КРУШЕВАЦ ТРИ ПУТА ЦАРСКИ ГРАД ЈОШ ИЗ ПРАСРБСКОГ ДОБА БОГОМДАНА Б`АГАЛА (ГЛАВА)- БАГДАЛА ДРЕВНО СВЕТИЛИШТЕ Крушевац је царски град средњовековне – Моравске Србије, али његово царско преимућство потиче још из прасрбског доба, када је два пута био изузетно важно царско место, једном око 2000. године пре нове ере, а други пут пре Тројанског рата, око 1300. године пре Христа. Археолошка истраживања спроведена почетком седамдесетих и осамдесетих година прошлог века на локацији данашњег Крушевца, односно у старом средњевековном граду и у оближњим местима: Макрешану, Мрмошу, Виткову и Страгару, изнедрила су низ материјалних доказа о постојању људског живота на овом простору још од дубоке праисторије, оквирно око 5500 година пре нове ере. Археолози су пронашли остатке материјалне културе из неолита (старчевачка и винчанска култура), која се развијала око 5500-5200. године пре нове ере, доказе живота у енеолиту или бакарном добу које се према савременим историцима убицира око 4200 година пре Христа, ( бубањско хумска и костолачка култура), затим артефакта из раног бронзаног доба (параћинска културна група и локалитети из Сталаћа) старости око 2000 година пре нове ере, и на крају остатке материјалне културе старијег гвозденог доба 1300. године п. н. е. као и млађег гвозденог доба 1000 - 300 године пре Христа, који се приписују носиоцима келтске културе.Треба додати и податак да је у самом Лазаревом граду откопан материјал из периода око 3000 година п.н.е. Морамо нагласити да су називи праисторијских култура попут: старчевачке, винчанске, хумске, бубањске, параћинске и слично, уствари помесни називи, по местима где су први пут пронађени материјални остаци одређених култура и цивилизација у праисторији. Ти „веома стручни“ називи, наравно, збуњују читаоца недовољно упућеног у овај шифровани археолошки речник, као се Срби не би досетили да се ради управо о њиховој култури и древној цивилизацији. Међутим, србска аутохтонистичка историјска школа, која износи нашу истиниту и истинску историју, има другачију шему историјских периода:
Камено доба, обухвата време до 10 000. г. п.н.е. Прасрбско доба, од 10 000. до 4000. г. п.н.е. Ратарство, од 10 000. до 5500. г. п.н.е. и Стајство, од 5500. до 4000 г. п.н.е. Древносрбско доба, од 4000. до 2000, г. п.н.е. Ово доба се поклапа са раздобљем Иметства. Србско доба, од 2000. г. п.н.е до 1000. г. н.е. Ово доба делимо на девет раздобља: 1. Првог царства 2000 -1325. г. п.н.е, 2. Другог царства 1325 - 815. г. п.н.е, 3. Карановића или Македонско 815 - 320. г. п.н.е, 4. Панцарства 324 - 50. г. п.н.е, 5. Римско време 50. г. п.н.е. - 235. г. н.е, 6. Илирско време 235 - 490. г. н.е. 7. Свевладовића 490 - 640. г. н.е., 8. Светимировића 640 - 794. г. н.е. и 9. Оштривојевића 794 -1000. г. н.е. Према овој историјској шеми, налази из такозваног старчевачко-винчанског периода припадају Прасрбском добу, а материјал из енеолита и бронзаног доба сврстава се у Древносрбско доба. Раздобље од 2000 до 1000 година пре нове ере припада Србском добу, које опет има девет кључних историјских периода и протеже се све до 1000 година после Христа, односно до тзв. раног средњег века. Захваљујући свом изванредном географском, геолошком, климатском, хидрографском и стратешком положају, локација данашњег Крушевца и околине одувек је имала свој животни и развојни континуитет од Прасрбског доба до данашњег дана. Крушевац се сматра царским градом, у коме је столовао цар Лазар, дакле био је престоница Моравске Србије у средњем веку. Али не само тада. На локацији Крушевца још два пута у праисторији налазиле су се србске престонице. Први пут у време Србског доба, односно Првог царства 2000 -1325. г. п.н.е, и Другог царства 1325 - 815. г. п.