Историјско-језичка и археолошка предочавања Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ ТРОМОРАВЉЕ – ОДУВЕК СРБСКО Апстракт: Циљ овог вишеслојног истраживачког рада је да се укаже на сва најважнија праисторијска племена и њихове етнониме, који се везују за простор Велике, Јужне и Западне Мораве – односно Троморавља, да се предоче, пре свега, доступне историјске чињенице о њима, укаже на откривене археолошке налазе и локалитете са материјалним доказима из старе ере, да се изврши и лингвистичка анализа назива места – ојконима, означе праисторијски родови – апелативи, преко припадности становника одређених места – етника, односно да се и језички предочи истоветност или сличност данашњих топонима са праисторијском ономастиком, да се предочи постојање живота у тим местима пре нове ере, као и данас. Колико је нама познато, ово је први и једини рад, те врсте и методологије, у историографској литератури Поморавља и Троморавља у праисторији, а у светлу истините историјске србске школе. На почетку овог предочавања историјско-језичких и археолошких чињеница о праисторијским Србима, одмах морамо да кажемо да у Троморављу, под којим подразумевамо Велику, Јужну и Западну Мораву са сливовима, одувек је живео један исти - србски народ, „народ и раса“, „народ квочка“, првородни и првописмени народ, колевка белог човечанства... Срби „народ који свет насели, а себе не исели“, одувек је био у својој колевци, у матичној земљи, у мањем или већем броју, што је зависило од ратова, сеоба, болести и разних пошасти. Без обзира под којим га све различитим именима, често и намерно искривљаваним, бележили страни хроничари, летописци, историчари, пријатељи и непријатељи, а које је одувек пут наносио баш кроз србску земљу – колевку Европе, у историјским изворима и литератури сусрећемо најразличитија имена за србски народ: Серби, Сербои, Серблои, Меди, Србинде, Србаљи (Трибали), Сорби, Сорбисци (Скордисци), Сарбати (Сармати), Сарбани, Сербани, Сердани, Серди, Сарди, Рашани - Рачани (Трачани), Вини, Винди, Веди, Венди, Келти, Бодрићи, Љутићи, Беласти (Пеласти), Аријевци, Јовани, Морављани, Морвани, Моравци, Заморавци...
Рашко-белашки народ – Рашани (Трачани) био је „највећи народ на земаљском шару, после Индијаца“ и у време Херодота (5. век пре нове ере), а то остаје и у средњем веку, што нам потврђује и грчки средњовековни писац Лаоник Халкохондило, који записа да су „Срби – Трибали највећи и најмоћнији народ на свету, поуздано знам“. (Олга Луковић Пјановић „Срби... народ највећи“, тротомно дело, издање ИП „Мирослав“ Београд, 2015.) Народ Рашана је имао преко 500 племена или родова, а исто толики број братстава је имао и други велики србски народ – Илири, који су живели западно од Рашана или Рачана. Онда заиста није чудно да у историјским изворима налазимо заиста велики број етнонима за Србе. Чудно је само што „званична историјска наука“ још увек не признаје те елементарне чињенице, једноставно их одбацује и не уважава, јер се очигледно не уклапају у њену „политичко-идеолошку и историјску конструкцију“. А главни заговорници ове, по Србе, погубне теорије у 19. веку, после Берлинског конгреса били су Стојан Новаковић и архимандрит Иларион Руварац. И данас историјска наука једноставно превиђа резултате истраживања и таквих научника као што су: Милош С. Милојевић, Панта Срећковић, Милан Будимир, Светислав Билбија, Радивоје Пешић, Олга Луковић Пјановић, Ранка Куић, Бранислава Божиновић, Миодраг Грбић, Бранко Шљивић,.... и многи други. Стране историјске изворе користићемо у даљем тексту, па нема потребе да их све набрајамо овде. Бранко Шљивић је још тридесетих година 20. века, показао да су морфолошке и антрополошке карактеристике остатака скелета староседелаца Балкана, без обзира да ли се ради о Рашанима-Рачанима (Трачанима), Илирима или другим племенима, једнаке са старим Словенима односно са данашњим Србима. (Огњен Радуловић: „Трагање за коренима Срба“, Београд, 2001.). О непрекидности живота Срба у Поморављу и Троморављу са свим сливовима, поред историјских записа и језичке археологије- палеолингвистике, сведоче и бројна археолошка