СРБСКА НАСЕЉАВАЊА АПЕНИНСКОГ ПОЛУОСТРВА У ПРАИСТОРИЈИ Апстракт: Србско-ромејско царство је постојало под овим именом званично од 9. године Христове ере, па све до пропасти 475. године, а незванично и много раније. Назив „римско царство“ (понекад и „романско“) инволвиран је много векова касније, пре свега из политичких разлога, уосталом као што је измишљен и појам „Византија“. Рим се и данас зове Рома, а такозвани Византинци су себе сматрали Ромејима све до пада Цариграда 1453. године. Србско-ромејско царство, франачки хроничар Јован Зонара назива једноставно – Србском царевином. О Србско-ромејском царству говорићемо у овом делу све до Управде-Јустинијана Првог, највећег владара овог србског светског царства у Христовој ери. Основни циљ овог рада је да се предочи истинита и истинска историја и допринос Срба, а у том склопу и Мораваца или народа Мораве, најпре у праисторијском насељавању Апенинског полуострва (данашња Италија), затим у оснивању језгра првог србског главног града на Апенинима - Руме (касније Рома), потом да се предоче имена свих краљева и царева србског порекла, као и двојице носилаца пурпуног огртача-императора пореклом из Поморавља, односно да се истакне континуитет Србске царевине и србских владара на србско-ромејском престолу, од првих румских (ромејских) краљева па надаље. А „Римска царевина“ чија је историја колико нелогична, толико је у супротности сама са собом! (С. Филиповић). Историја тзв. Римског царства је врло збркана и измишљена: „Пре 11. века нису позната никаква писана сведочанства и нема оригиналних рукописа, докумената, нити литерарних дела на латинском језику пре 12. века“ (У. Топер). „Писани извори којима располаже владајућа наука, махом су преписи настали између 14-16 века, управо у време када је настала данашња званична историја. Домовина историјских фалсификата је Италија, а хуманисти су први фалсификовали раносредњевековну литературу“ каже Р. Балдауф. „Цела стара историја је циркус апсурдности и није вероватна пре 1600. године“ (К. Фистер). То тврде западњачки историчари и лингвисти, европски научници од интегритета, чија тврђења до сада нису побијена. Али виши циљ овог рада је да се још једном нагласи србски, а у том склопу значај и улога народа Мораве, који је одувек био државотворан, стваралачки и у непрекидном настојању да сачува своју државотворност, слободу, истину и правду. А највиши циљ овог рада је да се јасно нагласи да „историја Срба и Словена није више само историја србског и словенског народа и расе, већ постаје историја целог човечанства, општа историја оне људске мисли која и данас зрачећи извире из безграничног пространства несравњиво чисте, бесмртне словенске душе, осветљавајући остали део човечанства“.(Илија Живанчевић „Новом покољењу“, Београд, 1934.)
Када су Срби Расани – Рашани или Раси први пут населили Хеспериду-данашњу Италију? Херодот (450 година пре Христа) тврдио је да су Етрурци – иначе преименовани Срби на италском тлу, народ источног порекла и да се ту налазе већ 13000 година. Дошли су из земље Лидије (србска држава у Малој Азији) и населили Хеспериду (Италију). Херодотову теорију о источном пореклу Етрураца даље је подржао и развио Демпстер (1579-1625), а Фререт је први од западних историчара изједначио етрурско и расенско, рашанско име и етнос. А да су ова научна тврђења утемељена, доказују нам и налази следећих историчара: Француски лингвиста Левек сматра: „Староседеоци Лацијума у Италији били су словенске расе – Срби“. Ломански тврди: „Срби су своје трагове оставили не само у данашњој Италији, Шпанији, Португалији, већ и на Сицилији и на обалама Африке“. Страбон вели: „Тројанци су били Срби, делом и из Мале Азије и са Крита“. Доброслав Јевђевић цитирајући Милоша С. Милојевића, који се ослањао на податке руског научника Морошкина, који пише о исељавању Срба из Индије, потом из Сарбарске, србске земље у Међуречју (Месопотамији), па Јевђевић каже: „Ови Срби...