ПРАИСТОРИЈСКИ СРБИ ТРОМОРАВЉА (6) Историјско-језичка и археолошка предочавања Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ БРЕГИ (ФРИГИ) – ПОШТОВАНИ ОД ЕГИПЋАНА КАО НАЈСТАРИЈИ НАРОД НА ЗЕМНОМ ШАРУ Србска присторијска држава Брегија (Фригија) простирала се на простору данашње централне Србије, око Копаоника и Мораве и граничила се са Македонијом. Хомер у ''Илијади'' на више места спомиње Фригију и Фрижане (Фригијце) као савезнике Илијиног града Троје, као например у ''Песми о Долону'', (стих 432), или пак у разговору Ахилеја и србског краља Пријама, господара Троје (24-543, 547). И Херодот у својој ''Историји'' тврди да су Фрижани пре сеобе ''живели у Европи, у суседству Македонаца'' (''Поломанија'', 73), као и то да су се вртови чувеног србског краља Мите (Миде) налазили у близини границе са Македонијом (''Уранија'', 130). Да се подсетимо, Грци су Европом називали просторе Србије до Саве и Дунава. То је за њих била стара Европа, па самим тим и за Херодота. Оснивач тог Брегијског (Фригијског) краљевства био је Тантал, јер о њему постоји најранији писани помен као владару Фригије, који потиче из времена Сербоновог похода. „Код Еузебија налазимо податак да је Тантал владао Фригијом, односно старом Меонијом, око 1350. г. п.н.е (3.ст.391). После Тантала настаје владавина династија Гордија (Ђорђија) и Мите“. (Јован И. Деретић „Античка Србија“, стр 57). Познати су вртови краља Мите (Миде), северно од македонске границе. О томе нас Херодот информише у следећим редовима: ''А младићи дођу у други крај уз Македонију и настане се у близини такозваних вртова Миде, сина Гордијева''.(Херодот: ''Поломанија'', књига 7, стр. 73); (Новак Андесилић ''Троја на Скадарском језеру'', Подгорица, 1994, стр. 83). О Бригима или Брегима, односно Фригима и њиховим родовима (апелативима) код других народа, а на простору Европе и Азије, Јован Деретић каже: „Један од важнијих Јафетових синова из Изорода (Књига Постања у Старом завету) је Гомер који има и три своја сина. То нам одмах говори да је земља Гомерова једна од важнијих земаља. Што се тиче одређивања места земље Гомер, историчари се слажу да је то Фригија. Херодот каже: ''Фрижани, кажу Македонци, звали су се Брижани (Бруги) све док су живели у Европи, (читај Србији) док су били заједно са Македонцима, а када су прешли у Азију, са променом земље променили су и име у Фриге'' (39.VII.73). Двојност овог имена, прво Бруги па Бриги, истиче и Милан Будимир (73). У Изороду Фригија се назива Гомером, а објашњење налазимо у асирским записима. Рагозин каже да асирски записи помињу народ ''Гимерај'', што су Кимери, односно јеврејско Гомер. Асирски цар Есархадон (681 - 668. г. п.н.е) бележи да је одбио напад и поразио ''Тиуспа Гимерај''- а који је погинуо у борби и сва његова војска је мачем уништена. ''Гумирај'' је асирско име за један лутајући народ кога обично помињу као Кимере, а који је сродан Медима (14.ст.337). Рагозин овде мисли на аријевску расу. Несумњиво је да је јеврејско име за Фригију - Гомер, настало од асирског ''Гумирај'' и у томе се сви заветословци слажу. Каснија истраживања показују да Јевреји, када говоре о Гомеру и његовим синовима, мисле на народ трако-фригијски са предела јужно од Црног мора, коме ови Кимери такође припадају и који су дошли као освајачи, каже Рагозин. Најранији помен Фригије потиче из времена Сербоновог похода. Код Еузебија налазимо податак да је Тантал владао Фригијом, старом Меонијом, око 1350. г. п.н.е (3.ст.391). После Тантала настаје владавина династија Мита и Гордија. Њихова владавина ћe потрајати више од шест векова и за то време је Фригија била надмоћна држава у Малој Азији, а у деветом веку п.н.е. суверено је владала Средоземљем и Црним морем. За Јерменију Херодот каже да је она фригијска сеобна. Ако је то већ био случај са Јерменијом, онда нема никаквог разлога да се не верује да су Фрижани имали насеља и на северним обалама Црног мора, на којима се појављују Кимери. Еузебије каже да су Кимери и Амазонке упали у Малу Азију 1076. г. п.н.е (3.ст.418). Гарстанг каже да су Мушки на челу са царем Митом били први Фрижани из Тракије који су освојили Хатушку царевину (93.ст.11). Њихово име је прочитано у асирским записима као ''Муски''.
