НЕПОЗНАНИЦЕ ИЗ СРБСКЕ ПАМЕТАРНИЦЕ Пише: Мирослав Димитријевић КНЕЗ ЛАЗАР ЈЕ БИО ИЗАБРАН ЗА ЦАРА Зашто србски историчари упорно прећуткују валидну повесну чињеницу да је кнез Лазар заиста изабран за цара, и то од стране свих србских великаша и у присуству највишег црквеног достојанственика тога времена – патријарха Јеврема? Зашто о томе не говоре макар историчари Србске православне цркве кад и народно предање каже да су на Косову погинула оба цара - и турски и српски? Зашто Срби крију истину из своје величанствене историје? После Маричке битке 1371. године, несрећне по Србе, Турци се осоколише и све чешће упадаху у србске земље и градове, а њихова војна сила се као поплава се неодољиво разливаше по Балкану. Беху освојили и Софију, и опасно угожаваху територију подељеног Душановог србског царства. Србска властела се озбиљно уплаши за свој опстанак и привилегије, и на упорно наваљивање „христољубивог и родољубивог патријарха србског Јеврема“ сакупи се на сабору у царском граду Скопљу, у јесен 1374. године, и након дужег већања, а после завршне речи патријарха Јеврема, - једногласно изабраше кнеза Лазара за – цара србског, да заседне на величанствени трон цара Душана Силног.
Од овог момента цар Лазар Хребељановић почиње да се потписује црвеним мастилом, да носи царску доламу – багреницу (пурпуно црвене боје) и црвене чизме. А то све беху знаци царскога достојанства. Припремао се и црквено-народни сабор на коме би патријарх Јеврем крунисао, овенчао цара Лазара и ставио му златну круну Немањића на главу, чиме би процес уједињења, до тада несложне, србске властеле и званично био окончан. Али убрзани историјски догађаји, турско освајање Ниша, затим зидање Раванице и тврдог града око манастира, као и друге војне и политичке околности нису дозволиле да се чин крунисања цара Лазара коначно обави. Међутим, Турци се тек сада уплаше, што се Срби најзад ујединише и сложише, окупише сви око једног стожера, а од тога им је претила голема опасност. Зато решише да што пре поткопају србско јединство, док је договор још ровит, јер би се могло дестити да се Срби окураже и окупљени око свог новог цара Лазара поново крену да враћају велико Душаново царство у старе границе. Зато већ у пролеће наредне 1375. године велика турска војска се слегну око Ниша, који је био одувек кључ Балкана, и који је отварао и моравску и топличку капију Србије. Војском је руководио лично цар Мурат, са сином Бајазитом, али је, ипак, опсадом Ниша командовао Евронс-бег, а по неким летописцима Јатир-бег. И после 25 дана упорног налетања на нишки тврди град Турци освајају највећу тврђаву Србије. „Оборимо бедеме града...и заузмемо Ниш под своју власт“, хвалио се цар Мурат у писмима Карамаили-оглу, Али-бегу и Хамид-бегу у Малој Азији. (Муратова писма штампана су у Ферудин-беговом зборнику турских споменика, а преведена су код нас и штампана у „Гласнику“ XI, стр. 119-124.). Дакле, Турци су пре Косовског боја заузели „Ниш, тврдо место, које приличаше змају накострешеном једовитим бодљама“ како га описује цар (А)Мурат у својим писмима. Ни битка на Плочнику није повратила Ниш у Лазареве руке, као ни битка на Дубравици, крај Мораве, када су петрушки војвода Цреп и Витомир разбили Турке 1381. године, на Божић. Међутим, Ниш ће још једном бити у власти царске куће Лазаревића, 1414. године. Тада је султан Мухамед Кришчији у знак захвалности Стевану Лазаревићу, што је ратовао против цара Мусе и тиме помогао Мухамеду да дође на власт дао Ниш и још неке градове и територије. Све до 1426. године Ниш је у рукама деспота Стевана Лазаревића, сина цара Лазара. Међутим, те године султан Мурат Други поново руши бедеме и осваја Ниш. (Видети: Чедомиљ Мијатовић „Ђурађ Бранковић“ и Сретен Л. Поповић „Путовање по новој Србији“, Српска књижевна задруга, Београд, 1950.). Неслога и разједињеност србске властеле, сујета и партикуларни интереси, међусобна завист и омраза, касно схватање идеје о безусловном србском јединству, затим муњевит развој турске државе, брзи пад нишке тврђаве и разочарење неких великаша, омели су у укупном збиру догађаја покушај поновног стварања србског царства на челу са царем Лазаром Хребељановићем. Свакако да су на све то утицали многи фактори: неискрен однос великаша према избору цара Лазара, брз развој турске државе, антисрбска пропаганда из Турске, као и многи други, овде непоменути разлози, одложили су идеју о новом, великом србском царству у Европи, коју је носио и сам цар Душан и већ је почео да је реализује, али га пребрза и насилна смрт у томе омела.
0 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|