Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ ТРОЈАН-ГРАД НА ВЕЛИКОЈ МОРАВИ И КУЛТ БОГА ТРОЈАНА (Проширена верзија) У првом тому изабраних дела „Из историје Срба старе и нове ере – забрањена историја Срба“ (стр. 101-105)/1 писали смо у краћој верзији о Тројан граду на Великој Морави и на крају текста (у фусноти) смо обећали да ћемо у другом тому донети проширену верзију историјата овог праисторијског града, чија се градња везује за време пре Тројанског рата и име србскога и светскога цара Серба Макеридовића, у народу популарног под именом – цар Тројан. Испуњавамо обећање и доносимо нове чињенице у вези са Тројан градом и царем Тројаном, који подиже овај највећи град тога времена у Поморављу, а који потом, у време ромејске империје доби име Хореум Марги. Тројан град је и данас највећи праисторијски град, чији темељи су само делимично откопани, и то само до нивоа одакле су га Римљани надзидали, док праисторијски, првобитни темељи још увек леже под земљом и о њима се не говори у јавности, нити пише у археолошким студијама. Величина Тројан града, обим градских зидина, материјални садржај, распоред грађевина унутар тврђаве, улице и други објекти још увек нису испитани. То је било и практично неизводљиво јер се на овом огромном простору налази касарна са пратећим војним објектима, али и велики број приватних кућа око гарнизона на левој обали Раванице и десној обали Велике Мораве. Треба нагласити и то да је ово прва објављена и најобимнија студија о Тројан граду на Великој Морави у нашој, самим тим и у европској историографији данас, јер и поред свих релевантних чињеница, нико до сада није хтео или желео да се бави овим значајним праисторијским градом, нити царом Тројаном (Сербом Макеридовићем) као његовим градитељем. Разлози тако немарног односа према најдревнијој србској историји су познати, што се види и из предсловља „Забрањена археологија и забрањена историја Срба“, студије „Древна паметарница земље и народа Мораве – забрањена историја Срба“- други део“, те сматрамо да то у овом напису не треба шире образлагати. Меди - најразвијеније племе Беласта или Пеласта, односно балканских Арија, први су подигли град на Јухору, којег су касније користили Србаљи, Сорби и Сорди (Скордисци). Он је био значајан војни центар континенталне МЕДИЈЕ, пре и после Тројанског рата. Медијци или Међани се спомињу и у Хомеровој “Илијади”./2 У династичкој лози континенталне Дарданије, (територија поддунавске Србије) спомиње се Троас (према грчкој говорној варијанти). То је био Тројан, син Ерихтонов и унук Дарданов, који је и родоначелник континенталне Дарданије, а која је допирала на северу до Дунава. Највероватније да је Тројан град у Средњем Поморављу био једно од седишта те древне србске државе. У њему је боравио цар Тројан, јер према легенди овај град се чак и у првим вековима Христове ере у народу називао – Тројан град. Друго народно предање каже да је цар Сербо добио име Тројан због тога што је оженивши се, са првом женом одмах добио три сина – тројке. И пошто је – тројанио, народ му из милоште даде име – Тројан. Бог Сербон или Сербо Макеридовића, био је цар светског србског царства, које се простирало на три суседна континента: Европу, Азију и Африку, па га је и због тог разлога србски народ звао цар - Тројан. Вероватно је назив Тројан добио и због тога што је после Арија и Нина Белића, или бога Бела, Бала, Вала и слично, био трећи Србин који је ујединио до тада познати свет. Према античком миту, Грци су Серба Макеридовића илити Бога Сербона звали Херакло, (а српски Јеракло или Еракло), Египћани - Сарпион, а Библија га назива - цар Асур. Дакле, ради се о историјском времену око 1325-1300. године, значи пре Тројанског рата, а који се одиграо око 1220. године пре нове ере, мада се мишљења истраживача око времена вођења Тројанског рата разилазе. Нешто раније Бог Сербон или цар Тројан је кренуо у освајање Далеког истока и Индије, и тек по његовом одласку Данајци или Ахејци спремају се десет наредних година за рат против Сербонове (Хераклове, по србски -Јераклове) Троје. Пре тога вероватно нису ни смели помислити