СРБИ ОСНОВАЛИ РУМУ (РИМ), ПРВИ СРБСКИ КРАЉЕВИ И ПРВИ СЕРБИЈЕВ ЗАКОН Настављамо списак србских племена у данашњој Италији, према Милошу С. Милојевићу: „12. Енети, или Венети, Венди, Винди млогољудно српско племе. Ово је за се састављало одвојену и осебну државицу, која је дуго трајала. О свим побројаним племенима како у Малој Азији тако и у (77.стр) Италији, као и о срп. племеннма на дан. Српском, сада тако званом Балканском, Тропољу. Прича се: да су се Енети, или Венети, Венди, населили у Италији после пада Троје Сви су туђини и најстарији писаоци говорили и писали о овоме, но г.Гиљфердинг их побија. Скимон Хиоски говорећи о Венетима напомиње, да су имали 40 градова, а не побројава их. А да су они један и исти народ са Енетима малоазијским, Брезима, Тројанцима, Пафлагоњанама и т.д. јемчи нам тај исти Схимне Хиоски... Они су од вајкада заузимали сво дан: тако звано млетачко краљевство, и преко овога — колико долази — од Алпијских планина па до реке Пада и од Јадранског мора па до Истрије и Гардског језера. На њих су нападали разни народи и то од прилике, на 400. год. пре Христа Гали, на 303. Шпартанци... Међу градовима најзнатнији је био: Патавија, Спина, Алтинум, Адрија дан: Атри , Белуна, Вечета, Град , Видна, — Видин, Видена, Целина, Равена. Падва река, а у ову су се сливале: Треба, Тара, Штира, Тичина, и даље реке: Плава, Боденка, Сила, Медвак, Натиса, Тура, Ливена, Залив такозвани код Равене Ватрена вели Плиније, Срем обл: и т.д. Да су одиста свуда туда живила чиста српска племена, као и по свој дан. Аустријској царевини, ми ћемо, колико нам време и место допушта, ниже навести доказе, а сада овде стављамо само још нека имена места и т.д. која су била чиста српска у свој дан. Аустрији и која су ту од искони и до доласка и покорења Римљанима и осталих, скоро и до данас остала. Тако у: —Tabula Jtineraria Peutingeriana - Поштанској таблици састављеној око 150 и неколико год. после Христа — и у Tabula Jtin: Antonini — Путопису који указује на све путове римске импер. у 4 веку — можемо их најбоље видити какви су народи живили у Ст. Винделикији —Срболехији — Норици, Крајини, Венецији, Панонији, Рашкој и т.д.
1. Пут у Рашкој или Рацији, Рецији и Винделикији . Ту се налазе ови градови: Кура, Међа, Клунија — Клонија, Бреганција, долази од брег, Таргент на месту дан: Lindau-a долази од трг, тржиште и т.д. Касилака, Вјака, Новоје, Рапа, Августа Винделикорум, при уливу Врта у Лех, Домаша град Лехића, Августа на Срболехији била је зато основана, да заграђује пут нападају немачких племена у бивше српске, а тада римске области. Нова на р: Леки дан. Lechfeld — т.ј. поље Лекића — Ободјак на р: Ковељку, Скорбља, Чарнић, од черни, црни итд. Вељедена, а даље по Дунаву: Виндониша, Србониша и т.д. Бригопана на р. Брежици, Самолука, Септемјаци, Лозодика, Међана — Mediana, Лејнача, Биричана — Biricjana, Ветањана, Драчвина, од драти, борити се, Вјана, или Вјена и Пањана, Радостпана — Radospana, Cepбидора, — Serviodura, Радопана, Вељача, Труса, Веска, веска, вес село — Братанана — Bratanana, Изинишча, Бедајо, Бедако. 2. У Крајини: Литана, Лончиум, Сетата, Јавор, — дан. Салцбург, Лачјака, Трголапа, Овилаба, Овилава, Јовача, Станако, Ловјача, Наморе – Namore — Триђисама, т.ј. Триждисама, Комагена, Вињдобона — дан. Беч. 3. Кроз Норик од југа к сјеверу: Ларић — Larix, Cиjaнтикa, Вируна, Сироте, Жаботинка, Овилаба, Кукале, Гравјаци, Упела, Белидрум — Biliandrum, Пучина, Милета —име лица — Сербјано т.