховљено лице јој ули поверење.
- Уђите. Они су сада у трпезарији. Вечерају – рече док нас је водила дугачким ходником.
- Стотинак људи седело је и кусало. Чуо се само звекет кашика и порцелана. Осећала се побожност вечере, слична славској.
„Усамљена и самотна браћо моја и сестре самоћнице, што у самоћи својој самујете и тужите без игде икога, подигните главе своје да вам речем.
Нисте сами! Никада то нисте ни били, никада нћете ни бити. Ако верујете да сте сами, онда сте неверници. Ако не верујете у то – онда верујете.
Како може Божији створ да буде сам, и остављен, и заборављен од Створитеља свог. Бог своје дело не баца у зажећак, ако оно само тамо не зађе, по својој вољи и нахођењу.
Размислите. Нисте ли сами изабрали усамљеност и осаму, само да можете некога да окривите за то и за оно што вам се догађа. А не догађа се ништа.
Угледајте се на монахе. Самоћа је за њих – свечани избор. Слављење мира. Тиховања њихова, уз молчање срдачноумно, највиши је језик спознаје. А Бог разуме језик ћутања исто тако добро као и све вавилонске језике.
Самујте и даље, али знајте да самујете са Родитељем Вишњим, који самоћи вашој даје божанску част.“
- Хвала синко, на лепим речима. И утешним. Али ми смо само одбачени људи. И ништа више – проговори Лазар.
„Знам, добротољубљени мој брате Лазаре. Али није баш све тако како изгледа. Ако ти се понекад и учини да си сам негде на крају, на периферији, на маргини збивања, не веруј привиду. Знај да тамо где си ти, тамо је центар света, језгро космоса, тачка са којом се све друге прожимају.
Ти си јединствено и непоновљиво биће. Господ више није ни једно слично створио у Космосу, па макар да си и близанац.
Други могу само да наличе на тебе, да подсећају, на овај или онај начин, али никада не могу бити – ти. Ти си јединствена духовна творевина, непоновљива биолошка станица, грандиозна психолошка инсталација...
У сваком моменту, сваког тренутка, твој код је препознатљив, као и твоја реч и дело. Ни једне секунде ти ниси запостављен, и остављен, негде на крају, скрајнут. Ти живиш своју периферију и маргиналност у самом центру Космоса: у срцу Божијем, добротољубљени брате мој.
Добротољубљени моји, ви сте сви кротки људи. Безазлени.
А кроткост је умиљато дете и људима и Богу. На кроткога ни несрећа не насрће тако лако. А кротки народи се сачуваше и дочуваше за ове дане. Крути и љути – пострадаше, и развејаше се, и затре им се траг и име.
На плећа кротких Бог положи време и Земљу и не побоја се да је неће сачувати до задњег дана историје. Како умиљато јагње две мајке сиса, тако и кротак човек пије доброту и земаљску и небеску.
Кротко није за кратко створено и од мајке рођено. Кроткост је за вечност зготовљена.
Кроткост је мрамор љубави и доброте и красоте свакојаке.
Давши кроткост, Бог даде тапију на земљу, и воду, и звери, и људе. Јер и камен полази за добрим човеком, а камоли неће стадо Божије.
Кротак човек – мир довек. А други нека чине како хоће. Њима је Јагње Божије већ опростило грехе са Крста Часнога, јер не знаху шта чине.
Кроткост и Вечност су близанци, и ако видиш једнога, видео си и другог брата човекољубивог. Ко се кроткоме замерио, на кратко је ликовао и сам је себи казну већ овде одмерио.“
Кад Бели монах оконча обраћање тужном старачком јату, неговатељица што нас прими понуди нам вечеру.
По обедовању, приђе нам једна добродетељица калуђерица, коју не опазих до сада, наклони нам се спојених дланова и рече да пођемо за њом. Отвори врата на празној соби и благосиља нам добру ноћ. Ту коначисмо.
Сутрадан поранисмо. Кад се од дома осамљених удаљисмо на путу ка Црвенграду, Сапутник ме узе под руку. Осетих прилив топлоте, смирење и благе вибрације у целом телу. Рекох му то.
- Слично балженство, само много интензивније, доживео си када си својим астралним телом био у близини оне самозрачеће светлости, је ли тако?
Погледах га зачуђен.
- Откуд то знаш?
- Па био сам са тобом, Сапутниче мој – и нагласи реч „Сапутниче“.
- Тада си осетио пулс земље, ритам Космоса. Био си блажен. Први пут си доживео сусрет са Свебићем. Није ти се враћало на Земљу, у тело. Све док се сребрно уже није натегло до откидања. Кад те заболело у потиљку, сетио си се својих обавеза. Деца су ти још увек била малолетна. Због њих си пристао да сиђеш. Много си се уплашио оног екстрасенса. Је л' тако, добротољубљени брате мој?
Знам и то када си доживео сусрет јинг и јанг енергије. Кад ти се догодио прасак кундалинија на средини кичменог стуба. То је непоновљиви чулни феномен. Тада си и проширио своју свест да би могао даље да напредујеш. Постао си виши човек.
Знам да ти се казало и колико ћеш још поживети овде на земљи. Знам сва твоја мистична искуства...
- Откуда то све знаш?
- Како откуда, па Сапутници смо, ваљда.
- Ко си ти?
- То ћеш ми ти рећи прекосутра. Моје знање је и твоје. Само се ти спорије будиш и преисећаш.
И немој да те плаши што немам сенку – утеши ме Сапутник и пређе на другу страну пута у сусрет пешаку који споро ходаше, згрбљен и забринут. И да је врећу носио на рамену, брже би корачао.
Сапутник га поздрави, одби понуђену цигарету, па тихим гласом започе:
„Терет си јер си тело, од теретне материје саздано и тако теретом сопственим оптерећено. Таквом терету и рођена глава јесте терет на терет, који се капом дотерећује.
Па ти се чини да ћеш се растеретити, ако скинеш главу, или са капом, или без ње. Себи или другоме. Па ти се причињава да ће боље бити ако се посавијеш и земљи ближе дођеш, па се згрбиш и зђутурумиш и сам једнога часа на терет станеш да личиш.
А онда и кусо и репато почне да те терети за све и свашта, и за којешта. И како ко прође поред тебе, превали ти свој терет, слакша себи макар за реч, свали са своје грбаче грбу и тутне је теби на леђа, сада већ до земље савијеном. Тек се онда јаду досетиш, да само права кичма може терет носити и да ниси смео да се приклањаш. И што је терет већи, кичма правије стоји и делује безбрижно као да је растерећена сваког терета.
А тако и јесте, само ако си у духу лак. Јер видим да си заборавио, добротољубљени брате мој, да дух носи материју, да невидљиво држи видљиво, да прозрачно просветљује мрачно... Да Бог уместо тебе све држи у свом срцу и љубављу га обделава. И зато ништа не може да буде тешко ако је од Бога, ако је теби на радост. Погледај јагње кад први пут устаје на ноге. Слутиш ли његову радост под теретом телашца свога. Кад први пут поскочи целим телом ка небу. Ка Творцу своме.
Постидиш ли се онда пред Јагњетом, што си се уплашио терета свога? У страху си заборавио да Бог не даје већи терет ногама твојим од онога за који су кадре. И тад си добио тачну меру у грам, према невољи или заслузи. И да то мораш изнети на своју Голготу. И да вапај твој те ружи пред Богом, јер он ти пружа најлакшу могућу меру под којом ћеш моћи поскакивати на Његовом Путу Истине и Живота. Као Јагње Божије.“
Путник га пажљиво саслуша, па кад Бели монах заврши причу, повуче задњи дим, баци опушак у шанац и без речи настави да се вуче друмом.
И мене су ноге болеле. Већ други дан пешачим ненавикнут. Зато предложих Сапутнику да макар стопирамо које возило, ако већ неће да путујемо аутобусом.
Мој сапутник ме укори погледом и изговори следеће мисли:
„Ноге су ту да се грле са земљом, да сваког тренутка љубе Божије дело. Слободније су од стабла и могу да премештају тело своје, па где му је најлепше ту му је и завичај.
Ноге су најбоље превозно средство на земљи. Све благовести за човека донеле су ноге. И апостоли су јеванђеља своја пешачећи разносили по шару земаљском. И све што је било на ногама, на њима је и остало.
Ноге су сачувале главу – горе.
Ко није изгубио главу, имао је значи мудре ноге.
Земља стоји ногама подупрта и не може да пропадне док се ноге крећу по њој. А оне иду увек тамо где је најпрече за њену равнотежу.
А тешко земљи где прође чизма, точак и „гусеница“. Ту ни трава не ниче.
И Бог је ходио по земљи и води ногама својим – и посветио земљу по којој се ти клатиш уморан.
Новозаветник зна да је његов основни задатак на овој земљи, попришту греха, да тражи љубав мудрости, док коначно не нађе – мудрост љубави. Док тај један корак не искорачи, учиниће милионе других несигурних шепртљавих, брзих, лукавих, спорих или болних... Али кад искорачи у вечност, кад прохода, сви претходни му се урачунавају у овај Један Велики Корак, због ког је целог живота учио да хода. Ко је љубављу умудрен, сваког ће мудраца и филозофа надмудрити.“
На улазу у Смеђе село, угледасмо ратара како псује и туче говеда, а прутом докачи дваред и жену, што је на повоцу водила говеду пред шпартачем.
Први пут видех бес у очима мог Сапутника. У трен ока нађе се пред тежаком.
- Зашто то чиниш брате? Батина је плитка наука. Тучеш оне који те верно служе. И не могу да ти узврате...
Бежи, Белоњо! Шта те се тиче? Немој и тебе да омаждрљим – сикће земљоделац и заиста подиже прут, аи не удари монаха.
А овај, смиривши се, узе опет благост и очински га саветоваше:
„Плитка је плиткост твоја, да плиткија не може бити. Ако је, не дај Боже, и веће буде, бојим се удавићеш се у плићини плићага свога. Али нећеш у томе бити ни први ни последњи – плићко. Плићија је товја домаја, и плитковина у којој знаш сваки плитак и плитачић, јер си их од детињства босим ногама гацао и прелазио и бродио, и по води млакој цео век се наодио.
Пио си из плитине и плићака мутних, и с мутиводама си мутио живу воду са извора и презирао оне што се отиснуше на пучину и заронише у дубину, где се ни плитко дисати не сме, акамоли плитко умовати.
Сада кад си се удавио у пљувачки својој, а онај из дубине изронио са бисерима и кораљима и свакојаким благом дубокоумним, а онога на пучини више никада не можеш сустићи, сузе су сад храбрије од тебе и мудрије. Ал' капају узалуд, плитковерни мој Плитковићу, јер плиткога срца и савести, јачом сузом би сам себе загрцнуо и заштркнуо и зевкао као рибица на сувом.
Бог ће пре стати у твојој сузи, него у твом вероплићаку, где са пуноглавцима и смутљивцима чекаш свој – најплићи час, када ће се лешина твоја појавити на спруду.
А доста си, вала, у плитком веку плитковао и плитке сплетке сплетковао.
Ред је да срце твоје осети неизмерну дубоку Милост Његову и да се увериш да си узалуд страховао од пливања по бескрају Доброте Његове и гњурања у висине и дубине Његове Премудре. Научи бар сада да Бог плива, а пливач замахује. И да ништа не може да се удави, већ што дубље рониш, даље видиш. А даље види само онај ко неизмерно жели Бога гледати изблиза.“
Земљоделац га пажљиво слушао. Гледао је у земљу и лупкао прутом по њој.
Онда нареди жени да испрегне и да постави ручак под храстом.
Позва и нас. На чистом шареном столњаку простртом по трави, чекала нас погача, сир, суво месо и црни лук.
Овако сам често у младости ручао. На њиви у хладу. Уморан од мотике, а одморне душе. Срећан уз родитеље, који су се радовали сваком мом окопаном реду.
Јео сам сласно, лежећи на леви бок. Као и двоје тежака. Само је мој Сапутник седео прекрштених ногу. Ћутали смо. И мљацкали. Као што се одувек чини. Јер и храна тражи да се озвучи. И уво хоће да учествује у тој радости. Онда се куцнусмо чашама црног вина. Па настависмо јести.
Одједном приметих да мој Сапутник не жваће залогаје. Стави их само у уста, сачека који тренутак и прогута. Храна му се топи у устима. Нека енергија стопи и хлеб и сир и месо.
Забезекнуто сам бленуо у њега. Уста ми осташе полуотворена. Он ме погледа и кроз смешак рече:
- Жваћи. Испашће ти залогај.
Синоћ то нисам приметио у оној трпезарији. Ваљда што смо кусали кашиком.
Оно двоје ме погледаше. Сапутник искористи тај тренутак, те поче опет да беседи:
„Нежно побеђује грубо, и то је још један закон чуда Божијег. Нежно је брус грубости, као што и тија вода на крају брег сруши. Ни грубом није лако да буде груб, ал' заробљен је у том кавезу и мисли да се грубост само грубошћу избија, и да се сваки зид мора обавезно срушити, а свака душа покорити.
А циљ грубости није да сви буду груби, већ обрнуто: да све око ње буде меко и нежно и доброг владања. И ту је слаба тачка грубости. Ал' нежност то још не користи како би требало, према Богопримеру.
И као што је невидљиво уочљивије од видљивог, тако и нежност мора да се постави према грубости.
Да свет мекша у срцу и срце у Богу, док се све не сараствори са мекотом Божијом.“
Домаћин нанова показа своје нестрпљење. Поче да гњечи корицу хлеба. Било му је помало непријатно што га бели странац опет саветује.
Видевши га таквог, Сапутник му се наново обрати молећивим тоном:
„Стрпи се брате мој нестрпљиви, да ти речем коју и о трпњи. Знам да ћеш то трпко примити, ал' знај да си нестрпљив само зато што не умеш да трпиш. И када то чиниш – хвалиш се тиме и очекујеш признање од људи – и од звезда. Мало си отрпео – и одмах би у хероје, у славу. И у народну песму.
Не ваља ни друга крајност – да трпиш и да ћутиш, мада је много боља и кроткија. И Богу милија.
Зато трпи – и певај.
Величај Господа што те изабра између толиких, да баш ти прославиш Милост Његову, кроз муке и патње, што си баш ти на путу ка Голготи, а не неко други, бољи и већи од тебе, како си умишљао.
Бог дарује и када кажњава. А дарује најдаровитије за патњу и муку, за трпњу и тлапњу. Јер од њих и очекује да пројаве свој дар и Славу Његову.
Па сад се секни. Све диже славу своме Творцу, а само ти трпиш и кукаш.
Зато, певај и трпи свој дар радосно!
Задивићеш слабије и обрадовати сабраћу. А од Господа Васкрслог неће ти изостати награда.“
Растасмо се као пријатељи. Кренусмо ка Црвенграду. Чусмо иза себе како малопређашњи грубијан и псовач мекшим гласом подвикује на марву.
(Одломак из романа „Љубав белог монаха“, издавач УКС Подружница Поморавског округа, Београд-Јагодина, 2012; Изабрани романи Мирослава Димитријевића, том 1,Изабрана дела Мирослава Димитријевића, издавач Удружење свесловенске учености Београд, 2015)
„Ч У В А Р И Т А Ј Н О Г Б Л А Г А“
НАГРАДА “ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ”
ЗА НАЈБОЉИ РОМАН 2011. ГОДИНЕ
Пета глава
Жељан разговора, чича је могао овако да се присећа целе ноћи. Искапио је и други полић ракије. Млаки дувар уз огњиште грејао ми је леђа и више нисам могао да се отмем сну. Предложих му да мало одспавамо јер је поноћ већ прошла. Из шуме су се чуле сове урулејке, ушаре и кукувије, а из тора би понекад одјекнула клепетуша. Шишмиши су кричали око колибе. Атмосфера је била идеална за снимање филма страве и ужаса.
-Добро збориш, синко. Време је да се почине. Ја се распричао као сеоска торокуша. Мило ми је што сам опет постао видљив човек. После девет дугих година, Бог те благословио па дође да ми скинеш одору невидимку. Хвала ти до неба. Ајде опружи се на овом кревету - понуди ми чича и стаде да га распрема.
-Хвала ти Миловане, ја ћу овако, уза зид. Таман сам добро угрејао леђа и наместио се - захвалих му, а поштено речено, било ми је непријатно да легнем у тај брлог што је заударао на свежу вуну. Не знам да ли је Милован некада опрао ове черге и губерице. Он се свали, а ја убрзо заспах.
Пробуди ме мирис печеног меса. Осетих да сам се добро наспавао “из једног комада” како волим да кажем за спавање без буђења. Леђа су ми додуше утрнула, ал после неколико склекова и гибњева, опет сам био бодар и чио. Чича је већ поставио доручак. Исти оброк као и јуче, само допуњен комадом печене јагњетине на жару. То још нисам пробао. Јео сам са уживањем. Планински ваздух и ракија пробудили су ми апетит.
-А сада научниче, крећемо - нареди ми мој водич. Упртих се поново и изађосмо пред колибу. Деда оде да отвори тор, а рунаста река покуља напоље. Псима баци кости и корице хлеба. Небо се на истоку беласало. Источни зид света ускоро се белео као свеже окречен. То ме подсети на мајку. Први знак да се ближи крсна слава Свети Јован беху свеже окречени зидови старе чакмаре. У исти мах осетих и радост и сету.
-Ево је!
-Ко?
-Шубара, моја шубара! Слетела је коначно!
-Одкуд?
-Однекуд. Не знам ни сам. Из шуме, из ваздуха. Бог ће га знати одакле.
Јуче ми причао о невидљивом телу, сад о капи невидимки? Онда је имао искуство блиске смрти, на души једно убиство и смртне пресуде као члан преког суда... Милован као да опет није при чистој свести. Шта ли овај маторац умишља? Можда га лудило хвата повремено. С јутра и с вечери. Ипак, пратим га узбрдо. Чујем како мрмља да то није добар знак по њега, као ближи му се крај живота и зато га Бог опомиње оваквим знацима.
Стрепим да се то стварно не догоди баш сада. Шта бих радио да ми којим случајем деда сада умре као водич. Зашто сам уопште пристао да ме овај старкеља води на врх планине. Како то нисам предвидео? Зашто о томе нисам прво добро размислио, па онда пристао? Ипак, деда је ишао врло чило испред мене, с обзиром на број година које носи. Понекад ме је чак и бодрио да издржим. То ми развеја лошу сумњу.
Уживао сам у пролећном јутру на планини. Плетенице од сенки грана привукоше ми пажњу. Из тих укрштених знакова почех да тражим слова, речи, поруке... Као у оним плетеницама из ђачких листова.
За то сам се био још у младости извештио. По тим знацима сам најпре чобанима кобајаги прорицао дан, а онда и девојкама у градским парковима, само да им будем интересантан. Временом сам и сам почео у то помало да верујем.
Сада нисам уочио никакав лош знак. Велика шумска књига крије и велике тајне, само их треба знати протумачити. Забављах се тако уз пут, док не изађосмо на једну распутину.
Зачу се топот копита и ускоро једно магаре натоварено сувим гранама протутња поред нас. Мало затим угледасмо и човека шездесетих година како каска за њим, задихан.
-Добро јутро стари! Честитам ти! - рекох му кад стиже до нас.
-Добро јутро, а на чему ми то честиташ?
-На спортском животу, на тој виталности...
-Ма пусти то. Није ово спортски, већ псећи живот. Видиш да јурим оног магарца, и никако да га стигнем.
-Није ваљда подивљао?
-Горе од тога ме задесило...
-Шта то, богати?
Маторац мало поћута, као да се премишља, па започе исповест:
-Ја сам човек сиромашак. Магаре ми сав домазлук. Без њега не бих могао кућу да одржим. Више га волим од сина јединца, који ми се и не јавља из белога света већ неколико година.
Елем, натоварим јуче дрва на оног магарца. Сенке дрвећа се већ издужиле охохо, што значи да се мрак приближио на три корака. Шибнем Мићка, тако га зовем, ал он ни макац. Опаучим га јаче, ал он ни да крецне. Удри-моли, удри-моли... Јок. Помешаше се близина и даљ, паде мрак, а ја још нисам ни кренуо из шуме. Досетим се јаду. Извадим папричицу, љуту станумерку, изврнем је наопачке, па магарцу метнем под реп. И добро натрљам.
Леле мајко, кад рипи џеримник у вис, па јурну у мрклину. Ја за њим. Ал не могу да га стигнем, па да имам крила. Нема ми друге него да станумерком и себи натрљам гузицу. Смакнем чакшире, па добро заљутим гужњак. Кад сукну нека ватра, чини ми се изгоре ми утроба. Полетех без крила.
-И целе ноћи га овако јуриш?- питам у неверици.
-Целе.
Мени се заврте, а на глави ми се подиже свака длакица. Обузе ме језа.
-Па како да ти помогнем? - чујем себе како муцам.
-Да ми помогнеш? Па ухвати онда оног магарца. Млађи си и бржи си од мене - одговара чилац и мерка ме жућкастим и лукавим очима.
Кад осети моју озбиљну намеру да потрчим за магарцем, мој водич Милован ме крвнички стеже за руку. Погледа ме као оштрицом жилета. Оном чилагеру не промаче тај Милованов гест, окрену се и без речи откаса за магарцем.
-Миловане, зашто ми ниси дао да помогнем овом јадном човеку?
-Хтео је да те омађија, брљивко. И то на простачки штос. Да јуриш за његовим магарцем. Да будеш магарећи реп. Он се овако представља свима који крену ка келтском граду. Он је злодух, а не човек. Он је здухач. Хтео је да те обрлати, да никад не стигнеш до свог циља. Тако он процењује намеру и карактер путника намерника - изручи Милован свој јед на мене и крену левом стазом.
-Чини ми се да ти мало више фантазираш, Миловане. Посумњао сам у то чим смо се упознали, искрено да ти признам - не остадох му дужан.
-А ти си наивнији него што треба. Свет није само оно што видиш и опипаш. Свет је и оно невидљиво и неопипљиво, оно тајно и сакривено. Уверићеш се ускоро у моје речи. Детињастији си него што изгледаш.
-Могли смо и оним путем куда одоше магарац и чилагер – дадох му до знања да познајем овај предео, иако сам овамо долазио још као ученик основне школе, једном да гасим пожар, а други пут као млади горан, да са осталим ђацима садим јелкице и бориће. Онда нас је наставник извео и на Велики Ветрен да са њега видимо панораму Поморавља, Темнића и Левча.
-Могли смо, ал сада корачамо келтским путем, научниче - узврати ми Милован, а у гласу му осетих благи подсмех, вероватно на рачун моје стручности.
Овим путем људи одавно не иду. Сматрају га нечистим и уклетим, као и сам врх Јухора, где је некада био келтски град.
После стотинак метара, пробијајући се у полусавијеном положају испод густо надвијених грана, стигосмо до места на коме се заиста видела камена подлога на путу. Питах деду да ли је то он ископао.
-Да, још пре неколико година.
-Како си баш знао где да копаш?
-Казало ми се.
-Како?
-У сну.
-Па што ниси наставио?
-Нисам смео. Само дотле ми је речено да урадим.
Укључих камеру и почех да снимам. Најпре околиш, па келтску стазу, онда и полигонске плоче. Биле су уредно поређане. Видело се да их је слагала људска рука. Пут је био откривен у дужини од пет метара. Камен је сивкасто-зеленкаст камишаст са ове планине. Чак доста добро обрађен. Има га у свим каменоломима дуж источне јухорске подгорине.
-Зашто си сигуран да су ово градили баш Келти? -искушавам Милована, кад заврших снимање и скицирање локалитета.
-Сигуран сам јер ми се рекло.
-Добро, ал то ти није никакав доказ.
-Мени је довољан. Ти тражи бољи. Зато си ваљда овде.
-Хоћеш ли Миловане да ми покажеш та два места где је ерозија открила људске костуре?
Старац ме, без речи, одведе и тамо. Снимих и тај призор. Затим кренусмо до пећине испод Девојачке стене. Видели су се релативно свежи трагови, али је место вешто маскирано.
-Ко је ово урадио?
-Они археолози. Ја сам га само мало боље заклонио од радозналих очију. Посебно од трагача за благом. Намножили се од сваке врсте. Хтели би преко ноћи да се обогате, јадници.
А ово јесте вулканска планина. Не зове се случајно онај извор Бакарни кладенац. А онај поток - Платински. А где има бакра и платине, има и злата, зар не?