на тај подухват. ХЕРАКЛЕ ЈЕ БОГ СЕРБОН, СРБСКИ ЦАР ТРОЈАН Познати француски историчар Прико Де Сент Мари/3 истиче мишљење, широко заступљено код тадашњих и данашњих историчара и писаца, да је Илија или Илирије, био син Бога Сербона, односно Јеракла или Херакла, и да је имао државу у пределу између Неретве, Дрима и у области трију Морава. ''Овде се не ради само о митологији, јер се иза имена Бога Сербона крије реална историјска личност Сербо Макеридовић, велики освајач и вођа трећег аријевског похода у Азију око 1.300. године пре Христа. „Сасвим је могуће и потпуно се временски уклапа да је један од његових синова по имену Илија владао на пределу од Неретве до Дрима... јер постоје подаци за тог Илију да је он проширио посед своје државе на запад, преко реке Крке и да је основао градове СЕРБИНУ и ИЛЕНИЈУ, што су савремени Скрадин и Сплит'', пише професор др Јован И. Деретић./4 С обзиром да је француски историчар Прико Де Сент Мари открио историјску и митолошку везу Херакла и Бога Сербона, ово научно откриће можемо сматрати заиста непристрасним, пошто потиче од страног истраживача из 17. века, када још увек не постоји квазинаучна идеолошко-историјска школа о Србима и Словенима као нижој раси, и када се Срби још увек нису били ослободили турског јарма, односно били су у потпуној девастацији и назадовању. Да Срби у јужној Русији (Скитији) воде порекло од Јеракла или Херакла обавештава нас и Херодот, нашироко описујући овај моћан и многобројан народ. По њему Херакло је спавао са скитском краљицом и са њом добио три сина. По његовом савету, скитска краљица престо предаде најмлађем и најјачем сину, од кога сви Скити воде порекло. Ово је, наравно, митска прича о Хераклу, односно Јераклу или Ераклу, као оцу, родоначелнику србских Скита. Али митолошки Херакло је уствари историјска личност краљ Сербо Макеридовић, чији је син Илија (Илирије) владао Илиријом. А у праисторији сви цареви су истовремено сматрани божанствима, јер су „могли да учине оно што људи не могу“, како рекоше ведски гимнософисти у разговору са Александром Великим Карановићем. Већ и сам податак да је Илија подигао још два града Иленијум и Сербину, посветивши један себи (Иленијум), а други свом србском роду и пореклу-(Сербину), очито говори у прилог србског порекла његовог оца Јеракла или Еракла, кога су као најмоћнијег човека тога доба сматрали и Богом Сербоном, односно Србским Богом. Он је истовремено сматран и проглашен другим богом Баком. Први бог Бак је био Нино Белић. А Макеридовићеву земљу спомиње и Хомер у ''Илијади'', описујући Тројански рат: ''Чујемо старче, да и ти некад беше срећан: докле захвата Лезб, Макарево седиште горе''./5 ''Макарево седиште горе'' је највероватније престони град Макаров, односно Макеридовићев. Сербо Макеридовић, у Старом завету назван Асур, 1325. године пре нове ере, обнавља србско светско царство које је пре њега створио Нино Белић, који је у Библији познат као Нимброд, у периоду од 2025. до 2002. године пре нове ере. Ниново царство се простирало на целом европском континенту, као и на деловима азијског и афричког континента. Нино из Рашке, родом са планине Нинаје, у Ниси (Нишу) сакупио је војску, и после дугих освајања повратио србско светско царство из Аријских времена. И Сербо Макеридовић креће из Србије да обнови србску светску империју, што му и полази за руком. Кренуо је опет из Нисе (Ниша), као и његов велики претходник, али постоји реална претпоставка да је један велики део његове моравске војске пошао из Тројан града, који се налазио на ушћу реке Раванице у Велику Мораву. Тај град је у србској митологији познат као Тројан град. Био је изграђен пре 1.325. године пре нове ере, на врло важном стратешком месту, одакле је контролисана цела долина Велике Мораве и велики народни пут дуж балканског полуострва.. Овај град под Римљанима познат као Хореум Марги, постојао је, дакле, већ у далекој србској прошлости. Са својим трупама Јеракло или Еракло, бог Сербон, стиже опет до Индије и тамо формира три србске државе. И у првом веку нове Христове ере, али и касније, као што рекосмо, антички град на ком