касније пређоше у Европу, неки се зауставише на Балканском полуотоку, а други сиђоше до Италије и све до Шпаније“. (Доброслав Јевђевић, „Од Индије до Србије“, издавачи „Фамилет“ и „Никола Пашић“, Београд, 2000. стр. 57.). После њих су многи историографи проучавали Етрурце, Етрусе, Расене или Рашане, све док др Радивоје Пешић није доказао, протумачивши текст са Златне плочице из Пиргија, да су Етрурци=Расени=Рашани=Срби=Словени - исти народ. А текст са Златне плочице из Пиргија у преводу на савремени србски језик гласи: „И та тама донесе сву беду и муку и натера нас на размишљање као да су богови бацили на нас СЛОВЕНЕ КОЈИ СУ САДА ЖИВЕЛИ, а ви пођосте у бекство, а напустисте и нас и сву земљу РАШАНСКУ и предадосте нас разулареним Италима, целу земљу и све нас сада расуте по Италији у беди издате од својих вођа који не помислише на своје нараштаје и све СЛОВЕНЕ који су могли имати срећну судбину па нека је хвала тим издајничким синовима“. (Текст са Златне плочице из Пиргија превео је филолог и етрурсколог др Радивоје Пешић и објавио у свом делу „Винчанско писмо“, издавач „Пешић и синови“, Београд, 1986.) Јован Деретић, ослањајући се на Диодоров извештај, тврди да се прво досељавање Срба на Апенинско полуострво догодило у време Сербоновог освајања света. Бог Сербон је историјска личност Сербо Макеридовић, господар трећег србског светског царства, после Арија Србинде и Нина Белића. Библија га бележи као цара Асура, Грци га познају као Херакла, а србско народно предање као цара Тројана, по коме се и праисторијски град код данашње Ћуприје звао – Тројан град. О томе смо већ писали у овом листу. Ј. И. Деретић каже: „Посебну пажњу привлачи Диодоров приказ Сербоновог путовања после Сикеле (Сицилије – наша прим.), где је ''обишао Јадранско море''. Ми знамо да је Сербон имао велику морнарицу, која га је пратила на том походу, па је могао са Сикеле да доплови до Епира. Обилажењем Јадранског мора, он је морао проћи кроз пределе Италије дуж Јадранске обале, а затим дуж северног Јадранског приморја и доћи до Епира. На том путу Сербон не врши никаква освајања јер пролази кроз своју земљу, пошто су обе обале Јадрана биле насељене српским племенима“. (Ј. И. Деретић „Античка Србија, Темерин, 2000, стр. 51). „Пре напуштања Италије, Сербон је послао свога нећака Јолу да оснује једно насеље на Сардинији. Диодор каже да је са Јолом пошло и 50 Сербонових синова. Јола је затекао на Сардинији неке урођенике. Позвао је Дедала са Сикеле и он је саградио многе грађевине на Сардинији које се по њему зову ''Дедалије''. Јола је назвао народ Сардиније Јоланци, по свом имену (110.IV). Ако је народ назвао по своме имену Јоланци, острво је назвао по имену Сербоновом, јер Сардинија је Сарбонија, односно Сербонија. О пореклу имена и насељавању Сардиније има и других података. Паусанија у Феничанима каже: ''Прве лађе до Сардиније довео је Сардо син Макеридов који је код Мисираца и Африканаца - Хераклес. Име Сардиније Јевреји пишу и као Сарбит. Кирно је син Хераклов по коме је Корзика добила своје име'' (2.II.I.XXXI). Сардо, Хераклес, је Сербон. И стварно, његове лађе су прве стигле на острво које Јевреји помињу као Сарбит. Ништа се у суштини не мења што је те лађе водио Сербонов нећак Јола јер су то биле Сербонове лађе. Овде се први пут срећемо са именом Сербоновог оца - Макерид. Пошто је Сардо преличено Сарбо, односно Сербо, онда имамо: Сербо Макеридов, што је у ствари Сербон“. (Ј. И. Деретић „Античка Србија, Темерин, 