ј. Србјани, Веруга, Јасиница, Залога. И даље по другим местима: Сава р. Морава, Мокра, Мана, Треба, Кора, Медула, Болеч — Boles, Камена, Кремена, Матуша, и т.д. (Милош С. Милојевић „Одломци историје Срба“, Државна штампарија, Београд, 1879. стр.75-79.) СРБИ ОСНОВАЛИ СВОЈ ГЛАВНИ ГРАД НА АПЕНИНИМА И НАЗВАЛИ ГА – РУМА О времену подизања Руме - Роме (Рима) научници немају историјске изворе ни јединствено мишљење, али је по свој прилици најприхватљивије Вароново тврђење да је Рома (Рим) основан 754. или 753. године пре Христа. Расени или Етрурци у подизању „вечног града“ играју изузетно битну улогу. „По сопственом предању, Латини су Тројанци, а Енеј се оженио Лавинијом, ћерком Латина, зачевши лозу Јулија која је пренела античку (србску) културу Западној Европи... Рим је основан на месту илирског (србског) града Гортине половином осмог века ст. ере, али први писани извори о њему су млађи више од 400 година! Зашто су Тројанци или Латини, алијас „Римљани“, напрасно „заборавили“ да пишу читава четири века по оснивању митског Рима? Апенински Тројанци су говорили језиком Брига (србским језиком-наша примедба), на чијем дијалекту је писана и оригинална Илијада око 1000. године, а по владајућој историји преведена тек 400 година касније. Ако, заиста постоји прекид у континуитету „римске“ писмености, како онда историја данас поименице зна за 17 тројанских владара до оснивања Рима? Или су они измишљени, као што је Сарбинима скинуто слово „р“ јер Сабини звуче мање србски. Очигледно, да се овде ради о прикривању расенског (рашког) или тројанског писма и културе“. (Слободан М. Филиповић / Весник – Наш Гласник / vesnik.net). „Сама реч Рим етрурског је порекла, а неки научници доводе је у везу са гениталним етрурским именом – рума“, тврди руски научник Н. А. Машкин у делу „Историја старог Рима“ (Београд, 1951. 76. и 77.). Да је Рус Машкин у праву потврђује нам и назив из старосрбског – рашанског језика за дојку – рума. Прво име Роме било је – Рума или –„дојка света“, јер су Грци држали да су Делфи „пупак света“. (Види: Д. Срејовић, А. С. Кузмановић „Речник грчке и римске митологије“, стр. 374). Дакле Срби су свом новом граду дали име – Рума. У самом граду Руми Срби су поштовали божанство материнства-дојења које су називали – Румина (Дојиља). У србској топографији и данас постоји град – Рума. Реч је о сремској Руми, подно Фрушке горе, граду из „Дунавског басена србског народа“. Принц Енеј, подигао је Руму и зачео јулијанску владарску лозу са Лавинијом, ћерком владара Латина, господара оних Расена што су населили Апенине у време Сербоновог освајања света. Из те Енејине лозе у наредних 400 година било је 17 владара србског порекла. Енеј је свој нови град посветио супрузи Лавинији, а тај део данашњег Рима се зове Лациј. Ту је, тврди се, било прво језгро данашњег Рима. После Енеја на власт је дошао Нума Помпилије, али га ускоро збаци Амулије. Нумијева кћер затрудни са србским богом рата Аријем (латинским Марсом) и изроди близанце Ромула и Рема. Амулије се уплаши да они не наследе престо и нареди једном робу да убије новорођенчад. Међутим, роб стави децу у кошару и пусти низ реку Тибар. Наводно, каже овај мит, децу је пронашао чобанин, а по другој верзији вучица. Када су близанци одрасли, сазнали су за своје краљевско порекло и збаце са власти Амулија а на престо поново дође Нумије. Наводно, Ромул и Рем стану зидати Палатину, а у трвењу за првенство у власти Ромул убије брата Рема. После Ромула столицу Руме (Роме) преузима Тул Хостилије, а њега смењује Анко Марције. Следећи краљ Руме био