н.е. Први пут под Багдалом настаје престоница у време Нина Белића, првог бога Бака, у Библији познатог као Нимброд, бог Баал, Исполник пред Богом, освајач првог светског србског царства после Арија Србинде, а то је период србског доба око 2000 година пре нове ере. Багдала је јединствен топоним на географској карти Србије и Балкана. О тачном значењу њеног имена још увек нема усаглашеног мишљења језиколоваца. Очигледно да реч Багдала допире до нас из далеке прошлости, те њено право значење морамо тражити преко лингвистичко-историјске методе, иначе све присутније у науци, пошто је доказано да језик боље и прецизније памти од археологије. У том случају морамо се ослонити и на неколико санскритско-србских речника, који нам осветљавају многе тајанствене називе. БАГДАЛА=БАГ ДАЛ=БОГ ДАО: Топоним БАГДАЛА поред Крушевца, вуче корене из првобитног србског језика старих Аријаца. Баг је Бог, а БАГДАЛ значи исто што и БОГ ДАО, односно БОЖЈИ ПОКЛОН, БОЖЈИ ДАР. У етимолошком и морфолошком смислу БАГДАЛА потпуно кореспондира са именицом БАГДАД (БОГ ДАДЕ). А знамо да је БАГДАД, наставак древног Вавилона који је подигао древни србски цар – господар србског светског царства Нино Белић, познат као први бог Бак, затим као Нинсар (Нино цар), Баал, Нимброд...О томе имамо податке и у Исламској енциклопедији 1913-1936 (E.J. Brill's First Encyclopaedia of Islam 1913-1936, Volume ). „Mjesto gdje se nalazi grad bilo je naseljeno hiljadama godina, U nekim zapisima na asirskom klinastom pismu te u babilonskim zapisima koji sežu u period 2000 p.n.e. spominje se pojam Bagdadu“ Zapisi Nabukodonosora (600 p.n.e.) opisuju kako je on renovirao stari babilonski grad Bag-dadu.“ Ime grada nije pronađeno bilo gdje izvan drevne Mezopotamije.“ Нажалост, име града, скоро истоветно, постоји у Србији, покрај Крушевца, ГДЕ ЈЕ ОДУВЕК И ПОСТОЈАЛО. То је већ наречена – Багдала. Некада град и светилиште. Слободан Филиповић, лингвиста и историчар даје следеће објашњење: „Доњи свет или Нав (< ст. срб. нав, мртва душа) започиње на западу смирујућег Сунца, вечерњих врата дана и ноћи или директне и индиректне светлости, чија вечита и непрекидна смена чине ток Стварања, у коме јутарња и вечерња врата деле Јав (< ариј. ја`вá, брзина, РВ И, 112) од Нава, који заједно чине Прав вечити (Влес књига) или коло небеско (Сварогов точак), семантички једнако речи “Бог”. Једна од представа бога Нава је и лобања с костима, символ посвећеника у напуштању профаног света. У старој србској вери „носилац лобање“ је посвећеник који се одриче профаног света, у јеврејском предању је дух који влада сазвежђем Бика, а у тантризму женски аспект „Жуте богиње“. Мање је познато, да је патријарх Павле који се бавио вајањем направио крст с овим симболом, познат као „Вујански крст“ о коме је писао Милан Стеванчевић. Један микротопоним и некадашње светилиште код Крушевца носи име Багдала, семантички од архаично-србског б`агāла, глава, лобања, по којој је име б`āгалин, „украшен лобањама“, што је једно од девет придевака бога Нава“. (Слободан Филиповић, Весник, Наш гласник, Београд, 2016.). Исти аутор у истом тексту даље објашњава значај обредних места на Земљи, где се убраја и Багдала: „Кроз сва три постојећа света србског предања (јав, нав и прав – наша примедба) пролази соха небеска или „ступ света“ (ариј. скамб`а), који пролази кроз пупак неба у сазвежђу Змаја, где је улаз у рај чији је чувар Велики Медвед. „Соха небеска“ је електромагнетна сила која повезује магнетно поље Сунца, не само са Земљом већ свим осталим небеским телима сунчевог система. Ова електромагнетна сила са Сунца позната је у хелиоцентричној метеорологији као „сунчев ветар“. У србском миту позната је као „рајска река“ (материја у