налазишта из свих историјских периода, у шта нас уверавају резултати истраживања познатих археолога и историчара из Троморавља. Већина србских праисторијских племена оставила је свој траг не само у археолошком и историјском домену, већ и своје име у називима места – топонимији и ојконимији, у хидронимији, у оронимији... Например, Вини или Винди, Рашани или Раси, Меди или Мези, Морава или Моравци, Сармати - Сарбати, Скорди(сци) и Сорби(сци), Ратари, Багри и други, у Троморављу, (као и широм Балкана), имају и данас своја насеља, чији називи-топоними директно потичу из њихових племенских назива – етнонима. ВИНИ, ВИНДИ – ТВОРЦИ ВИНЧАНСКОГ ПИСМА И ОРИГИНАЛНЕ СРБСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ Трагови живљења праисторијских србских племена сачувани су не само у археолошком материјалу и артефактима, већ и у топонимији, оронимији, хидронимији, ојконимији и ономастици Троморавља. Кад су у питању Вини, Винди, Венди, (Венети) праисторијски Срби из доба винчанске културе и цивилизације, који су живели на обалама трију Морава, најмање пре 8000 година или у древном србском добу, трагова има у изобиљу. У археолошком погледу истичемо само најважније локалитете: Супску, Параћин и Дреновац, који су, по речима археолога били старчевачко – винчански или винчански мегаполиси, праисторијске метрополе, највећа људска насеља тога доба. А шта вели Херодот о (Т)Рачанима? У петој књизи своје „Историје“, написане око 450. године пре нове ере, Херодот, између осталог, пише: „Трачани су после Индијаца највећи народ на земаљском шару...“(Херодот „Историја“, књига пета, 39.5.3). О (Т)рачанима су писали још и Софокле, Полибије, Тацит, Птоломеј, Страбон и многи други антички и нововековни хроничари. Рачани су, дакле, народ србски, највећи на свету. Зашто не бисмо поверовали Херодоту – „оцу историје“? И Павле Шафарик, словачки лингвиста истог је мишљења да вин на старосрбском језику значи бео. И чувени антички трагичар Софокле, у 5. веку пре Христа, спомиње народ Винди. Дакле и тада наш бели народ се звао Вини, Винди, Винчи, Венди, Венеди... Име овог белог или Белашког (Пелашког) народа на ширим просторима Европе, а са кореном - вин, сачувао је до данас град Беч – Вин (Vien), па Винча, до данас највећи археолошки локалитет винчанске културе, онда Виндин, данашњи Видин, затим Винодол, Винковци, Венеција (Венетија), Винча у Италији, родно место Леонарда да Винчија, a у духу србског језика - Леонарда од Винче. А шта о србском народу каже хрватски научник Фрањо Рачки? „На почетку су се сви Словени звали властитим именом - Срби. Потпуно је јасно да су Трачани, Скити, Венди, Винди, Венети, Трибали, Илири, које све Херодот спомиње – СВИ СУ ПО РЕДУ СРБИ“, пише Ф. Рачки. Др Радивоје Пешић тврди да је ВИНЧАНИЦА-НАЈСТАРИЈЕ АЛФАБЕТСКО ПИСМО, УЈЕДНО И НАЈСАВРШЕНИЈЕ (ЈЕДНО СЛОВО-ЈЕДАН ГЛАС). (Видети: Радивоје Пешић „Винчанско писмо“, „Пешић и синови“, Београд, 1996.). ВИНЧАНСКО ПИСМО ЈЕ СТАЛНА ТЕМА НА КАТЕДРАМА У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ И АМЕРИЦИ. Палеолингвиста Милтон Вин је докторирао управо на теми Винчанског писма. Његов европски колега Харолд Хартман је у својој „Универзалној генези писма“ ВИНЧАНСКО ПИСМО ЈЕ УВРСТИО У НАЈСТАРИЈЕ ПИСМО НА СВЕТУ. Винчанским писмом се најобимније бавила Марија Гимбатус. За њу је Србија јужно од Дунава и Саве -''СТАРА ЕВРОПА'', А ВИНЧА - СВЕТСКО ЖАРИШТЕ КУЛТУРЕ И ТЕХНОЛОГИЈЕ. ПЕЛАЗГИ или ПЕЛАСТИ, како праисторијске Србе назива др Милан Будимир, јесу онај најстарији народ из ''Дунавског изворишта цивилизација и културе''. „Јорнанд опет за Србе под именом Винида вели: да су врло млогољудни; да се састоје из разних племена, која носе помесна имена, на којима живе; но да су сви '''Sclavini'' (Словени)“. (Милош С. Милојевић „Одломци историје Срба“, Београд, „Никола Пашић“, 2000. стр. 81). На највишем врху планине Јухор, Великом Ветрену (774), древни Срби Моравци, подигли су град који је много старији од Вавилона и Троје. Град-насеље на највишем врху Великом Ветрену, за сада је једини планински мегаполис из Прасрбског доба у Великом Поморављу, јер све до сада откривене праисторијске метрополе Дреновац, Параћин и Супска су равничарска насеља из ВИНЧАНСКОГ периода. И др Драгослав Срејовић, тврди да је Винчанска култура „...