И овде обавих сва потребна снимања. Онда ме Милован поведе на сам врх Велики Ветрен (776). Пролећно сунце се беше добрано џилитнуло увис, али на самој цуци је још увек било прохладно. Ту ветар непрекидно дува. По предању овде је у средњем веку радила ветрењача. Водич ми описа руком зидове келтског града и показа место где је била главна капија.
-Кад је дан ведар, одавде се види и Краљево - рече ми Милован и седе на четвртасти бетонски стуб, ишаран именима и датумима, које оставише посетиоци.
-То сам прочитао и у Каницовој књизи. А то на чему седиш је главна тригонометријска тачка за овај крај Србије. Али пре две и по хиљаде година овде је била главна келтска осматрачница. Са ње су осматрали све капије Поморавља. Тај контролисани простор је износио преко двеста километара у пречнику. Нису они случајно баш овде саградили град...
-Не, они су га само дозидали. А град је овде постојао и неколико хиљада година пре нове ере.
Користили су га прво праисторијски Срби - Меди, а онда сви остали од аријевских Протосрба до Трибала - надопуни ме Милован, на моје искрено изненађење.
-Види ти њега! На основу чега то тврдиш, Миловане?
-Па чуо сам од неких историчара који су пре тебе долазили. Ја сам све екипе проматрао и учио од њих, а они мене нису могли да виде...
-Добро бре, Миловане, ако имаш душу, испричај ми већ једном о том феномену твоје невидљивости или ми више то не спомињи!
Шеста глава
Старац накриви шубару. Узе дурбин из Првог светског рата, упери га у правцу једног великог храстовог дрвета и поче да зури у њега. Голим оком сам видео да је храст врло стар, висок и разгранат. Делује импресивно. Као шумска патријаршија. А онда Милован, још са дурбином пред очима, поче да приповеда:
-За све је крив човек звани Вечити младић. Живео је на овој планини. О њему су испредане приче и бајке. Носио је белу ланену кошуљу до испод колена. Народ га је поштовао и држао за свеца. Одлазио је код њега да лечи разне бољке, што успевају само на човеку и нигде више. И Вечити младић је свима помагао.
Виђао сам га у ливади подно државне шуме, где сам преко лета истеривао овце на испашу. Брвнара Вечитог младића била је у Дубоком потоку, пола сата хода од моје појате. Младић је живео као пустиножитељ. Јео је шумске траве, корење, дивљи мед... Носио је благу нарав и детиње срце.
Непрекидно се молио.
Божјак, испосник у шуми данас је велика реткост. Готово да такав више не постоји у српским планинама. А верујем ни на Балкану. Али ни ту не би било ничег необичног да тог Вечитог младића нису упамтили и мој отац и деда и прадеда. И ја. Сви они одоше Богу на истину, а шумски човек је и даље изгледао као да има тридесет година. Кажу само на оном свету, у рају, сви људи имају по тридесет година.
И кад ми дођосмо на власт, решисмо да окончамо ту загонетку. Мене одредише да га приведем у месни народни одбор. Пошто сам га знао из детињства, није ми било тешко да извршим тај партијски задатак.
Сведем га из бучине пред општину, а народ се згрну као да си дунуо у рог. Вечити Младић погнуо рашчупану главу, кошуљу препасао ликом од врбове коре, а људи му прилазе љубе руке и целивају одежду. Стварно је изгледао као светац.
Циљ нам је био да раскринкамо ту фаму о њему и откријемо тајну вечне младости. Пришрафисмо га добро у канцеларији, измуштрасмо са унакрсним питањима, припретисмо батинама и он признаде да на Јухору постоји једно дрво које рађа једном у десет година, и то само један једини плод. Он тај плод убере, поједе га и не стари наредних десет година. До новог плода.
Нама лакну. Значи то је природна ствар. Изађосмо да то објаснимо оном народу што се скупио пред општином.
Аја! Народ неће ни да чује за такво објашњење. Али неће ни да се разиђе. Тек кад изведосмо Вечитог младића да и он лично потврди наше речи, почеше људи да се разилазе све вртећи главама. Не верују нам.
Ослободисмо пустињака да се врати у шуму, а ми се договорисмо да га уходимо и пратимо сваки његов корак. Можда ће баш ове године то дрво да донесе плод. Од првих трешања, па док не узре мушмуле, оскоруше и трњине, по две наше наоружане уходе мотрише на њега.
То је био строго поверљив задатак: открити дрво вечног живота на земљи. Еликсир младости. Замисли да се баш нама посрећило. Првима у свету. Па да накалемимо то дрво као Мичурин, да га размножимо, па да се наши најважнији руководиоци подмладе и остану да вечно живе. Да нам друг Тито остане председник на веке векова. Што није успело ни једном цару, ни фараону.
Да подмладимо и друге заслужне комунистичке прваке, који су нам потребни за наше реформе. Да створимо први комунистички рај на свету.
Замисли, прикашине, то чудо: народ мречка, одлази, смењују се генерације, а ми се окаменили. Живимо као богови и дрмамо светом.
Мотрисмо на њега, богами, пуних девет година и већ изгубисмо сваку наду, али и здравље по овој планинчини.
Једнога дана Вечити младић се запути право на нашу заседу. На срећу ил несрећу, ја сам те недеље дежурао.
Стаде самотњак и еремита пред земуницу и назва нам Бога.
-Водите ме вашем господару - вели инок. Порипасмо као попарени. Не верујемо својим очима и ушима.
На прагу смо новог доба, доба бесмртних људи. Од овог момента почиње сумрак богова.
Већ размишљам о срећи мојих претпостављених, о свом вртоглавом успеху, о насловима у “Борби”, „Комунисту“ и другим новинама које ме величају за оданост Титу и Партији. И право да ти кажем, радујем се до неба што ћу мојој фамилији да обезбедим вечни живот на земљи.
Кад стигосмо пред село, на Танчин камењар, Вечити младић седе на камен да се одмори.
Поседасмо и ми, запалисмо по цигару и мотримо на заробљеника. Одједном глава му само клону на груди. Испусти душу као птичица.
Држ вештачко дисање, држ масирање, умивање – јок. Нема вајде. Претресосмо га да нађемо плод вечног живота, можда га понео са собом, ал од њега ни трага. Намагарчи нас Вечити младић. Испадосмо цопине. Амзе. Моравски сомови.
Удбаши и партијски шефови, пристигли чак из Београда, не повероваше у нашу причу. Убише Бога у нама, само да признамо да смо га намерно убили, а воћку вечног живота украли, да се само нас двојица овајдимо.
Једва смо преживели батине и муке на робији. Ортак Дина је умро после неколико година, а ја се још вуцарам по бучини као олињали курјак, пун костобоље.
Још понекад сањам тај плод са дрвета вечности. Као пењем се ка њему, а он на врху вршка, и таман да га дохватим - пробудим се – заврши Милован причу и заћута.
Легенду о Вечитом младићу сам слушао још у детињству. Кад се на славама или свињским даћама сељаци поднапију, одмах ударе у политику и на крају обавезно развезу причу о њему.
Једни су тврдили да је Вечити младић уствари низ сличних младића који се смењују, тако да изгледа као један који је вечно млад.
Други су говорили да су уствари то ”они наши” – што је значило четници, и спремају се да изненаде комунисте, кад добију наређење од краља. Трећи су тврдили да су то све сами хајдуци, а четврти уносе забуну и неповерење говорећи како су то камуфлирани комунисти, који на тај начин контролишу народ, ко шта ради, куд се креће, ко краде државну шуму, ко иде да се моли у цркву, ко се и од чега лечи код Вечитог младића и тако то. Преко дана излазе космати по планини као пустиножитељи, а увече иду кући на легало. То им је државна служба.
Највећи број њих је веровао да су то, ипак, остаци јухорског четничког одреда са Добре воде. Прерушиле се брадоње у божјаке и калуђере и тако зафркнули партизанску власт. Неки су нас уверавали да Вечити младић увек другачије изгледа кад га видиш. Никад нема исти лик. Та јухорска мистерија ни до данас није чини ми се разрешена у народном предању.
Сада сам од Милована чуо најновију верзију, коју мој здрав разум није прихватао у целини. Од бившег окорелог комуњаре и удбашког доушника, такву наивну причицу нисам очекивао. Једино сам могао да је прихватим као мит, као још једну утопијску параболу о бесмртности српских народних јунака.
-А шта се то, Миловане, стварно догодило са твојом шубаром? – решим да скренем причу на други колосек.
-Полако, бре. Све ти нешто фали као јавном тужиоцу. Доћи ћу и до ње. Кад не изврших ни овај задатак, после робије у селу ми више није било места. Одавно сам био изашао на лош глас.
А у нашој сељаковини, боље ти је да изађеш мечки на рупу, него на лош глас. Он ти се прилепи и за чукун-чукун унуче.
А стварно сам био прекардашио сваку меру. Дизао сам се из мртвих, доживео премеждење у врбаку, робијао због убиства, љубависао скоро јавно са Виолетом...
Поумираше ми отац и мајка, син ми већ стасао у доброг домаћина, ћерку сам удао... Ал народ и власт ми се огадили. Власт и режим можеш и да промениш. Револуција. Пушка. Па дингерац! Дингерац! Побијеш неколико главних, а остали се разбеже. Тако смо и ми дошли на власт. Ал како да променим народ?! Зато решим да се мрднем из села.
Повучем се овде у планину. Оградим нову појату и торове, запатим овце и почнем да сточарим. Син и снаја су дуго година долазили на појату да узимају сир и млеко. Продавали на баракинској пијаци. Стекли углед и сталне муштерије. А сир сам правио првокласно.
И тако смо економисали све док ми се син не запосли у Београду. Преведе тамо жену и дете. Од жалости за њима моја супруга црче. Кућа запусте. После тога више нисам имао разлога ни привремено да силазим у село. Остало знаш. Видео си како живим.
Питаш за шубару. Шубара ти је, мој брајко, најбоља капа на свету. Кад устанем и умијем се, шубаром обришем руке и лице. Припалим ватру, а шубаром машем да се разгори.
Онда одем да помузем овце. За чобанина нема слађег доручка од пресног млека помуженог у шубару. Кад изјавим овце, бацам шубару и плашим гуље да не оду предалеко.
Кад се буљук запасе или пландује, подметнем шубару под задњицу да не озебем. На голој земљи можеш да седиш само у месецима који немају слово Р у свом називу. То да знаш: мај, јуни, јули, август.
Седнем тако на шубару, извадим фрулу и почнем да - тугујем. Плаче оно шупље дрвце, суза сузу претиче.
Нису то тонови, ни акорди, то су звучне сузе. Звучни плач чобански и сељачки. Од шубаре се не одвајам ни ноћу. Кад легнем, ставим шубару под главу уместо јастука и заспим као сито јагње. Ето зашто је шубара најбоља капа на свету. Не бих је дао ни за генералску шапку.
Ал' не лези враже, једног јутра се пробудим, машим се за шубару, ал ње нема. Горе - доле, лево - десно, завирим у свако ћоше и у сваки буџак, разбрзим се око колибе, али шубаре ни од корова.
Кад би у сунчев зад, преко појате прелете нешто црно. Веће од птице, мање од орла. Шубара! Јес бре, није бре! И тако данима. Кривим главу као петао и сваки час погледам у небо. Али узалуд. Све док једне ноћи нешто не пребну о кров. Буп!! Рекох, то се небо посра на моју срећу.
Истрчим напоље, кад на чандији - моја шубара. Чучи као сова и трепће као сојка на југовини. Ноге ми се одсекоше. Оно зђутурумљено створење што ми заличи на шубару, постоја мало, рашири крила и одлете. Почех да дрхтим, као да ме ухватила тролетна грозница.
Сутрадан сиђем на поточе да се умијем. Нагнем се над вирче, кад у води нема мог лика. Први пут се врнем у колибу неумивен. Не знам шта да радим, нити шта да мислим.
Постао сам невидљив. А жив сам, брате. Знам за толико да сам жив. Видим воду, додирујем дрво, чујем шуму, осећам глад и жеђ... Све то, само се не оцртавам у води. А немам ни сенку!? Као да сам вампир, не дај Боже.
Обузе ме самртни страх. Крикнем колико ме грло носи: Људи, ја сам недивљииив...
А планина ми одговара: ..видљииив, ...видљииив... И стварно одвојим очи у небо, кад тамо горе ја летим по небу и свирам фрулу...
Нисам пијан, нисам јео ни бунике. Опипавам се по телу, штипам по месу: ама све је на свом месту. Овде сам на земљи. Али ено ме и горе, на небу. Летим. Једно тело на два различита места. То у физици још није познато. Касније сам чуо од неких учењака горе на Ветрњи да је такво удвајање могуће.
Погледам и овце дигле главе у небо, гледају ме како летим и блеје, дозивају ме ваљда, пси лају на мене летећег, птице креште и склањају ми се с пута као да су виделе копца и пикирају доле у трњаке да се сакрију... Опште запрепашћење...
И тако добих свог двојника. Мој видљиви део се пресели на небо, а невидљиви остаде у месу да са мном чамоше по земљи.
Сад могу да радим шта ми је воља.. Могу да крадем, да пљачкам банке, да обљубим сваку жену... Да чиним дела и недела.
Могу да се светим и да помажем сиротињи као Свети Никола, да убијам државнике. Непријатеље на фронту и у позадини...
Данима сам озбиљно размишљао да пустим овце у бучину и да овако невидљив идем по свету. Да се обогатим. Да најзад постанем човек. Да имам све што ми душа пожели. Да направим чудо. Да постанем светски феномен.
Замисли само какав би хаос могао да направим у Њујорку? Па тек у Вашингтону? Могао би да председникујем Америком. И светом.
Али сам одустао од те намисли. То ме нека сила искушавала. Да л' ћу да останем свиња до краја живота, ил ћу да се покајем и не чиним више зла дела.
А све то и да сам урадио, ко би знао да сам то баш ја, Милован из Ђерђелина, да је то богатство баш моје. Да сам ја баш тај светски херој. Како да сазна јавност кад сам безличан. Шта ми вреди све богатство овога света, и сва моћ и сила, кад сам невидљив. Без имена, без личне карте, без право гласа... Као кад нисам - личност.
А мој невидљиви двојник поче да прелеће сваки дан преко ливаде. Махне ми и лети даље. Понекад слети испред колибе. Смеши се. Ја му причам своје муке, а он се само кези као пас. Па не знаш да л се смеје ил режи. Понекад ''убијемо'' и партију таблића. Увек ме победи. Молим га да ми врне шубару и лик, а он одмахује главом. Чини ми се кад бих шубару ставио на главу, опет бих постао видљиво створење, а не човек-дух.
И тако је то трајало све до јуче, мој синовче, кад те Бог нанесе овамо те ми скину чини и магију. Сад сам опет телесан. Да могу мирно да умрем. Да ме сахране као човека, ако ми дотле орлови коске не разнесу. И ко ће да ме нађе у овој недођији?
-Па наићи ће неко. Рецимо, онај чича од јутрос, можда дрвар, шумар или печуркар- тешим га.
-Слаба вајда. И да ме неко нађе, ко ће да приђе смрдљивој мрцини? А онај јутрошњи. Е, са њим не говорим. Он је врач. Зна неке друидске чини. Он је прави друид. Потомак њихов.
Верујем да ми је он и направио ову ујдурму и одузео девет година људског живота. Мислим да је то његово масло. Покушава на све начине да преузме првенство од мене.
-Какво првенство, Миловане?
-Па старејство, старешинство остало од старине. Краљевство.
-Какво старејство? Какво краљевство? У чему си ти старији од њега, по чину, осим у годинама. И какав си ти краљ?
-Не можеш ти то сад да разумеш, али ускоро ће ти све бити јасно.
Мистерија за мистеријом. Све се искомпликовало и усложило, а нема наговештаја ни једном решењу.
-А да ли си Миловане, тражио то дрво што рађа еликсир младости?
-Јесам. Годинама. И кад ми се учинило да сам га најзад нашао, уједе ме змија, његова чуварка.
-Како си преживео?
Излечио ме је онај јутрошњи човек. Нашао неке траве, одмах ту у близини, преврачао нешто над њима, истуцао их између два камена и дао ми да прогутам тај џмотуљак.
Рекао сам ти да он зна тајна знања, свакојаку магију уме да ''напрати'' на човека. И стално ме прати и уходи...
-Зашто онда нећеш да разговараш с њим, кад ти је спасио живот?
-То је друга и дуга прича...
-Ту нешто не штима, Миловане. Кажеш да си био невидљив за свакога, а он те видео и спасао ти живот? То помало вређа мој здрав разум, чича. Не можеш тако ...
-Па он ме је и оневидео, али сам за њега био увек видљив. Велики је то чаробњак.
Са скепсом примам његове неубедљиве одговоре.Уосталом, нека ме деда лаже. Себе лаже.
Са врха Јухора видело се све као на длану: Баракин, Равно, Јагодна, Кикевац, Сталаћ, Крушевац, Варварин, левачка, поморавска и темнићка села...
На истоку се дизала природна пирамида Ртња, на коју често слећу ванземаљски посетиоци, пише у новинама, затим се види Јужни Кучај, Баба, Бељаница, Јаворак, Мојсињске планине, Јастребац, Црни врх...
Морава се цаклила на сунцу и увијала као млада ручкноша под обрамицом док жури да жетеоцима донесе ручак...
Мудри су били ти Келти. Са овог места контролисали су све природне капије овога краја: Багрданску, Сталаћку, Честобродичку, Ражањску и Западноморавску клисуру. У народу овога окоља још живи легенда о четрнаест келтских коњаника, који су са дугачким копљима са врха Јухора могли да пођу у сусрет сваком незваном госту и сретну га за мање од једног часа.
Ти коњаници су били истовремено и извидница, и гласоноше и казнени одред. Али и пустахије, који су отимали најлепше девојке и младе жене, доводили их у овај град, где сада стојимо, и ту су им изабране жене радјале и подизале мушку децу.
Стварали су посебан сој ратника. Чим се дете роди, Келти су му стављали гвоздену алку око врата. Био је то ратнички завет од рођења. Чим прохода, дете је почињало да се упућује у тајне борбених вештина. Једну такву алку или 'колце' мој старији комшија Бива је шорао по сеоским сокацима, не знајући да гура по прашини свету ратничку огрлицу. Нисмо ни ми знали за то, али смо му се дивили како то најбоље ради од све сеоске деце.
Замолих старца да се помери са мале бетонске тригонометријске тачке, да се на њу попнем и снимим са ове “цуцуљке” сву околину, некадашње царство Келта.
Задовољан обављеним послом, лако сам корачао натраг низ стазе и богазе. Кад стигосмо до потока, што тече испод Миловановог пашњака, заустависмо се.
Руковасмо се на растанку, захвалих му на гостопримству и великој помоћи. Он само одмахну руком. Кад се удаљих десетак корака, старац ми довикну.
-И дођи да ме сахраниш!
-Побогу, како ћу знати кад ћеш умрети?
-Знаћеш, сигурно. Казаће ти се. И повешћеш са собом још једнога - добаци Милован.
-Је л ти то пророкујеш или ми поручујеш?
-Предвиђам. Боље рећи, знам већ. Видим.
-У здравље стари!
-Свако добро те снашло - благослови ме Милован, натуче шубару-невидимку на чело и крену узбрдо ка колиби.
Лакну ми на души. Милован јесте занимљив, али и заморан за слушање. Пуно тога сам чуо од њега што нисам знао, али му не смем веровати у сваку причу.
(Одломак из романа „Чувари тајног блага“, друго издање, едиција „Бестслер“ издавач: Беогњига – Београд, 2012; Изабрани романи Мирослава Димитријевића, том 1, Изабрана дела Мирослава Димитријевића, издавач Удружење свесловенске учености Београд, 2015)
МИРОСЛАВА ДИМИТРИЈЕВИЋА
ПРИЧЕ
„КРАТКЕ ПРИЧЕ О ДУГОВЕЧНОМ“
ХАРМОНИКАШ
Кад Драгче Випин продаде кућу и купи сину Мији хармонику, ону белу талијанске производње - „гверинку“, село стаде да се крсти као да се задао олујни облак с Јухора.
Мија оде у бели свет да учи свирање, а Драгче се пресели у колибу на брегу и стаде да проси..
Седам Светих Сава прођоше, а од Мије ни трага ни гласа. Кад дође осма Благовест, зададе се човек од Винске ћуприје. На Ђукицком гувну отвори хармонику. Прхнуше тонови у небо као чворци из винограда. Мији играју прсти као да пипа врелу плотну, а арија сетна и жалостива, срце да ти спаруши.
Народ ноге да покрши, само да види небеског свирача. А Мија накривио главу: једним увом слуша хармонику, а другим прислушкује како анђели реагују. Тако се причињава.
У колиби не затече оца. Првог дана на Божић положајник га нашао уроженог од зиме. Направи Мија нову кућу поред очевог ћелерчета, ожени се и доби сина.
И изиђе на глас: Најбољи хармоникаш у целом Средњем Поморављу, море и даље - нема му равна од Ниша до Београда, ни од Крагујевца до Зајечара.
Мија држи думен. Сви њега траже, чак и највећи богаташи у раваничком и беличком округу, а у темнићком и расинском срезу заказују свадбе по Мијином календару.
Кад ти Мија одсвира песму, остане ти у души неки ожиљак, али тог момента не мариш да умреш.
Највећи газда Лика Касапин ожени најзад свог шантавог сина Делимира. Свадба се урекну за јануар.
Зима. Пуца дрво и камен. На Морави лед дебео две судланице. На бркове и стрехе хватају се ледене луле, које гладна деца сишу као на летњем вашару.
Мија стаде насред Ликине авлије и развеза. Све што имаде здраве ноге ухвати се у коло. Ђипају момци, упредају се девојке, врцкају снајке... Народ весео, блиста. Просветлио се некако у лицу, као воћке пред зрење. Газда Лика коловођа, до њега снајка, девери, младожења... Стапкаше онај снег, док си рекао – белегија.
Мијина хармоника бруји као кошница. Лије се онај звучни мед, па ти се лепи за срце. Угреја се бела „гверинка“, потекоше врући звуци, а народ се - презноји од среће. Добро, није му први, нити последњи пут. Мија свира као у помамилу, а народ игра као да га девет тарлема ухватило.
Од вреле свирке капнуше прве капи са стрехе. С крова поче да се топи снег. И с околних слемена стаде да се слива вода. Разбљузга се под ногама, направи се водушљак, а коло игра, игра, игра...
Почеше да се топе и суседна брда: Главица, Матицка пољана, Металиште и Саставци. Диже се водостај до колена. А коло начуљило уши, ужагрело очи и пиљи у Мију. Нико да примети чудо невиђено. Нико да се пусти из кола.
Мехови хармонике се усијали, распирују ватру, ужарила се мелодија, а народ се попалио, као да му је пред главу. Пословица каже: „Свети Сава воду заковава“, а у Рашевици - пролеће на тај дан.
Али кад од врелца поче да се топи државна шума: Сојак, Шибовити, Медвеђи, Оштра главица, Мала и Велика Ветриња, народу дође до гуше.
Вире оне веселе главе из воде, заруменеле се као кајсије, подврискују од милине, и врте се у круг.
И Мија умало да подави пола села. Растопи се коло, као коцка шећера.
ПОЉАК
Од Дилета Голиног нема бољег пољака. Рашевичка лоповска тајфа ни пред Швабу не би онако залегала, као пред њега. У туђе не смеш ни да штрапнеш. Ако баш мораш да прођеш кроз комшијино имање, хватај неку пречицу и гледај да су ти руке некако горе. Кобајаги се чешкај, масни косу, чачкај нос, јер шта знаш одакле вреба она праведна караконџула и шта јој се све може причинити.
„Шта ћеш ти, куро, у туђем? Је л имаш ти тапију на ту земљу? Немаш! Па који онда матраг тражиш поред Мораве кад не умеш да пливаш?
И запрпће његово секирче право на тебе.
Преко дана рашевичко поље шарено као детлић, пиротски ћилим му није раван, ал чим падне први мрак, изгуби се она лепота, а равница завије смеђу шамију.
Нико у селу не уме тачно да објасни ту појаву, само неки пијани олош, испред дућана Раде Рибарца, тврди да пољак Диле увече повеже све њиве на узицу и одведе их својој кући. Припне их за шљиву прапорку, седне на басамак и запали цигару. И тако целу ноћ дежура, као да ће крмача да му се опраси.
Буљук њива мирно пландује, брекће од летње врућине и чека росу да се расхлади. Преко ноћи Гроча, Данка Врпоље, Орнице и друге најбоље њиве преселе се увече код Дилета пољака у авлију.
