ПРАИСТОРИЈСКИ СРБИ ТРОМОРАВЉА (2) Историјско-језичка и археолошка предочавања Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ РАШАНИ – РАЧАНИ НАЈБРОЈНИЈИ НАРОД НА КУГЛИ ЗЕМАЉСКОЈ Да се подсетимо шта је Херодот рекао за (Т)Рачане или Рашане, у 5. веку пре нове ере. Херодот каже да су Трачани (што је преличено име Рашани) најбројнији народ на свету, у најмању руку долазе одмах после Индуса. ''Трачани су једно време поседовали цело Балканско полуострво, од Црног мора до Јадрана“, (Јован Деретић „Античка Србија“ , Темерин, 2000, стр. 10). А ево шта тврди професор др Реља Новаковић за Рашане: „Народи који сада насељавају Балкан су остаци племена - Рашани који су ту од најстаријих дана и никада се нису потпуно исељавали, већ су у основи остали на прадедовским просторима. Једини изузетак су Грци, који су много касније населили антички простор“, сматра др Реља Новаковић. (Др Реља Новаковић, у делу „Карпатски и ликијски Срби“, стр. 25, 83, 148, Београд, 1997). У истом делу др Реља Новаковић даље наводи: „Срби су остали Срби кроз миленијуме. Веровање Срба, њихова садашња православна вера највише се поклапа са рашанским схватањем загробног живота и „царства небескога“, што се код Срба спомиње и у народној песми“. „На основу тога закључујемо да Срби спадају у најстарије народе у историји“, тврди др Реља Новаковић, у поменутом делу. У студији „Загребачка мумија“ Светислав Билбија је, такође, категоричан: „Балканско полуострво је први насељени регион и он представља одскочну даску за даље насељавање Европе... Име Раси и посесивни облик рашански је старо и вероватно се никада није мењало“. (Светислав Билбија „Загребачка мумија и други етрурски, лидијски и ликијски споменици“, ауторово издање, Чикаго, 1989.) „Све што је било северније од Тракије, Грци су називали земљом Хиперборејском, што дословно значи - преко буре. Северни ветар, који су Срби називали буром, Грци су звали бореос, а хипербореос је преко буре. Са таквим познавањем географије Европе, није се могло далеко стићи. Страбон каже да су Грци називали Скитима и Келтоскитима све народе који живе изнад Црног мора, Дунава и Јадранског мора. ''Они стари писци, који су писали пре првих грчких историчара, праве разлику међу овим северним народима'' (86.XI.VIII). (Јован И. Деретић „Античка Србија“ Темерин, 2000, стр. 75). Наш највећи и најзначајнији историчар Милош С. Милојевић још детаљније говори о Рашанима и територијама на којима су они живели: „Рашком, или Трациом, обично је звата земља почев од Кавале дан: па право југоистоку на реку Нишаву стару, а дан. Карасу. Од ове на Доспатске планине, а са ових на Балкан и овим до Црнога Мора и Мале Азије. Од југа Рашку омива Јегејско Море. Но, као што смо више казали, она је се простирала од Црног и Јегејског мора па до Дунава и од Старе планине и Курбетске па до Босфора. Градови су јој: 1. Месемврија 2. Аполонија 3. Византија дан. Цариград, 4. Перинт, а пређашња Мигдонија. 5. Лизимахија, 6. Сест спрам Абида, на азијској страни, 7. Кардија са гробницом Хели, од куда су Хелини добили име, 8. Дариск на Ибру или дан: Марици, 9. Абдера и 10. Скоптесиле спрам острва Тасо. 11.Трајанопољ, на Ибру или Марици 12. Плотинопољ на Ибру, 13. Адрианопољ, а пређе Орестиада, добио је име од им: Адриана, који га је обновио — дан. Једрена — 14. Филипопољ, осн. Филипом Мак: такође на Ибру, а Римљани га назову Тропланинским — Trimontium“, тврди Милош Милојевић и наставља: „Рашани, или Раци—племе најмлогољудније, бар после Инђијанаца, на свету и од искони живеће у свој бившој Рашкој, која је се простирала од Дунава до реке Пјене у Грчкој; од Црног до Јегејског и Јадранског мора. Дакле у време Омирова (Хомерова-наша прим.) Рашка је захватала све земље дан. српског Тропоља па и сама Елада и Грчка била је засељена Расима, шта више и у самој Атики живили су Раси или Рашани. Одтуда је Иридот (Херодот-наша прим.) могао рећи оно што смо напред споменули, а Јорнанд опет за Србе под именом Винида: да су врло млогољудни; да се састоје из разних племена, која носе помесна имена, на којима живе; но да су сви '''Sclavini''. Тако је дакле био народ српски млогољудан и одтуда се само може протумачити Рашка Алпијска, ова овде, као и остале”.