јонизованом стању или плазма), која тече рајским ливадама које се налазе између Сунца и пупка неба. Сматра се, да кроз свако обредно место на Земљи пролази „соха небеска“, па у њих убрајамо и божанске, надгробне или победничке стеле Хелма (Балкана), Асирије, Мисира или Расеније (Рашке, Србије, али и Расеније у Италији, односно тзв. Етрурије- наша примедба). Багдала је свето, обредно место, у светом граду БАГДАЛИ, граду бога Бака (Нино Белић). И не само у језичком смислу, већ веза бога Нина Белића са БАГДАЛОМ може се доказивати и озбиљнијим археолошким истраживањима на овом локалитету, пошто верујемо да је и овде постојао град – балкански БАГДАД или БАГДАЛ. Наиме, у корену БАГДАЛЕ можда је првобитно стајало дивинизирано име Нина Белића, који је проглашен за првог србског бога Бака (и представљан је у лику бика са људском главом и знацима царског достојанства) – па је вероватно да је првобитни назив могао бити и -БАК ДАЛ, а реч је временом еволуирала у БАГДАЛУ. Старосрбску реч бак (бик) и данас употребљавају Срби у Републици Српској, па и у целој Босни и Херцеговини. У оба случаја назив Багдале се везује за Бога Бака, господара светског србског царства које се протезало на три суседна континента. Опсежнијим археолошким истраживањем Багдале и подбрђа сигурно би се нашли и материјални докази древне србске престонице, која је носила име цара и бога Бака алијас Нина Белића. Према Деретићу, Нино Белић је рођен испод планине Нинаје у Рашкој области. У орониму Нинаја не чува се само успомена на овог србског светског цара, већ је она и својеврсни лингвистичко-историјски доказ. Ниново племе и данас постоји под истим презименом. (Јован Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2000.) Зашто би Багдала била баш тај престони град? Већ смо напред рекли да Крушевац има све природне услове за опстанак народа, с тим што има и изванредни стратешки положај, са ширим залеђем Јастрепца, близином Западне Мораве и Расине, али и мочварним земљиштем у равници, које је само по себи имало значајан одбрамбени значај престонице, као и великим могућностима комуникације на све четири стране света и контроле свих најважнијих путева Троморавља народа, с тим што има и изванредни стратешки положај, са ширим залеђем Јастребца, близином Западне Мораве и Расине, али и мочварним земљиштем у равници, које је само по себи имало значајан одбрамбени значај престонице, као и великим могућностима комуникације на све четири стране света и контроле свих најважнијих путева Троморавља. КРУША=КРУШЕВАЦ: средњевековна србска престоница, данас седиште Расинског округа и општине-Крушевац, својим именом досеже до србског праисторијског главног града-Троје, и директно нас повезује са главним јунацима тога доба, пре свега са принцезом КРУШОМ или КРУСОМ (грчки транскрипт), Енејином женом. „Креуса ( на грчком „владајуће биће“) је у митологији било име више митолошких личности. Пријамина и Хекабина кћерка, Енејина супруга и Асканијева мајка. Када је Троја пала, Афродита или Кибела је склонила Крушу. Енеја је тек по изласку из града схватио да је нема и кренуо назад у Троју да је избави. Међутим, зауставила га је Крушина сен и предочила му дуг пут до нове домовине. Према другом предању, Круша је остала у разрушеној Троји, јер Енеја није могао да је спасе.“ (Цермановић – Кузмановић, А. и Срејовић, Д1992. Лексикон религија и митова. Савремена администрација. Београд; Роберт Гревс. 1995. Грчки митови. 