почива данашња Ћуприја звао се међу Србима - Тројан град, као и много векова пре доласка Римљана у ове крајеве. И по њиховом освајању, србски народ је и даље ово највеће поморавско утврђење звао – Тројан град, иако су га Римљани прозвали – Хореум Марги (Моравска житница). О томе се можемо обавестити из “Српског митолошког речника”,/6 у легенди о светом апостолу Андрији Првозваном. Да су потомци Меда и у првим вековима Христове ере присутни у Средњем Поморављу може послужити и надимак који је овде добио апостол Свети Андреја. Народ га је звао Мечкадава. А медвед је симболчина и хтонична животиња србских Меда, касније прозваним и Међанима, Медијанцима, Мезима... Да ли је онда баш случајно назив Тројан града толико дуго остао у србској свести, памћењу и народном предању? Зар у њему нису могли повремено боравити и столовати србски цареви, пре свега бог Сербон (Јеракло) илити народски речено србски цар Тројан, а јухорско утврђење на највишем планинском врху у том случају је могло имати вишеструки значај. Између осталог да буде осматрачница са које се контролишу све капије Поморавља: Сталаћка клисура на југу, северна капија од Јагодине, источни народни пут преко Честобродице и пут из Гледићких планина који преко Јухора улази у Поморавље. Истовремено јухорски град на Великом Ветрену био је први одбрамбени бедем Тројан града са западне стране. Источна капија Средњег Поморавља – Честобродица, могла се контролисати и бранити са утврђења на планини Баби. Северна багрданска капија се бранила вероватно из утврђења на данашњем Ђурђевом брду, а можда и из утврђења у Багрдану. Јужна капија Моравске Србије, имала је војну постају код Сталаћа, где су такође, као и код свих претходно споменутих утврђења, пронађени материјални докази из тога времена и много дубље праисторијске прошлости. Како је и када Тројан град преименован у Рамно? Током римске доминације код странаца на пропутовању користио се латински назив Хореум Марги, али Срби су ову древну поморавску тврђаву једноставно звали – Тројан град. Рамно као назив овог града јавља се касније, око средине нове Христове ере. Реч рам - на старосрбском језику означавала је ограђен простор, утврђење, тврђаву. И после примања Хришћанства, Срби су задржали ову реч као-ХРАМ, што је ваистину истоветно са РАМ. ХРАМ је Божја Кућа, Божја тврђава, Божије здање за векове грађено. А велики србски ХРАМОВИ-манастири су и додатно утврђивани бедемима. И као што знамо, на обали Дунава постоји тврђава која се и данас једноставно зове-РАМ. Западно изнад РАШЕВИЦЕ се налази топоним РАМНИНЕ. Близу њега лежи старо гробље, где су пре неколико година откопавани цели скелети и лобање. На истом локалитету власници имања су налазили металне предмете и новчиће. На основу језичке методе и археолошких налаза, сматрамо да је овде у дубокој прошлости постојала-тврђава или РАМ(НО). Да ово није усамљен назив у нашем крају, потврђује нам и велика тврђава у Ћуприји, коју су Римљани звали Хореум Марги, а Срби - РАМНО (УТВРЂЕНО). Када је РАМНО порушено, а рушено је више пута кроз историју од разних завојевача, житељи РАМНА се пресељавају на леву, западну обалу Велике Мораве, и своје ново насеље поред реке опет називају сличним именом-РАМНОВО. И данас у пределу Остриковца (насупрот Ћуприји) постоји топоним РАМНОВО, а насеље РАМНОВО се са тог места касније преселило на брдо изнад данашњег села Остриковца. На основу ових паралелних примера, склони смо да утврдимо да је и изнад РАШЕВИЦЕ у потесу РАМНИНЕ постојала тврђава. Ако се повежу основне чињенице, да је испод РАМНИНА постојало рударско-топионичарско насеље-Металиште, сасвим је извесно, па и логично, да је километар-два од њега постојала тврђава-РАМ(НА), можда власника или господара јухорских рудника. За зидање тврђаве, камена је било у изобиљу, и ту на дохват руке јер се руда гнајса са Јухора пробила средњом косом чак до села РАШЕВИЦЕ, односно до предела Камењар. Тачно је да се ова тврђава у потесу РАМНИНЕ налазила на заравни, као што је и РАМНО у моравској равници, али та равница није им одредила име, већ су ова утврђења добила своје називе по страросрбској