(Милош С. Милојевић „Одломци историје Срба“, Београд, „Никола Пашић“, 2000. стр. 81-82). Велики Милош С. Милојевић набраја поименично и србска племена, као и лична имена Срба у централној Рашкој: „Племе Kebreni — Срби, Србени или Сербрени — живили су по Страбону у дан. Трацији, или Рашкој око реке Аризбе. Севкри, или опет по нашем Серби — Срби по Иродоту не само да су населили сву стару Рашку; него су се разпрострли по свом дан. Тропољу српском а дошли чак до реке Пене у сјеверној Грчкој. Племе Сарбе или Србе, Срби — Satres — живило је, по Иродоту, на дан. планинама Родопским и Пангајским у Рашкој, где им је, на врху ових, био и храм бога Ваха, из ког cу давали и изказивали пророшства осталим рашским племенима. Тако исто и племе Серберензес — Serberenses т.ј. Срби живили су у Рашкој око самог Дунава. Они су грчки писани Сербис или Срби, Србићи. Да сва та имена разно написана означавају једно и исто Срб, Србићи, Србин и т.д. јасан нам је доказ и у томе: што је скоро после 1500 и више година, од овога, тако исто писао и Нестор Руски паметарист (историчар). Тако у његовом опису похода Ољеговог на Цариград каже се у преводу: ''Ољег скупи млого Варјага, Новгородаца, Туђина, Kpивићa, Мера, Древљана, Радимића, Bjaтићa, Пољана, Сјевера'' т.ј. Срба и т.д. Пафлагоњани, вели се, говорили су и рашким језиком и семитских племена. Ради потврде, да су одиста били једно племе, српског народа наводимо им нека лична имена, као Bagas, Богуш н. Богош, Богоје, Богша и т.д. Ratotis-, Раточ, Ратај, Ратош, Ратман и т.д. Gosys,- Госа, Газда, Гиша, Гашић и т.д. Valogast – Valogast. Дион Касије, пише да је овај био Рашанин из племена Бјесића, a други то исто што данашњи Валогаст, Вологаст, Владогаст и т. д. Manos-, Ман, Манић, Манојло, Манил и т.д. Sardoves-, Zardoces-, Cpђ, Cpђa, Срдак, Срдок, Срдачић, Срдајић, дан. Zibius-, Ziaites- a и Zaboites- и Ziboetes- дан. Живота, Живко, Живадин, Живул и т.д. Прво га је писао тако Полибије на својих 223. год. до Христа, а други на 315 г. такође до Христа и то једно и исто српског племена име, само разним лицима разно написано. Даље Бабиновићи име и планина Бабина, Бабиново, Баба (код Параћина-наша прим.)“. (Милош С. Милојевић: „Одломци историје Срба“, Србско учено друштво, Државна штампарија Београд, 1872, репринт ИКП „Никола Пашић“, стр. 73) Од колике су старине и откуд Рашанима баш то име, објашњава нам даље Милош С. Милојевић: „Наводимо: да та реч и називи наше Pашкa, Paшани, Раци, Рација и т.д. долази од санскритске речи Rakša, која означава црвенорујну боју, румени цвет, црвен и т.д. од које је постала и реч radz дан: раџа-краљ, цар. Да одиста ова реч у нас означава прво и главно њено значење, које је такође у исто време скопчано са слободом, или бојом црвеном, као противној боји робства, или црној, сведочи нам и одело у тако зван: дан; Правој, Старој, Србији, или прастарој Рашки, Рацији и т.д. као што је туђини зову. Тако се и дан данашњи носи црвенорујно одело, у Призрену, Пећи, Тетову, Дибри, Ђаковици, Скопљу, Скадру, Нишу, Лесковцу, Врањи, Куманову, Кичеву, Прилепу, а већ мање у Штипу, Ћустендилу, Велесу, Самокову, Софији, и т.д и другим местима, у којима је имала већији приступ цивилизација; те натурила своје опште светско одело...