Камбел каже да су Бриги европски Фриги, (Стара Европа=Србија) потомци Зеретита (Срба из Старог завета) (104.II.ст.279). Грусе сматра да су руске степе, северно од Црног мора, биле поседнуте око 1200. г. п.н.е, од индоевропског народа по имену КИМЕРИ – (КМЕРИ) који су припадали трако-фригијској групи народа (143.ст.32). Рагозин, у вези аријевског језика, каже: ''...Фригија, Мизија и други на западу и северозападу Мале Азије нагињу врло старом типу аријевске (србске – наша прим.) филологије, пелазгијском (древносрбским језиком), од кога је настао и грчки језик'' (21.ст.19б). (Јован И. Деретић „Античка Србија“, стр 57). А после пада Хомерове Троје, принцеза КРУША, супруга принца Енеја, се вратила са преосталом брегијском војском, у србску Брегију или Фригију. Фригијски ратници успели су да спасу своју принцезу из тројанског пакла и поново је доведу у Србију. Њено име данас носи Крушевац, а назив је настао по утврђеном језичком моделу: Марко-Марковац, Младен-Младеновац, КРУША-КРУШЕВАЦ. Фригију или Брегију и Хомер је убицирао северно од Македоније. Њену локацију потврђује и Херодот у делу ''Полиманија'' (страна 73.) и ''Уранија'' (страна 130). „Тадашња Брегија- Фригија налазила се на простору Мораве, Копаоника, Средње Србије до Македоније“. (Новак Андесилић ''Троја на Скадарском језеру'', Подгорица, 1994, стр. 83). Дакле, као закључак о Брегији или Фригији изнећемо мишљење Милоша С. Милојевића: „Бреги или Брђани — Breges — Египћани су Брегјане или Брђане поштовали за најстарији народ на земном шару. Брђанима припадају: Тројанци, Хомоњани — Homona — Трипољани —Tripoli — Ораорићи — Orchaori i — Брегмани — Bregmaeni — и Орнићи — Orkynoi“. (М. С. Милојевић, стр. 71-72). Дакле, Египћани су признавали Србе Бреге, Брђане , „са брдовитог Балкана“ за најстарији народ на земном шару! А што је још једна највећа истина и изузетна важност за историју Срба, што су тим Брегима-Србима припадали и Тројанци, Хомоњани, Трипољани, Ораорићи, Брегмани и Орнићи! И овде видимо да је Пријамова Троја (описана код Хомера) – србска, као и сва малочас набројана племена! САРМАТИ СУ АУТОХТОНИ СРБИ Француски историчар и палеолингвиста Сипријан Робер каже: „Срби Сарматије су аутохтони Срби“. Апијан из Александрије тврди да су Трибали (Србаљи) и Сармати (Сарбати) два најугледнија и највећа србска племена. Наш историчар Јован Рајић је читао име Сармати као Сарбати. Епископ Саломон (умро 920. год.) каже: Sarmatiae Sirbi tum dicti... id est quasi Sirbutium – Сармати који су се тада звали Сир6и...што је као Сирбути" (Mater verborum). Вацерод, који је 1102. године преписао Mater verborum, на многим местима је уз, наведене називе дао тумачења, на чешком језику. Код назива Сармат, редовно даје објашњење да је то Србин, чиме показује, да су Птоломејеви Сармати у ствари били Срби. Он пише уз реч Сармат (Sarmatae populi Zirbi) или у преводу (Сармати народ Срби)". Јосиф Добровски је нагласио у писму Јернеју Копитару: ''Срб пак није ништа друго него Сармат, скраћено и предругојачено'' (65.I.ст.45). „Херодот каже да се Скитија простире од Дона на истоку, па до Дунава на западу (39.IV,48). Од Дона, па на исток до Каспијског језера, Херодот налази Сармате. Име Сармати је само прелик имена Сарбати. Он каже да преко Дона није више Скитија, него земља Сармата која се простире од Азовског мора према северу у дужини од 15 дана хода (39.IV.11). Тамо где је Херодот нашао Скитију, Анонимус Равенатис ставља Дарданију. То је исто као да је написао Србија, пошто је Дарданија покрајина у Србији. (Јован И. Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2000, стр 59). „Вадианус каже да, према сведочењима старих писаца, постојале су две Сарматије: азијска, преко Дона и Азовског мора па на исток, и европска, од Дона до Германије и од Балтичког мора до Дунава, па додаје: ''...Ските уопштено зову Сарматима'' (16.