је Тарквиније Старији, Етрурац односно Рашанин пореклом, родом из места Тарквиније. Овде се „вешто“ мешају мит и историјске чињенице. Тарквинија наслеђује његов зет Сербије Тулије, једна од најзначајнијих личности тога доба. Румом је владао 44 године до 533. године пре Христа. Сербије Тулије проширио је Рому на седам околних брежуљака, опасао град дебелим зидовима, извршио социјалне реформе тако што је грађанство поделио на трибе и сврстао их у пет имовинских класа. Тада и настају класе патриција и плебејаца. Сербије Тулије после скоро пола века владања доживљава несрећан крај од своје кћерке Тулије и зета Тарквинија Охолог. Ово двоје исценирали су „саобраћајну несрећу“ тако што су брза борбена кола налетела на старог Сербија Тулија. Тарквиније Охоли је такође Србин Расен (Етрурац) и са женом Тулијом је владао наредних 25 година. Са њима се завршава период румских краљева 510. године пре Христа. (Види: Н. А. Машкин „Историја старог Рима“, Београд, 1951). Дакле, први ромејски (римски) закон је чувени „Сербијев закон“ а регулисао је војничко, државно и територијално уређење. Овај закон темељио се на искуству древне србске државности, и древних србских закона, а пре свега на Мануов закон из времена Ведске цивилизације Срба на индијском потконтинету. И чувени Душанов законик у 14. веку Христове ере темељио се на одредбама Мануовог закона, што је у историји права већ елаборирано. Чувено „Римско право“ је уствари зборник позитивних закона двојице Срба, највећих владара Србско-ромејског царства Константина Великог (Стојана) и Јустинијана Првог (Управде, Правдољуба). А објављено је пет векова после Јустинијанове смрти, дакле тек у 10. веку Христове ере. О томе уважени историограф и лингвиста Слободан Филиповић каже: „Србско право и Зборник позитивних закона Константина и Управде, алијас Јустинијана, које је познато као „Римско право“ штампано тек пет векова касније (јел. Пандекта, лат. Дигеста)!? Неки истраживачи сматрају да је „Римско право“ Аларићев Бревијар и 12 таблица, али, чак ни то није „Римско право“ јер је Бревијар гетски (= готски) а 12 Таблица идентичне с таблицама критске Гортине! Врхунац историјске папазјаније око латинске писмености, јединствен је и непримеран случај на свету, а то је превод свих службених државних књига („Источног ромејског царства“) с латинског на јелински, алијас „грчки“ крајем десетог века!?“ (Слободан М. Филиповић / Весник – Наш Гласник / vesnik.net). Србски израз папазјанија настао је од титуле папа јер су папе заиста и одувек правиле – папазјанију, велику збрку у историји, ратовању, религији, међу народима и принудном католичењу Срба, односно у свим доменима живота. СРБСКЕ ДРЖАВЕ НА БАЛКАНУ И РАТОВАЊА СРБА МОРАВАЦА И РИМЉАНА ПРЕ НОВЕ ЕРЕ У време стварања србске краљевине на Апенинском полуострву, на Балкану су Срби имали две велике своје државе Илирију и Сарданију, а у Малој Азији неколико мањих држава. У деветом веку пре Христа Србима је владао Каран, чија се престоница налазила у Велесу. Њега је наследио син Која (Којило) са престоницом у Водени, а Коју су наследили краљ Пердика Први, а потом унук Пердика Други, у време око 700 година пре нове ере.