“ (Милош С. Милојевић „Одломци историје Срба“, Београд, „Никола Пашић“, 2000. стр. 66-67) Трачани и Срби су један исти народ, доказује и најчувенији мађарски историчар Иштванфи. У “Историји српској“ у 18. веку Ј. Рајић каже, да Иштванфи назива деспота Ђурђа Бранковића - Ђорђем Трачанином и да Србе увек зове само тим именом. Италијански филолог и историчар Ф. М. Апендини тврди: „Сматра се да је РАШКИ ЈЕЗИК НАЈСТАРИЈИ, ПРВОНАСТАЛИ И МАЈКА СВИМ ЈЕЗИЦИМА“, А ИСТО ТВРДИ И ФРАНЦУСКИ ПАЛЕОЛИНГВИСТА Сипријан Робер. Грчки песник Еврипид у свом делу „Алкестуму“, (стихови 966-969) пише: „Нема лека ни у рашким таблицама (најстаријим) на којима је исписана Орфејева реч“. „Дакле и Орфеј или Сорбеј (на старорашком), писао је најстаријим писмом, на најстаријем језику, најстаријег белог народа, у колевци Прве Европе. Праисторијски писци, хроничари, историчари и песници то писмо зову - „рашко-белашким“. Данас се то писмо најчешће зове - Винчанско писмо, по месту где је откривено, али је исправније звати га - Србицом. Оно се данас проучава на многим престижним универзитетима у Европи, чији су га филолози преименовали у Староевропско писмо, иако је оно плод најмудријег и првописменог народа –Срба“. (Ј. И. Деретић „Античка Србија, Темерин, 2000.). Светислав Билбија обелоданио свету и светским научним круговима да ''Рашански буквар и читанка, који су саливени у бронзи 3.000 година најбоље сведоче о писмености Срба и Прасловена, у праисторији''. Овај древни србски споменик писмености – РАШАНСКИ БУКВАР И ЧИТАНКА је старији преко 2.000 година од времена средњевековног описмењавања Срба, које су спроводили Ћирило и Методије, тврди Светислав Билбија. ''Балкански Беласти или Пелазги су она стародревна заједница, која је уједно и носилац цивилизације коју називамо ВИНЧАНСКА КУЛТУРА. У њој пре свега настаје такво писмо (Винчанско) које је први открио археолог Милоје М. Васић, а потврдили научници: Г. Чајлд, Н. Власа, Р. Пешић, М. Вин и многи други“. ''Милоје Васић се први дигао против ''Нордијске школе'', записао је Милан Будимир. (Милан Будимир: ''Антика и Пеласти'', Скопље, 1959.) О Рашанима Весна Пешић пише: „Светислав Билбија је етрурско писмо превео уз помоћ српске ћирилице, а професор Радивоје Пешић је сачинио упоредне таблице Винчанског писма које су се у потпуности поклопиле са етрурским алфабетом. Пешић подсећа да говорити о Етрурцима значи говорити о Расенима, Расима, Расијанима, Рашанима, како су они сами себе називали, али намеће се закључак да су по свему судећи они раније живели на подручју на коме се развијала Винчанска цивилизација, одакле су дошли у своју нову постојбину на Апенинском полуострву“. (Весна Пешић, у часопису „Србско огледало“, број 96). Када су се Расени – Рашани населили у Хеспериди-данашњој Италији? Јован Деретић, ослањајући се на Диодоров извештај, тврди да се то догодило за време Сербоновог (Сербо Макеридовић) освајања света: „Посебну пажњу привлачи Диодоров приказ Сербоновог путовања после Сикеле (Сицилије – наша прим.), где је ''обишао Јадранско море''. Ми знамо да је Сербон имао велику морнарицу, која га је пратила на том походу, па је могао са Сикеле да доплови до Епира. Обилажењем Јадранског мора, он је морао проћи кроз пределе Италије дуж Јадранске обале, а затим дуж северног Јадранског приморја и доћи до Епира. На том путу Сербон не врши никаква освајања јер пролази кроз своју земљу, пошто су обе обале Јадрана биле насељене српским племенима. (Ј. И. Деретић „Античка Србија, Темерин, 2000, стр. 51). „Пре напуштања Италије, Сербон је послао свога нећака Јолу да оснује једно насеље на Сардинији. Диодор каже да је са Јолом пошло и 50 Сербонових синова. Јола је затекао на Сардинији неке урођенике. Позвао је Дедала са Сикеле и он је саградио многе грађевине на Сардинији које се по њему зову ''Дедалије''. Јола је назвао народ Сардиније Јоланци, по свом имену (110.IV). Ако је народ назвао по своме имену Јоланци, острво је назвао по имену Сербоновом, јер Сардинија је Сарбонија, односно