поседовала територију већу од било које друге неолитске културе у Европи, а поједина њена насеља, на пример Винча, Потпорањ, Селевац или Дивостин, премашивала су величином и бројем житеља, не само сва истовремена неолитска насеља, већ и прве градове који су знатно касније настали у Месопотамији, Егеју и Египту“. (Др Драгослав Срејовић: „Кад смо били културно средиште света“, Београд, 1958.). А најновија археолошка истраживања у Средњем Поморављу то и потврђују, јер су у овој котлини откривени праисторијски мегаполиси у: Супској, Параћину и Дреновцу, на раздаљини од тридесетак километара. Свако од ових насеља простирало се на површини од 20 до 100 и више хектара. Када се и Јухор буде у потпуности истражио, имаћемо још један доказ - планинску метрополу из древне србске културе. Др Драгослав Срејовић наводи податак да је данашња Србија, два пута била културно средиште Европе. Први пут када су постојале заједнице рибара и ловаца (Лепенски Вир), а други пут за време неолита и земљоделске културе (Винчанска култура). Иначе, Винчанска култура је највећа праисторијска култура Европе и спада у најразвијеније културе свога доба. Њено подручје је било јединствено у економском и духовном смислу и простирало се оријентационо од Скопља до Будима и од Софије до реке Босне. Винчанска култура и цивилизација је оригинална србска по свим својим карактеристикама, проистекла из старије србске – тзв. Старчевачке културе, која је, пак, наследила још старију културу Лепенског вира. (Др Драгослав Срејовић, публикација број 52, с. 39-70, Галерија САНУ, Београд 1958). Треба ли још научних чињеница, а има их у изобиљу, да се потврди истина да су на овом простору живели древни Срби - народ Вини, као и ми њихови потомци што данас живимо на истим прадедовским просторима и обрађујемо исте винограде, њиве и баште.У поморавској топонимији, праисторијски народ Вини, Винди или Венди је и данас присутан у имену села Винорача (општина Јагодина), брега Винско брдо, водотока Вински поток, Винска ћуприја (општина Параћин), Винарце и Вина (општина Лесковац), Вина (књажевачка)... Поддунавска Србија је била извориште цивилизације и културе, „колевка народа“, а то нам потврђују највећи научни ауторитети. Један од њих др Светислав Билбија у делу „Староевропски језик и писмо“ каже: „Лепенски вир представља Подунавље – колевку из које је у историјском времену потекао европски бели човек. Расељавање и ширење из Подунавља трајало је хиљадама година“. (Светислав Билбија: „Староевропски језик и писмо Етрураца“, Институт за европске студије, Чикаго 1984.) Дакле, овде је реч о белим људима, о белој евроазијској раси, односно о прецима данашњег белог европеида, пошто прасрбска реч (придев) вини има управо значење – бели. Овај придев је истовремено постао и – етноним. Именовао је први велики и најразвијенији народ праисторијске цивилизације Вине, Винде, Винче... ВИНСКО БРДО, ВИНСКИ ПОТОК И ВИНСКА ЋУПРИЈА (ПАРАЋИН) Између Рашевице и Трешњевице протиче Вински поток, преко њега је изграђена Винска ћуприја (мост), а са обе стране Винског потока се простире предео - Винско брдо. По легенди име му потиче од вина, које се после страшног невремена и градоносног облака у поточићима сливало у главни поток, који је потом добио црвену боју вина и одговарајуће име – Вински поток, а виноградске падине дуж његових обала народ прозва - Винско брдо. Ова легенда је очигледно настала у историјски новије време, јер у древној археолингвистици, односно на самскриту (санскриту), са којим савремени србски језик и савремени келтски језик (камријско и гејлик наречје) имају врло много истоветних речи, заједничких морфолошких, етимолошких и синтаксичких особина, реч вин значи – бео. Према томе микротопоним Винско брдо је – Бело брдо, хидроним Вински поток је - Бели поток, а Винска ћуприја је – Бела ћуприја. Археологија: Осим у свом имену, Винско брдо је и вински (виндски) археолошки локалитет. Аутор ових редова је у детињству