речи за тврђаве-РАМ, РАМНО, РАМНОВО или РАМНИНЕ. Средином 20. века РАШЕВЧАНИ су овај потес називали - Рамнине ('Идемо у Рамнине да прскамо'). Уосталом и ћупријски праисторијски град, страни извори су искривљавали и бележили га као: Равно, Раванела, Рабанела... На крају, зашто би једна планинска река добила име Раваница? Због равнице сигурно - не, јер највећим делом свог тока протиче кроз брдовит, планински крај, кроз кањон, а само мањим делом моравском равницом? Река Раваница се у далекој прошлости звала-РАМАНИЦА, зато што је протицала поред велике РАМНЕ - ТВРЂАВЕ, која јој је и одредила име. Ова река се јасно одређивала као река Тврђавица или река РАМАНИЦА. И манастир Раваница је ХРАМ, односно РАМ, изграђен у време кнеза Лазара, и 'рамљен' је јаким зидом, тврђавом са донжон кулом. Аутор ових редова се сећа да су старије жене овај манастир називале РАМАНИЦА. Могућим опортунистима, који ће казати да је река РАВАНИЦА добила име по граду РАВНО, одговарам противпитањем: а зашто РАМАНИЦА не би добила име по РАМНУ. Разлика је у самогласнику. И на крају, зар није бесмислено да се највећи град праисторијских Србаља или Трибала зове-Равно. Дајте ми још један такав пример? Па и Смедерево је грађено у равнини, а још раније и Морава-град (Маргум) на ушћу Велике Мораве у Дунав, па им не дадоше име-Равно. А примера за тврђаве и утврђења-РАМНА, има много по Србији. Свака црква је ХРАМ или РАМ-тврђава Божија. Зар не? Ту древну реч Срби су задржали и после примања хришћанства. А можда ће евентуална дубља археолошка истраживања пронаћи на потесу РАМНИНЕ изнад РАШЕВИЦЕ, осим тврђаве, и остатке хришћанских православних храмова у околини, који су подизани на Јухору, посебно око средине 15. века. У сваком случају, све време није прекидана историјска веза Тројан града, касније Рамна, и планине Јухор са својим древним и огромним утврђењем на Великом Ветрену (кога данас сматрају највећим келтским утврђењем на Балкану, иако археолошки налази потврђују нашу тезу да и јухорско насеље на Великом Ветрену потиче из Прасрпског доба). ТРОЈАН ГРАД У ЦРКВЕНИМ ПРЕДАЊИМА И у црквеним предањима спомиње се Тројан град. У некој испосници или пећини изнад данашњег манастира Раванице подвизавао је неки Синајац, ученик Светог Андреје. Владика ондашњег града Тројана, позва ученика на исповест. Ученик начини знак Андријин и изабра највећег медведа из Кучајских гора, кога појаха и стиже у Тројан град пред владику. Владика се уплаши и рече му да најпре склони медведа, а онда поче да га кори што у посне дане не једе рибу, него пије млеко. Ученик Светог Андреје затражи да му се на сто постави риба и млеко, потом прекрсти рибу и из ње потече крв, а кад то учини и са млеком из њега ниче трава. Свети Андреја, је један од дванаесторице Христових апостола, кога је Господ прво позвао, те му отуда и надимак – Првозвани. Он је небески покровитељ Русије, Шкотске, Шпаније, Грчке, Сицилије и многих градова као што су Напуљ, Равена, Бордо, односно свих великих места у којима су живела древна српска племена. Срби га прослављају као крсну славу, а династија Карађорђевића га узела за свог кућног заштитника. И Цариградска патријаршија га је узела за свог небеског патрона. У Цариграду су му лежале нетрулежне кости, све док их крсташи-пљачкаши тог најбогатијег града на свету, кога подиже, такође, један велики Србин – цар Константин, нису пренели у Италију. Код Срба у Средњем Поморављу и данас се слави Свети Андреја, заштитник великих животиња. На тај дан Срби на дрвљаник стављају и жито за медведа на коме јаше Свети Андреја, који се још у народу Мораве популарно зове – Мечкадава. И Цигани у Србији, посебно мечкари, славе овог свеца. Ово црквено предање, (које се може прочитати и на интернет сајту Српске православне цркве), изузетно је важно и за историју Хришћанства на србској земљи. Наиме, из њега сазнајемо да је Тројан град (данас Ћуприја) у првом веку Христове ере био седиште епископије. А то опет значи, да су Срби Моравци већ у првом веку примали Хришћанство, односно нову веру. (О томе опширније пишем у чланку „Моравска црква старија од римске“ – који