Сербонија. О пореклу имена и насељавању Сардиније има и других података. Паусанија у Феничанима каже: ''Прве лађе до Сардиније довео је Сардо син Макеридов који је код Мисираца и Африканаца - Хераклес. Име Сардиније Јевреји пишу и као Сарбит. Кирно је син Хераклов по коме је Корзика добила своје име'' (2.II.I.XXXI). Сардо, Хераклес, је Сербон. И стварно, његове лађе су прве стигле на острво које Јевреји помињу као Сарбит. Ништа се у суштини не мења што је те лађе водио Сербонов нећак Јола јер су то биле Сербонове лађе. Овде се први пут срећемо са именом Сербоновог оца - Макерид. Пошто је Сардо преличено Сарбо, односно Сербо, онда имамо: Сербо Макеридов, што је у ствари Сербон“. (Ј. И. Деретић „Античка Србија, Темерин, 2000, стр. 52). „Тамо су Расени (Рашани) донели оно што примитивна Италија и Грчка, која се са њима сусретала, нису имале ни у зачетку. Донели су писмо, језик који је тамошњим домороцима, био потпуно неразумљив, градили су насеља и градове и живели на начин који је за Италијане и Грке био непознат. Описујући догађаје у време Другог пунског рата (218-201.г- пре н.е.), Тит Ливије каже да је сенат (Римски) наредио конзулу М. Атилију да потпуно уништи све књиге и сва документа која су имала било какве везе са Етрурцима (Расенима). Тада су уништене књиге од јединственог значаја за познавање етрурске културе, познате под називом «Disciplina Etruska», тако да су трагови етрурског писма преостали само на каменим споменицима. Римски сенат је извршио и измену етрурских-србских топонима, па је и главни град који се на етрурском/расанском звао Рума преиначен у Рома. Ромејско царство је углавном упамћено по томе што је њихов намесник и судија Понтије Пилат, осудио на смрт Исуса Христа“. Да ли су Раци постојали и у време Аргонаута? Милош С. Милојевић тврди да јесу и наводи поименице Рацка или Рашка племена: „Раци, т.ј. Рашани им је име било познато још у време баснословног похода Аргонавтског по златно руно. Аполоније Александријски, који је живио око 240 год. пре Хр. делио их је на Дољане, Мизе, Бобриће или Бебриће, Галичане, па и Беркуте или Бркуте урачунава у Раце, или Рашане; јер се његова (Аполонијева) Рација, или Рашка у Азији протезала од Елеспонта па до Боспора (Босфора). Тиренићи, или Ретићи, долазе од родоначелника свога Тирена или Трена, брата Лида, а сина Атова — од ата отац. —Због глади млоги се изселе у Италију и тамо су чувени били под именом Рашана, Раца, Рета, Резана и т.д“. (Милош С. Милојевић „Одломци историје Срба“, Београд, „Никола Пашић“, 2000. стр. 71). Рашани (Т)Рачани) су били изузетно храбри људи, а чувени устаник против римскога ропства и злостављања - Спартак, био је Србин- Рашанин-Рачанин, сазнајемо од римског историчара Помпонија Мела. Раци, Расцијани или Рашани је било друго име (ексоним) за Србе и у Хабсбуршкој монархији, а односило се и на Буњевце и Шокце – то јест покатоличене Раце. Расцијом се звала цела Славонија, Барања и велики део Хрватске. Темишвар и Арад су се по једној белешци из 1543. године налазили „усред Расције“. Наравно, Срем, Банат и Бачка одувек су, још из праисторије, припадали Србима и на територији целе Паноније и Мађарске говорио се - србски језик. Главни град Срба у Панонији био је Будим, наспрам кога су Мађари (Угари) изградили Пешту (Пећ – на србском језику). Оснивач мађарске државе и први угарски краљ је био Србин Војко, а његов наследник се звао Марко. Приликом крунисања Ватикан је Војку дао име –Иштван (Стеван). Почетком 18. века Бачка се звала Србија или Расција. Нови Сад је одувек био Рацка варош (Ratzen Stadt), односно - Србски град.