2000, стр. 52). „Тамо су Расени (Рашани) донели оно што примитивна Италија и Грчка, која се са њима сусретала, нису имале ни у зачетку. Донели су писмо, језик који је тамошњим домороцима, био потпуно неразумљив, градили су насеља и градове и живели на начин који је за Италијане и Грке био непознат. (Видети опширније: Мирослав Димитријевић „Праисторијски Срби Троморавља“, фељтон у недељнику „Нови пут“ Јагодина, 2016.). Друго насељавање италског полуострва догодило се после пропасти тзв. Хомерове Троје, или Троје краља Пријама, у време које се оквирно процењује на 1220-1250. године пре нове ере. ''Разарање Троје'', ''светог града Илиоса'', догодило се по Тинају 1334. г. ст. е., по Сосибиосу 1171., а по математичару Ератостену 1183. г. Kao највероватнија узима се 1250. година старе ере на основу реконструкције догађаја о којима казује Хомерова Илијада и Одисеја, као и каснији записи“. (Види: Нико Жупанић, ''Тројачни и Аријевци'', Глас СКА, LXXXVI, други раз. 51, Београд, 1911). Србин Енеј, поред Хектора, је најугледнији србски принц у Сарданској и Тројанској држави. (О томе пева и римски песник Вергилије у епу ''Енејида'' – опаска М.Д.). После пада србског града Троје, а у редовима тројанске војске и тројанских савезника борили су се и Асарикови синови Каниј и Анхиз, који су владали територијом данашње Србије, Бугарске, Македоније, Босне па све до Алпа, у општем расулу и гунгули, србски принц Енеј је ставио на раме свога старог оца Анхиза, краља континенталне Србије, а понео је и рукохват имелиног шибља – „Златну грану“ да га штити на путу. Своју жену, принцезу Крушу, није пронашао, већ се она вратила са војницима у родну Бригију, Брегију (Фригију), данашњу Србију, која је лежала у пределе око Копаоника, Ибра, Западне Мораве и Ибра. По принцези Круши, средњовековни престони србски град Крушевац је касније добио име. Енеј се одрекао престола у србској континенталној Сарданији, а њоме је остао да влада његов стриц Каниј - Канић. Иначе, Енеј је син Анхизов и унук Астиков или Асариков, како се још спомиње у историји. Астиков отац се звао Трос или Троа, па отуда и друго име Троје-Троада. Иначе, Троан или Тројан, према данашњем србском изговору је био син Ерихтонов. А Ерихтон је био најбогатији србски краљ Старога света. Ерихтонов отац се звао Дардан (Сардан), оснивач србске Сарданије са седиштем у Нису (Низу). А Дардана (Сардана) је родио Илија (Илирије), син Полифемов. Полифем је џин, горостас, киклоп од кога Срби и сродни народи, по митолошкој матрици, воде порекло, а овај мит пренели су нам Хомер и Херодот. А на Апенинском полуострву србски краљ Енеј, основао је нову римску државу, а затим подигао град и дао му име Лавиниј, по својој жени Лавинији (Лавици), ћерки владара званог Латин, господара оних Срба Рашана-Сарбина, који су се ту населили још у време цара и бога Сербона. Лавиниј је постао језгро будућег Рима, првобитне Руме. Тај део се данас зове Лацио. После краља Енеја, оснивача, древном Румом (Римом) владао је Нума Помпилије, затим Тул Хостилије. Следећи краљ Рима био је опет србског порекла Тарквиније Старији, а смењује га Сербије Тулије, најпознатији римски краљ, доносилац првог римског закона (Сербијев закон). После атентата на Сербија Тулија, наслеђује га зет Тарквиније Охоли и још осам србских краљева на србском престолу у Италији“. (Види: Мирослав Димитријевић „Чувари тајног блага“ , Беокњига, Београд, 2013. друго издање; бестселер, награда „Живојин Павловић“). Истог мишљења је и историограф и лингвиста Слободан Филиповић: „После Илионске војне познатије као Тројански рат (?), отпловише Тројанци прво за Македонију па после на Апенине где се измешаше с Лаурентанцима (Сарбинима). (Лаурентанци и Сарбини су потомци оних Срба Расана-Расена који населише Апенине у време освајања цара Сербона- прим. М. Д.). Ова два србска народа, добише тада заједничко народно име Латини према имену сарбинског краља Латина. (А само име краља „позајмљено“ је од Богиње лета – Лете, Летини=Латини – примедба М.