се налази на овом сајту). Према Нестору Часном Кијевском/7, апостол Павле је долазио у поддунавску Србију и ту на народном, дакле србском језику проповедао Христов наук. Црквено предање монаха са Свете горе и Хиландара потврђује да је и Свети Сава говорио да су Срби примили Хришћанство од самих апостола: Павла, Петра, Андреје и других Христових ученика. Према овом црквеном предању, Тројан град је био седиште епископије (можда и патријаршије) центар нове вере, не само у Великом Поморављу, већ и у централној Србији. (И о томе смо опширније писали у тексту „Моравска црква старија од римске“, који се може наћи на овом сајту). ТРОЈАН ГРАД У НАРОДНОМ ПРЕДАЊУ У Средњем Поморављу постоји легенда, која се мало разликује од црквене. Приповеда о томе да је у првом веку нове ере у окапници изнад данашњег манастира Раванице код Ћуприје, боравио Свети Андреја, и народу Поморавља преносио Христово јеванђеље. Кад је командант римске легије, која је била смештена у Тројан граду, Хореум Маргију, позвао Светог Андреју да се покаје и одрекне вере Христове, Свети Андреја је начинио чудо, претворивши млеко у крв, у чаши коју је управо испијао римски легионар. То силно уплаши обесног Римљанина и он отпусти светога човека да и даље проповеда. Свети Андреја се слави 13. децембра по новом календару, и то је слава србског народа Вељића, касније названи Љутићи. Тај податак је веома битан и за историју хришћанске и православне цркве, али и народне историје, јер управо ова крсна слава говори у прилог тези, и поткрепљује поменуте историјске чињенице, да су Срби примили хришћанство врло рано већ почетком друге трећине првог века, чим су за своје крсно име узели свеца - првог Христовог апостола. У овом случају то је учинио народ Вељићи то јест Љутићи, чији најпознатији јунак из народних песама био Љутица Богдан. Наравно да су истодобно и Рашани (Трибали) и Меди (Мези), односно народ Морава, житељи Поморавља, примили Христов наук и да су одржавали своје скупове – агапе или вечере љубави. Једна од најпознатијих народних прича о цару Тројану је и она која говори о његовим козјим ушима. Сваки берберин који би обријао цара и преварио се да каже како он има – козје уши, био би убијен. Последњи, најмудрији међу берберима, правио се да није ништа необично приметио. Остао је жив, али је истину морао некоме да саопшти. Одлучио је да ископа рупу у земљи и у њу је три пута изговорио: „У цара Тројана козје уши“. На том месту израсла је биљка - зова, од које су чобани касније правили фрулице. Свака од њих свирала је, односно понављала берберинове речи „У цара Тројана козје уши“. Према једној од бројних легенди цар Тројан је имао пет кћери: Косану, Ковиљку, Виду и Соку. По њима су многи градови у северозападној Србији и добили имена: Соко-град, Ковиљача, Видин град и Косанин град (на Церу). Петој кћери се не зна име, те се не зна ни који је њен град.
Тројан град на Великој Морави опеван је и у народним песмама. Народни певач је сачувао сећање на овај царски српски град и последњи певач који је знао песму о Тројан-граду био је неки Лута (Милутин?) Ђорђевић из Дворице код Јовца, лева обала Мораве, баш насупрот данашње Ћуприје. Упамтио сам га као громогласног певача, високог растом, који би песму започињао још од капије или с врата, кад је долазио код нас на славу. Највише је волео и најчешће певао „Падај, падај Сар (Шар) планино“, али је певао и песму „Тројан граде, прослављено место“. Као дечак, крајем педесетих година 20. века, упамтио сам ове стихове: „Тројан граде, прослављено место, у те беше цар Тројана престо. Неста престо, али слава оста и зидине крај каменог моста“. По свој прилици песма је настала у новије време, можда за турскога вакта, у намери да се Срби кроз песму подсете своје славне прошлости, славних људи и места, да се охрабре и сачувају свој јуначки идентитет. То је традиција у Срба још од најстаријих времена, од ведског доба, до преткосовских, косовских и покосовских циклуса песама, које је Вук Караџић сакупио. Те песме су сачувале народну и историјску свест Срба.
0 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|