Континуитет србске државности наставља цар Вардило који србско царство проширује на цело Балканско полуострво у четвртом веку пре Христа. Вардило потиче из србског племена Анта, а његовом империјом наставља да влада цар (С)Аргон. Зонара ову србску државу која се храничи са Апенинским полоустрвом, где такође владају Срби Расени или Етрурци, назива – Србском империјом. Тим именом означава и царевину Филипа и Александра Великог Карановића. Александар Карановић, од рода Теменића и Карана који су живели у централној Србији, 335. године пре Христа креће у освајање света. Пре одласка на Исток, Александар Карановић пролази долином Мораве, и уз два сукоба на Сттарој планини и у Срему, осваја без борбе целу тадашњу Европу, којом владају србска племена и србским владарима издаје повеље, којима потврђује србске привилегије у Европи. У том походу Александар долази и на Апенинско полуострво, без отпора улази у Руму (Рим) око 335-332. године пре Христа, и са Ромејима (Римљанима) склапа уговор о вазалским односима, по којем су грађани Рима били дужни да плаћају годишњи порез Александровој држави односно његовим намесницима. Тај део србске величанстве историје, данас се не спомиње, у контроверзној историји Римског царства. Тек кад је Александар Велики учврстио и обезбедио залеђину, онда прелази Хелеспонт и осваја Персију, Блиски Исток, Египат... Александар Карановић ствара четврто србско светско царство, и проглашава се за трећег бога Бака, примљен у Египту пред Амоновим храмом као његов божански син. Године 387. пре нове ере Србаљи (Трибали), или народ Морава, заједно са Сорбима освајају Пиринејско полуострво, Роданију (данашњу Француску), коју ће Римљани касније звати Галијом, а онда покоравају и Апенинско полуострво, где оснивају своје градове: Милано, Верону, Вићенцу, Болоњу, Модену и остају да владају освојеним деловима Европе. Тридесетак година касније њима ће цар Александар Карановић издати владарске привилегије. Али ни Римљани не мирују. И они крећу у војне походе. Римски војсковођа Касандар 310. године п.н.е. на Старој планини (Хему) доживљава тежак пораз од Срба. Србаљи (Трибали) – огроман народ Мораве, заједно са Сорбима нападају римске легије на југу Балканског полуострва, које су били освојили Римљани и после победе и похаре враћају се у Србију, забележио је хроничар Г. Зипела. Подунавски Срби празили су још једном Римљане у Македонији 135. године пре Христа, а у победи су им помогла браћа Рашани. Чувени србски народ Симбри (Кимбри) крећу са обала Црног мора према Македонији у помоћ својој браћи Србима и 119-118. године пре Христа и побеђују римског претора Секста Помпеја и квестора Марка Анија, наневши римској војсци страховит пораз. Србаљи (Трибали) и Сорби у страховитом судару са војском римског конзула у Македонији Квинтом Фабијем Максимом односе још једну победу над Римљанима 116. године пре нове ере. Две године касније (114. п.н.е.) Србаљи или народ Мораве са братским народом Сорбима дочекују осветнички поход Гаја Антонија, и он и његове легије доживљавају катастрофалан пораз. Године 112. пре Христа Ливије Друз покушава да уђе у србске земље, али безуспешно. Његова војска је била потучена од Србаља-Мораваца „до ногу“. Римски освајачи и даље непрекидно покушавају, скоро сваке или сваке друге године, да освоје србску државу али им то никако не полази за руком. А онда 101. године старе ере М. Дидиус улази у Сарданију са југа, али и он доживљава тежак пораз. Антички писац Флор забележио је први покушај Гаја Скрибонија да пређе са легијама преко Сарданије, али се уплашио густих шума и србских заседа и вратио се повијених леђа.