6. издање. Нолит. Београд.) Енеј је био највећи тројански јунак после Хектора, и о његовој судбини, после пада Троје, постоји неколико легенди. По једном предању које смо добили од Стесихора, Енеј је отишао у Хеспериду, Италију, и тамо основао Лациј, прво језгро Рима. Чувени римски песник Вергилије у свом спеву посвећеном србском тројанском јунаку Енеји-''Енејиди'', описује тај судбоносни догађај овако. После погибије тројанског краља Пријама, град је почео да гори, а Енеја је узео свог остарелог оца на раме и сина Асанија (Јула) за руку и пожурио да што пре изађе из освојеног и разрушеног града. У страшном метежу народа и војника, тројанских савезника, Енеја није могао да пронађе и своју жену КРУШУ, која га је пратила. Када је оца Анхиза, (господара античке Србије или Брегије са седиштем у Крушевцу) извео на сигурно, вратио се по Крушу, али га њена сен или њен дух зауставио и предвидео му велику будућност са тројанском војском коју је повео по Белом мору (Медитеран: Меди (србски народ и тера, на латинском земља, односно Медска земља). Међутим, после пада Троје, КРУША се вратила са преосталом брегијском војском, а Брегију или Фригију, Хомер је убицирао северно од Македоније. Њену локацију потврђује и Херодот у делу ''Полиманија'' (страна 73.) и ''Уранија'' (страна 130). Тадашња Брегија- Фригија налазила се на простору Мораве, Копаоника, Средње Србије до Македоније. Фригијски ратници успели су да спасу своју принцезу из тројанског пакла и поново је доведу у Србију. Њено име данас носи Крушевац, а назив је настао по утврђеном језичком моделу: Марко-Марковац, Младен-Младеновац, КРУША-КРУШЕВАЦ. Да бисмо поближе разјаснили откуда потиче име данашњег Крушевца, морамо претходно изнети неке, по нама, недовољно уверљиве легенде. Наиме, једна легенда говори да је Крушевац изведеница од глагола –крушити- мрвити, ситнити земљу, а што је чинила Западна Морава северно од града, рушећи обале. Постоји и мало уверљивије лингвистичко објашњење да је ојконим Крушевац настао од старорбске речи – крух. Дакле, име града би било – Крухевац, односно „Хлебарник“. (Ово тврђење има логике јер је долина Западне Мораве богата свим Божјим даровима, па и крухом- хлебом). Језичком променом (палатализацијом к,г,х – у: ч, џ, ш) град добија данашње име – Крушевац. (Крух је стара србска реч, коју су данашњи Хрвати, бивши Срби интегрисали у свој речник, као и многе друге старе србске речи). Међутим, са историјско-линвистичког аспекта име Крушевца је много старије и досеже до праисторијског србског језика из древно србског или бронзаног доба. Колико је србска земља Сарданија или Сардонија, којој је припадала и Брегија, била моћна и пространа земља, говоре и топоними и хидроними са именом овог србског народа. Јован Деретић, наводи имена градова и планина где се спомиње Сарданско име: „Стари градови чија су имена настала непосредно од србског националног имена јесу: Сардика или Сердика -данашња Софија, Сарда, Сорда или Скодра - данашњи Скадар, Сардона или Скардона - данашњи Скрадин, Сарит, Сералиум или Сераљио - данашње Сарајево, римски Serbino, Serbinum, и у савременим издањима античких писаца на Западу, Servitium, а код Толомеја Сербиново - данашњи Загреб, у коме је била главна лука на Сави. Град Сербиа на реци Бистрици и две Србице у старој Македонији, римска Сарабантиа у Панонији и град Сербион, и Sirmium римски - данашња Сремска Митровица. Планински венац Старог Влаха па до Дурмитора и на југу Шар (Сар) планина, који се налази на сред србске земље, називан је у старом и средњем веку - Србским Планинама: Sardonici montes, Scordus sive Scordisque montes". Ди Канж назива овај планински венац једноставно -"Планинама Србије" и каже да се стара кнежевина Требиња простирала до планина Србије, у ствари до Дурмитора, докле се простирала стара Херцеговина, или Србске планине до Шар или Сар планине. Само име Сар планине говори који је народ живео на њој – Сарби или Серби. (Наставиће се)
0 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|