Д.) По сопственом предању, Латини су Тројанци а Енеј се оженио Лавинијом, ћерком Латина, зачевши лозу Јулија која је пренела античку културу Западној Европи, чак до Коситерских острва названих Британска по Бриту унуку Енеја (1103. г.ст.ере). Лоза Јулија је у наредних 400 година имала 17 владара, до митског оснивања Рима под Ромулом. (Слободан М. Филиповић / Весник – Наш Гласник / vesnik.net). ТРАДИЦИЈА СВЕШТЕНИХ КРАЉЕВА И ЧУВАРА ЗЛАТНЕ ГРАНЕ „Традиција свештених краљева и чувара Златне гране, о којој је писао Џемс Џојс Фрејзер у делу „Златна грана“, иначе пореклом Велшанин, а Велшани су најизворнији Келти, пренета је из древне Србије, дакле, са ових србских простора у Хеспериду, данашњу Италију, у мало село Неми, уз варош која се данас зове - Ла Риција, што је италијански облик Ла Рације или Рашије (Рашке). Уз село Неми, налази се истоимено шумско језеро Неми, које се данас зове Арицијско (по Арију-Аријцијско) или србизирано- Рацијско језеро. Шума која га окружује позната је као Арицијски или Рацијски гај. За западне европске народе Срби су и данас – Раци (Рашани). А тај гај се налази у подножју Албијских или Лабијских гора. Лаб на старосрбском значи – бел или бео. (Лабани су бели људи, Срби, који и данас имају иста имена и презимена са са морфемом –лаб: Лабан, Лабовићи, Лабановићи и тако даље, као и реку Лаб на Косову - опаска М.Д.). На том месту, у Арицијском гају, србски краљ Енеј, дошавши из Брегије балканске, а то је територија данашње централне Србије, као што већ рекосмо, односно из разрушене Троје после њене пропасти, установио је опет институцију шумских краљева и Златне гране, коју је тамо на Апенинском полуострву посветио србској богињи Артемиди коју су Римљани прекрстили у Дијану. То шумско језеро се због тога назива и Дијанино огледало. Па када у њему краљ не угледа свој лик, зна да му је дошло време да постане невидљив и да има још девет година живота у невиду. И сви потоњи србски владари у Италији, долазили су до престола тако што су морали извесно време да проведу у шуми као чувари златне имелине гране, која је имала свемоћ и била панацеја или свелек. А помоћу ње, могло се наћи и закопано злато или златна руда у земљи. Колика је магијска и чаробна моћ имелине Златне гране, нека послужи пример силаска Енеја у Доњи свет, са снопићем златних гранчица, пред чијом моћи и Арон, возар на Стиксу, попушта и пристаје да преко реке превезе живог Енеја у Хад, док им је светлост Златне гране осветљавала пут. Поред Енеја још један антички Србин је сишао у Хад у потрази за својом љубављу. Био је то, као што се зна, највећи митски певач Сорбеј - Орфеј. Сорбеј је пореклом Рашанин, Србин Рачанин (Трачанин), краљ древне србске државе у долини данашње реке Марице, која се у то време звала Ибар. Том древном државом су све до најезде Турака владали Срби, а последњи од те династичке лозе беху Мрњавчевићи, од којих потиче и Марко Краљевић. Србски народни певач је знао добро своје древне династије и зато је Марка Краљевића издигао изнад свих јунака, као симбол србске државности и традиције, упркос томе што је Марко био турски вазал. И Сорбеј - Орфеј је морао да носи снопић златних имелиних гранчица, јер само су оне могле отворити врата оностраног, а биле су и део његових Орфичких мистерија које је установио. Као што видите, само су два античка Србина Енеј и Сорбеј, сишли у свет мртвих и вратили се живи и здрави. И за дивно