Али ништа не брини. Ни милиција не може боље да их сачува. Ујутру, на сабајле, Диле одвеже њиве и сваку води на своје место. Временом оне и саме изучиле пут, па кад их развеже, сливају се низ сокаке право у своје међе. Као после провале облака, низ рашевичке џаде и сокаке отиче пшеница, детелина троготка и луцерка, кукурузишта, кромпиришта и конопљишта...
Али једне вечери Дилета жигну срце, и једва се довуче до кревета. Њиве остадоше везане напољу без сајбије. Пред зору се узврпољише, стадоше да се кошкају као јунад, и што се више раздањивало постајаху све нервозније. Нема ко да их одвеже. Диле не излази из куће, а Сунце већ одрипило иза планине - охохо.
Разбеснеше се њиве као чопор гладних свиња. Уши једна другој да поједу... Тутњава, шкрипа, ломљава. Настаде опште говржљање.
Удари њива на њиву. Оне сиромашније од неколико ари, са узрецима и шиљцима, на оне широке газдинске, којима се крај не види. Њивчићи као кецељчићи на њивчуге-аеродроме. Пешчаре и прпуше на црнице и гајњаче. Црвенице на хумус.
И да је Диле могао да устане, сад више не би могао да их смири. То поврзло од моравског имања више нико није могао да размрси. Од мирног рашевичког атара направи се биљни зверињак.
Село се пробудило и начиљо уши. Горе од Дилетове куће, испод Јухора, разлама се тутњава, као да грми небо на Светог Илију. Кад људи истрчаше, имају шта да виде: Брдо изнад Дилетове куће се стропоштало у његову авлију и пригњечило му кров. Кренуло клизиште, разломила се земља и пала.
Тога дана на једином радију у селу код Тикице Пчелара чу се још црња вест–земља капитулирала. Држава пропала. Њиве које је Диле чувао као своју децу, прегази швапска чизма.
И село се подели према њивама. Власници малих њива и њивчића одоше у партизане, на Добру воду, а газде, што имају њиве хектарке, одитоше у четнике, на Змајевицу.
Нико више није смео да се прихвати пољачког посла уместо Дилета.
Али и данданас кад запрпће јато препелица или јаребица, кад прхну чворци или грлице, Рашевчани се несвесно посавијају. Шта знаш, можда се повампирило Дилетово секирче.
САНЂАМА
Чекају ме четири белца упрегнута у црне лакиране каруце, четири ајгира каквих нема ни у царским шталама. Љаште се на сунцу, а сјај им се прелама на сапима. Немирно лупкају белим копитама, чистијим од зуба. И амови им бели. Црвене им се кићанке на челима. Миришу на здравац.
Каруце нове. Црне као купина. На њима нема ни трунке прашине. На седишту црвени ћилим. Друм – тепсија.
Поља на разбоју ткана. Пшеница до колена, зелена, а ваздух плавичаст, чист, скоро хранљив. Глад да утолиш.
Цвеће као свиленим концем везено. Сунце – златан печат на небу. Ни дашка. Тишина разапета као бело сликарско платно. И нигде никога.
Чујем глас. Долазио је унутар мене: „Ова почаст је за тебе. За твоју муку, поштење, зној, смрзавања у рату, за неправде које су ти чинили, за увреде што као пилићи пијучу по мозгу, почаст за твоју храброст, за људскост, коју си, упркос свему, сачувао...“
Одједном ме неко тргну за косу. И све нестаде. Кад сам се пробудио, лежао сам на песку крај реке. Поред мене је клечао мој спасилац. И дахтао. Лице му се ведрило. Насмешио ми се. Склопио сам очи. Мрзео сам га. Таласи су запљускивали спруд. И моја стопала. На другој обали неко се распитивао за дављеника. Није ми се враћало кући.
-Ђаво, ено га ђаво – викну први малишан кад ме угледа.
- Људи, ево сотоне, ће не све осотони – дере се неко иза плота.
- Народе, па ово је санђама, ваша моравска – чујем онај исти глас у себи. И то ме мало осоколи.
Кад сам се погледао, овако низ дуз, уместо стопала видео сам копита као у магарца. И та промена ми се свидела.
Осетио сам неку горку сласт у устима. Волео сам што ме се Рашевчани плаше, али истовремено сам их и мрзео.
После неуспешног дављења нагло сам остарео. И огрубео. Десет година нисам дао да се изгради започети мост преко Велике Мораве између Чепура и Рашевице.
Али ни Морава није више река, већ отпадни канал. Из ње се и санђаме иселише.
ПРЕНОС ЊИВЕ
Мршави отац узима Шуницку њиву под мишке, као првачић торбу, и креће пут скеле, да је у општинском суду пренесе на своје име. Успут до вароши земља се руни, отпадају бусени траве, понека бразда падне у шанац, али за то мој отац не мари. Забога, он је већ сада бољи домаћин у селу, купио је најбољу шавачку њиву и то баш сада када се свака пара чува као зеница ока. Па зар да се обазире на мрвице црног хумуса. „Шта је за бега копања брашња“, што би рекао мој деда Радивоје.
Вучина је мој отац. Бос газио до Крушевца, кад је почела мобилизација, прошао је Сремски фронт, фашисту гонио кроз Панонију и сатро га у алпским гудурама.
Једним ударцем је оборио неког Мешу, кад му је као коловођи пресекао коло. После се побратимили. Кад отац уђе у сеоску читаоницу да игра шах, нико не сме да се насули да почне партију са њим, осим оних најбољих, углавном његових исписника, јер како можеш да играш шах са прваком батаљона. А тој загонетној игри научио га је неки Шамика из Прека, пргавац на језику, али добар човек.
Слушао сам од мајке како неке сеоске пропалице кад продају њиву у првој кафани одмах пола пошљокају, па замишљам како и мој отац тамо под фабричким димњацима које видим кад се попнем на брдо, келнеру издваја два ара у бакшиш. Испред њега пуна порција густог пасуља, преливена зејтином, а на врху румени батак од петла, оног белог италијанске сорте, што тек улази у моду. Келнер све цупка око њега, није шала, два ара најбоље моравске земље. И најбољи газда би за тај бакшиш дубио на трепавицама.
Слади се тако мој отац, а мени сузе иду од неке неправде. Што не помисли мало на мене и сестру. Две кашике макар да издвоји да нам донесе. Жута проја ми све крајнике изгреба.
Кад се мој отац наједе, поручи целој кафани пиће, а они варошки преваранти га лупкају по леђима и подмигују се. Што не могу да му добацим ово секирче, да их побије, што нам једу њиву за коју смо од уста одвајали.
У неко доба ноћи шкрипну капија. Очекујем да чујем како се отац тетура на веранди и гласно зове мајку да га изује.
Али домаћин уђе намргођен. Баци неку харију на сто и хукну: „Вода се не боји судског печата, жено. Морава се излила и све потопила. Направило се Дунаво.
Мени се од неке милине приспава.
ГУБЕР
Умро је за оно што је највише волео. За њиву. Тај ти је волео њиву као ћерку јединицу. А и њива му беше јединица. Да кроз његово имање прође стока или штрапне човек? Боље ти је да дирнеш у олтар, него у његово њивче.
Кад падне вече Милутин Мрсић узме њиву под мишке и носи је кући. Простре је на кревет, завуче се као под најдебљи губер и спава. Ујутру зорски, врати њиву на своје место и мирна Бачка. Годинама тако.
Те јесени кукуруз понео добар род. Испречало се корење као подлактице. Фишеци пустили оне свилене брадице, па мислиш скупили се сви попови из моравске епархије.
Радује се сиромах Милутин, биће проје за три гуше, а ако претекне ухраниће и неко пастрмче. Неће рано да бере, сачекаће да кукуруз још боље сазри.
Међутим, једне облачне ноћи Жиле Вутљин, што би ти украо длаку из ува, зашајати по Милутиновом кукурузу и поче да чепа корење. Пуца као на Солунском фронту. За трен ока напуни козју врећу.
Леле мајко, кад се Милутин пробуди поче да виче и псује, дере се као ровилаш, хоће крадова да уцмека, ал не може да се искобеља испод покривача, њива отежала од рода и влаге, притисла га не може да дише...
Млатара рукама јадни Милутин, кркља, стење... И угуши се. Притисну га оно што је највише волео и бранио.
Још годину дана мајка и ћерка су јеле проју од тог рода, онда се ћерка удаде за белосветског коцоша, а мајка се пришљамчи уз неког гилиптера.
Запусте Милутинова њива у Грочи. Обузе је бурјан и чичак, направи се ђавоље трло. Кад прођеш поред њиве, стомак да те заболи.
Једанпут дохватих шибицу и запалих онај коров. Кад се диже пламен, кад сукну ватра, мислиш изгоре земља. Почеше да циче змије и јакрепи, вештице и нечастиви - беже као суманути, са упаљеним реповима и косом право у Мораву.
Дигла се паклена цика и вриска.
И као да се ништа није променило. Пече се и даље сунчев колач, па ти се чини да је сваки дан – благдан, а ноћу гладне душе широм Рашевице гледају у ону месечеву проју на небу и отимају се за већи комад. А црева им празна. Крче као неподмазани точкови. Море, крекећу као жабе.
(Избор из циклуса „Слатки рулет“ – збирке „Кратке приче о дуговечном“ – Изабрана дела Мирослава Димитријевића, издавач Удружење свесловенске учености Београд, 2015)
БРЗАН
Шапнуло село Неменикуће селу Глувом долу, како су се Брзан и Брза Паланка утркивали.
Брзну се они, забрзали из петних жила, претекли и брзи воз, кад код Стопање – стоп! Полиција!
Прекорачили брзину.
Сад ће да надрљају као левачко Надрље.
Очију ми, све то гледало село Невидово, па рекло Рековцу, ал да овај никоме не рекне, да се не шири даље.
Међутим, Непричава свима распричала. Смејала се цела топографска карта. Брус је од смеха добио – брух. Бруха једна.
Срећом све што је брзо, брзо се и заборави.
УСТАНАК
Зуцка се поодавно како се у земљи спрема велики еколошки протест. Села и градови што носе имена по дрвећу договарају се да дигну устанак. Шапуће се да у завери учествују: Бор, Јела, Јелашница, Брестовац, Буковче, Јабланица, Јасика, Јавор, Дреновац, Врба, Топола, Јабука, Трешњевица, Ораховица, Орашје, Орашац, Грабово, Грабовац, Церовац, Лужница, Брестовац, Шљивово, Шљивовац, Дренова, Прасковче, Бресје...
За вожда устанка предложили Стари Храст код Марковца.
Али, као што је одвајкада ред и обичај код нас, има збора – ал` нема договора.
Веле, да их је страх од Сикирице. Може да их све посече и прода Дрвару као огревно дрво.
ЛЕКОВИТА И ЛЕЧЕНА
Доњи и Горњи Душник су хвала Богу живо и здраво. Више не кашљу. А и зашто би кад им је у близини село Здравиње.
И Бољевцу је одавно боље. Прездравео. А ударио га је Козји Рог, јуришајући на Ртањ, када су се оно давно планине тукле за место под Сунцем.
Рановцу су зарасле ране. Спасило га је смиље и ковиље. А лечио се у бањи Ковиљачи.
Ни Модрич више није модар. На убивотине стављао купусов лист из Купусине. Излечио се и он. Где је болест – ту је и лек.
БАТИНАЦ И ДОБРИЧЕВО
Коњи из добричевске ергеле упадну у батиначки атар и начисто попасу пшеницу. Нагрде поље.
Батинац дохвати батину, па удри, удри...
И од тада Добричево је добро- пољопривредно, да боље не може бити.
И батина је понекад лек. Није она случајно из раја изашла. Ал` сигуран сам да се у њега више неће вратити, па да је још толика. Да има четири краја, а не само два, па опет неће моћи.
Недају људи. Неће да се од ње одвоје. Чак се батином и поштапају. Само што не спавају с батином у руци. Такво је време дошло. Батинашко.
ЖЕЛИВОДЕ
У давна времена између Параћина и Ћуприје простирало се велико Змичко језеро. У њему беше змијурина – аждаја, бели јој лук у очи, камење у уста и станумерка под реп.
На брду изнад језера стајало је село, чији мештани беху жељни и жедни воде и поред толиког језера. Зато село прозваше – Желиводе.
Тек кад Свети Ђорђе уби ту аждају, људи навалише на језеро. Онако крупни као дивови, пили су и шљокали Желивођани, све док не исушише језеро. Изнадували се као бурњаци од тог водушљака.
Иза њих остаде истоимено село - Желиводе и поље Змич. За памтивек.
А Светога Ђорђа узеше за своју крсну славу. Цело Поморавље га и данас слави, иако се село Желиводе давно преселило у околна места. Највише у Параћин и Ћуприју
КУМОВАЊЕ
Обилазио Свети Сава отечество своје и успут давао имена и обавезе планинама:
Копаонику одреди да копа. Руднику – да рудари. Волујаку да напаса волове, а Говедарнику говеда. Бесној Кобили нареди да ждреби дивље, а Коњуху питоме коње. Соколске планине ће да легу - соколове, а Јастребац – јастребове.
Златибору и Златару одреди да свакој планини поштено плате. И то у злату.
Брду Стражи заповеди да стражари, а Гледићу да гледа шта се ради и да га извештава да ли се његова реч поштује и извршава.
КРИВИ
Нико више не зна зашто су криви. А нико их, вала, и не окривљује. Сами хоће да буду криви. А ни криви, ни дужни:
Криви Вир, Крива Паланка, Криваја, Кривошија, Криволак, Криви До, Криви Рт...
Крив до кривца. Тера их нека кривда. И увек на кривога беда. Ал ко им крив? Сами су криви.
НЕСРЕЋНИ СРЕЋКОВАЦ
Знам да си добро упознао отаџбину. Обишао си је уздуж и попреко. А да ли си којим случајем био у Срећковцу, Срећковици или Срећном селу?
Ниси?
А прошао си кроз Ратковић, Ратају и Ратковац? Не сумњам. Знаш и где је Бојник, Бојана и Бојиште. Видео си села - Војску и Војник. Можда си коначио у Злакуси, Злоселици и Злобнику?
Сад можеш и сам да закључиш зашто овај народ не живи у Срећковцу. Имена његових села су уједно и његова историја. Паметарница.
Језик боље памти и од најмудрије главе.
КАРАКТЕРНИ ЗЕМЉОПИС
Да, да. Постоји и карактерни земљопис. Није званично признат, нити се проучава у школама, али постоји од када и људи на овој земљи. Преко њега ћеш најбрже и најбоље да упознаш народну нарав или карактерологију. Добре и лоше стране народа.
Узми мапу и читај: Добриње, Доброселица, Добрић, Добри до, Добрашин, Добра вода, Добрача.... Да ли ти нешто говоре ови називи?
А о љубави, за коју људи и главе губе, говоре ти следећи називи места: Љубава, Љубовија, Љубостиња, Љубић, Љубиш...
Читај даље: Мириловац, Миљаковац, Мирковци, Миросава, Милутовац, Милива... Све добро и мирно, мирољубиво и добротољубиво, зар не?
А какав је у вери био овај твој народ? Опет узми географску карту: Црквенац, Бела Црква, Бели манастир, Црквиште, Црквина, па Косовска Митровица, па Сремска Митровица, па Митровац на Тари...Види сад ово: Поповац, Поповић, Попова Шапка, Поповњак, Попово поље... Свака част твом роду.
Али има он и лоше стране карактера. И то је упамтила топографија: Лопушина, Таточина (тат-лопов, на старосрпском језику), Кајмакчалан (крадљивац кајмака)...
Патње и муке у ропству захтевале су често поданичко, удворичко и кукавичко понашање, што се и данас очитава у именима наших села: Придворица, Удворица, Дворица, Кукавица, Кукљин...
А напрасни и свађалачки карактер, осион и осветољубив, упамтили су следећи топоними: Батинац, Батинци, Осаоница, Палигорић, Паликуће, Злосело, Злакуса, Злобник...
Сад настави сам. Сети се и других особина народних и људских. И за сваку ћеш наћи одговарајући топоним, хидроним, ороним... Србска географска карта је уједно и огледало душе народне. Боље ти не треба. Увери се сам.
КАЛЕНДАР
Кад је нешто неизводљиво, кад нема шансе да се оствари, кад је све само „причам ти причу“, онда се обично каже биће то на: Кукуљевдан, Мујовдан, На Свети Никад, на Светог Торонтија или Лимбурга месеца, Летос у недељу, Тринаестог месеца у години, на грчке календе... (Ово „на грчке календе“, говорили су још Римљани, подсмевајући се Грцима који нису имали свој календар, већ га прихватили од Срба).
Измишљен је, дакле, скоро цео календар немогућих рокова. Само би требало да се мало среди и дотера. А има све, као и важећи календар: дане, „свеце“ и месеце. Био би то паралелни календар.
Имао би врло широку примену. Добро би дошао лажовима и преварантима и свима који дају лажна обећања.
У време изборних кампања, тај паралелни календар би достизао милионске тираже. Био би најчитанији књижуљак на свету.
Можда ће неко и да га састави, шта га знаш.
Све је могуће, како рече немогуће.
Али све у своје време, додаде невреме.
(Избор из циклуса „Нема правца без Моравца“ – збирке „Кратке приче о дуговечном“ – Изабрана дела Мирослава Димитријевића, издавач Удружење свесловенске учености Београд, 2015)
ХРИШЋАНСКЕ ЛЕГЕНДЕ ИЗ МОРАВСКЕ СРБИЈЕ
Саставио и потомству оставио: Мирослав Димитријевић
СЛАДАЈА, ЗЛАТОВО И МИЛИВА
Изађе деспот Стеван Високи из града, рано у недељу, да се прошета и одмори од брига душевадних, и да срце напуни лепотом Божјом, којом га Свевишњи окружи. Док је по сунчаном дану јахао путевима слободним са својом гардом, један од витезова се маши са коња и дохвати крушку медењачу.
-Шта то чиниш, Држмане? – упита га златоусти Деспот.
-Сладим уста – господару.
-А што их не сладиш молитвом, кад већ пролазимо кроз овај рај земаљски? – упита га поново творац Слова љубве.
Слуга Држман од тог часа поче да изговара Оче наш и милина му заиста обузе уста и срце, све до смрти.
Тамо где Држман откину слатку крушку место се прозва – Сладаја, крајолик кроз који Деспот говораше златне речи о молитви доби име Златово, а село где Држману омили молитва – Милива.
РАВНА РЕКА
Свети човек идући по царству оца свога, учећи народ вери и свакојаком знању практичноме, дође и до дивљег источника и нагну се да окваси жедне усне, али неравни таласи што клобучаху из земље не дадоше му да угаси жеђ. Свети исправи колена, штапом прекрсти над извором и кладенац се умири. Вода поче равно да тече, а монах угаси жеђ.
Мало потом сељаци открише да је тај извор чудотворан, и почеше да га дарују парама, шареним дрејама, пешкирима и другим бачалуцима. Тако се прозва Шарени кладенац, а Неравна река се прекрсти у - Равну реку.
Свети човек што чудо у Ресави начини беше - Свети Сава.
СТЕЊЕВАЦ
Са великом сеобом отидоше и калуђери царске лавре Манасије, али једном монаху страх не помути веру и остаде да се скрива по околним пећинама, а ноћу да тајно припаљује свеће у цркви, огњишту Божије вере, коју Турци опљачкаше и зарушише у бесомучном налету.
Кад га некрсти једном пресретоше на путу и стадоше се с њим изругивати и кудити му веру, калуђер у болу подиже руке к небу, помоли се Богу, и чета турских коњаника се претвори у стење.
И данас на том месту ноћу се чује како камење стење, а нарочито пред невреме, кад се нечастиве силе одвежу. А кад се први досељеници насулише да ту баш побију колчеве за своје бајте и село заселе, прозваше га – Стењевац.
КРЧИН
Кад римско царство објави рат хришћанима, почеше прогони најневинијих људи под капом небеском, којима Христос беше једина и највећанада у спасење.
И до тврдог града Ђерђелина стиже наредба да се сви хришћани покају, а они који не буду хтели да се врате римском Пантеону, имају се разапети на крст.
Многи осумњичени покајаше се јавно и живот им беше опроштен. Али међу њима један Хришћанин одби да се одрекне Христовог наука, говорећи да се не плаши мука на крсту, јер је крст-Чин Божански, на коме је и Богочовек распет.
Кад се сурови закон спроведе и над овом невином хришћанском душом, становници околних села оставише успомену на њега. Место у ком верни Хришћанин сконча живот свој земаљски, прозваше Крст-чин. Те речи потоњи нараштаји прекрстише у – Крчин.
ДРАЖМИРОВАЦ, БЛАГОТИН
ДРАГОВО И НАДРЉЕ
Сељак, калуђер и просјак враћаху се скупа из Шумадије у Левач и дуги пут причом прекраћиваху.
Сељаку у земљу заљубљеном, сваки час у разговору беше нешто драго те због њиве, те због винограда или чемнице* белице...
Слуша калуђер превелико драговање свог сапутника, па ће рећи:
-Мени је од свега тога дражи мир.
А просјак све то гледа и мисли: „Благо овим људима кад им је живот драг, а ја надрљах“.
Ускоро се растадоше. Калуђер оде у свој – Дражмировац, просјак у своје село – Надрље, сељак у Драгово, а место где се растадоше остаде да се зове Благотин, по убоговој реченици: „Благо тим“ људима.
Благо и нама кад све ово сазнадосмо. И другима који ово чуше да се и даље памти и прича довека.
ЗАЛАГОВАЦ, ПАДЕЖ И ПОЧЕКОВИНА
Неки одрођени Србин, плаћеник турски, поче пред Косовску битку да шири лажи о вери исламској, хвалећи је и говорећи како ће полумесец ускоро победити на бојном пољу.
Где год би стао, залагивао је збуњене себре и плашио их предстојећим догађајима. У једном селу, залагани његовим слатким причама о новој вери, сељаци изразише спремност да и сами превере и приме ислам.
-Бог ће ти судити за ово недело - упозораваше га православни поп из Расине.
-Да хоће, већ би ме казнио – подсмеваше се турски доушник.
-Сачекај мало, Бог је стрпљив и уме да чека. Он је милосрдна почековина – узврати му свештеник.
И ускоро се обистини попово предвиђање. Кад Турци дођоше у Лазареву Моравску Србију, прво погубише своје шпијуне, међу њима и овог несрећника.
-Ако су издали свој род и веру, сутра ће издати и нас Турке – рече турски буљукбаша и нареди њихово погубљење.
А за наук и дуго сећање честитога српског рода на изрод свој, народ прозва нека места следећим именима:
Залаговац доби име – где шпијун највише залагиваше народ, село Падеж се прозва јер онде изрод паде од турске руке, а место Почековина се прозва по попу који упозораваше издајника да је Бог стрпљив и да уме са казном мало и да почека.
МАНАСТИР СВЕТИ РОМАН
Један од седам светих отаца што са Синаја стигоше у Србију беше и Свети Роман.
Кад група пустињака и подвижника стиже у теснац Јужне Мораве, где река сужава корито и убрзава ток, да се што пре састане са својом западном сестром - имењакињом, учини се седом старцу Роману да би ту било најбоље да се настани и подвизава. И први се поздрави и одвоји од своје браће у Христу.
Подиже свој скит и надахнут Славом Божијом чињаше чуда: слепима враћаше вид, кљасти и убоги пешице стизаху натраг у своја села, а запоседнути нечистим духовима опет имаху чисте душе.
Кад мрак заборава запрети овим догађајима, анђео Божји јави се у сну слуги Светог кнеза Лазара и каза му да иде у Мојсиње и да на обали Биничке Мораве подигне цркву на месту где је Свети Роман подвизавао и силом Христовом и молитвом - народ спасавао.
Слуга одмах послуша глас што је стизао од Цара Над Царевима, и оде на речено му место и сагради манастир Свети Роман, у коме се и данас догађају чуда Божијих излечења и спасења од свакојаких болести, а најчешће од душевних патњи.
ШАВАЦ
Када се гошћа са Карпата – кошава сјури низ Кучајске планине у поморавску равницу, највећу снагу достиже над реком Моравом у правцу села Шавца.
Засељено на ветрометини, незаштићено у равници и препуштено бесу јаросне кошаве, село и доби име по њој - Кошавац. Значи би посвећено ветру, односно „богињи ветрова“ – кошави.
