„Званични историчари“ тврде како је ојконим Ниш наводно настао од грчке речи „наисос“ (латински „наисус“) а што значи – најада, нимфа или речна вила, и да Ниш значи - „Вилин-град“, а сходно томе река Нишава - „Вилинска река“. Официјелни историчари, не знају или тачније неће да знају где се заиста налазио стари град Ниш у далекој праисторији, односно 2000-те година пре Христа и како се он звао тада и касније. Први, најстарији Ниш, познат је у историји као Ниса, највећи и најзначајнији град, или један од најважнијих србских градова у далекој прошлости. Име је добио по Нину Белићу, првом цару светскога и србскога царства, коме народно име, дато од милоште, беше - Ниса. И данас у скоро сваком месту имамо милосни надимак у Срба – Ниса. (Аутор овог текста зна бар десетак људи са тим надимком – Ниса у: Рашевици, Поточцу, Параћину, Шавцу, Београду, Крагујевцу, па и у самом данашњем Нишу..) Из србског града Нисе полазили су сви велики освајачи света: Нино Белић – око 2000. године пре нове ере, Сербо Макеридовић или Бог Сербон (популарни цар Тројан, не мешати га са Трајаном Декијем) око 1300. године пре нове ере и најзад Александар Велики Карановић у 4. веку пре Христа. Сви они су били господари три велика србска светска царства, која су се простирала на три суседна континента, обједињујући територије на којима су живели праисторијски Срби, народ и раса, како су се једним именом звали сви данашњи Словени. Где се налазио најважнији србски град Ниса, полазиште србских царева у стварању србских планетарних царстава која су по својој површини надмашивала можда и велико Руско царство? По нашим сазнањима Ниса (Нис) био је лоциран у пределу данашњег насеља Брзи Брод. Дакле, Брзи Брод је најстарији археолошки локалитет који сведочи о старости насеља Ниса, касније Низа, Наис... Брзи Брод се налази 6 километара источно од центра Ниша, а истраживала га је најпре Драга Гарашанин и установила да је овде 2000 година пре нове ере постојало насеље бронзаног доба. То њено откриће, управо потврђује нашу тезу и далеко је ближе правој истинитој историји од званичне, јер је и цар Нино Белић у то доба кренуо из Нисе у освајање другог светског србског царства (после Арија Србинде). У атару села Брзи Брод налази се и тзв. римска Медијана – Субурбијум. Већ само име Субурбијум недвосмислено нас асоцира на – Србурбијум, дакле, србско праисторијско насеље. И у (намерно!) измењеном облику речи, изостављањем слова Р, јасно је као дан да је у питању древни србски град, који је овом словном и гласовном изменом требало да се сакрије од очи србске научне и лаичке јавности и склони из историјских уџбеника. На том простору је у време србско-ромејског царства била и палата цара Константина Великог. Наравно, да је пре тога на овом месту, у време око 2000 година пре нове ере, била резиденција Нина Белића, потом Серба Макеридовића око 1350. године п.н.е. и Александра Великог Карановића око 330 године пре Христа. Сви ови освајачи света, Срби по роду, крви и колену, полазили су из највећег места тога доба – из Нисе, из престоног града србске Медије, из Медијане.
Насеље Брзи Брод добија ово име тек негде у средњем веку, а дотле је било познато у латинској варијанти као – Србурбијум, а пре Римљана имало је србски облик - Србурб. Облик Србурб очигледно је био врло тежак за изговор странцима, па је морао да се прилагоди латинском изговору. И да коначно разјаснимо овај, слободно можемо рећи – нонсенс наших квази историчара: Како је то Ниш могао да добије назив по грчкој речи „наисос“, када се Грци у историјским списима помињу тек 600 година пре Христа? Како онда Грци, који се у историјским документима спомињу тек у 6. веку пре Христа дадоше исто име праисторијским, древним србским градовима широм Европе, а који ницаху пре 2 хиљаде година раније од појаве тих истих Грка на европском тлу, и то: 2500-те године, 2000-те године, 1500-те године пре Христа, и ти градови се зваху: Нисбил, Нисбор, Нишбург, Нишелвиц, Нишвиц, Нишков, Нишдорф, Ниша (Горња и Доња), па у Француској (старој србској земљи Роданији) – град Ниш и река - Ниш, па онда у Персији, чија је култура много старија од тзв. грчке: Нисабур, Нишабур, па онда у Индији: где постоји опет и град и река Ниса или Ниш..? (Види још за Ниш код Милоша С. Милојевића „Одломци историје Срба“). У историјској је традицији Срба је да свуда где се насељавају доносе географска имена (топониме, орониме, хидрониме, фитониме, етнониме...) из старог краја. Тако је било и са Нисом, односно Нишем, којега има од Индије, преко Азије до Европе, било је десет Ниса, које је подигао Нино Белић и у њима остављао своју војну и административну посаду, а тако је било и са Тројом. Сваки новоподигнути србски град после пада Троје носио је исто име Нова Троја или Троја Нова, па је тако било и на Коситерским острвима (данас Британија). Да закључимо: сигурно је и једино могуће да су Грци само прихватили већ постојеће праисторијско име Ниса или Ниш и прилагодили га свом изговору, као што су преотели целокупну србску историју, културу и митове и „погрчили“ их на крајње рогобатан начин. Ромеји су само Наисос претворили у Наисус, значи опет прилагодили свом изговору. Али код данашњих официјелних историчара, поред већ поменуте противуречности, постоје још три: 1. Једни тврде да је насеље Ниш настало у 3. веку п.н.е. и да су га подигли Келти, а други пак говоре да су у том периоду град подигли Сардани. Истини за вољу, за србску историју оба народа су србског порекла, али време подизања града није 3. век пре Христа, већ 20. век пре Христа. И нису га подили ни Келти, ни Сардани (Дардани- који су измишељени, односно преличени од Сардана) већ – Меди. По Медима Медијана и носи своје име. 2. Друга нелогичност произилази из прве, горе речене. Ако су Келти у трећем веку подигли насеље Ниш, онда је Ниш најјужнији келтски град на Балкану, а није „келтски“ град на Великом Ветрену, највишем врху планине Јухор у централном Поморављу, подигнут 150-те године пре Христа, како тврди друга струја савремених археоисторичара. 3.Трећа нелогичност, овога пута опет – бесмислица, јесте тврђење „званичних“ историчара да су граду Нишу име дали Келти и да Наис на келтском опет значи – Вилин град. Свако ко је прочитао и простудирао књигу „Црвено и бело келтско - србске паралеле“ Ранке Куић, зна да се на гејлик и камријском наречју келтског језика вила каже - хелила (вила=хелила, а не – наис (!!). Па је тако келтска Равиола уствари србска вила - Равијојла... Готово да и нема разлике у ономастици, ни после скоро два и по миленијума. (Види: Мирослав Димитријевић „Срби Троморавља у (пра)историји“ , издавач „Пешић и синови“, Београд, 2016. и од истог писца „Чувари тајног блага“, „Беокњига“, Београд, 2012.). /Напомена: Паметарница је стари србски назив за историју/. (Наставиће се)
0 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|