чудо, обојица су род од истога рода и ''господства рашкога'', како пише у једном старом србском родослову“. (Детаљније: Мирослав Димитријевић „Чувари тајног блага“, Беогњига, Београд, 2013. друго издање; бестселер, награда „Живојин Павловић“). НОВА ТРОЈА (ЛОНДОН) – СРБСКИ ГРАД И У ЕНГЛЕСКОЈ Брит, потомак лозе србског принца Енеја, 1103. године предводио је народ Расена- Срба у поход на Британију (Коситерска острва). У Енглеској су формирали нови град ког су назвали – Нова Троја. Према чувеном писцу и песнику Милтону („Историја“ и „Изгубљени рај“), први законодавац и краљ на британским острвима био је Србин - Мулмутије, потомак Енејин и Бритов. Њега су наследили синови Брен и Белин. У борби браће престолонаследника за превласт над Британијом, Белин је успео да победи и протера Брена. Брен одлази у србску Роданију, касније названу Галија. Тамо бива прихваћен као вођа и са Србима из Бретаније (данас Бретање), обратите пажњу на сличност имена Бретанија и Британија, области која је добила име по Бриту, осваја и Рому (Рим). У Британији после Мулмутија и Белина владају србски краљеви, а најзнаменитији је Лад. Лад је утврдио Нову Троју и наденуо јој своје име - Ладов дун. То је данашњи – Лондон. Краља Лада, оснивача Лондона наслеђује Касибелан, а њега Симбелан (син Белана)-србска краљевска династија Британије. Гај Јулије Цезар осваја Галију и део Британије, али се у петом веку Христове ере Ромеји повлаче из Галије и Британије. Тада се на британски престо уздише још један владар србског порекла – краљ Артур... Хришћанство је већ било широко распрострањено, тако да је обред крунисања - венчања краља Артура извршио србски епископ Добриције. Он му је ставио србску краљевску круну на главу. Свечаном проглашењу краља Артура присуствовао је још један србски краљ из Велса – Кадвала, владар Северне Венедоције, данашњег Велса. „Најплеменитији витезови краља Артура били су браћа Бан и Борса, владари Бретање, некадашње Арморике. Банов син Ланселот, кога је спасила ћерка краља Бедемага, такођер је постао чувени Артуров витез. Али, најчистији и најсветији био је Борса, један од тројице витезова који су, по предању, видјели Свети грал. Он се једини вратио да краљу Артуру и његовом двору опише чудеса те потраге“, пише Спасоје Влајић и наставља: „Издвојио сам средишња имена из наведене Милтонове ''Историје'' и осјетио блискост словенских и келтског језика са њиховим изговором и значењем: Мулмутије, Тројанова, Брен, Белин, Лад, Касибелан, Симбелин (Синбелин), Денбај, Велс (Велес), Дубриције (Добриције), Венедоције, Бегдемаг, Бан, Борса... Онда сам се упитао: ког поријекла су били утемељитељи британског и средњевјековног европског витештва, посебно племенити Борса, први трагалац за Светим гралом? Да ли су силе смисла учиниле да витешко звање сер, буде исто као име родоначелника народа Срба, Сер и блиско називу Серб. Црњански је нашао да су на најстаријим мапама Британије у називима често основе Венд, или Винд, а срећу се и Серб или Сорб. Рецимо Венедотија је старо име Велса, а назив мјеста које је данас познато као краљевски двор Виндзор, било је Виндлешоре... Једно од највећих и најзагонетнијих праисторијских грађевина од стијена је Стоунхенџ, близу града Солзберија у грофовији Вилтшајр. На старим мапама, назив за Солзбери је Сорбиодун, Сорба, Сербола, Сорбиацум... Древне грађевине сличне Стоунхенџу откривене су и у другим земљама гдје су живјели и гдје живе Словени, у новије вријеме и у Русији“.(Спасоје Влајић: „Скривена историја“, ИП „Мирослав“ Београд). (Напомена: придев србски пишемо са словом б као што је и Вук Караџић чинио, јер ми нисмо Српи већ Срби) Наставиће се
0 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|