Нова христијанска вера тихо прође кроз моравску долину, и србски живаљ сазнаде да се села не посвећују разним паганским божанствима и силама, већ само једном Господу Богу, који је био, јест и биће.
Сељани Кошавца се помало застидеше и почеше у разговору да изостављају први слог имена свог села, те тако настаде данашње име - Шавац.
Други, пак, говоре да је једног пролећа кошава, увређена променом имена селу њој посвећеног, беснела над њим три недеље и пред собом носила све: кровове, бајте, сулдрме, ишчупане врбе, тополе...
Тада је у свом лудом налету чак намерно, за освету, окрњила и први део имена села Кошавац, те од њега оста само крљомак – Шавац.
Како би таде – тако и остаде.
ЧЕПУРЕ
Свети апостоли и равноапостоли су већ давно долином Мораве пронели јеванђељски глас и Христов наук, кад се неки сеобани, који стигоше издалека, зауставише баш на самој ивици велике реке Мораве и решише да ту село заселе.
Онда подигоше богомољу и назваше је Бела црква. Због лепоте цркве и светлости Божјег храма, који се видео издалека, а и због тога што беху први од околних села који подигоше кућу Божију, мештани овог насеља почеше да се шепуре пред другима као ћурани што чине, да се праве важни.
Ускоро их околни живаљ прозва – шепурци, а њихово насеље – Шепуре.
Све то није сметало Шепурцима да се и даље горде и поносе, па не променише своје понашање и кад их поп опомену да је гордост један од највећих смртних грехова.
Непокајане Шепурце поче полако да стиже Божја опомена.
Сваке године Морава поче да се излива из корита и плави њихова родна поља, куће и гробље, а једне године с пролећа река беснуља однесе и богомољу.
Тек тада Шепурци схватише свој грех и Божју казну, покајаше се, променише име свом селу у Чепуре, и после много векова опет подигоше свети храм и посветише га Светом Илији Громовнику.
ГОЛОВОДА И БЕЛА ВОДА
Великосхимник Иноћентије међу монасима Лазареве Србије важио је за високог духовника и мудрог старца. Знао је да на коленима у молитви проведе дан и ноћ. И кад би путовао, прекидао би пешачење и скрушено клечао и молио.
Једног дана по највећој жези затече га група путника како на Сунцу, сав у голој води, метанише на коленима. Онда сви скупа наставише пут, и пред једним извором Иноћентије пожеле да накваси усне, али кладенац беше замућен.
Калуђер подиже руке к небу, завапи милост Божију и три пута прекрсти штапом – у име Оца и Сина и Светога Духа, а мутна и нечиста вода претвори се у белу и чисту воду у извору.
Видевши да су за сапутника имали Божјег човека, врло моћне духовне силе у себи, путници раширише глас о њему по народу православном. У знак поштовања, место где је калуђер био у голој води, људи прозваше – Головода, а извор где се догоди чудо Божије, назваше – Бела вода. Око извора се касније и село засели и преузе исто име.
(Избор из циклуса „Хришћанске легенде из Моравске Србије“ – збирке „Кратке приче о дуговечном“ – Изабрана дела Мирослава Димитријевића, издавач Удружење свесловенске учености Београд, 2015)
ИЗБОР ИЗ РОМАНА МИРОСЛАВА ДИМИТРИЈЕВИЋА:
„ГАУМАТА“
1.
СУСРЕТ СА МИНЕРВОМ
-Извините господине, да ли могу да Вам се придружим у шетњи, ако нисам на сметњи – обрати ми се девојка плавих очију и косе, у фармерицама плитког појаса и у љубичастој блузи.
У први мах помислих да се ради о шали, чак и лепо римованој, али кад ме њене озбиљне очи уверише да девојка има намере да заиста са мном шета по кеју, рекох јој да може и да ће ми то причињавати задовољство.
-Ја сам Минерва. Знам, рећи ћете необично име, али тако је хтео мој отац, професор латинског језика. Зовите ме Мина – представи се млада лепотица, сјактавих очију и настави:
-Редовно слушам Ваше беседе и искрено се дивим Вашој мудрости...
-Хвала Вам на лепим речима, али ја сам довољно стар да ми комплименти више не требају, па можда и не пријају, госпођице Менрфа – прекинух је у пола реченице.
-Зашто сте ме назвали Менрфа? – зачуђено ме погледа, после неколико корака.
-Па зато што носите име прве србске богиње Менрфе, коју Римљани прекрстише у Минерву. Зар Вам то господин отац није рекао?
-Не!?
- Није ни чудо. Та митологија се званично не изучава у школама. Али скоро цео такозвани грчки антички мит заснива се на старим србским митовима и легендама. Али то је дуга и нека друга прича. Него, о чему сте хтели да разговарамо, кад сте ми се већ придружили?
Минерва једва дочека ово питање и разговор настави са још већим поштовањем.
-За који дан завршавам гимназију, али још не могу да одлучим шта да ћу да студирам: филозофију, теологију или књижевност. Чини ми се да ме Ви можете најбоље посаветовати.
-Не смем дубоко да улазим у Божји план који Он има са Вама, као ни у родитељске и Ваше амбиције, једноставно, не смем да кварим ничији пут, али Вам могу само рећи нешто више о суштини сваке науке које малочас набројасте. После Ви одлучите сами. Нећу да Вас наговарам ни за један наук, јер сваки од њих је изврстан пут спознаје и просветљења.
-Хвала Вам унапред, господине, и толико ће ми бити довољно – искрено се обрадова амбициозна матуранткиња гимназије.
-Нећу да Вас питам зашто о томе нисте разговарали са родитељима и професорима, или можда јесте. Значи, прво ћемо говорити о мудрацу и теологу, односно о филозофу и вернику, ако се слажете?
-Наравно.
- Онда ме пажљиво слушајте:
1.Филозоф носи Христа у глави, а Верник у срцу.
2.Филозоф се хвали хуманизмом или човекољубљем, а Верник уздиже своје богољубље.
3.Филозоф хоће да уједини људе и свет, а Верник само да се сједини у Христу.
4.Филозоф пита: шта је истина, а Верник: ко је истина.
5.За Филозофа истина је у чињеницама, а за Верника истина је у Господу.
6.Филозоф чини све да му буде боље на овом, а Верник на оном свету.
7.Филозоф воли овај свет, а Верник – светост овог света.
8.Филозоф уздиже државу, а Верник царство Божије - започех једноставна поређења, онако како су ми долазила у свест, што би се рекло према Божијем наитију. Кад се уверих да ме Мина радознало слуша, наставих са већим самопоуздањем:
9.Филозоф је горд на своје знање, а Верник захвалан Духу Светоме.
10.Филозоф верује у човека, а Верник у Богочовека.
11.Филозоф мисли да ће мудрошћу људскога ума решити све проблеме света, а Верник зна да је проблем тиме тек откривен.
12.Дакле, знање је филозофска вера, а вера је знање Верниково.
13.Филозоф подиже споменике, а Верник само хвалу Господу.
14.Филозофу „сви путеви воде у Рим“, а Вернику уска стаза у Небо, у „небески Јерусалим“.
15.Филозоф тражи своје корене на земљи, а верник свој родослов на Небу.
16.Филозоф сматра да све што чинимо-чинимо људима, а Верник зна да све што се чини-чини се у Христу, и у Његово Име.
17.Филозоф тражи човека, а Верник Господа.
18.Зато Филозоф хвали дела људских руку, а Верник дела Божија.
19.Филозоф говори о енергији, а Верник о синергији.
20.Филозофу је жао што је понекад рекао реч више, а Вернику што је није рекао.
21.Филозоф одмерено даје, да се не каје, а Верник се каје што није дао још више.
22.Филозоф испред свега ставља културу, а верник веру.
23.Филозоф тражи човека у историји, а Верник у вечности.
24.Верник има врелу љубав за Христа, а Филозоф „слојањену мисао“ о њему.
25.Филозофа душа занима само до смрти, а верника и после смрти.
26.Филозоф има потребу да правда човеково постојање, а Верник зна да само Христ Васкрсли може све да нас оправда.
27.Верник следи Господа на путу, а Филозоф хоће да буде путовођа.
28.И зато не могу заједно, нити раме уз раме, до тек неколико корака човечијих.
Овде ми се учини да сам претерао у поређењима и да мој монолог постаје досадан, па заћутах да видим Минервину реакцију.
Ћутала је и она, очекујући, можда, да се мало одморим и сконцентришем, па да наставим. Тако и учиних:
29.За Филозофа истина је безлична, а за Верника –Боголична.
30.За то филозоф полази од претпоставке, а Верник од насуштаствене стварности.
31.Филозоф тражи приступ кроз методе, а Верник има једну свемогућу „методу“-Љубав.
32.За Филозофа сви путеви до Господа су исправни, а за Верника је достојан само један пут. „Ја Сам Пут, Истина и Живот“.
33.Филозоф се залаже за право на љубав и слободу, а Верник већ све то живи кроз Христа.
34.Филозоф тврди да је мудрост свеобухватна, а верник зна у својој целомудрености, да је мудрост само једна Божја пројава.
35.Филозоф се залаже за сједињење са природом, а верник настоји да се удостоји сједињења у Христу.
36.Филозоф се гордо пита зашто вишој небеској сили признати покорност, а Верник се пита зашто то признати нижој, човековој силици.
37.Зато њих двојица не могу разменити више од неколико љубазних реченица, а да им буду на истинску ползу.
Опет заћутах. Неколико минута корачасмо у тишини. Река је жуборила на каскадама под мостом, а запљуснуше нас и поздрави њених другарица и другова.
-Ако желите можете још компарирати, баш ми је врло занимљиво–охрабри ме Минерва, кад помислих да сам претерао у „мудровању“.
Паметна је и лукава, још ако упамти макар део онога што изговорих може јој некад користити. И зато одлучих да се додатно напрегнем и смислим још неколико реченица.
38.Филозоф настоји да беседи са себи равнима или изабранима, а Верник проповеда Реч Божију свима без разлике.
39.Филозофа обични људи замарају, а Верника радују.
40.Филозоф се троши дајући знање, а Верник се богати проповедајући Јеванђеље и умножава духовно богатство.
41.Филозоф се, на крају крајева, увек бави филозофијом историје, а Верник само веровањем.
42.Филозоф верује да телесни ум човеков води свет, а Верник зна да без промисли Божије не би било ни ума човековог.
43.Зато се филозоф клања бистама смртника, а Верник само икони Божјој.
44.Филозоф вас дан решава проблем смрти, а Верник се сваки час сећа Господа Васкрслога, који победи смрт.
45.Зато се Филозоф плаши сопственог краја, а Верник радује почетку живота у Христовој Милости Божјој.
46.Мисао о смрти је каменчић који непрекидно жуља Филозофа, а Верник иде бос путевима земаљским.
47.Филозоф је задивљен науком, а Верник Свемилошћу Божјом да и човеку учини доступним те изуме.
48.Филозоф настоји да охрабри Спољашњег, а Верник Унутрашњег човека.
49.Зато Филозоф хвали дела спољашности, а Верник глас унутарњи.
50.Филозоф би за прогрес променио веру, а Верник даје све за трунку вере.
51.И зато њих двојица на путу земаљском не пију истовремено из истог кладенца, нити се одмарају у истом хладу, нити се окрепљују плодовима са истог дрвета ...
-Дивно сте говорили - запљеска Минерва – одушевљена сам. Сад ми само реците, молим Вас, ко сте Ви – Филозоф или Верник?
-Е, то ћеш морати сама да откријеш – брзо вратих лоптицу у њену „половину терена“.
-Будите љубазни, па ми сад реците, нешто и о књижевности – умиљато су ме гледале Минервине окице.
-Хоћу, али не могу данас. Већ сам се помало и уморио, а морам и да се вратим започетом рукопису који ме чека на столу.
-А може ли та друга прилика да се уприличи сутра? – упорна је матуранткиња.
-Па добро ... Сутра у исто време – обећах.
-И на истом месту – додаде Минерва и без поздрава одскакута стазом према кафићу у близини гимназије.
Био сам убеђен да ће ова девојка успети у животу, па ма шта студирала. Има велику интелектуалну глад и стрпљење. Вољу и жељу да успе. Пријало ми је како је једноставно отишла од мене, као да смо стари знанци и пријатељи. А можда и јесмо, само што овог тренутка то нико од нас двоје не зна.
Следећег дана шетао сам другом страном кеја. Хтео сам да се уверим у постојаност њеног интересовања, али ипак, са притајеном жељом да се не сретнемо. Да је некако избегнем, јер нисам имао јучерашњи елан за разговор са средњошколком, ма како ова интелигентна била.
Чудо пролећног буђења природе захватило је и мене и уживао сам што ми је драги Бог подарио још једно пролеће.
-Моји другови и другарице су одушевљени Вашом беседом – идући ми у сусрет говорила је Минерва, озареног лица. - Чак се и професор филозофије загонетно смешкао и вртео главом...
-Препричали сте цео наш разговор..?
-Не, човече, снимила сам га, додуше без Ваше дозволе, и надам се да се нећете љутити због тога?
Размислих. Онда јој рекох да је реч за то да се чује, преводи и толкује. У дну срца ми је било мило што је то чуо и њен професор, са којим сам приватно био пријатељ за кафанским столом, али жесток опонент у стварима метафизике.
Предложих Минерви да седнемо, што она одби, с образложењем „да су проходане мисли најбоље“.
Прихватих њено одбијање и сетих се да је и Господ Исус Христ говорио и сва чуда чинио на путовањима. Динамизам је космички принцип. А и у „Багавад Гити“ се вели да је „кретање изнад мировања“.
-Дакле, данас ћемо говорићемо о речима, и о књижевности. Изволите, слушам вас и снимам – даде ми шлагворт Минерва, која је данас обукла белу хаљину, и око чела везала жуту траку. Личила је на ладарицу, боље рећи на богињу пролећа.
-Па добро, да почнем – рекох, притешњен њеним похвалама, лепотом и младалачком дрскошћу. Елем:
1.Као што мирис испарава из зреле воћке, као што боја просијава из света, тако и реч исијава из човека и правда га.
2.Реч је нешто најмоћније што нам Бог даде уз слободну вољу.
3.И ове две силе се удружише да раде за добро човеково, да га извуку из блата материјалног и кала духовног.
4.И ту је трећа срећа човекова, на овом нивоу егзистенције.
5.Речи добром вољом подупрте, сулудо су храбре.
6.Из материје извлаче суштину, лепоту и доброту.
7.И поново их враћају назад у њихово прастање.
8.Враћају их у Светлост Божију и Милост Свевишњу.
9. У праслику света.
10.Реалитет враћају у идеалитет.
11.У првобитно стање. У бивство. У Целину.
12.Заједно са човеком, јер је он неодвојиви део твари односно творевине.
13.Речи и књиге се истински труде да нас разбуде.
14.Да из света извуку оно најлепше и врате чистоту Првотности.
15.Реч је граница видљивог и невидљивог. Стварног и реалног.
16. Реч је међа између неба и земље.
17.Реч је завет између Бога и Човека.
18.Реч је у етру као риба у води, као пчела на цвету.
19.Реч је из Царства истине.
20.Али исто толико, а можда и више је речи из царства неистине, од синова лажи.
21.Све је више раздорних, разорних и погубних речи.
22.Такве речи иду у ветар, а не у етар.
23.Етар је део космичке и твоје душе, део Бога.
24.Лажне речи жалосте Бога Живога, јер знаш да „на Почетку беше Реч и Реч беше у Бога и Бог беше Реч“.
25.То више нису речи већ ратнички поклици.
26.То су реченице-немилосрднице.
27.Нападнута је не Реч, већ Бог Речи Логос, Дух Свети, Утешитељ.
28.Те злокобне речи-оружје не улазе само у наше уши.
29.Вибрирају нам у телу, плућима, удишемо их док нас оне разарају.
30.Њихове лоше вибрације пролазе кроз наше иће и пиће.
31.То су реченице отровнице, понорнице и давитељице.
32.Од таквих реченица страдају сви, не само песници.
33.Таквим бучним речима и гласом говори нечастиви.
34.Бог говори тихим гласом, шапатом.
35.Напрегни мало слух, да чујеш глас и реч Свевишњега Милостивога.
36.Бог шапуће.
37.Мисао је шапат Божији.
38.Нема писца док не роди мајка.
39.Велики таленат је и велики терет.
40.Свако је талентован у мери у којој је достојан.
41.Лажне речи чине лажне књиге.
42.Лажне књиге преплавиле су човечанство.
43.Време цивилизацијске пропасти књиге.
Застадох. Минерва ми предложи да напишем роман: „Да види како ће изгледати роман од филозофских и истинитих речи, у време цивилизацијске пропасти књиге“. Затим ме учтиво поздрави, и пожури лаконого у сусрет својој судбини, жаришту живота. Оставила је намирисан ваздух око мене. Увече тог дана донео сам чврсту одлуку да напишем роман. Не само због Минервине сугестије. Нека сказаније почне:
2.
АРЕНГА
У име Оца и Сина и Светога Духа! Благослови Господе Свемилостиви, сада и овде дејаније ово и мене грешнога и прегрешнога, недостојног ни да се назовем слугом Твојим, акамоли да ти се обратим. Помилуј Господе раба Твојега Мирослава, на водици Саву, жедног истине и правде и Знања Светога, а који започе ово труковање да би се чуо делић истине Твоје, коју ми вољом Твојом даде да спознам и објавим и прославим Име Твоје, како сада, тако и у веке векова. Амин.
Сказаније ово отпочех 2. фебруарија, односно месеца сретенскога, а по старосрбском још и вељаче званог, баш на дан Сретенија Господњег, по јулијанском бројању днева, лета Господњег 2005; а у 7.513. години од бројања лета по старосрбском, најстаријем календару цивилизације, измишљеном у једној од србских престоница-Ксантосу, првој светској србској астрономској обсерваторији и првом србском светском универзитету; 4.295. године од Велике воде по Старозаветном рачунању времена, 8000 година од првог србског писма – Србице (данас познате као Винчаница, а код праисторијских писаца као рашко-пелашко писмо, којим писаху и Орфеј и његов учитељ Лин и плејада других древних србских песника); 3.905. година од србске глагољице; 1971. године од Распећа Господа Исуса Христа, Сина Божијег Васкрслога; 2748. године од настанка Рима, 4011. године од првог србског светског царства Нина Белића, 3.311. године од другог србског светског царства Серба и 2.351. године од трећег србског светског царства Александра Великог Карановића, а која се пружаху на три суседна континента... и 2528. године од ГАУМАТИНЕ СМРТИ, његовог успона и трагическог свршетка, а с њим и пропасти древног србског светског царства Меда или Међана, империје која покуша да се поново васпостави и уздигне на челу са свештеником и царем Гауматом – Великим духом. Благослови Свемилостиви.
А кад започех ову приповест имадох 55 година земнога живота у овом отелотворенију, и већ ми беше речено колико ћу још проживети лета у трећем миленијуму, односно 21. веку Христове ере, на чему сам Му бескрајно захвалан, као и анђелу Божјем који ме удостоји тог сазнања, а које се мало коме казује за живота. Мени се срећнику даде ово спознаније, да се према њему управљам у свом делању, и да се на Суду Праведном не могу правдати пред Господом за своје нечињење, тиме како нисам знао време своје кончине, ни час исходенија.
3.
ГАУМАТА ПОД САВИНИМ ИМЕНОМ
Господ наш који је Љубав, опрости телесно сагрешеније и путено необузданије Миливоја и Данице, на истеку Ђурђевскога месеца 1949. године по Гргуровом календару, и благосиља плод који се том приликом заче и нарече му да се има родити на дан Светога Саве, 27. јануара или богојављенског месеца званог и сечањ, 1950. године, на половини века огрезлог у безверје, у антитеизам и атеизам, када народна власт истериваше народ из цркве и растериваше игранке и саборе под записом у црквеним портама, а утериваше га у сељачке радне задруге, апсе, затворе, бајбокане, и голе отоке хорватског или хрбатског приморја. Тих лета Бога протераше и из поздрава, па уместо „Помаже Бог“ и „Бог ти помогао“, стадоше да се поздрављају са „Смрт фашизму“ и „Слобода народу“.
Седмога дана од крсне славе Светога Јована Крститеља и Претече, најзначајнијег пророка и највећег од жене рођеног, замучи се Даница, и склони се у собче велике чатмаре, најстарије у селу, смештене подно брда Главице, на крају Рашевице, Општине поточке, Среза темнићког, а некадашње Бановине Моравске, у Републици Србији, а држави ДЕФЕРЕЈИ.
Снег доби љубичасту боју од вечерњих сенки светосавског дана, северац је ледио дрво и камен, у шуми изнад куће штектала је лисица и у дивљи лавеж терала чопор паса, док је кукувија упорно покушавала да слети на комин наше куће, али је мој будући деда Рада Рибарац узалуд тераше грудвама снега. Тек кад опали преломачу, она одлете и умукну.
Огромна глава новорођенчета, главуџа дугуљаста као диња, најзад прође кроз капију живота, али се не заплака. Пупчана врпца стезала је око врата.
„Грдан грднику , што не уби ону кукувију? Родио ти се мртав унук“ – почела је да лелече баба Загорка и кривицу сваљује на свог мужа, тек да некога окриви.
За то време бабица Радмила Јовичицка је упорно шамарала по образима модрим као чивит новопридошлог становника Земље и Космоса, док глава – врг не цијукну као миш у кљуси.
Врпца која ме је хранила истовремено ме и давила и тако обешен већ у мајчиној утроби, дођох на свет без даха, али у последњој секунди ме бабица Радмила врати у живот, и у знак добродошлице одваљиваше ми шамаре и пљуске, батине ничим заслужене, али животодавне, којима платих царину за улазак у свет људи, рођен на дан смрти Светога Саве, а у знаку Водолије, по Гауматиној астрологији, која се упркос вековима одржа и до дана данашњег у којем исписујем овај редак.
На водици ме прозваше Сава, и док ме увијеног у тежињаве прње, враћаху кући из Поточца, где су ме крстили у дому Живадина Ракића, опет добих чивитну боју , а душа ми се на брду Бубану делила од света, али ме, ипак, живог донесоше до шпорета где ме одгрејаше и повратише, добро шамарајући и масирајући повећи грумен скоро већ згрушане крви. Кум из Ракитова ми посла само име написано невештим рукописом на сивој, дрвеној хартији, одцепљеној од најпростије трговачке кесе. Осим имена, кум ми послао и комад платна по свом „изасланику“, и то је био једини контакт са кумом, кога никад не упознах за живота.
„Кумства га осиромашише“ – правдао га је деда Рада Рибарац – он кумује целој нашој пироћанској фамилији у Рибару“.
Даница и сама озлорањена у злим временима, није имала довољно млека да ме прехрани, и ја изгладнео, непрекидно плаках, дању и ноћу. Мршавом и изгладнелом костуру дадоше ново, кумовско име – Мирослав.
* * *
А када преживех и четврту годину, с пролећа у петој години живота, изађем на брегче више куће, и под њим угледах велику масу људи, густо начичканих под брегом, као дугмад на Мијиној хармоници, и том народу беседих о нечем великом и светом, и сви ме с пажњом слушаху и разумеху сваку моју реч, на језику који смо сви разумели, али од којег не упамтих ни једну једину реч. Кад сиђох у масу, сви ме с поштовањем гледаху и размицаху се да ми начине пролаз. Тако сам одржао прву беседу у свом животу, а да ни сам не знадох о чему оратих, ни да ли су ти људи под брегом заиста били људи или сени и присени мога умишлјенија. Укућанима одмах, некако свечано, изјавих да ћу бити писац. Моје пророчанство озбиљно схвати само деда Рада, и стаде да се опире мојој жељи. „Писци кратко живе, једва дочекају тридесету годину, умиру од јефтике“ - одвраћао ме је Дели Радивоје, окретан човек, хитар и љут, али леп иако мало кривонос, праведан божји створ, и у то време сељак са отменим манирима бившег јагодинског трговца из најугледније трговинске радње чувене „Браће Марковић“. Он је био једини Рашевчанин који је гледао први србски филм о вожду Карађорђу, када већинска Србија није још била ни чула за филм.
Боље рећи, деда Рада није ме одвраћао већ молио, унука – главатог костура, који треба да наследи његову славу и колач, сачува огњиште и лозу Димитријевића, у чијем презимену станује србска богиња Деметра, врховница земљорадње, жита и плодности.