био сведок када су његови родитељи у винограду, окопавајући га, често налазили делове керамике, кућног лепа и другог покретног материјала. И не само они, већ су археолошки материјал проналазили и други власници парцела на Винском брду. Локалитет Винско брдо није званично истраживан до сада. ВИНОРАЧА (ЈАГОДИНА) Винорача, село у јагодинској општини, јесте сложеница и састоји се од два дела вино и рача. Према нашој језичкој теорији, коју овде излажемо, она је Бела Рача или Белорача. У данашњој Србији имамо неколике Раче: Рачу крагујевачку, Рачу сремску (гранични прелаз између Републике Србије и Републике Српске!?) и Белу Рачу или Белорачу код Јагодине. Видели смо ко су Вини (Бели), а сада да видимо ко су – Рачани. Мислимо да је најбоље да нам на то питање одговори научник из редова оне етничке заједнице из које данас стижу највећа ниподаштавања србске (пра)историје. Дакле, опет ћемо цитирати Хрвата Ф. Рачког, (каква дивна фонетска и етимолошка подударност његовог презимена и народа Рачког), а Рачки пише: „И за време Птоломеја, Тацита и Полибија већином се говорило о (Т)РАЧАНИМА (Венди, Анти, Трибали, Дарданци, Илири) који су, такође, били - Срби, јер у то време име Словени није било познато“, тако тврди Фрањо Рачки, неоспорни хрватски историјски ауторитет. Трачани су, као што сви у науци знају и признају, и страни и домаћи научници, најпре био грчки изговор за етноним – Рашани или Рачани. (Т)Рачани су - Рачани. Прелик од – Рашани. Према томе ојконим ВИНОРАЧА је – БЕЛОРАЧА - (Бела Рача). У свом имену чува језички доказ и успомену на Србе Вине и Рачане-Рашане. Мало које село то још може. А на овом примеру се опет уверавамо да – језик иде испред археологије. И боље и тачније памти од ње. Зато је језичко-историјска метода све популарнија и присутнија код научника у свету. Археологија: У Винорачи постоји археолошки локалитет Баре, смештен на неколико природних тераса, на десној обали Штипљанске реке и заузима површину од 5 хектара. Баре су вишеслојно насеље из прелазног периода-бронзаног и старијег гвозденог доба, настало отприлике око 1300-1600 година пре нове ере. ВИНАРЦЕ (ЛЕСКОВАЦ) Винарце је село у околини Лесковца, Јабланички округ. Насеље средње величине има 873 домаћинства и 2397 становника према попису из 2011. године. Становници су србског порекла и православне вере. Према легенди име је добило после великог невремена када је град пао на зрело грожђе и „измуљао“ га, тако да је са водом текло и слатко вино. Међутим, назив села се везује за праисторијски србски народ Вина, Винда, Винча... који су створили винчанску цивилизацију, а која је према речима др Драгослава Срејовића била већа од сваког касније царства. Винарце би се могло слободно звати и Белирце. Археологија: Археолошки локалитет Селиште, потиче из неолита 6200 година пре нове ере, а покретни материјал из млађег неолита одређује се отприлике на 5200 година пре Христа. ВИНА (ЛЕСКОВАЧКА) Као и сва претходна места са коренском морфемом – вин – у свом називу и Вина, општина Лесковац, Јабланички округ, у потпуности је насељена Србима. У селу има 80 домова и 190 становника. Насеље је у потпуности сачувало свој винчански идентитет, и не само у свом називу. Археолошки није истраживано. ВИНА (КЊАЖЕВАЧКА) Село Вина припада општини Књажевац, 12 километара северозападно од центра комуне. Од Сокобање је удаљена 30 километара. Данас има око 400 становника, а највећи процват село је доживело 1953. године, када је имало преко 1000 житеља, од којих је већина радила у оближњем руднику. После затварања рудника долази до расељавања становништва. Данашњи мештани села Вина су изузетно гостољубиви и срдачни, и још увек су сачували древну србску и винчанску традицију међусобног помагања и мобе у свакој прилици. Вина се, не само у свом имену, већ и у традицији и моралу – бели. Вина је – Бела. Археолошки није истраживана. (Напомена: придев србски пишемо са словом б као што је и Вук Караџић чинио, јер ми нисмо Српи већ Срби) Наставиће се
1 Comment
9/7/2017 10:13:55 pm
свака част! са уживањем сам проширио своје сазнање,подршка за даљи рад!
Reply
Leave a Reply. |
Мирослав
|