ст.65). После свих ових објашњења, узалудно је тражити Ските као народ у етничком смислу јер није постојао. Којем народном стаблу треба припојити Херодотове ''Сколоте'' није тешко установити, пошто је он сам оставио сведочанство да су ''Сармати употребљавали скитски језик'' (39.IV.117). (Јован И. Деретић „Античка Србија“, Темерин, 2000, стр 59). Стефан од Византа каже за Амазонке да их ''сада Сарматкињама зову''(4). (Исто, стр. 60). „У српској Асирији, односно Сурбији, од које су Јевреји преузели етнографију Изорода (Књига постања у Старом завету), тачно су знали стање у Средњој Европи. Не треба заборавити да су два асирска цара, од којих је један живео у време Тројанског рата, носила име бога Теута. Војвода српског Далмског савеза, који је ратовао са Октавијаном 34. г. п.н.е. звао се Теутемио, (141.I.60). Анонимус Равенски каже: ''На северу до Океана (сада Балтичког мора) је отаџбина Сармата,... која је преименована у Роксоланију... а према Толомеју, цару египатском, она се зове Сардонија. Друга Сардонија је до Дунава'' (69.IV.11). ''У другој Сардонији се налази земља Дакија''(69.IV.14) (Простор данашње Румуније- наша прим.). После Теираса, или на српском - Теутаније, остају нам у Европи још две земље које покривају два Јованова сина, а то су Италија и Роданија“. (Исто, стр. 85). Др Јован Деретић још детаљније објашњава: "Од почетка нове ере име Сармата, готово стално замењује у Европи име Скита. Велика Русија, Мала Русија (Украјина) и Пољска, биле су тада обележене као Сарматија". (Ј. Деретић). А именом Срби називала су се у праисторији, па и у новој ери, сва бројна племена и народи, океан беле србске расе, расуте широм три континента који данас зову – Словенима“. (Из књиге: Мирослав Димитријевић „Морава и Моравци – планетарни феномен“, ИП „Пешић и синови“, Београд, 2011). Плиније и Трог Помпеј тврде да су Сармати пореклом од Меда. Сармати, Парти и Меди су били рођаци. У тексту „Српски стари век“ Миодраг Милановић доказује да су Срби били упознати са хришћанством већ у 1. веку Христове ере, ослањајући се на доказане хришћанске историјске изворе. Еузебио из Цезареје пише, према извештају Оригена, да је апостол Андреја проповедао и у Скитији, односно Сарматији где су хришћанство примила србска племена Сауробати. Народ Сарбата или Сармата живео је и у долини Велике Мораве, о чему сведочи и историјски топоним Сарматес (Сарматорум) Јужно од Параћина код Сикирице или суседног Горњег Видова, мада Саво Ветнић каже да се Сарматес налазио код „Слатине“ у Параћину, а Душан Рашковић га смешта код данашње Стриже. САРМАТЕС, насеље и потом станица за мењање коња (Mutacio Sarmatorum) на римском војном путу, налазио се у сваком случају у околини данашњег града Параћина. Оригеново тврђење допуњују „Акти Андреја“ из којих се види да је овај апостол проповедао на Криму, Кавказу и у Сарматији. Плиније и Марцион доказују својим списима да Срби живе хришћанским животом, односно Сарматско племе Сер(б)еи. САРМАТЕС Археологија: „Прокопије, познати римски историчар, описујући војни пут - Via militaris, наводи и податак да је Sarmates одмах после Horeum Margia (данашња Ћуприја) прво велико место. Француски хаџија у „Јерусалимском путоказу“ 333. године, такође, спомиње Mutatio Sarmatorum, римску станицу за промену коња. Јиречек и Милер убицирају Сарматес на локацију данашњег Горњег Видова, док Каниц га смешта у близини Сикирице, општина Параћин. Помиње се и трећа локација у пределу код Стакларе, северни део Параћина. То је добро познато у званичној историјској науци, па се чак тврди да Параћин има историјско право да наследи континуитет епског Сарматеса, али се упорно прећуткује одговор на питање – ко су у ствари Сармати? А они су, као што смо видели – Срби. Археолошки налази из различитих цивилизацијских периода откопавају се на територији Сикирице, Горњег Видова (гробље), код села Стриже, а и у винчанском, вишеслојном насељу код Стакларе у Параћину. Ма где да се Сарматес налазио од поменутих локација, свуда постоје и археолошки докази за овај прастари србски народ - Сармати“.