Главата, мршава наказа, закрвављених очију од неухрањености, пуних свраба и трнаца, са сталном главобољом због злојешности и изнурености, одби дедину молбу и још једном понови да ће бити - Писац.
У кући још не беше ни једне књиге, а самопрокламовани писац до тада није видео ни како изледа обична оловка, акамоли мастиљав плајваз.
Како му је уопште таква мисао могла пасти на памет, само Бог Свети зна. Тек неколико година касније отац Миливоје Дуне, донесе две књиге „Народне јуначке песме“ и „Суђење Дражи Михајловићу“. Увече, наспрам лампе гашњаче, деда Рада је терао свог сина Дунета да нам наглас чита о јунаштву србских хајдука и ускока, а ону другу о Дражи Михајловићу читали су „у себи“, кад је ко имао времена.
И тако, Милошћу Божјом, онај полумртви згрушак крви и модрог меса на рођењу, што једва добауља до крваве сламарице, прими се у чаиру људи, поче да пушта панџице као трава пиревина, и скрајнут у корову Главице, Брега, Прокопа, Боде, Саставака и Винског брда чекаше час своје мисије.
Приметио је да биљке имају миришљавију душу од људи, којима из уста заудараше ракија, дуван, вино и гњили зуби... А детелина, мента, мајчина душица, зумбул, ђурђевак, јоргован, трешња, багрем, шебој, руже и друго цвеће из мајчиног градинчета мирисаху на небеса, на душу високог плаветнила, што се у даљини спајало са планинским венцем Јухора.
Кад учитељ Града поче да нас учи првим словима, уинат њему решим да измислим нова слова која ће бити лепша од његових, на табли исписаних, и уместо тридесет, измислићу сто нових слова, јер сам до толико знао да бројим.
За десетак минута исписао сам зид од печених цигала новим словцима, којима сам само ја знао гласиће. Тек у позним годинама сам прочитао да су научници у Винчи пронашли прво светско писмо које у почетку прозваше помесним именом - Винчаница, да би га европски лингвисти „присвојили“ и убаштинили као – прво европско писмо, иако га је најпоштеније звати – Србица. Сазнах и да се српска деца рађају са близу осамдесет различитих гласова, који још увек немају своје словне симболе. Сада ми се чини, да сам на почетку личне писмености само поновио еволуцију колективног описмењавања првородног и првописменог народа, Аријских Беласта, односно рашко-пелашког писма Протосрба из Поддунавља и Поморавља.
Те графеме преживеле су пола века, све до тренутка кад је Динкин унук срушио тор и на том месту саградио викендицу, у сада напуштеној Горњој Мали. То прво Мирослављево писмо, те чудне графеме, на зиду овчијег тора, иза којег блејаху зрње и гравауше, био је једини споменик неке нове писмености у селу, ако се не рачунају полуписмени текстови са споменика палим борцима у НОБ-у и у Првом светском рату.
Неке тужибабе пријаве учитељу како сам се наводно хвалио да сам измислио бољу и већу азбуку од њега, а он ме погледа подсмешљиво и удари ми чвргу, његово омиљено педагошко средство, и укори ме: „Гле ти нашег новог Вука Караџића“, још није ни пола азбуке савладао, а он већ измислио нову. Децо, данас ћемо да учимо како се пише слово М. А велико слово М изгледа овако“.
-Не, него овако, јавим се из последње клупе и напишем свој знак за глас М. Шта ме је то терало да се инатим са учитељем, ни сада не могу да објасним.
Забезекнут мојом „шкработином“ и понашањем, учитељ ме ошамари и пљуску пропрати речима: „Марш, на место, магарчино“!
Замрзех га истог часа јер сам осећао да је учитељ у мени повредио нешто велико и свето, нешто што се не сме „магарисати“. Касније сам се уверио да моје слово М, било је идентично једној варијанти тог слова из најстаријег писма „винчанице“, а исправније је рећи – Србице.
* * *
А када су капи сурутке, те древне сељачке клепсидре обешене о цигански ексер испред собчета у ком сам се родио, одбројале моју двадесет и једну годину, у пролеће 1971. лета Господњег, са Јухора са зададе велика бела тачка. Па кад се то чудно небеско тело нађе изнад Кривог рта учини ми се намах да је то коњ Јабучило из легенде о војводи Момчилу, господара земље Лугомир, а можда и архонту Моравије. Али кад белац долете изнад Металишта, праисторијског рудника где се вадио метал у доба винчанске културе, схватих да је то - Пегаз. А крилати бели коњи симболисали су првог србског бога Сунца – Апла, кога Грци прекрстише у Аполона.
Лицем у небо, таласасте дуге косе, хипици тад беху у моди, стајах задивљен и раширених руку као Мојсије над Црвеним морем, дрхтећи од узбуђења.
Пегаз надлете Цинцарску ливаду, на којој одрастох као чобанче, зањишта звонко и сладострасно и баци ми књигу са небеса. Пегазов њисак узбуди све кобиле у селу, оне завришташе, а виле Косана и Равијојла му одговорише заводничким смехом, што одјекиваше низ лугове и дубодолине рашевачког атара.
Белац одлете на исток, а на трави ми оста збирка песама „Нехај клатна“, белих корица од биндекота, верзалних слова, пуна катрена и са ликом Вука Караџића , што беше логотип издавача.
Кад се расвестих, ничег више не беше. Сутрадан на том месту затекох густо јато печурака. О њима сам нешто мало већ био научио од печуркара, гљивара, купинара и других претражиоца буџака, трњака и сваког другог наличја земног шара, где се не залази без потребе јер тамо живе јакрепи, кмекавци, псоглави, непоменице и друге силе нечастиве. Међутим, овај насад печурака био је сасвим другачији од уобичајених. Имао је чудан распоред, а његове беле планетице у зеленој трави личиле су на распоред једног звезданог сазвежђа. У први мах помислих да је то сазвежђе Пегаза, што ми се чинило логичним, али тек касније у доколици упоређивах прецртани распоред белих печурака са сазвежђима у Атласу и схватих да се ради о сазвежђу Сиријус Б. Много деценија касније, кад прочитах књигу пуну тајни над тајнама, схватих да је то сазвежђе са кога је дошла супериорнија интелигенција да унапреди и убрза развој човечанства. Како су били са Сиријуса Б, прозвани су СИРБИ, баш онако како су у древној српској историји и звали Србе, прву белу расу на планети – Беласте или Пеласте, колевку европеида.
* * *
А када објавих дванаест књига, дванаест душиних радосница и личних Мирослављевих јеванђеља, када се, дакле, наврши Минервино књишко туце, рикну лав из мог имена и хороскопског подзнака и објави велику духовну глад и жеђ. И тада посумњах у све што дотле написах: у дванест књига различитог жанра, у бројне награде које добијах за поезију и прозу и примах из руку још грешнијих од мене, још сујетнијих и гордијих, а који дарујући мене, само своју славу увећаваху и подизаху мит о себи и свој духовни диг. Искрено посумњах у своју мисију на земљи, сада и овде.
Привремено забаталих писање, презрех живот боема, бунтовника и сладострасника, и окренух леђа свету и веку, па почех да подвизавам књигама окружен, дању и ноћу, и истински се утемељих у наук и веру Христову. И почех да слатко православље проповедам свуда и на сваком месту: преко радија и телевизије у посебним емисијама, путем новинских написа и усмено окружен људима и нељудима, који су хтели да ме слушају.
Да ме ојача, Бог допусти на мене многе муке и тешкоће, страхове и понижења, сузе и грцаје, и радосно цимање срца и велико ужарење душе. И увек ме драги Бог избављаше у последњем тренутку кад веровах да сам исписан из људи и живота.
* * *
Био сам у непрекидној и истрајној молитви за ближње, за децу од Бога даривану и поклоњену на бригу, старање и чување. Смилова се Свемилостивии даде ми једне зоре кад бејах поспан, „међу јавом и мед сном“, у такозваном алфа стању, да се сретнем са својим Бившим Ја, да видим себе у кључној инкарнацији моје душе, у росном добу свога Јаства. Освањавала је прва задушна субота, `999. године, пред очекивану агресију највеће светске армаде откад је света и века - НАТО пакта на земљу Срба, колевку цивилизације и беле расе, на народ који је током протеклих миленијума стварао три велика светска царства која заузимаху територије три суседна континента.
Варљивог ми сећања, већ је била прошла двадесет једна година од прве објављене књиге коју ми Пегаз баци са неба на ливаду, кад бејах тада имао двадесет једну годину, и онда у четрдесет другој години овоземног живота, према простој рачуници, поклони ми Свевишњи и Свемилосни први увид у историју моје душе. А тих дана чезнуо сам да сазнам нешто више о себи у прошлим животима, да бих знао шта ми ваља чинити у овом жизњу, јер се бојах да га узалудно не протраћим и не испуним богомдани задатак на земљици.
И поменутог праскозорја суботњега и задушнога, када се на свим гробљима оставља подужје за све мртве и минуле, док је Зорњача још блистала, створи се испред мене озбиљан и мудар човек, са брадом и дугом косом, под капом налик на Сорбејеву-Орфејеву, дубоког и умног погледа, од кога ме подузе језа.
Тај човек и ја наспрам њега бејасмо иста душа и дух, не близанци, већ – Једност, исто суштаство, две телесности које имају исту душевност, он очишћен и просветљен, а ја још у телу и месу пропадљивом. Та истоветност струјаше кроз нас тога часа, и тај осећај Једности се не може описати речима.Осетисмо исту радост која нас спаја кроз Божанску енергију, односно кроз Истост Личности.
Тај Ја од пре две и по хиљаде година гледао ме је строго. Не изговори ни једну реч. Схватих да је био јача личност тада него што сам Ја сада. Био је ауторитет за мене. Његов поглед доносио ми је и прекор, можда и због тога што сам у овом животу, а вероватно и током претходних, огреховио душу, оптеретио савест и отежао нашем заједничком Сопству данас, а и у будуће животе и веке.
Истовремено у том менталном споју исте - двоједне душе и духа, задивих се познањем да сам био свештеник, тада жрец, маг, песник, звездочатец, односно научник. У држању мојега бившег Јаства било је нечега царског и краљевског, непорецивог.
Моје праисторијско Ја држало је у руци шаховску таблу, у коју убаци шпил карата, а у другој руци му беше висак и метална справа којој нисам разумео намену, нити јој знао назив. Тек много касније сам препознавши цртеж те справице у неким древним књигама, схватио да је то можда нека врста – астролаба, за мерење звезданог неба и углова сазвежђа.
У антрополошком смислу он и ја били исте висине, обима главе, на широким раменима и јаким плећима. И он је тада, као и ја сада имао зелену боју очију, уосталом као и сви прави магови.
Из литературе о мистици знао сам да се сусрет са својом бившом инкарнацијом најчешће догађа у часу њене пуне зрелости или пред њену тадашњу смртну уру. И заиста моје Бивше Сопство или Јаство беше старије од мене и припадаше вишем друштвеном сталежу...
Када ми се све ово без речи обзнани, Древно Ја нестаде, а садашње лежаше у кревету радне собе, отворених очију и срећне, али збуњене душе и свести.
То сам дакле био Ја. Ја сам Тај.
Осим већ реченог, нисам дознао како сам се тада звао, али сам понео убеђење из ове визије да сам живео негде у Азији, у Међуречју, можда у Персији..? Недокучих ни како сам тај живот скончао.
Али све то и много више, рече ми се касније, по вољи Божјој.
А пре овог виђенија свога бившега Ја, свештеници градске цркве говораше ми да по дубини поимања вере и суштине православља, могао бих да одмах обучем владичански орнат. Ако су то биле само ласке – њихове су. И рекоше ми још да је штета што сам остао изван црквеног реда.
Међутим, тада сам себе сматрао само слободним мислиоцем, а циљ ми је био да достигнем целомудреност православних стараца и просветљеност исихаста, чију сам молитву „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног“ стално изговарао умносрдачно, то јест мишљу кроз срце провученој, безгласно.
* * *
За разлику од мог првог и вероватно најзначајнијег постојања на Земљи у боголикости човековој, које малочас описах, у овом животу потичем из ниског рода земљоделаца Деметриних-Димитријевића. Отац од школске спреме имаше само четири разреда основне, мајка аналфабетски курс, баби је недостајао разред за четворолетку, „јер проклети Шваба удари на нас“, а деда је био најпре трговачки шегрт, калфа, помоћник, затим магационер, месар, воденичар на Великој Морави и један од власника/ортака првог електричног млина у Рашевици.
Љубав, потребу и моћ за дубинским поимањем религије и филозофије понео сам, дакле, из овог бившег живота, од Бившег Мене.
Искрену потрагу и духовни пламен који се знатижељно разгоревао у мени да сазнам прави профил и улогу у текућој ми судбини, Бог награди тако што ме суочи и са још неколико мојих бивших живота, након чега закључих да ми је Реч - судбина и задатак, мој пут и живот, да ме Реч храни и брани. Света Реч је моје подвизавање у Књижевној келији Светога Саве, смештеној у мени недостојног.
И заиста Речју стицах и губих, будих и умиривах људе, хвалих и бодрих, учих достојне и подучавах недостојне, али и иронисах, исмејавах, лагах када сам то морао зарад себе, а више по потреби новинарске професије. И увек када сам говорио или писао лаж, испаштао сам то на разне начине. Света Реч ми донесе и шаку славе земаљске, али сујетне.
Тада схватих да се моје пророчанство кад бејах трогодишњи отрок обистинило веома давно и да сам већ увелико обделавао ружичњак речи и башту мудрости, објавивши много књига, чије се число коначно још не зна.
„Када би овај писац назидао испред себе све књиге које је објавио до сада, тај стуб би био виши од њега“, овим речима ме представи академик др Петар Ј. Марковић, уредник едиције „Хронике села“ у Српској академији наука и уметности, једном свом пријатељу.
Ова његова усмена „рецензија“ од једне реченице, најдража ми оста од свих, које сам пажљиво сецкао из новина, скупљао и лепио у свеске, иако су многе биле и похвалније и пријатније за уво, лепше за читање, и за јавно представљање. Зашто? Зато што је чика Пера, свесно или случајно, рекао нешто што је величанствено: Човек не пише књиге ради читања – он ствара човека од себе. И ја сам дакле, већ тада био створио свој нови духовни облик, књигама повезан, свог двојника на земљи, нови идентитет који се кроз перо, машину и компјутер искрао, исцурео из мене, и претворио у ново Ја, у моје словно огледало, које ће и после моје физичке смрти лутати по свету из руке у руку као добре или лоше књиге. Тај чика Перин стуб, вишеспратни, наставиће моју/своју авантуру и кад ме не буде било.
Тада ми се ненадно скиде с очију скрама гордељивости књижевничке и разабрах Христову љубавну граматику, која се не заснива на – ја, већ на – ти. Христолошка целомудреност се темељи у срцу ближњега, а зарад којег се, свако обучен у Христа, непрекидно жртвује, јер „онај који спасава душу своју – изгубиће је“, вели Богочовек и Човекољубац.
Христолика љубав се не темељи на себично и нарцисоидно ја, не на незајажљиво и себељубиво сопство, већ на другога, на друго лице, на ти, на које излевај живу реч љубави, миомирисе душе и добродетељи сваке врсте, као што и Марија учини изливши миро на ноге Господа свога, Сведржитеља нашега и свега видљивог и невидљивог.
„Сине мој, ја на теби град градим“, говорила ми моја баба Загорка, нежне и целомудрене речи, иако никада није Јеванђеље ни додирнула, акамоли читала. Сада се стидим своје тадашње плиткоумности и бесловесности, јер ми та њена реченица већ беше досадила. Елем, Христос воли сада и у вечности истовремено и Његово човекољубље је увек у садашњем времену. То је Христов љубавни презент.
(Фрагмент из романа „Гаумата“, издавач „Легенда“ из Чачка, едиција „Мала историјска библиотека“, Чачак, 2012; Изабрана дела Мирослава Димитријевића, том 1, Удружење свесловенске учености Београд, 2015)
Љ У Б А В Б Е Л О Г М О Н А Х А
Хит роман 2010.
Стајао је на трећем степенику испред споменика на главном градском тргу. Висок. Усправан. Пролећни лахорац му померао дуге праменове беле косе на леђима. Дугачка бела брада заклањала му прса. На себи је имао белу хаљину до чланака.
Три пута удари штапом о бетон. Неколико пролазника застаде.
Приђоше. За њима још двоје – троје. Човек у белом је ћутао. И чекао. Гомила се повећавала.
Малишан пусти мајчину руку, откину цвет и радосно јој пружи. Тада бели човек проговори:
„Радуј се, радосниче мој, што си дете Божије у Христу и што ћеш дете и остати у веке векова, да се радујеш и сладујеш у Вечном Дому Оца свога.
Твој рад нека ти на радост буде, јер и радост рада Богу је најмилија. Несрећу немој, ал' радост зазивај и прозивај свуда где је Божија груда. Радуј се и тешкоћи која те чека, јер и то је допустио Отац твој – на човека. Па што је тешкоћа већа – већа је и твоја снага, макар био ти најслабији межу људима и нељудима. Јер и свако дете тако чини.
А снага детиња је у радости која врца у његовом срцу. Дете ће бити победник света, јер и Син Божији поста Први Победник.
Радуј се и разигравај срце своје као јагње на ливади. Распевавај га као анђели што чине на небесима. Трисветом Песмом.
Збуниће се свака несрећа намерница кад је дочекаш отвореног срца и капије. Кад је са перда груди твојих певице песмом запоје. Збуниће се. И вратиће се. И чудиће се како је промашила капију, она нерадосница и неблагоносница.
Радост је муња из Божијег срца што те је и оживела. Оживљуј и ти ближње своје. Разрадуј болесне и тужне, љуте и уцвељене, бесне и крваве.
И силно ћеш се обрадовати кад се увериш коју ти је силу надрадосну Господ даривао будзашто, радости моја. Будзашто је и даруј другима. Подижи их из таме и Арханђеловим речима: „Радуј се благодатна“.
То је небески поздрав и људима и сваком срцу благодатном.“
- Ко си ти? – зачу се мушки глас.
- Беседник – смешио се човек са степенице.
- Како се зовеш? – опет ће онај глас.
- Бели монах. Тако ме прозваше.
- И сад си нашао да нам причаш неке поповске бајке кад немамо чиме ни децу да прехранимо? Зар не видиш колико је тешко време? – зачу се други мушки, али осорнији глас.
Беседник опет узе реч:
„Тешко је да теже не може бити, и из ових тешкоћа тешко да ћеш да се извучеш чини ти се, добротољубљени брате мој.
Неки видљиви и невидљиви тегови окачени су о тебе, па се давиш и грцаш у тегобама и проклињеш тешку судбу још тежим речим, и тако себи дотежаваш. Па до подне мрзиш на себе, а од подне све око себе.
Е, тад си стварно у тешкоћама.
Али ни тада није касно да нешто промениш на боље и на лакше. Довољно ће бити да се сетиш само оне Христове заповести: „Љуби ближњега свога као самога себе.“
Ако ти се да још да је и разумеш како ваља, осетићеш ускоро радост што си у тешкоћама, што Отац твој небески хоће да те ојача и ужига за још теже подвиге на земљи, где стичеш вечни шивот на небу.
Па што се од тебе више тражи, више се и очекује. Што те чешће шаље у ватру, боље те челичи јер има веће поверење у тебе. Имај онда и ти вере у Њега, јер Он даје од свега, па и од тешкоћа, увек кад треба и колико треба. Ни трунке више. Ни мање. Већ колико можеш понети. И поднети.“
Бели монах се осмехну и погледом пређе по лицима. Очекивао је ново питање.
Оно стиже од омаленог, погрбљеног човека. Био је продавац обуће до пензије. Никада се није женио, нити легао са женом у постељу.
- Шта је живот на Земљи, кад у космосу има седамдесет хиљада сексилиона звезда и планета. То су деветнаест нула са јединицом испред. Плус сателита, астериода, комета... Један човек који је све видео и проживео дао је да му се на споменик урежу следеће речи: „Био сам човек. Све што је људско – бесмислено је.“ Човек је ништа. Живот је ништа – рече погрбљени.
Бели монах климну главом. Поћута. А онда сетнијим гласом прозбори:
„Ништа није тако ништавно као ништарење. Ништица је ништавна само у односу на грех ништарења. Као што и над попом има поп, тако и над ништа има нешто што је веће од њега, а то је – ништа с ништа.
Ништарењем се баве ништаци. Али њихово ништарење је само почетак. Временом оно се претвара у – уништарење, у уништавање ништа, до коначног – уништења, што је последњи степен ништавности.
Али све је то само несташлук ништаклука, који представља детињство ништавила, када се још увек поставља питање: Може ли ишта да уништи ништа? Па ако и не може, онда како ће ништа ништим да се уништи? А овим се ништачијама баве ништарије, надништавају се, поништавајући мисао о ништа. И тако се развија „ништологија“.
Они којима је ништа – све, и све – ништа, настоје да васпоставе – ништавилук и често успевају у томе. Чак се притом и кладе ни у шта. И добијају.
Тако се ништавност шири и у сваку праксу уводи као једина добитна филозофија.
Но, хвала Свевишњем, ни њихово не траје предуго, па почну прво међусебице да се уништавају, а онда и посебице, и тако опет све врате на ништицу, а од које све и поче.
Не каже се узалуд: „Није нешто – без ништа.“
У том и два полицајца стигоше на трг. Ништа нису предузимали.
- Видим да сте уман човек. И просветљен. Па ми реците, молим Вас, зашто ја који сам завршио факултет, магистрирао, дакле радио супротно од оних које малочас укоравасте, не могу да живим од свог знања? Немам своје парче хлеба? А и даље се усавршавам? – запита га младић тридесетих година живота.
„Ко се усавршава – Богу се умиљава. Нема савршенијег савршенства од Надсавршенства Његовог. Зато добротољубљени брате мој, усавршавај своје тело и дух, своју реч и ум, а посебно срце своје пази и уздижи га сваког дана, да буде савршеније од свих твојих савршености. Ако усавршиш срце своје, усавршио си оно што је и Богу најмилије.
Настој да ти срце буде чистије од храма. Од њега направи простирку љубави на којој ће, ако те удостоји, можда и Бог некада починути.
Али најважније од најважнијег је да се усавршиш у вери. Вера у Господа је твоје вечно оружје, и на овом и на оном свету, којим ћеш поразити све непријатеље и надвладати све тешкоће. И Свемилостиви Бог ће ти опростити друга несавршенства.
Савршенство у вери не само да поклапа сва остала, већ их и далеко надмашује. Зато кад верујеш, веруј најсавршеније на свету, савршеније од ближњег свог, али и њега подучи како да то учини, па да ти буде раван.
Не часи ни часа више, почни одмах. Чекају те бескрајне степенице радости уз које ћеш корачати ка Трону Најсавршенијег“, одговори му Бели монах.
- Ја сам просјак. Овде ме сви знају и мало ко од њих ми није уделио који динар. Не волим да радим. Рад није достојан човека. Убија. Понижава. Чини од њега марвинче. А Адам је из раја изашао. Тамо није радио. Благовао је. Нећу ни ја да радим. Срећан сам у нераду свом – јави се Милан, црнопути просјак који ми је већ неколико пута говорио својој филозофији нерада. Млад је. Јак. Могао би да се прихвати посла. Да живи од свог рада, а не да се понижава. Последњих дана сам и престао да му дајем ситниш.
У том Бели монах прозбори:
„Искрен си брате мој, и то је добро. Други то не би признали. Нерадник нерадо збори о свом нераду. Не радује га много никакав рад који је на штету нерада.
Чак и да их усаврши, узалуд му све те друге врлине ако не воли радиност. А човек ради, и тај труд посвећује Богу у славу. Зато што му је даривао моћ рада. На темељцу нерада, диже се кућа смрти. Расте инертност и лењост, тромост и тупост, пропаст човекова. Нерад је грех. Рад је слава Божија у покрету. Ко стоји – Бога се не боји. Јер да се боји, засукао би рукаве, наоштрио оловку, потковао косу или запевао што га грло носи... Зато нерадник нерадо збори против свог нереда, јер је то у природи нерада.
А нерад је – нерод човеков...“
Монах не заврши реченицу, јер га прекину питање човека киселог лица:
- Он не ради и нема. А ја се убих од посла код газде и опет немам. Тек толико да преживим.
„Радосно о раду бих да зборим, ради тебе брате моје радени. Рад је – да се човек радује. Рад и радост су као кожа и кошуља. Кад рад крене на радилиште неће наг, већ се обуче у своје радно одело, у радост. Што и јесте одело раду.