У то време је на простору Баната постојало седамнаест србских манастира. РАШЕВИЦА (ПАРАЋИН) Рашевица се налази на левој обали велике Мораве, испод планине Јухор, у западном делу општине Параћин, Поморавски округ. Према попису из 2011. године има 1068 становника, заједно са лицима која раде у иностранству. У селу живи око 990 становника у 316 домаћинстава. Рашевичани се баве пољопривредом, претежно ратарством и повртарством, воћарством и виноградарством. Рашевица у свом називу чува древно србско име народа Рашана, земље и државе Рашке, Расенске, Расије, Расције... Потомци Рашана живе у Рашевици, пишу измењеним рашким писмом – ћирилицом, некада винчаницом или србицом, говоре србским језиком, као историјски и крвни (генетски) наследници најстаријег и првописменог народа на свету. Археологија: А да је Рашевица некада била праисторијски мегаполис, потврђују нам и бројни локалитети: Слатина која припада старчевачк-винчанској култури – преко 8200 година п.н.е., затим Мацин поток и Симонкицка мала са налазима и урнама из бронзаног доба – 2000-1600 година пре Христа, а поред старог корита Велике Мораве - локалитет Топољак, у дужини од скоро два километра, мештани су копајући темеље проналазили фигурине из палеолита старе 15000-10000 година п.н.е. У самој Рашевици и у њеној непосредној околини, у њеном атару, има око педесет археолошких налазишта из свих праисторијских периода србске културе и цивилизације. Рашевица је данас типично србско село, а народ вере православне. РАШЕВАЦ (КУРШУМЛИЈА) Према нашим истраживањима, досељеничка струја у Рашевици, звана Косовци, потиче управо из села Рашевца, чије је име донела на нову локацију у мало измењеном облику - Рашевица. Рашевац се налази у куршумлијској општини, Топлички округ. Данас лежи у зони тзв. административне линије са Косовом. Од Куршумлијске бање удаљен је 12 километара, са којом га спаја нови асфалтни пут. И Рашевац је топоним рашког корена и значења, као и хидроним Рашевачки поток, десна притока Топлице. (Видети: Мирослав Димитријевић „Рашевица“ – историјско-лингвистичка студија, Културно-просветна заједница Србије, Београд, 2013.). Археологија: Околина Куршумлије није научно истраживана до сада. Археолози кажу (Јулка Кузмановић Цветковић) да је овај крај изузетно богат археолошким наслеђем. Зато тим археолога из Прокупља и Београда спроводи пројекат „Куршумлија у неолиту“. РАШИЦА (БЛАЦЕ) Као и Рашевица и Рашица је ојконим исте коренске морфеме и значења. Налази се у општини Блаце, северозападно од Прокупља, Топлички округ. У Рашици живи 158 становника у 75 домаћинстава. Насеље је потпуно србско, а народ вере православне. Порекло ојконима Рашица потиче од етнонима Рашани. Др Радивоје Пешић је доказао да су етрурски језик и писмо истоветни са србским писмом – србицом (винчаницом). И Рашица се исписује истоветно у старом расенском-етрурском писму као и данас у савременој србици (ћирилици).У питању је исти народ и писмо. Озбиљна археолошка истраживања нису вршена. РАСИНА (РЕКА) Расина је десна притока Западне Мораве. Корито јој дуго 92 километра. Извире на падинама Гоча и Жељина, испод Црног врха, а улива се у Западну Мораву 9 километара испод Крушевца. Расина је златоносна река. Легенда каже да су Римљани у њој испирали злато. А то се чинило и у време Цара Лазара. Топоними Златарска клисура и Мајдево (мајдан, рудник) иду у прилог овој тези, као и чињеница да се многи људи тога краја и данас баве испирањем самородног злата у љуспицама. Са изградњом језера Ћелије у Расини је све мање самородног злата од 24 карата, које је са бујичарским потоцима долазило са падина Копаоника и Гоча. Оно што Расина, поред природног злата, такође, носи од искони, а то је име Раси, Расина, Раса, Рашана - име србског народа, који је одувек живео на њеним обалама. РАСЕНА-АРСЕНА (РАЖАЊ) Расена је старо име за данашњу варош Ражањ, иначе општинско место у Нишавском округу и има 1238 пунолетних становника и 518 домаћинстава. Под именом Арсена бележили су је средњевековни страни путописци и путници, али су је звали још и