(Мирослав Димитријевић „Морава и Моравци – планетарни феномен“, ИК „Пешић и синови“, Београд, 2013.) РАТАРИ – ЗВЕЗДАНИ НАРОД Народ Ратари потиче још из времена ''ведских људи'', кад су Аријевски Срби боравили у Индији и поштовали богињу РАТРИ, ''која је сјајем својих очију (звезда) растеривала мрак и помагала људима да се снађу у помрчини''. (Цермановић-Кузмановић А. и Срејовић, Д. „Речник грчке и римске митологије“, Београд, 1992). Уживала је велико поштовање у аријевској цивилизацији, а Срби су, по пресељењу, дивљење према својој божици пренели и у Србију, и више својих насеобина назвали именом звездане богиње РАТРИ. РАТАРИ су, дакле, села звезданог божанства, то су праисторијска ЗВЕЗДАЊА, која и данас сијају на земљи, али и у србском језику. Аријевска богиња звезданог неба - Ратри сачувала се и у имену србског племена Ратари. Ратари су део великог србског народа Вељића или Љутића, једног од највећих у Европи, поред Бодрића, и играли су изузетно важну улогу у стварању данашње Европе, у историјским, културним и политичким догађајима. У нашој епској народној поезији најпознатији јунак Вељића то јест Љутића је чувени – Љутица Богдан. Вељића данас има у селу Поточцу, у околини Прокупља, у Београду и многим другим местима. Вељић – је презиме изведено од етнонима – имена старог србског народа. Милош С. Милојевић описује племе Ратари на територији данашње Немачке: “Осим Ратара, велики Вељицки народ састојао се и од следећих племена: Рујани или Рујанци (а то су моравски Багри из околине Багрдана, о којима смо већ писали. У Европи их звали и Вагри а претежно Рујанци), Доленићи (Дољанићи код Милоша С. Милојевића. Данас можда Дољевац код Ниша.), Широпани и Кићани. Сва ова племена Вељића живе западно од Одре и понемчена су под истим именом Волгастени. Једино Рујанци су добили ново име – Ругијани“. (Милош С. Милојевић: „Одломци историје Срба“... Србско учено друштво, Државна штампарија Београд, 1872, репринт ИКП „Никола Пашић“, Београд, 2000). Милојевић спомиње и земљу Ратарију на реци Србици, или дан. Цибрици. Ратари, дакле, носе име ведске богиње Ратре, али и име србског народа - Ратари, који се није сасвим иселио из поддунавске Србије и Мораве на север Европе, и у Немачку, већ је један значајан део остао и у данашњој Србији, о чему нам на најбољи начин сведоче топоними три села Ратара: код Параћина, Обреновца и Смедеревске Паланке. Сва три Ратара су насељена Србима, православне вере, а у параћинском Ратару постоји и црква посвећена Светој Петки, србској заштитници, светици, која је по рођењу била Србкиња. РАТАРИ (ПАРАЋИН) Ратари је насеље на десној обали Велике Мораве, западно од пруге Београд-Ниш, у општини Параћин и припада Поморавском округу. Удаљено је 6 километара од града. Данас Ратари броје око 670 становника у 164 домаћинства. Село се последњих деценија развијало и са старе локације котирало дуж регионалног пута Параћин-Појате. Источно од насеља пролази најважнија саобраћајна магистрала – аутопут Београд – Ниш. Археологија: У атару Ратара нису вршена никакава званична археолошка истраживања, упркос чињеници да су Ратарци на својим парцелама налазили многе старе предмете од керамике и метала. РАТАРЕ (СМЕДЕРЕВСКА ПАЛАНКА) Ратаре је село у општини Смедеревска Паланка, југозападно од града, и припада Подунавском округу. У последњем попису бројало је 596 домаћинстава и 1669 пунолетних грађана. Ратаре је према предању добило име по старој цркви која се звала – Ратаре. Археологија: Археолошки налази говоре да је на овој локацији у дубокој прошлости постојало старо насеље. Село је србско, а народ православно-хришћанске вере. РАТАРЕ (ОБРЕНОВАЦ) Ратари су насеље у градској општини Обреновац и припада граду Београду. Броји 596 становника у 174 домаћинства. Насеље је србско, а становници су православни верници. БАГРИ (ЦРВЕНИ - РУЈАНЦИ) – ПОШТОВАНИ И ОД НАЈВЕЋИХ НЕПРИЈАТЕЉА У ЕВРОПИ О моравском праисторијском народу Багрима – Црвенима или Рујанцима опширно смо писали у претходним бројевима „Новог пута“, те зато сматрамо да се сада морамо задовољити само најкраћим освртом и подсећањем на овај изузетно значајан народ Мораве, који је био на високом