Радост и рад се милују и пазе као очи и гледају да су увек заједно, да се радују.
Док ради, радник сади две биљке – небеску и земаљску; радост и рад калеми; Небо и земљу спаја; Вечно и пролазно обделава.
А да се овде о истини ради, сведока има на претек: Радован и Радованка, Радомир и Радомирка, Радивоје и Радивојка, Радмило и Радмила, Радусин и Радусинка, Радош и Радошинка...
Погледајте њих. И име им радосно и радено, радовито.
Рад и радост су два лика истога слика, у песми што има два почетка, а краја ниоткуда.
Бог ради и пева, пева и ради и не зна уво земаљско шта лепше звучи, ни око материјално шта боље изгледа од ова два дара у један поклон дарована.
Тако чини само Божија рука што се непрекидно радује радећи, и ради радујући се Твојој помоћи и испомоћи, радениче мој, тако малој, а тако големој и милој Богу Радосноме твоме.
Раду, Радосниче мој, радуј се и дело рада твога остаће непревазиђено.“
- А новац? Остали смо без пара. Деци купујемо само најнужније ствари – јави се жена са цветом у руци.
Монах је мило погледа. И дете уми тим погледом. Рече јој:
„Онај што увече тужно каже: „данас нисам ни динара приходио“ и онај што се радује дебелој заради тога дана, браћа су по греху среброљубља.
Колико су мрави и пчеле и веверице паметнији од ових људи. Они вуку у сконишта своја само храну, а ови и сребро и храну.
Па им куће велике, ал' претесне стварима, па им срца велика, ал'мало места у њима за туђу муку и сиротињу.
Хтели би да се обезбеде и осигурају заувек и засвагда и благом немерљивим отворе врата и овог и оног света.
Ал' благо њихово вреди им само док не склопе очи. А онда га њихови најближи бацају за њим и у раку. Ал' хладне руке не могу сребрењаци да загреју. И касирка смрти не прима новац земаљски и њиме се ништа не може купити у оностраном. А Свети рече: „Цару царево, а Богу Божије“. А Божије се ничим не може платити – до Божијим делом. А све што је од Бога – бесплатно је.“
- Знамо то, просвећени. Али ови новокомпоновани богаташи сакупише блага свакојака. За ноћ се обогатише, а ми постадосмо њихове слуге. Они благују, а ми бедујемо. Они расипају благо, а ми једва да и воду можемо да досипамо у жедна уста – громко изговори отресити човек кога познавах одавно као синдикалног вођу.
„Благо оном ко о благу, благи Боже, не размишља и благо збори док истину прича. Тај није свестан блага које поседује.
Благо је кад је душа блажена. Кад се мир благује и сакупља у шкрињу срца.
Благословен је такав час и човек у њему. Нека је благословена свака трудница у благоветном часу рађања, јер је од Господа дато, по његовом благу лику и благообличју.
Благовест је кад се анђео Божији у срцу јави. Благо блаженим. Благо сиромашнима, јер ће се вечног блага наблаговати у царству небескоме.
А несицрпна је благајна небеска.
Благи Боже и Богородице, јер то иде Благица, благо Благојево, да му колач за благдан умеси. Да Благоја благом облагује. Благо њима одавде до века.
Сви ми богати и сиромаси, мудри и луди, здрави и нездрави, читави и нечитави, хероји и кукавице само смо део Божијега блага на земљи и његова ризница од непроцењиве вредности. Ми смо његови дукати и златници, дијамати и сафири, круне и дијадеме, а да сами тога нисмо ни свесни.
Ми нисмо магазе стајаћег злата, ни за кесе и буђеларе, већ благо за умножавање и оплођавање. Ми смо жива сила блага Божијега.
И ако стојимо лењи и непокретни, хватаће нас рђа и сјај ће нам тамнити и бићемо црњи од мрака. Личићемо а гробове и кртичине тунеле, на јаме јазбакове.
Али ако чинимо онако како нас је учио Господ Наш Исус Христос, и сваког трена се старамо о свом сјају и блиставилу, и светлост наша ће се ројити и ићи ће испред нас осветљавајући нам пут и у најцрњим данима нашим.
Нека је наша душа увек блага – и ето нам блага неизмернога.
Зато, добротољубљени брате мој, благо гледај и благо говори и благо теби и твојима који те воле и слушају. Умножавај доброту и знање и сакупићеш благо над благом – заврши беседу Бели монах.
Приђоше и полицајци.
- Добар дан, господине. Овај скуп није пријављен. Молим Вас, дајте ми своју личну карту - затражи онај старији.
Бели монах се окрену, оде до првог дрвета и откину лист. Пружи га представнику власти.
Полицајци се збуњено погледаше.
- Шта је то?
- То сам ја. Мој идентитет.
- Не шалите се са нама, повиси глас искуснији полицајац.
- Не шалим се. Ја сам лист са дрвета живота - одговори монах.
- Пођите са нама - нареди млађи, љутитог лица.
- Идем.
И Бели монах пође пред њима. Окупљени грађани почеше да протествују.
Командир полиције добро одмери приведеног.
- Шта је учинио?
- Говорио је на непријављеном скупу грађана, одговори вођа патроле.
- Шта је говорио? Против кога?
- Ни против кога. Филозофирао је нешто. Као поп са предикаонице. Тешио је незадовољне људе који су тражили одговоре за своје проблеме – објасни млађи полицајац.
- Како се зовеш? – обрати се командир говорнику.
- Бели монах.
- Одакле си?
- Из људи – одговори му просветљени.
- Озбиљно те питам! – намршти се комадир.
- Озбиљно и одговарам. Ја сам из тебе, из њега, из оног напољу што ме чека. Ја сам из људског чаира – благо му узврати монах.
- Којој секти припадаш?
- Ни једној.
- Шта онда људима проповедаш?
- Истину, љубав и наду – одговори монах, а командир накисели осмех.
- Знаш ли, јадниче, да си пред властима? Знаш ли шта је власт?
„Знам. Власт је ту да управља неуправљивим. Да не види што види, да не чује што чује, да не каже што је кажљиво. Власт је властитост своје невластитости.
Власти нема где би требало да је буде, а има је где је непотребна. Власт је капа невидимкa на видљивом и круна невидљивога.
Власт је потребна злу, а не добром, и да би опстала, мора да производи зло. Што је већа свита зла, дужа је и поворка власти.
И ове две колоне иду упоредо и сродне су по многочему. Слично мисле, сложно селују и труде се да што дуже остану.
Људска повест у суштини састојала се у производњи власти. Власт има највећу сваковрсност и сејала се немолосрдно међу људе и народе, који су тако постајали и сами произвођачи власти.
А семе власти сурово се примило и на камену и на песку и на плодном тлу, супротно Христовој причи о сејачу.
И сви су тако постајали део власти. Разноврсне. Зараза власти је постала планетарна болест. Пандемија. И нико се није истински потрудио у повести да нађе лек против те опште море и лудила власти.
Планета се окреће око осе власти и властољубља, властодршћа и властиморе...“
- Доста! Командир стави главу међу шаке. Потраја. Онда узе слушалицу и истипка бројеве.
- Добар дан, господине градоначелниче. Добро је, како сте Ви? Ама, имам једног кога су привели ови моји и не знам шта ћу са њим. Не, не, ништа није лоше учинио. Па зато Вас и зовем. Држао неки говор на тргу. Мрсио нешто о истини и љубави. А скуп непријављен. Једино то. Да, да. И мени је овде одржао предавање о власти. Не! Не о нашој. Уопштено. Филозофски. Ма пустио бих га, ал' знате да је предизборна кампања у току. Може да нам поквари нешто. Много је речит. Зато сам хтео да Вас замолим да га примите, па Ви одлучите. У реду. Хвала, господине градоначелниче!
И командир станице се озари у лицу.
- Водите га! – нареди оној двојици.
Кад плаво-бела тројка уђе у кабинет, градоначелник и не подиже главу, удубљен у неке списе. Уздахну, и онда подиже одсутан поглед ка придошлима.
- Шта ви...? – заусти, а очи му се раширише и поглед зацакли од радости.
- Па ово није могуће! Људи моји, је л' то ја сањам? Цимеру, брате, ти ли си? – скочи градоначелник и рашири руке. Изљубише се.
- Момци, слободни сте! – отпусти први човек града двојицу из пратње Белог монаха.
- Седи брате. Како сам срећан што те видим! Где си човече, двадесет година се нисмо срели?
- Можда и коју више - допуни га монах.
- Чиме се сада бавиш?
- Ходам и проповедам – одговори монах.
- Одувек си био фанатик. Шта ћеш да попијеш?
- Чашу воде.
- Виски, кафу, сок...?
- Рекао сам већ.
За тили час секретарица послужи необичног госта.
- Био си најбогатији човек у свом граду, чуо сам? – упита градоначелник свог друга са факултета.
– Да. Али давно сам све то оставио млађима. Лети идем по земљи и беседим, а зими пишем књиге – скромним гласом одговори монах.
- И која ти је вајда од тога?
- Не вајдим више за земаљско, већ за небеско. А шта ти радиш, брате Владимире?
- Шта радим? Владам. Већ други мандат владам овом општином. А имам шансе и на овим изборима. Па ћу онда у пензију.
- Свиђа ми се што си употребио реч владам – рече монах.
-Зашто?
- Зато што је она најисправнија. Кад би сви били тога свесни.
„Не о власти, ни о владавини, већ о владању. Владање није исто што и понашање, већ много више од тога. То није ни куртоазија, ни лепо васпитање, ни бонтон...
Владање је твој однос према себи самом. А ко се како влада према себи, тако ће и према ближњим, према оцу, и учитељу, и Богу.
Ко овлада собом, овладаће великим царством.
И боља му владавина неће требати.
Ту нема лутања. Владај се као што се владаше Син Човечији док ходаше по земи.
С таквим владањем, овладаћеш и царством небеским. И бићеш мио и самом Владики Вишњему.“
- Увек си нас надмудривао, Бели. Хвала ти за ову беседу. А знаш ли ко ће још да ти се обрадује? Не можеш да погодиш? – чиљкао га градоначелник.
- Можда мислиш на Правдољуба, нашег трећег собног друга?
- Браво, видовњаче! Он је овде председник суда. Зову га још и „Судомил“. Кад тај пресуди, све је чисто као „судомилом“ опрано. Најзад добијамо правну државу. Сад ћу да те најавим. Хоћеш ли да одеш до њега?
- Наравно. Само да ти још ово речем. Грађани су осиромашили и много разочарани. Без посла су и без пара...
- Знам, Бели. Ал' таква је ситуација и у целој земљи, слегао је раменима градоначелник.
На вратима замоли Белог монаха да, ипак, оде у другу општину и да тамо држи беседе. Овде су га већ узели на зуб. Избори су у току, па да не одвраћа пажњу бирачима.
У палати правде Бели монах угледа једног сиромашка како се покуњио на клупи пред судницом.
- Шта чекаш, добротољубљени брате мој? – запита човека у опанцима и гуњу.
- Морам да сведочим. Побиле се комшије око дрвета на међи. Ја окопавао кукуруз и гледао шта раде. Сад морам да посведочим. Први пут сам у суду – снуждено му одговори сељак.
„Ти си позван да сведочиш Славу Божију, а не свему и свачему.
Све док не постанеш Први Сведок, сведочићеш на све стране и нећеш посведочити ни за грам.
Ти си живо сведочанство Бога Живога, и не можеш сведуцкати како ти се хоће или како се коме прохте.
Сведок је Сила Божија која види, чује и говори и сведочинство твоје мора да буде – све до очинства. До Онога од кога си, то јест, од Онога до кога си.
Као и свака сведоџба што мора да се чува, да се не затре, тако се и ти свечувај и дочувај до Великога Суда. И да се не плашиш Судије, већ да му радосно и раширених руку полетиш у сусрет, као дете оцу, и посведочиш се сав у истини. Од главе до пете.
Тада Онај од кога све поста што наста, и коме за то не треба сведок, узећете за Првог Сведока. А то је крунски доказ Његовог Истинољубља и Човекољубља. Ти тада постајеш Крунски Сведок. И сведочење твоје је тиме испуњено и награђено.“
Сељак га је гледао зачуђено, али с поштовањем -
- Да ниси ти неки божјак, брате? Говориш као анђео Божији. Помало и личиш на њега у тој одори? - запита га сељак. И прекрсти се.
„Прекрсти се, крстолики брате мој, увек кад можеш, у послу или на одмору, у добру или злу. И чистом и блатњавом руком. И умивеном и огарављеном шаком. И не бој се што тако чиниш, јер крст којим се осењујеш сажиже сву нечистоту и нечистоћу, препира сваку мрљу на оделу и на савести, добротољубљени брате мој.
После Њега на Крсту, Животу је враћена чедност и невиност, благодат почетне росе и здравље вечито. Сви наши греси на Крсту Његовом спрати су и сви крштени Његовим Крстом поново су чисте душе, као деца Божија.
Прекрсти се, крстолики брате мој, јер је и Њега Крстоноснога крстио Крститељ. Крстећи себе, крстиш и ближње своје. Крстом својим у микрокосмосу унакрстио си и макрокосмос Његовим крстним знаком.
Мој Крстићу, из крстатога рода, крсну славу закршћуј и сада и у векове векова, и крстом се брани и храни. Само никад не седи скрштених руку и прекрштених ногу. Ти знаци греховити су, јер на греху лењости твоје стоје.
Од крста твога и некрст зазире, нечастиви бежи безглаво, али нема куда, јер Крст Његов космос је прекрстио Славом Божијом. Подигни свој часни крст Крстићу, и носи га у слободи, како и доликује крштеноме.“
Сведок устаде са клупе, скину капу и хтеде да пољуби руку Белом монаху. Овај то не дозволи. Само му чврсто стеже храпаву десницу.
И председник суда силно се обрадова свом старом другу. И предложи му да негде заједно ручају, што овај одби. Остадоше дуго у пријатељском разговору.
А на поласку, Бели монах му рече и ово:
„А суци земаљски суде као Усуди. Обрасли у коров параграфа и заклоњени, не виде ни коме суде, ни зашто му суде. Пресуда је увек била – пре суда. И није важно време када се доноси.
А судије су уз јачега. Држале су вазда јачу страну. Јачицу. Сили није довољно што је јача, већ хоће да је и сила правде оправда. Па кад се тако суд и сила удруже, пресуда им је – безакоње. То им је и плата и част.
Вас дан тако врачкају као суђенице и суђаје и живе душе пеку у гаравим лонцима својим. И никад да испеку како треба и како мора. Већ увек препеку или недопеку. Напеку само. Причврље, осмуде... Тако суде.
Истина је да их се истина никада није ни тицала. Ни дотицала. За њих су чињенице – светице. Њихова правда не лети, већ пузи по земљи пуној гмизаваца – чињеница. Правда им нема крила, већ гмиже по трави и корову доказа.
Правда им је водоравна, па им у пресудама све равно. Кад је изричу говоре у име народа, а не у име Бога, као што чини сваки хришћанин. У име Оца и Сина и Светога Духа.
Није им пало напамет да подигну главу ка небу и помисле нису ли ту можда у Његово име. И кад се усудих да о судијама просудим коју, нисам ли се већ у једног од њих преметнуо? Нисам ли себе осудио судом о њима? О суду њиховом просудиће се на Задњем Суду. И ја о томе не морам сад да просуђујем. Све пресуде – осуде су њихове.“
Кад је изашао из палате правде, Бели монах ми приђе. Гледао ме радосним очима и упитним погледом. Дуго.
- У реду. Идем са тобом – рекох из срца.
- Знао сам да ћеш такву одлуку донети. И знао сам да си ме чекао испред Полиције, Општине и Суда – рече ми Бели монах и пође пред мене.
- Зашто си баш мене изабрао за ученика? – изустих.
- Не, него за Сапутника, - одговори ми мој духовник.
- Али ја те на тргу нисам баш пажљиво слушао?
„Не мари. Ти си то ионако већ све знао.
Духовни и мудри људи вазда изгледају одсутни и расејани, као да нису присутни овде и сада, поред нас. Но, то је само привид и погрешка неупућених. Духован човек који држи вишу пажњу у свом уму и срцу, који настоји да је својом молитвом и делом љубави што ближе Господу Исусу Христу, он није одсутан, већ дубоко присутан, није расејан, већ дубоко посејан у Христу.
Он не жели да буде површно овде и сада, већ у Бесконачном и на век векова, као што је и Господ његов који га тако поучи. Он је дубоко у висинама Неба, а већина живи као на плажи: бацака се у плићаку и на површини воде, а само ретко ко се запути на пучину, другој невидљиој обали. А то су они који никад не посумњаше.
Такви људи су дубоко присутни и дубоко посејани у Христу, а они страшљиви што виде само колико и очи њихове, сматрају их одсутним и расејаним.“
- Хоћу ли напредовати уз тебе, учитељу? – запитах.
- Сапутниче! – исправи ме опет.
- Добро, сапутниче?
„Хоћеш у једном смислу сигурно, мада ни ја не знам тачно шта је напред, а шта назад, а други лакомислени већ знају и уче остале шта је напредно.
И свакодневно напредују: на путу, у служби... у свему. Они предњаче. Они су Напредњаци. Припадају Напредном покрету, Напредној партији, Напредној идеји, Напредном друштву...
Иду гордо и убеђени су да је њихово напредовање чак напредније од сваког напретка. И општи напредак се мери према њиховом напретку.
Циљ им је да се унапреде и да све узнапредује. И то унапред обећавају, а своја обећања истурају напред и говоре „напред – у нове напретке“.
Ако су довде стигли, добро су и оволико напредовали.
А нико се од њих не пита да ли се тако напредује и да ли сам ту да напредујем у своему сваког часа. Неће ли то све напредно остати једном иза мене, позади? Да ли са својим напретком могу у небо? Могу ли га понети са собом, да напредујем и на оном свету?
Ал' нико до сада ништа од земаљског наретка не понесе горе. Сем душе. Колико је она у свему томе напредовала?
А због њеног напретка се једино и рађамо, напредни мој.
Човеков живот не би смео да представља ход у напред, јер је тај смер супротан Богу. Ићи напред, значи окренути Богу леђа, удаљавати се од свог тео-центра, од Раја.
Бог је наша прапостојбина, наш Светлосни Дом, коме тежимо да се вратимо, за којим непрестано жудимо и вапимо као бескућници. У суштини, бескућништво је безбожништво раскућених душа које тумарају по свету у жалости за родним духовним језгром.
Они који говоре о напретку и прогресу, који тврде како „наука вуче напред“ и заповедају „идемо даље“, показују супротан смер. Они су та сила која бежи ка периферији круга.
Духовни просперитет човечанства никад не води напред, већ – назад, ка Свемогућем и Сведржитељу. Не одлазак, већ повратак човечанства је прави пут. Сеоба у Стари Крај, повратак у Дом Оца Светога је напредак и прогрес и просперитет.
Окренути лице Богу је напредак, и враћати се Њему је пут у вечност. Окренути леђа Богу и ићи „својим путем“ је пут у пропаст.“
- До данас нисам имапо план да кренем са било ким, овако без циља. Додуше, већ две године и живим без нарочитог животног плана – рекох му.
- Мој сапутник се окрену и застаде:
„Ако живиш без плана и радиш без нарочитог планирања, а други планери ти се смеју због тога, не планирај то да мењаш.
Кад радиш без свог плана, радиш по Божијем плану, а његов план је старији, а у планирању се не можеш равнати са Оним што је и тебе испланирао.
Његовом плану ни Паклени план Пакленога не може ништа. Тај план он може да обеси о свој реп.
Видиш како на твом језику све што је велико и од Бога почиње са планом: планетаријум, планете, планине...
Кад иде све по плану, иде по Божијој вољи. Само твој план може мало да поквари општи план. Он је као уплашена птица што узалуд налеће на прозор, а не може ни главом кроз зид.
Планираш ли штогод, спусти свој план пред Божије ноге и помоли се да буде, ипак, како је запланирано по Вишњем плану.
То је онда планско живљење.“
* *
- Морамо ли из Црнграда? – упитах Сапутника кад добрано одмакосмо од овог места.
- Морамо. Због избора.
- Али избори су у целој држави?
- Да. И то је дорбра прилика за нас – одговори ми.
Примицасмо се Плавограду. Сапутник је убрзавао корак. Једва сам га пратио. Ходао је бешумно. На моменте ми се чинило да патикама не додирује асфалт.
- Данас се у Плавограду одржава научни скуп на тему „Наш допринос европској мисли“ – рекох му.
- Тамо и журимо.
- Али нисмо позвани – подсетих га.
- Сви су позвани, али је мало одабраних – одговори Сапутник.
- То сам већ чуо.
- Боље рећи, чули смо – исправи ме.
- Ти се чак и не знојиш? – приметих, отирући зној са лица и врата.
- Нећеш ни ти ускоро. Кад ужариш душу, онда она сагорева све излучине тела – утеши ме.
Плавоградска свечана сала била је пуна. Сапутник и ја стадосмо иза задњег реда. Ноге су ме болеле, али ми је пријала свежина из клима уређаја.
- Господо, уважене колеге, жели ли још неко да узме реч? – позва председавајући научног скупа.
Зналци, научници и гости, ваљда већ заморени бројним излагањима, одахнуше и стадоше да се припремају за паузу.
Кад Бели монах стаде за говорницу, жагор преста и пажња се увећа.
- Кога имам част да представим? – љубазно се обрати председавајући непланираном учеснику.
- Ненадног госта, поштовани – још љубазније се представи Бели монах.
- Изволите.
Тајац у сали. Са монаховог лица зрачила је доброта. Смиреност. Преносила се и на присутне. И у тренутку највеће радозналости, монах благим гласом прозбори:
„То ли је знање у које се укопаваш, зналче знани?
Шта ће знању шарампови и ровови, знанствениче? Грудобрани? Палисади?
Против кога знање треба да ратује, ако је знање? Ни са ким, и ни за кога.
Знање није ратни ранац, ни опрема војникова, да је пртиш куд год макнеш. Знање није што и панцирка, да у ризик са њом идеш.
Шта је онда твоје знање, свезналице? Пуна шака празних сања. Хладна сенка паучине. Уста која ветар жваћу.
Море са дном од решета.
Ето, то је твоје Знање, обзнањено.
Зар са њим би у небеса и у вечност? Са лептиром једнодневним?
Све то што си измислио научниче, кратка му је употреба. Рок трајања твоме знању – пресудан је.
Док ти умреш, оно умре. Не користи ни секунду иза смрти. Смртније ти знање и од тебе смртног, свезнадаре.
Што се онда не окренеш Свезнајућем? Оном што је својим знањем однео победу над смрти. Што се није укопавао у ровове и блиндире.
Већ васкрснуо иза смрти, у светлости свога знања – непролазног.“
У дворани наста комешање и дошаптавање. Председавајући примети незадовољсто пристуних и обрати се беседнику:
- Узимам слободу да Вам, поштовани колега, скренема пажњу на чињеницу да овде седе најмудрије и најпаметније главе!
Бели монах га саслуша, па настави:
- Хвала, поштовани колега и уважени скупе. Али још и ово да речем.
„Мудри и паметни никада нису могли заједно. И не само због тога што је паметних моного више. Паметан мисли да су два више од једног, што је и логично, а мудар зна да се два добија поделом једног целог, и зато су два мање од једног. Паметан размишља о пролазности, а мудар о вечности. Паметан се прилагођава историјским, а мудар вечним приликама. За паметног се живот завршава смрћу, а мудар зна да њиме вечни живот тек почиње. Паметан жели да у својој памети оде далеко, а мудар да се врати к себи. Паметан би да се окити признањима и другим ројтама, а мудар би да остане на терену голе истине. Паметан расипа своје знање, јер не зна шта би да каже, а мудар ћути зато што зна да не зна. Зато не постоје паметни мудраци, нити мудри паметари. Мудар човек је човек почетка, а паметан – свршетка.
Мудрост је дар Духа Светога, а памет је плод телесног разума. Мудрога никада нећеш чути да паметује, а паметног увек – како „мудрује“. И зато је све више паметњаковића, паметника, паметара...
Памет да ти стане, ако ниси довољно мудар, па им поверујеш.
Све паметно хоће да је препаметно, па се множе паметњаковићи и паметлије. Горде се паметари, па све један другом уз памет и низ памет, паметују – памет да ти стане.
