Апстракт: Основна намера овог истраживања је предочавање истоветних и сличних топонима, оронима, хидронима и етнонима Немачке и Прибалтика (старе Балтичке Србије или Вандалије) и данашњег троречја Велике, Јужне и Западне Мораве – Троморавља, чиме желимо нагласити сродност србског народа у матичној поддунавској Србији са Србима северне Европе, у коју су Срби, као народ и раса, отишли пре нове ере, ширећи се зракасто на све стране света. Срби су народ који свет населише, а себе не раселише. И у моравско-дунавској колевци србског народа, као и широм три суседна континетна ни после толико хиљада година нису се изгубили истоветни географски и народски називи (етноними). Овде ћемо се задржати на идентичним називима Троморавља и древне србске Вандалије, у данашњој Немачкој.
0 Comments
АПСТРАКТ:
Да није било Шупељачког устанка 1832. године против турског зулума, отвара се теоретско питање, да ли би уопште кнез Милош Обреновић успео да припоји још шест нахија Србији? Врло је мали број познавалаца србске и троморавске историје данас који зна нешто више о овом успелом устанку народа ражањске и параћинске нахије на Шупељаку, поред Цариградског друма. Апстракт:
Колико је стварно било крсташких похода на Исток, осам, десет, дванаест или чак преко стотину похода, како тврде „добри“ познаваоци? Колико су пута европске неорганизоване војне хорде или неорганизоване народне руље, бедне, гладне и жељне пљачке, прелазиле преко наше земље - Велике Моравије, односно преко северне Србије, аутономне земље и државе, потом и Немањине Србије, која је била једина независна област у ромејском царству, имала свог краља (архонта-старешину) и пружала се од Видина и Искара у данашњој Бугарској до Босне и Усоре, од Саве и Београда до Драча и Сера? Зашто у нашим историјским читанкама, уџбеницима и приручницима нема ни помена о томе да су Срби града Ниша потукли крсташку војску до ногу, која се разбежала и „прснула у брда и шуме“? О тој победи Срба и о правим разлозима крсташких ратова, фалсификовању европске историје и србској држави Великој Моравији, коју и цар Константин Порфирогенит спомиње пет пута у својим списима, и о многочему другом непознатом биће речи у овом раду. |
Мирослав
|