гласу и великом поштовању чак и његових најљућих непријатеља у Европи. Багри су, као што смо могли да се уверимо, моћно србско племе, односно народ, који је очигледно живео и у долини Велике Мораве, где је имао своје главно утврђење, свој управни и војни центар у Багрдану. Били су господари у долини Велике Мораве, односно у централној Србији, елитни слој, изузетни ратници и храбар народ витезова и јунака. У још неутврђеном историјском тренутку, вероватно се пресељавају на север Европе, као и многа друга племена, и господаре широким европским просторима много векова. Тек крајем првог и почетком другог миленијума нове Христове ере Багри започињу озбиљније борбе са Германима, одупирући се покушајима да их римокатолички свештеници покрсте. Одупирање Срба, па и народа Багра - Црвених трајало је све до 17-18. века, када су Бодрићи, Рујанци-Багри (Вагри-како су их понекад бележили европски хроничари – Хелмолд например), Љутићи, Бранице, Моравци и многи други народи србске крви и колена примили нову веру, и истовремено и упоредо били германизовани. Као докази србског присуства на тлу Европе остала су географска имена: села, градова, река, планина... Иако су прилагођена немачком изговору, јасно се уочава њихово србско и србофоно значење. Уосталом и сам назив Багрдуна-Багрдана недвосмислено говори ко је подигао ову тврђаву у долини Велике Мораве, и шта значи њен назив. БАГРДАН (НАСЕЉЕ) Багрдан је село у Средњем Поморављу, 13 километара северно од Јагодине, у Поморавском округу. Убележен је на свим топографским и географским картама Србије. Због свог геостратешког положаја играо је врло значајну улогу у историји србског народа Мораве, и у старој, и у новој ери. Археологија: У Багрдану су истражена четири археолошка локалитета: Локалитет Крушар налази се у котлини реке Осаонице, садржи керамику и кућни леп. Потиче из дванаестог века пре нове ере. Кућиште је локалитет из 1300. године пре нове ере и налази се на високој тераси изнад најужег дела Баргданског теснаца. Кућни леп и керамика нађени су на овом локалитету. Локалитет Река-Градина лежи на тераси поред реке Осаонице. Налази: кућни леп, керамика, ломљени камен, животињске кости и друго, потичу из периода 1600-1300 година пре нове ере. Локалитет Ћерамидиште је вишеслојно насеље, што говори о дужем континуитету живота у Багрдану. Потиче из периода од 1600- 1300 година пре нове ере. Овде се проналазе предмети од костију, камена и метала, а у већем проценту од керамике, ломљеног камена и костију. Закључак: Овим предочавањем историјских, лингвистичких и археолошких података и чињеница, надамо се да смо још јасније осветлили праисторију Срба на просторима Велике, Јужне и Западне Мораве, проширили хоризонте сазнања о нашим прапрецима, њиховим племенима и насељима, њиховом језику и писму, култури, обичајима и обредима, као и о данашњим археолошким локалитетима и налазима, који и материјално сведоче о њиховом праисторијском присуству на тлу Троморавља. Па и много шире од тога као што смо видели. Упркос свим најважнијим чињеницама, изнетим од најугледнијих светских и домаћих научника, из непобитних историјских извора, страних и домаћих, (а овде је предочен само један мали део за потребе овог рада), данашња „званична историја“ у Србији још увек не признаје и не познаје србски идентитет описаних народа и племена. Али то нас ни мало не чуди, нити узнемирава, јер истина је само једна: „Срби су остали Срби кроз миленијуме. Веровање Срба, њихова садашња православна вера највише се поклапа са рашанским схватањем живота и „царства небескога“, што се код Срба спомиње и у народној песми“. „На основу свега тога закључујемо да Срби спадају у најстарије народе у историји“, записа др Реља Новаковић. Поморавље, односно Троморавље је одувек било србско. (Напомена: придев србски пишемо са словом б као што је и Вук Караџић чинио, јер ми нисмо Српи већ Срби) Крај На Петров и Павлов дан, на Светог Козму и Светога Дамјана- Свете Врачи, Лета Господњег 2016. или 7524. године по србском календару
0 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|