Памећу ратују и на памет се позивају, као што се јунак сабљом на сабљу правда. Толико су се распаметили у памети својој. И немају паметнија посла, до да памет на памет ударају. А да од тога, кажу, нема већег намета на вилајет.
Напамет знају све паметарије и наизуст их говоре, не би ли се некако узели у памет. Ал' никако да им падне напамет да је то непаметно. И да би било паметније да су мање паметни, но што хоће да јесу.
Од када је света и века, увек се знало да мање памети доноси више мудрости.
И да се паметан од мудрога вазда разликује – својом немудрошћу.
Мудрост је од Бога, а памет је од човека. Мудрост је за сва времена, а памет само за живота.
Мудар и паметан никада не иду заједно, а коамоли да нешто и творе. Мудар ће радије с лудим, но с паметним. Луд бар зна на чему је. А паметан мисли да је на великој памети.
Пре ће луд да се постиди и умудри, него кобајаги паметан. Па и то је нешто у односу на препаметног, добротољубљена браћо моја.
И не учите све мудрости напамет, јер ће вам се саме казати, кад затребају.“
У сали више није било негодовања, али председавајући није желео овакав исход, те се још једанпут обрати говорнику:
- Молим Вас, уважени, да се држите теме. Овде је било речи о разуму...
Бели монах само климну главом и смешком му даде до знања да га је разумео.
Па настави:
„Лако је разуму да разуме. И што разуме да казује.
Лако је и неразуму да неразуме. И што не разуме да казује, опет.
Испаде да је најлакше кад се казује. Зашто онда уопште нешто разумети или не разумети – кад ће ти се ионако све само казати.
Разум је увек у журби. При путу. Он граби све на шта наиђе. Он крчи испред себе. Где разум прође – ту трава не ниче.
Па кад већ тако жури, разум или бежи или нешто јури. Не крије се, јер оставља видљиве трагове.
А ко тако слободно оставља трагове, осећа се као свој на своме.
А свој своме на својему чини највећу својту. А то може само Бог Свети да разуме.
Људски разум може много, али себе не може ни мало да разуме.
Пре ћеш неразумног уразумити, него најразумнијем дати џевап.
Има, има, ал' ко разум што је – нигде више не има, доли под овом капом човековом. Кад га најмање имаш, највише се надуваш и надимаш, а кад ти се обилато да, скромнији си од најскромнијег.
Па што те више разум надима, чини ти се да га све више имаш, па не знаш шта ћеш са њиме. Пуни кошеви и амбари, каце и бурићи, па памет просипаш где станеш и где стигнеш.
Толико се наимаш разума, да се надујеш. Па поверујеш да то твоје умно надимање је истинско, оно право – Над Имање: Њиве разума широке ко небо, а браздама мудрости крај се не види.
Е, да је срећа да те тада толики твој разум послужи, па да се себнеш и присебнеш, да се стварно уразумиш и схватиш да ти је разум одавно мозак попио, ко сврака јаје, и да под твојом капом је само празна љуска.
Зар пре не увиде, надувани мој Надиманићу, да се ни Онај што те створи по свом лику и обличју, толико непогорди, ни када ти даде и то мало разума, да разумеш да је све под капом небеском Дело Његово Величанствено, а да се Он опет не узвиси, већ скромно куца на вра срца твојега, њубавњу да га испуни.
Али ни разум се не даје недостојнима.
Свако велико имање, претвори се у надимање, ал' не у Божије, Над Имање – Љубави и Духа Светога, већ у надустост и надувеност. У мешину. У избочену лешину.
Новозаветник никада неће порећи Разум, јер би тиме порекао Бога Логоса – Христа Живога. Али он зна да је Разум моћан само до одређене границе, од које надаље почиње – Чудо Божије. А Новозаветник управо сву своју веру и љубав темељи на Чуду Божијем, на Чуду Васкрсења.
И када филозофијом изнурен разум малакса и стропошта се на путу, тада га Верник подиже и напоји вером у Чудо, пружи му чашу, која неће никога мимоићи.“
Бели монах заврши беседу, три пута куцну штапом о под, благо се наклони и достојанствено пође ка излазу. Испратише га ћутањем.
Ни ми не прозборисмо, иако превалисмо већ два – три километра. Сунце је квесило над планином, а моја издужена сенка грабила је напред. Тек сада приметих да мој Сапутник нема сенку. Прођоже ме жмарци. Кад утрнулост преста, да разбијем страх, приметих:
- Изненадио си их. Осећали су се затеченим?
Сапутник ништа не рече на моју примедбу. Обузе ме нови талас стрепње.
- Где ћемо заноћити Сапутниче?
- У оном старачком дому. Знаш и сам.
У селу пред нама заиста беше дома за остарела лица.
* * *
На вратима куће осамљених дочека нас брижна сестра.
- Изволите, господо – рече.
- Дошао сам да обиђем рођака – рече мој Сапутник.
- Ког рођака?
- Лазара.
- Нисам Вас до сада видела овде?
- Био сам на путу – уверљиво ће овај.
Неговатељица га добро одмери, а његово продуховљено лице јој ули поверење.
- Уђите. Они су сада у трпезарији. Вечерају – рече док нас је водила дугачким ходником.
- Стотинак људи седело је и кусало. Чуо се само звекет кашика и порцелана. Осећала се побожност вечере, слична славској.
„Усамљена и самотна браћо моја и сестре самоћнице, што у самоћи својој самујете и тужите без игде икога, подигните главе своје да вам речем.
Нисте сами! Никада то нисте ни били, никада нћете ни бити. Ако верујете да сте сами, онда сте неверници. Ако не верујете у то – онда верујете.
Како може Божији створ да буде сам, и остављен, и заборављен од Створитеља свог. Бог своје дело не баца у зажећак, ако оно само тамо не зађе, по својој вољи и нахођењу.
Размислите. Нисте ли сами изабрали усамљеност и осаму, само да можете некога да окривите за то и за оно што вам се догађа. А не догађа се ништа.
Угледајте се на монахе. Самоћа је за њих – свечани избор. Слављење мира. Тиховања њихова, уз молчање срдачноумно, највиши је језик спознаје. А Бог разуме језик ћутања исто тако добро као и све вавилонске језике.
Самујте и даље, али знајте да самујете са Родитељем Вишњим, који самоћи вашој даје божанску част.“
- Хвала синко, на лепим речима. И утешним. Али ми смо само одбачени људи. И ништа више – проговори Лазар.
„Знам, добротољубљени мој брате Лазаре. Али није баш све тако како изгледа. Ако ти се понекад и учини да си сам негде на крају, на периферији, на маргини збивања, не веруј привиду. Знај да тамо где си ти, тамо је центар света, језгро космоса, тачка са којом се све друге прожимају.
Ти си јединствено и непоновљиво биће. Господ више није ни једно слично створио у Космосу, па макар да си и близанац.
Други могу само да наличе на тебе, да подсећају, на овај или онај начин, али никада не могу бити – ти. Ти си јединствена духовна творевина, непоновљива биолошка станица, грандиозна психолошка инсталација...
У сваком моменту, сваког тренутка, твој код је препознатљив, као и твоја реч и дело. Ни једне секунде ти ниси запостављен, и остављен, негде на крају, скрајнут. Ти живиш своју периферију и маргиналност у самом центру Космоса: у срцу Божијем, добротољубљени брате мој.
Добротољубљени моји, ви сте сви кротки људи. Безазлени.
А кроткост је умиљато дете и људима и Богу. На кроткога ни несрећа не насрће тако лако. А кротки народи се сачуваше и дочуваше за ове дане. Крути и љути – пострадаше, и развејаше се, и затре им се траг и име.
На плећа кротких Бог положи време и Земљу и не побоја се да је неће сачувати до задњег дана историје. Како умиљато јагње две мајке сиса, тако и кротак човек пије доброту и земаљску и небеску.
Кротко није за кратко створено и од мајке рођено. Кроткост је за вечност зготовљена.
Кроткост је мрамор љубави и доброте и красоте свакојаке.
Давши кроткост, Бог даде тапију на земљу, и воду, и звери, и људе. Јер и камен полази за добрим човеком, а камоли неће стадо Божије.
Кротак човек – мир довек. А други нека чине како хоће. Њима је Јагње Божије већ опростило грехе са Крста Часнога, јер не знаху шта чине.
Кроткост и Вечност су близанци, и ако видиш једнога, видео си и другог брата човекољубивог. Ко се кроткоме замерио, на кратко је ликовао и сам је себи казну већ овде одмерио.“
Кад Бели монах оконча обраћање тужном старачком јату, неговатељица што нас прими понуди нам вечеру.
По обедовању, приђе нам једна добродетељица калуђерица, коју не опазих до сада, наклони нам се спојених дланова и рече да пођемо за њом. Отвори врата на празној соби и благосиља нам добру ноћ. Ту коначисмо.
Сутрадан поранисмо. Кад се од дома осамљених удаљисмо на путу ка Црвенграду, Сапутник ме узе под руку. Осетих прилив топлоте, смирење и благе вибрације у целом телу. Рекох му то.
- Слично балженство, само много интензивније, доживео си када си својим астралним телом био у близини оне самозрачеће светлости, је ли тако?
Погледах га зачуђен.
- Откуд то знаш?
- Па био сам са тобом, Сапутниче мој – и нагласи реч „Сапутниче“.
- Тада си осетио пулс земље, ритам Космоса. Био си блажен. Први пут си доживео сусрет са Свебићем. Није ти се враћало на Земљу, у тело. Све док се сребрно уже није натегло до откидања. Кад те заболело у потиљку, сетио си се својих обавеза. Деца су ти још увек била малолетна. Због њих си пристао да сиђеш. Много си се уплашио оног екстрасенса. Је л' тако, добротољубљени брате мој?
Знам и то када си доживео сусрет јинг и јанг енергије. Кад ти се догодио прасак кундалинија на средини кичменог стуба. То је непоновљиви чулни феномен. Тада си и проширио своју свест да би могао даље да напредујеш. Постао си виши човек.
Знам да ти се казало и колико ћеш још поживети овде на земљи. Знам сва твоја мистична искуства...
- Откуда то све знаш?
- Како откуда, па Сапутници смо, ваљда.
- Ко си ти?
- То ћеш ми ти рећи прекосутра. Моје знање је и твоје. Само се ти спорије будиш и преисећаш.
И немој да те плаши што немам сенку – утеши ме Сапутник и пређе на другу страну пута у сусрет пешаку који споро ходаше, згрбљен и забринут. И да је врећу носио на рамену, брже би корачао.
Сапутник га поздрави, одби понуђену цигарету, па тихим гласом започе:
„Терет си јер си тело, од теретне материје саздано и тако теретом сопственим оптерећено. Таквом терету и рођена глава јесте терет на терет, који се капом дотерећује.
Па ти се чини да ћеш се растеретити, ако скинеш главу, или са капом, или без ње. Себи или другоме. Па ти се причињава да ће боље бити ако се посавијеш и земљи ближе дођеш, па се згрбиш и зђутурумиш и сам једнога часа на терет станеш да личиш.
А онда и кусо и репато почне да те терети за све и свашта, и за којешта. И како ко прође поред тебе, превали ти свој терет, слакша себи макар за реч, свали са своје грбаче грбу и тутне је теби на леђа, сада већ до земље савијеном. Тек се онда јаду досетиш, да само права кичма може терет носити и да ниси смео да се приклањаш. И што је терет већи, кичма правије стоји и делује безбрижно као да је растерећена сваког терета.
А тако и јесте, само ако си у духу лак. Јер видим да си заборавио, добротољубљени брате мој, да дух носи материју, да невидљиво држи видљиво, да прозрачно просветљује мрачно... Да Бог уместо тебе све држи у свом срцу и љубављу га обделава. И зато ништа не може да буде тешко ако је од Бога, ако је теби на радост. Погледај јагње кад први пут устаје на ноге. Слутиш ли његову радост под теретом телашца свога. Кад први пут поскочи целим телом ка небу. Ка Творцу своме.
Постидиш ли се онда пред Јагњетом, што си се уплашио терета свога? У страху си заборавио да Бог не даје већи терет ногама твојим од онога за који су кадре. И тад си добио тачну меру у грам, према невољи или заслузи. И да то мораш изнети на своју Голготу. И да вапај твој те ружи пред Богом, јер он ти пружа најлакшу могућу меру под којом ћеш моћи поскакивати на Његовом Путу Истине и Живота. Као Јагње Божије.“
Путник га пажљиво саслуша, па кад Бели монах заврши причу, повуче задњи дим, баци опушак у шанац и без речи настави да се вуче друмом.
И мене су ноге болеле. Већ други дан пешачим ненавикнут. Зато предложих Сапутнику да макар стопирамо које возило, ако већ неће да путујемо аутобусом.
Мој сапутник ме укори погледом и изговори следеће мисли:
„Ноге су ту да се грле са земљом, да сваког тренутка љубе Божије дело. Слободније су од стабла и могу да премештају тело своје, па где му је најлепше ту му је и завичај.
Ноге су најбоље превозно средство на земљи. Све благовести за човека донеле су ноге. И апостоли су јеванђеља своја пешачећи разносили по шару земаљском. И све што је било на ногама, на њима је и остало.
Ноге су сачувале главу – горе.
Ко није изгубио главу, имао је значи мудре ноге.
Земља стоји ногама подупрта и не може да пропадне док се ноге крећу по њој. А оне иду увек тамо где је најпрече за њену равнотежу.
А тешко земљи где прође чизма, точак и „гусеница“. Ту ни трава не ниче.
И Бог је ходио по земљи и води ногама својим – и посветио земљу по којој се ти клатиш уморан.
Новозаветник зна да је његов основни задатак на овој земљи, попришту греха, да тражи љубав мудрости, док коначно не нађе – мудрост љубави. Док тај један корак не искорачи, учиниће милионе других несигурних шепртљавих, брзих, лукавих, спорих или болних... Али кад искорачи у вечност, кад прохода, сви претходни му се урачунавају у овај Један Велики Корак, због ког је целог живота учио да хода. Ко је љубављу умудрен, сваког ће мудраца и филозофа надмудрити.“
На улазу у Смеђе село, угледасмо ратара како псује и туче говеда, а прутом докачи дваред и жену, што је на повоцу водила говеду пред шпартачем.
Први пут видех бес у очима мог Сапутника. У трен ока нађе се пред тежаком.
- Зашто то чиниш брате? Батина је плитка наука. Тучеш оне који те верно служе. И не могу да ти узврате...
Бежи, Белоњо! Шта те се тиче? Немој и тебе да омаждрљим – сикће земљоделац и заиста подиже прут, аи не удари монаха.
А овај, смиривши се, узе опет благост и очински га саветоваше:
„Плитка је плиткост твоја, да плиткија не може бити. Ако је, не дај Боже, и веће буде, бојим се удавићеш се у плићини плићага свога. Али нећеш у томе бити ни први ни последњи – плићко. Плићија је товја домаја, и плитковина у којој знаш сваки плитак и плитачић, јер си их од детињства босим ногама гацао и прелазио и бродио, и по води млакој цео век се наодио.
Пио си из плитине и плићака мутних, и с мутиводама си мутио живу воду са извора и презирао оне што се отиснуше на пучину и заронише у дубину, где се ни плитко дисати не сме, акамоли плитко умовати.
Сада кад си се удавио у пљувачки својој, а онај из дубине изронио са бисерима и кораљима и свакојаким благом дубокоумним, а онога на пучини више никада не можеш сустићи, сузе су сад храбрије од тебе и мудрије. Ал' капају узалуд, плитковерни мој Плитковићу, јер плиткога срца и савести, јачом сузом би сам себе загрцнуо и заштркнуо и зевкао као рибица на сувом.
Бог ће пре стати у твојој сузи, него у твом вероплићаку, где са пуноглавцима и смутљивцима чекаш свој – најплићи час, када ће се лешина твоја појавити на спруду.
А доста си, вала, у плитком веку плитковао и плитке сплетке сплетковао.
Ред је да срце твоје осети неизмерну дубоку Милост Његову и да се увериш да си узалуд страховао од пливања по бескрају Доброте Његове и гњурања у висине и дубине Његове Премудре. Научи бар сада да Бог плива, а пливач замахује. И да ништа не може да се удави, већ што дубље рониш, даље видиш. А даље види само онај ко неизмерно жели Бога гледати изблиза.“
Земљоделац га пажљиво слушао. Гледао је у земљу и лупкао прутом по њој.
Онда нареди жени да испрегне и да постави ручак под храстом.
Позва и нас. На чистом шареном столњаку простртом по трави, чекала нас погача, сир, суво месо и црни лук.
Овако сам често у младости ручао. На њиви у хладу. Уморан од мотике, а одморне душе. Срећан уз родитеље, који су се радовали сваком мом окопаном реду.
Јео сам сласно, лежећи на леви бок. Као и двоје тежака. Само је мој Сапутник седео прекрштених ногу. Ћутали смо. И мљацкали. Као што се одувек чини. Јер и храна тражи да се озвучи. И уво хоће да учествује у тој радости. Онда се куцнусмо чашама црног вина. Па настависмо јести.
Одједном приметих да мој Сапутник не жваће залогаје. Стави их само у уста, сачека који тренутак и прогута. Храна му се топи у устима. Нека енергија стопи и хлеб и сир и месо.
Забезекнуто сам бленуо у њега. Уста ми осташе полуотворена. Он ме погледа и кроз смешак рече:
- Жваћи. Испашће ти залогај.
Синоћ то нисам приметио у оној трпезарији. Ваљда што смо кусали кашиком.
Оно двоје ме погледаше. Сапутник искористи тај тренутак, те поче опет да беседи:
„Нежно побеђује грубо, и то је још један закон чуда Божијег. Нежно је брус грубости, као што и тија вода на крају брег сруши. Ни грубом није лако да буде груб, ал' заробљен је у том кавезу и мисли да се грубост само грубошћу избија, и да се сваки зид мора обавезно срушити, а свака душа покорити.
А циљ грубости није да сви буду груби, већ обрнуто: да све око ње буде меко и нежно и доброг владања. И ту је слаба тачка грубости. Ал' нежност то још не користи како би требало, према Богопримеру.
И као што је невидљиво уочљивије од видљивог, тако и нежност мора да се постави према грубости.
Да свет мекша у срцу и срце у Богу, док се све не сараствори са мекотом Божијом.“
Домаћин нанова показа своје нестрпљење. Поче да гњечи корицу хлеба. Било му је помало непријатно што га бели странац опет саветује.
Видевши га таквог, Сапутник му се наново обрати молећивим тоном:
„Стрпи се брате мој нестрпљиви, да ти речем коју и о трпњи. Знам да ћеш то трпко примити, ал' знај да си нестрпљив само зато што не умеш да трпиш. И када то чиниш – хвалиш се тиме и очекујеш признање од људи – и од звезда. Мало си отрпео – и одмах би у хероје, у славу. И у народну песму.
Не ваља ни друга крајност – да трпиш и да ћутиш, мада је много боља и кроткија. И Богу милија.
Зато трпи – и певај.
Величај Господа што те изабра између толиких, да баш ти прославиш Милост Његову, кроз муке и патње, што си баш ти на путу ка Голготи, а не неко други, бољи и већи од тебе, како си умишљао.
Бог дарује и када кажњава. А дарује најдаровитије за патњу и муку, за трпњу и тлапњу. Јер од њих и очекује да пројаве свој дар и Славу Његову.
Па сад се секни. Све диже славу своме Творцу, а само ти трпиш и кукаш.
Зато, певај и трпи свој дар радосно!
Задивићеш слабије и обрадовати сабраћу. А од Господа Васкрслог неће ти изостати награда.“
Растасмо се као пријатељи. Кренусмо ка Црвенграду. Чусмо иза себе како малопређашњи грубијан и псовач мекшим гласом подвикује на марву.
(Одломак из романа „Љубав белог монаха“, издавач УКС Подружница Поморавског округа, Београд-Јагодина, 2012; Изабрани романи Мирослава Димитријевића, том 1,Изабрана дела Мирослава Димитријевића, издавач Удружење свесловенске учености Београд, 2015)
„Ч У В А Р И Т А Ј Н О Г Б Л А Г А“
НАГРАДА “ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ”
ЗА НАЈБОЉИ РОМАН 2011. ГОДИНЕ
Пета глава
Жељан разговора, чича је могао овако да се присећа целе ноћи. Искапио је и други полић ракије. Млаки дувар уз огњиште грејао ми је леђа и више нисам могао да се отмем сну. Предложих му да мало одспавамо јер је поноћ већ прошла. Из шуме су се чуле сове урулејке, ушаре и кукувије, а из тора би понекад одјекнула клепетуша. Шишмиши су кричали око колибе. Атмосфера је била идеална за снимање филма страве и ужаса.
-Добро збориш, синко. Време је да се почине. Ја се распричао као сеоска торокуша. Мило ми је што сам опет постао видљив човек. После девет дугих година, Бог те благословио па дође да ми скинеш одору невидимку. Хвала ти до неба. Ајде опружи се на овом кревету - понуди ми чича и стаде да га распрема.
-Хвала ти Миловане, ја ћу овако, уза зид. Таман сам добро угрејао леђа и наместио се - захвалих му, а поштено речено, било ми је непријатно да легнем у тај брлог што је заударао на свежу вуну. Не знам да ли је Милован некада опрао ове черге и губерице. Он се свали, а ја убрзо заспах.
Пробуди ме мирис печеног меса. Осетих да сам се добро наспавао “из једног комада” како волим да кажем за спавање без буђења. Леђа су ми додуше утрнула, ал после неколико склекова и гибњева, опет сам био бодар и чио. Чича је већ поставио доручак. Исти оброк као и јуче, само допуњен комадом печене јагњетине на жару. То још нисам пробао. Јео сам са уживањем. Планински ваздух и ракија пробудили су ми апетит.
-А сада научниче, крећемо - нареди ми мој водич. Упртих се поново и изађосмо пред колибу. Деда оде да отвори тор, а рунаста река покуља напоље. Псима баци кости и корице хлеба. Небо се на истоку беласало. Источни зид света ускоро се белео као свеже окречен. То ме подсети на мајку. Први знак да се ближи крсна слава Свети Јован беху свеже окречени зидови старе чакмаре. У исти мах осетих и радост и сету.
-Ево је!
-Ко?
-Шубара, моја шубара! Слетела је коначно!
-Одкуд?
-Однекуд. Не знам ни сам. Из шуме, из ваздуха. Бог ће га знати одакле.
Јуче ми причао о невидљивом телу, сад о капи невидимки? Онда је имао искуство блиске смрти, на души једно убиство и смртне пресуде као члан преког суда... Милован као да опет није при чистој свести. Шта ли овај маторац умишља? Можда га лудило хвата повремено. С јутра и с вечери. Ипак, пратим га узбрдо. Чујем како мрмља да то није добар знак по њега, као ближи му се крај живота и зато га Бог опомиње оваквим знацима.
Стрепим да се то стварно не догоди баш сада. Шта бих радио да ми којим случајем деда сада умре као водич. Зашто сам уопште пристао да ме овај старкеља води на врх планине. Како то нисам предвидео? Зашто о томе нисам прво добро размислио, па онда пристао? Ипак, деда је ишао врло чило испред мене, с обзиром на број година које носи. Понекад ме је чак и бодрио да издржим. То ми развеја лошу сумњу.
Уживао сам у пролећном јутру на планини. Плетенице од сенки грана привукоше ми пажњу. Из тих укрштених знакова почех да тражим слова, речи, поруке... Као у оним плетеницама из ђачких листова.
За то сам се био још у младости извештио. По тим знацима сам најпре чобанима кобајаги прорицао дан, а онда и девојкама у градским парковима, само да им будем интересантан. Временом сам и сам почео у то помало да верујем.
Сада нисам уочио никакав лош знак. Велика шумска књига крије и велике тајне, само их треба знати протумачити. Забављах се тако уз пут, док не изађосмо на једну распутину.
Зачу се топот копита и ускоро једно магаре натоварено сувим гранама протутња поред нас. Мало затим угледасмо и човека шездесетих година како каска за њим, задихан.
-Добро јутро стари! Честитам ти! - рекох му кад стиже до нас.
-Добро јутро, а на чему ми то честиташ?
-На спортском животу, на тој виталности...
-Ма пусти то. Није ово спортски, већ псећи живот. Видиш да јурим оног магарца, и никако да га стигнем.
-Није ваљда подивљао?
-Горе од тога ме задесило...
-Шта то, богати?
Маторац мало поћута, као да се премишља, па започе исповест:
-Ја сам човек сиромашак. Магаре ми сав домазлук. Без њега не бих могао кућу да одржим. Више га волим од сина јединца, који ми се и не јавља из белога света већ неколико година.