Чувени војсковођа Гај Антоније 62. године пре Христа доживљава још један катастрофалан пораз на челу римске војске у бици код Нисе (Ниш). Ту су га сачекали Срби Сардани и Србаљи или Моравци и још једном славили победу србског духа, снаге, мудрости и оружја. Треће године Христове ере Римско царство је пред распадом. Његова војска је претрпела готово све саме поразе од Срба, који су подигли општу побуну против Рима, а и варварска пљачкашка племена надиру на римске границе. Персија се уздигла и полако али сигурно почиње да откида део по део територије коју су Римљани успели да освоје у Азији. „А онда ће, у току неколико генерација, одбрану и судбину царства преузети ратници и владари рођени на Балкану, деца Дунава, Мораве, и Саве, људи рођени у Сирмијуму (Сирбијум- данашња Сремска Митровица), Сингидунуму (Београду), Наису (Нишу)...Међу њима су неки били срчани, други способне војсковође, понеки и далековиди, а један или двојица генијални владари...Тешко је наћи у целокупној историји период када су људи из наших крајева, наши претходници и земљаци, толико утицали на судбину европске цивилизације и света“, истиче Душко Лопандић. (Др Душко Лопандић „Пурпур империје – римски цареви са простора Србије и Балкана“ , издавач „Book & Marso”, Београд, 2007). МОРАВА – НАРОД ОД ИНДИЈЕ ДО ИРСКЕ И ОД ТИБЕТА ДО АТЛАНТИКА Пре него што почнемо описивати даља ратовања Срба против Римљана, дужни смо да читаоцу кажемо неколико најважнијих података о народу – Морава, користећи најрелевантније историјске изворе. „Од свих Словена разиђоше се Словени по земљи и назваше се именима својим по местима гдје седоше. Они који дошавши и сједоше уз ријеку по имену МОРАВА, назваше се МОРАВА...“ (Несторов летопис или Повест минулих лета, „Никола Пашић“, Београд, 2003). Арапски писац Масуди сврстава племена МОРАВА и МОРАВЉАНЕ, МОРВАНЕ у братска племена истога рода и порекла као што су и МЕДИ: „Племе САРБИН (Србин), племе веома опасно за своје противнике; племе МОРАВА, а до њих МОРВАНИ“. Ова веза племена МОРАВА и МОРАВЉАНА са првородним праисторијским МЕДИМА је веома важна за генеалошко порекло Срба. То племе, народ МОРАВА, који „седоше уз Мораву“, антички Грци ће прозвати Трибалима (што је грчки изговор за Србаље), и тим именом ће они и званично све од Херодота (5. век п. н. е.) па до 16. века Христове ере називати србски народ у долини Мораве, а србске краљеве и цареве – „архонтима Меза (МЕДА) и Трибала“. “МОРАВА је планетарни феномен. МОРАВА је истовремено: хидроним, ороним, топоним и етноним, односно, она је одувек била, а то је и данас, истовремено: и реке, и планине, и насеља, и народ, и земље, и државе, и административне области ... А ту поливалентност, ширину појма, ту свеобухватност МОРАВЕ као географског, историјског, етничког и културолошког појма, нема ни један други назив, термин или појмовник на земаљској кугли. А у дугој историји Срба, МОРАВА је управо била све то. Још је Павле Шафарик запазио: „Мораве - једва да се могу побројати“. (Мирослав Димитријевић „Морава и Моравци планетарни феномен“, ИК „Пешић и синови“, Београд, 2013. стр. 5) „Милош С. Милојевић открио је и записао на свом великом путовању од Индије и Кине до Јадрана и Балтика преко седам стотина србских етнонима, оронима, топонима и хидронима. Да су Срби свуда тамо где су боравили, живели, пребивали остављали су једно те исто име и своје државе оснивали, може се навести и еклатантан пример – Морава“. Народ Морава био је, дакле, распрострањен од Индије до Ирске (Ерске) и од Тибета до Атлантика. (М. Димитријевић „Морава и Моравци планетарни феномен“, стр. 7). (Напомена: придев србски пишемо са словом б као што је и Вук Караџић чинио, јер ми нисмо Српи већ Срби) Наставиће се
0 Comments
Leave a Reply. |
Мирослав
|