Расена, Расна и Разна. Сматрамо да је овај облик (Арсена) уствари инверзија, пермутација од етнонима Расена. Заправо Римљани и сви страни путници и путописци су знали да је Расена у земљи Расенској, Рашкој, да ту живи рашки или расенски народ, па отуда и овакво име. Данашњи назив Ражањ вероватно је добијен деривацијом од облика Разна=Ражна= РАЖЊЕ - како се ова варош и данас зове у народном говору. Археологија: У Ражњу нису вршена значајнија археолошка ископавања, приликом појединачних земљаних радова (копање темеља, бунара и слично) откривене су занимљиве архролошке локације, а материјални налази говоре да је ово насеље постојало и пре нове ере. РАШКА ОБЛАСТ Престоница Рашке био је Стари Рас, данашњи локалитет Градина, на Пазаришту, са доњим градом Трговиште. Место на коме се налази Стари Рас је изузетно богато историјом и археолошким материјалом. Археологија: На овом простору су постојала бројна насеља из периода тзв. бронзаног доба, односно старости 2000 година пре нове ере, па и много старија, вероватно и до 4000 година пре Христа. О Рашкој држави и србској средњевековној историји тога доба зна се релативно доста, па овде нема потребе да шире описујемо тај период. Рашка област је још из праисторије, као што смо видели, колевка србске државе, над којом бди Свети Архангел Михаило, архистратиг, крсна слава Немањића. Свети Сава - Растко, највиши духовни врх Србства, рођен је у Рашкој, у месту Дежева, засеок Мишчић. Рашка насеље: Рашка је градско насеље, има око 7000 становника, према попису из 2011. године. Рашка је истовремено и општина и седиште Рашког округа. Насељена је Србима православне вероисповести. ГОРЊИ И ДОЊИ РАЧНИК (ЈАГОДИНА) И ова два села у јагодинској општини, Поморавски округ, у својој коренској морфеми носе име великог србског народа Рашана - Рачана. Горњи Рачник је удаљен 13 километара од Јагодине, има 50 домова и око 130 становника, који се претежно баве сточарством и дрварством. Вере су православне. Доњи Рачник је веће сеоско насеље од свог имењака - Горњег Рачника, и броји 548 становника, а који живе у 202 домаћинства. Становништво се бави пољопривредом и сточарством. Порекло становништва је апсолутно србско, као и порекло ојконима Рачник. Археологија: У Горњем Рачнику, на тешко приступаној тераси изнад места Састав, где се састављају два потока чинећи – Рачнички поток, налази се локалитет Збегче, чија се старост, на основу керамике, кућног лепа, камена и костију, процењује на 1300 година пре нове ере, односно сврстава у старије гвоздено доба. Локалитет Река у Горњем Рачнику има вишеслојно и једнослојно насеље. Вишеслојно насеље се убицира у тзв. прелазном периоду између бронзаног (1600 година п.н.е.) и гвозденог доба (око 1000 година пре нове ере), а једнослојно насеље потиче из старијег гвозденог доба, које се рачуна на око 1300 године пре Христа. На локалитету се налази покретни материјал: кућни леп и фрагменти керамике. НОВИ И СТАРИ БРАЧИН (РАЖАЊ) Оба села припадају општини Ражањ, округу Нишавском. Име су добила од етнонима Рачи, етника Рачин, Рачанин... Стари Брачин данас има 106 домаћинстава и око 320 становника. Нови Брачин настао је пресељавањем фамилија из Старог Брачина. Без обзира на све тешке и неповољне историјске околности, народ Старог и Новог Брачина сачувао је у називу свог села сећање на Раче, Рачине, Рачане, на народ рашки. И данас се сви становници изјашњавају као Срби православне вере. Археологија: И поред сазнања, на основу случајних налаза, да је овај крај богат археолошким наслеђем, научна истраживања нису вршена. Добро очуван ћуп из праисторије, нађен у Новом Брачину наговештава археолозима „добру жетву“. (Напомена: придев србски пишемо са словом б као што је и Вук Караџић чинио, јер ми нисмо Српи већ Срби) Наставиће се
0 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|