Елем, натоварим јуче дрва на оног магарца. Сенке дрвећа се већ издужиле охохо, што значи да се мрак приближио на три корака. Шибнем Мићка, тако га зовем, ал он ни макац. Опаучим га јаче, ал он ни да крецне. Удри-моли, удри-моли... Јок. Помешаше се близина и даљ, паде мрак, а ја још нисам ни кренуо из шуме. Досетим се јаду. Извадим папричицу, љуту станумерку, изврнем је наопачке, па магарцу метнем под реп. И добро натрљам.
Леле мајко, кад рипи џеримник у вис, па јурну у мрклину. Ја за њим. Ал не могу да га стигнем, па да имам крила. Нема ми друге него да станумерком и себи натрљам гузицу. Смакнем чакшире, па добро заљутим гужњак. Кад сукну нека ватра, чини ми се изгоре ми утроба. Полетех без крила.
-И целе ноћи га овако јуриш?- питам у неверици.
-Целе.
Мени се заврте, а на глави ми се подиже свака длакица. Обузе ме језа.
-Па како да ти помогнем? - чујем себе како муцам.
-Да ми помогнеш? Па ухвати онда оног магарца. Млађи си и бржи си од мене - одговара чилац и мерка ме жућкастим и лукавим очима.
Кад осети моју озбиљну намеру да потрчим за магарцем, мој водич Милован ме крвнички стеже за руку. Погледа ме као оштрицом жилета. Оном чилагеру не промаче тај Милованов гест, окрену се и без речи откаса за магарцем.
-Миловане, зашто ми ниси дао да помогнем овом јадном човеку?
-Хтео је да те омађија, брљивко. И то на простачки штос. Да јуриш за његовим магарцем. Да будеш магарећи реп. Он се овако представља свима који крену ка келтском граду. Он је злодух, а не човек. Он је здухач. Хтео је да те обрлати, да никад не стигнеш до свог циља. Тако он процењује намеру и карактер путника намерника - изручи Милован свој јед на мене и крену левом стазом.
-Чини ми се да ти мало више фантазираш, Миловане. Посумњао сам у то чим смо се упознали, искрено да ти признам - не остадох му дужан.
-А ти си наивнији него што треба. Свет није само оно што видиш и опипаш. Свет је и оно невидљиво и неопипљиво, оно тајно и сакривено. Уверићеш се ускоро у моје речи. Детињастији си него што изгледаш.
-Могли смо и оним путем куда одоше магарац и чилагер – дадох му до знања да познајем овај предео, иако сам овамо долазио још као ученик основне школе, једном да гасим пожар, а други пут као млади горан, да са осталим ђацима садим јелкице и бориће. Онда нас је наставник извео и на Велики Ветрен да са њега видимо панораму Поморавља, Темнића и Левча.
-Могли смо, ал сада корачамо келтским путем, научниче - узврати ми Милован, а у гласу му осетих благи подсмех, вероватно на рачун моје стручности.
Овим путем људи одавно не иду. Сматрају га нечистим и уклетим, као и сам врх Јухора, где је некада био келтски град.
После стотинак метара, пробијајући се у полусавијеном положају испод густо надвијених грана, стигосмо до места на коме се заиста видела камена подлога на путу. Питах деду да ли је то он ископао.
-Да, још пре неколико година.
-Како си баш знао где да копаш?
-Казало ми се.
-Како?
-У сну.
-Па што ниси наставио?
-Нисам смео. Само дотле ми је речено да урадим.
Укључих камеру и почех да снимам. Најпре околиш, па келтску стазу, онда и полигонске плоче. Биле су уредно поређане. Видело се да их је слагала људска рука. Пут је био откривен у дужини од пет метара. Камен је сивкасто-зеленкаст камишаст са ове планине. Чак доста добро обрађен. Има га у свим каменоломима дуж источне јухорске подгорине.
-Зашто си сигуран да су ово градили баш Келти? -искушавам Милована, кад заврших снимање и скицирање локалитета.
-Сигуран сам јер ми се рекло.
-Добро, ал то ти није никакав доказ.
-Мени је довољан. Ти тражи бољи. Зато си ваљда овде.
-Хоћеш ли Миловане да ми покажеш та два места где је ерозија открила људске костуре?
Старац ме, без речи, одведе и тамо. Снимих и тај призор. Затим кренусмо до пећине испод Девојачке стене. Видели су се релативно свежи трагови, али је место вешто маскирано.
-Ко је ово урадио?
-Они археолози. Ја сам га само мало боље заклонио од радозналих очију. Посебно од трагача за благом. Намножили се од сваке врсте. Хтели би преко ноћи да се обогате, јадници.
А ово јесте вулканска планина. Не зове се случајно онај извор Бакарни кладенац. А онај поток - Платински. А где има бакра и платине, има и злата, зар не?
И овде обавих сва потребна снимања. Онда ме Милован поведе на сам врх Велики Ветрен (776). Пролећно сунце се беше добрано џилитнуло увис, али на самој цуци је још увек било прохладно. Ту ветар непрекидно дува. По предању овде је у средњем веку радила ветрењача. Водич ми описа руком зидове келтског града и показа место где је била главна капија.
-Кад је дан ведар, одавде се види и Краљево - рече ми Милован и седе на четвртасти бетонски стуб, ишаран именима и датумима, које оставише посетиоци.
-То сам прочитао и у Каницовој књизи. А то на чему седиш је главна тригонометријска тачка за овај крај Србије. Али пре две и по хиљаде година овде је била главна келтска осматрачница. Са ње су осматрали све капије Поморавља. Тај контролисани простор је износио преко двеста километара у пречнику. Нису они случајно баш овде саградили град...
-Не, они су га само дозидали. А град је овде постојао и неколико хиљада година пре нове ере.
Користили су га прво праисторијски Срби - Меди, а онда сви остали од аријевских Протосрба до Трибала - надопуни ме Милован, на моје искрено изненађење.
-Види ти њега! На основу чега то тврдиш, Миловане?
-Па чуо сам од неких историчара који су пре тебе долазили. Ја сам све екипе проматрао и учио од њих, а они мене нису могли да виде...
-Добро бре, Миловане, ако имаш душу, испричај ми већ једном о том феномену твоје невидљивости или ми више то не спомињи!
Шеста глава
Старац накриви шубару. Узе дурбин из Првог светског рата, упери га у правцу једног великог храстовог дрвета и поче да зури у њега. Голим оком сам видео да је храст врло стар, висок и разгранат. Делује импресивно. Као шумска патријаршија. А онда Милован, још са дурбином пред очима, поче да приповеда:
-За све је крив човек звани Вечити младић. Живео је на овој планини. О њему су испредане приче и бајке. Носио је белу ланену кошуљу до испод колена. Народ га је поштовао и држао за свеца. Одлазио је код њега да лечи разне бољке, што успевају само на човеку и нигде више. И Вечити младић је свима помагао.
Виђао сам га у ливади подно државне шуме, где сам преко лета истеривао овце на испашу. Брвнара Вечитог младића била је у Дубоком потоку, пола сата хода од моје појате. Младић је живео као пустиножитељ. Јео је шумске траве, корење, дивљи мед... Носио је благу нарав и детиње срце.
Непрекидно се молио.
Божјак, испосник у шуми данас је велика реткост. Готово да такав више не постоји у српским планинама. А верујем ни на Балкану. Али ни ту не би било ничег необичног да тог Вечитог младића нису упамтили и мој отац и деда и прадеда. И ја. Сви они одоше Богу на истину, а шумски човек је и даље изгледао као да има тридесет година. Кажу само на оном свету, у рају, сви људи имају по тридесет година.
И кад ми дођосмо на власт, решисмо да окончамо ту загонетку. Мене одредише да га приведем у месни народни одбор. Пошто сам га знао из детињства, није ми било тешко да извршим тај партијски задатак.
Сведем га из бучине пред општину, а народ се згрну као да си дунуо у рог. Вечити Младић погнуо рашчупану главу, кошуљу препасао ликом од врбове коре, а људи му прилазе љубе руке и целивају одежду. Стварно је изгледао као светац.
Циљ нам је био да раскринкамо ту фаму о њему и откријемо тајну вечне младости. Пришрафисмо га добро у канцеларији, измуштрасмо са унакрсним питањима, припретисмо батинама и он признаде да на Јухору постоји једно дрво које рађа једном у десет година, и то само један једини плод. Он тај плод убере, поједе га и не стари наредних десет година. До новог плода.
Нама лакну. Значи то је природна ствар. Изађосмо да то објаснимо оном народу што се скупио пред општином.
Аја! Народ неће ни да чује за такво објашњење. Али неће ни да се разиђе. Тек кад изведосмо Вечитог младића да и он лично потврди наше речи, почеше људи да се разилазе све вртећи главама. Не верују нам.
Ослободисмо пустињака да се врати у шуму, а ми се договорисмо да га уходимо и пратимо сваки његов корак. Можда ће баш ове године то дрво да донесе плод. Од првих трешања, па док не узре мушмуле, оскоруше и трњине, по две наше наоружане уходе мотрише на њега.
То је био строго поверљив задатак: открити дрво вечног живота на земљи. Еликсир младости. Замисли да се баш нама посрећило. Првима у свету. Па да накалемимо то дрво као Мичурин, да га размножимо, па да се наши најважнији руководиоци подмладе и остану да вечно живе. Да нам друг Тито остане председник на веке векова. Што није успело ни једном цару, ни фараону.
Да подмладимо и друге заслужне комунистичке прваке, који су нам потребни за наше реформе. Да створимо први комунистички рај на свету.
Замисли, прикашине, то чудо: народ мречка, одлази, смењују се генерације, а ми се окаменили. Живимо као богови и дрмамо светом.
Мотрисмо на њега, богами, пуних девет година и већ изгубисмо сваку наду, али и здравље по овој планинчини.
Једнога дана Вечити младић се запути право на нашу заседу. На срећу ил несрећу, ја сам те недеље дежурао.
Стаде самотњак и еремита пред земуницу и назва нам Бога.
-Водите ме вашем господару - вели инок. Порипасмо као попарени. Не верујемо својим очима и ушима.
На прагу смо новог доба, доба бесмртних људи. Од овог момента почиње сумрак богова.
Већ размишљам о срећи мојих претпостављених, о свом вртоглавом успеху, о насловима у “Борби”, „Комунисту“ и другим новинама које ме величају за оданост Титу и Партији. И право да ти кажем, радујем се до неба што ћу мојој фамилији да обезбедим вечни живот на земљи.
Кад стигосмо пред село, на Танчин камењар, Вечити младић седе на камен да се одмори.
Поседасмо и ми, запалисмо по цигару и мотримо на заробљеника. Одједном глава му само клону на груди. Испусти душу као птичица.
Држ вештачко дисање, држ масирање, умивање – јок. Нема вајде. Претресосмо га да нађемо плод вечног живота, можда га понео са собом, ал од њега ни трага. Намагарчи нас Вечити младић. Испадосмо цопине. Амзе. Моравски сомови.
Удбаши и партијски шефови, пристигли чак из Београда, не повероваше у нашу причу. Убише Бога у нама, само да признамо да смо га намерно убили, а воћку вечног живота украли, да се само нас двојица овајдимо.
Једва смо преживели батине и муке на робији. Ортак Дина је умро после неколико година, а ја се још вуцарам по бучини као олињали курјак, пун костобоље.
Још понекад сањам тај плод са дрвета вечности. Као пењем се ка њему, а он на врху вршка, и таман да га дохватим - пробудим се – заврши Милован причу и заћута.
Легенду о Вечитом младићу сам слушао још у детињству. Кад се на славама или свињским даћама сељаци поднапију, одмах ударе у политику и на крају обавезно развезу причу о њему.
Једни су тврдили да је Вечити младић уствари низ сличних младића који се смењују, тако да изгледа као један који је вечно млад.
Други су говорили да су уствари то ”они наши” – што је значило четници, и спремају се да изненаде комунисте, кад добију наређење од краља. Трећи су тврдили да су то све сами хајдуци, а четврти уносе забуну и неповерење говорећи како су то камуфлирани комунисти, који на тај начин контролишу народ, ко шта ради, куд се креће, ко краде државну шуму, ко иде да се моли у цркву, ко се и од чега лечи код Вечитог младића и тако то. Преко дана излазе космати по планини као пустиножитељи, а увече иду кући на легало. То им је државна служба.
Највећи број њих је веровао да су то, ипак, остаци јухорског четничког одреда са Добре воде. Прерушиле се брадоње у божјаке и калуђере и тако зафркнули партизанску власт. Неки су нас уверавали да Вечити младић увек другачије изгледа кад га видиш. Никад нема исти лик. Та јухорска мистерија ни до данас није чини ми се разрешена у народном предању.
Сада сам од Милована чуо најновију верзију, коју мој здрав разум није прихватао у целини. Од бившег окорелог комуњаре и удбашког доушника, такву наивну причицу нисам очекивао. Једино сам могао да је прихватим као мит, као још једну утопијску параболу о бесмртности српских народних јунака.
-А шта се то, Миловане, стварно догодило са твојом шубаром? – решим да скренем причу на други колосек.
-Полако, бре. Све ти нешто фали као јавном тужиоцу. Доћи ћу и до ње. Кад не изврших ни овај задатак, после робије у селу ми више није било места. Одавно сам био изашао на лош глас.
А у нашој сељаковини, боље ти је да изађеш мечки на рупу, него на лош глас. Он ти се прилепи и за чукун-чукун унуче.
А стварно сам био прекардашио сваку меру. Дизао сам се из мртвих, доживео премеждење у врбаку, робијао због убиства, љубависао скоро јавно са Виолетом...
Поумираше ми отац и мајка, син ми већ стасао у доброг домаћина, ћерку сам удао... Ал народ и власт ми се огадили. Власт и режим можеш и да промениш. Револуција. Пушка. Па дингерац! Дингерац! Побијеш неколико главних, а остали се разбеже. Тако смо и ми дошли на власт. Ал како да променим народ?! Зато решим да се мрднем из села.
Повучем се овде у планину. Оградим нову појату и торове, запатим овце и почнем да сточарим. Син и снаја су дуго година долазили на појату да узимају сир и млеко. Продавали на баракинској пијаци. Стекли углед и сталне муштерије. А сир сам правио првокласно.
И тако смо економисали све док ми се син не запосли у Београду. Преведе тамо жену и дете. Од жалости за њима моја супруга црче. Кућа запусте. После тога више нисам имао разлога ни привремено да силазим у село. Остало знаш. Видео си како живим.
Питаш за шубару. Шубара ти је, мој брајко, најбоља капа на свету. Кад устанем и умијем се, шубаром обришем руке и лице. Припалим ватру, а шубаром машем да се разгори.
Онда одем да помузем овце. За чобанина нема слађег доручка од пресног млека помуженог у шубару. Кад изјавим овце, бацам шубару и плашим гуље да не оду предалеко.
Кад се буљук запасе или пландује, подметнем шубару под задњицу да не озебем. На голој земљи можеш да седиш само у месецима који немају слово Р у свом називу. То да знаш: мај, јуни, јули, август.
Седнем тако на шубару, извадим фрулу и почнем да - тугујем. Плаче оно шупље дрвце, суза сузу претиче.
Нису то тонови, ни акорди, то су звучне сузе. Звучни плач чобански и сељачки. Од шубаре се не одвајам ни ноћу. Кад легнем, ставим шубару под главу уместо јастука и заспим као сито јагње. Ето зашто је шубара најбоља капа на свету. Не бих је дао ни за генералску шапку.
Ал' не лези враже, једног јутра се пробудим, машим се за шубару, ал ње нема. Горе - доле, лево - десно, завирим у свако ћоше и у сваки буџак, разбрзим се око колибе, али шубаре ни од корова.
Кад би у сунчев зад, преко појате прелете нешто црно. Веће од птице, мање од орла. Шубара! Јес бре, није бре! И тако данима. Кривим главу као петао и сваки час погледам у небо. Али узалуд. Све док једне ноћи нешто не пребну о кров. Буп!! Рекох, то се небо посра на моју срећу.
Истрчим напоље, кад на чандији - моја шубара. Чучи као сова и трепће као сојка на југовини. Ноге ми се одсекоше. Оно зђутурумљено створење што ми заличи на шубару, постоја мало, рашири крила и одлете. Почех да дрхтим, као да ме ухватила тролетна грозница.
Сутрадан сиђем на поточе да се умијем. Нагнем се над вирче, кад у води нема мог лика. Први пут се врнем у колибу неумивен. Не знам шта да радим, нити шта да мислим.
Постао сам невидљив. А жив сам, брате. Знам за толико да сам жив. Видим воду, додирујем дрво, чујем шуму, осећам глад и жеђ... Све то, само се не оцртавам у води. А немам ни сенку!? Као да сам вампир, не дај Боже.
Обузе ме самртни страх. Крикнем колико ме грло носи: Људи, ја сам недивљииив...
А планина ми одговара: ..видљииив, ...видљииив... И стварно одвојим очи у небо, кад тамо горе ја летим по небу и свирам фрулу...
Нисам пијан, нисам јео ни бунике. Опипавам се по телу, штипам по месу: ама све је на свом месту. Овде сам на земљи. Али ено ме и горе, на небу. Летим. Једно тело на два различита места. То у физици још није познато. Касније сам чуо од неких учењака горе на Ветрњи да је такво удвајање могуће.
Погледам и овце дигле главе у небо, гледају ме како летим и блеје, дозивају ме ваљда, пси лају на мене летећег, птице креште и склањају ми се с пута као да су виделе копца и пикирају доле у трњаке да се сакрију... Опште запрепашћење...
И тако добих свог двојника. Мој видљиви део се пресели на небо, а невидљиви остаде у месу да са мном чамоше по земљи.
Сад могу да радим шта ми је воља.. Могу да крадем, да пљачкам банке, да обљубим сваку жену... Да чиним дела и недела.
Могу да се светим и да помажем сиротињи као Свети Никола, да убијам државнике. Непријатеље на фронту и у позадини...
Данима сам озбиљно размишљао да пустим овце у бучину и да овако невидљив идем по свету. Да се обогатим. Да најзад постанем човек. Да имам све што ми душа пожели. Да направим чудо. Да постанем светски феномен.
Замисли само какав би хаос могао да направим у Њујорку? Па тек у Вашингтону? Могао би да председникујем Америком. И светом.
Али сам одустао од те намисли. То ме нека сила искушавала. Да л' ћу да останем свиња до краја живота, ил ћу да се покајем и не чиним више зла дела.
А све то и да сам урадио, ко би знао да сам то баш ја, Милован из Ђерђелина, да је то богатство баш моје. Да сам ја баш тај светски херој. Како да сазна јавност кад сам безличан. Шта ми вреди све богатство овога света, и сва моћ и сила, кад сам невидљив. Без имена, без личне карте, без право гласа... Као кад нисам - личност.
А мој невидљиви двојник поче да прелеће сваки дан преко ливаде. Махне ми и лети даље. Понекад слети испред колибе. Смеши се. Ја му причам своје муке, а он се само кези као пас. Па не знаш да л се смеје ил режи. Понекад ''убијемо'' и партију таблића. Увек ме победи. Молим га да ми врне шубару и лик, а он одмахује главом. Чини ми се кад бих шубару ставио на главу, опет бих постао видљиво створење, а не човек-дух.
И тако је то трајало све до јуче, мој синовче, кад те Бог нанесе овамо те ми скину чини и магију. Сад сам опет телесан. Да могу мирно да умрем. Да ме сахране као човека, ако ми дотле орлови коске не разнесу. И ко ће да ме нађе у овој недођији?
-Па наићи ће неко. Рецимо, онај чича од јутрос, можда дрвар, шумар или печуркар- тешим га.
-Слаба вајда. И да ме неко нађе, ко ће да приђе смрдљивој мрцини? А онај јутрошњи. Е, са њим не говорим. Он је врач. Зна неке друидске чини. Он је прави друид. Потомак њихов.
Верујем да ми је он и направио ову ујдурму и одузео девет година људског живота. Мислим да је то његово масло. Покушава на све начине да преузме првенство од мене.
-Какво првенство, Миловане?
-Па старејство, старешинство остало од старине. Краљевство.
-Какво старејство? Какво краљевство? У чему си ти старији од њега, по чину, осим у годинама. И какав си ти краљ?
-Не можеш ти то сад да разумеш, али ускоро ће ти све бити јасно.
Мистерија за мистеријом. Све се искомпликовало и усложило, а нема наговештаја ни једном решењу.
-А да ли си Миловане, тражио то дрво што рађа еликсир младости?
-Јесам. Годинама. И кад ми се учинило да сам га најзад нашао, уједе ме змија, његова чуварка.
-Како си преживео?
Излечио ме је онај јутрошњи човек. Нашао неке траве, одмах ту у близини, преврачао нешто над њима, истуцао их између два камена и дао ми да прогутам тај џмотуљак.
Рекао сам ти да он зна тајна знања, свакојаку магију уме да ''напрати'' на човека. И стално ме прати и уходи...
-Зашто онда нећеш да разговараш с њим, кад ти је спасио живот?
-То је друга и дуга прича...
-Ту нешто не штима, Миловане. Кажеш да си био невидљив за свакога, а он те видео и спасао ти живот? То помало вређа мој здрав разум, чича. Не можеш тако ...
-Па он ме је и оневидео, али сам за њега био увек видљив. Велики је то чаробњак.
Са скепсом примам његове неубедљиве одговоре.Уосталом, нека ме деда лаже. Себе лаже.
Са врха Јухора видело се све као на длану: Баракин, Равно, Јагодна, Кикевац, Сталаћ, Крушевац, Варварин, левачка, поморавска и темнићка села...
На истоку се дизала природна пирамида Ртња, на коју често слећу ванземаљски посетиоци, пише у новинама, затим се види Јужни Кучај, Баба, Бељаница, Јаворак, Мојсињске планине, Јастребац, Црни врх...
Морава се цаклила на сунцу и увијала као млада ручкноша под обрамицом док жури да жетеоцима донесе ручак...
Мудри су били ти Келти. Са овог места контролисали су све природне капије овога краја: Багрданску, Сталаћку, Честобродичку, Ражањску и Западноморавску клисуру. У народу овога окоља још живи легенда о четрнаест келтских коњаника, који су са дугачким копљима са врха Јухора могли да пођу у сусрет сваком незваном госту и сретну га за мање од једног часа.
Ти коњаници су били истовремено и извидница, и гласоноше и казнени одред. Али и пустахије, који су отимали најлепше девојке и младе жене, доводили их у овај град, где сада стојимо, и ту су им изабране жене радјале и подизале мушку децу.
Стварали су посебан сој ратника. Чим се дете роди, Келти су му стављали гвоздену алку око врата. Био је то ратнички завет од рођења. Чим прохода, дете је почињало да се упућује у тајне борбених вештина. Једну такву алку или 'колце' мој старији комшија Бива је шорао по сеоским сокацима, не знајући да гура по прашини свету ратничку огрлицу. Нисмо ни ми знали за то, али смо му се дивили како то најбоље ради од све сеоске деце.
Замолих старца да се помери са мале бетонске тригонометријске тачке, да се на њу попнем и снимим са ове “цуцуљке” сву околину, некадашње царство Келта.
Задовољан обављеним послом, лако сам корачао натраг низ стазе и богазе. Кад стигосмо до потока, што тече испод Миловановог пашњака, заустависмо се.
Руковасмо се на растанку, захвалих му на гостопримству и великој помоћи. Он само одмахну руком. Кад се удаљих десетак корака, старац ми довикну.
-И дођи да ме сахраниш!
-Побогу, како ћу знати кад ћеш умрети?
-Знаћеш, сигурно. Казаће ти се. И повешћеш са собом још једнога - добаци Милован.
-Је л ти то пророкујеш или ми поручујеш?
-Предвиђам. Боље рећи, знам већ. Видим.
-У здравље стари!
-Свако добро те снашло - благослови ме Милован, натуче шубару-невидимку на чело и крену узбрдо ка колиби.
Лакну ми на души. Милован јесте занимљив, али и заморан за слушање. Пуно тога сам чуо од њега што нисам знао, али му не смем веровати у сваку причу.
(Одломак из романа „Чувари тајног блага“, друго издање, едиција „Бестслер“ издавач: Беогњига – Београд, 2012; Изабрани романи Мирослава Димитријевића, том 1, Изабрана дела Мирослава Димитријевића, издавач Удружење свесловенске учености Београд, 2015)